Ко је бацио бомбу?

Пише: Видак Вујадиновић

Преузето са фејсбук странице Деспотовина

Чинило се да се рат никада неће завршити, јер те 1993. године, може се рећи да већ предуго траје ратна агонија у нашој Сребреници и Братунцу. А ми, дјеца к’о дјеца, ваљда кроз игру све смо другачије подносили, и сада, послије тридесет година, враћају се слике које са собом доносе већ преживљени страх од неизвијесности. Муслимани често излазе из заштићене зоне и разарају српска села, чинећи злочине над браћом по крви, продубљујући тако још више тежак данак братоубиства настао у не тако давним временима. Завршава се разарање последних братуначких села и насеља у којем највише предњачи разарање села Кравица на велики православни празник Божић. Колико само тешке симболике донесе Рождество Христово поменуте ратне године. Христос се рађа и узима тјело човјечије да би се човјек уздигао до неба, а овдје се нечовјек братоубиством срозава до најнижих мјеста гдје тама царује а огањ се не гаси.

Гавро је био јако добар и занимњив дјечак. Увјек је збијао шале и пошалице и са њим никада није било досадно. Од миља смо га звали Гацо. Имао је двије старије сестре и као најмлађи у кући био је посебно вољен, али никада то није користио, већ је некако био зрео за своје године. Пред сам рат, кренули смо заједно у први разред у братуначку школу Вук Караџић. На школи је писало великим словима СЛОБОДО ИМЕ ТИ ЈЕ ТИТО! Какве ли ироније, кад смо све друго били осим слободни. Наравно, као дјеца то нисмо толико ни разумјели. Тек неколико година касније слобода настала покровитељством друга Тита показаће своје право лице.

Дивна учитељица Елза трудила се да пренесе знање и љубав и некако је била попут родитеља водећи рачуна о свим детаљима код повјерене јој дјеце. Посебну пажњу придавала је скромној дјеци, трудећи се толико, да је често од своје мале учитељске плате, куповала им ужину. Генерације које је већ извела, много су је вољеле и често су долазили да је виде у вријеме наше наставе. Она се понекад на њих љутила јер су користили прилику да нама, млађим ученицима, ураде понеки задатак на контролном из математике.

Гавро и ја смо често, послије наставе, возили бицикла до Дрине, која је за нас Братунчане посебна и некако уз њу све почиње и све се завршава. Ловили смо рибу и купали се цијело љето. Највише нам је сметало када старији, због сујеверја, забране да се иде празником јер како кажу тада “Дрина узима људе себи”. Дјецу свезати не можеш, па смо кришом ишли и уживали у радостима природе коју нам је Бог даровао. По повратку кући, сами себи смо морали прут да уберемо и тај тренутак сусрета са брижним родитељем, био је тежи него да те Дрина однијела.

Јесењи је дан и полако се спремала киша. Видјело се то по облацима коју су долазили са брда Чауш. Гавро и ја смо кренули до Дрине надајући се великом улову због промјене времена. Наровили смо глисте, покупили нешто бајатог хљеба и бициклима правац према мосту. Дошли смо до Љубовијског моста, па још неколико стотина метара низ ријеку, забацили смо удице. Послије неког времена почели смо расправу да нам сигурно нису добри мамци, или да смо можда требали доћи послије кише јер нам улов баш и није био на завидном нивоу. Док смо водили рибарске разговоре, иза наших леђа, кроз трску и врбак пришао нам је један човјек.

Шта радите момци? Упитао је!

Пецамо! Рекао је Гавро одсјечно као да радимо нешто забрањено.

Више нас је обузео страх јер човјека нисмо познавали, а и он је некако био смркнут, без осмјеха на лицу и радости. Ко ће знати какве је он терете на својим плећима носио.

Баците бомбу па ће бити рибе!

Рекао је строгим гласом и из торбе је извадио двије направе, замотане љепљивом траком, слично бомбама које смо као дјеца гледали само у филмовима. Док смо зачуђено посматрали нашег новог познаника, за трен је запалио једну бомбу и бацио је у ријеку испред нас. Сви смо легли на земљу и у том тренутку је настао прасак и детонација какву никада у животу нисам чуо. Вода је као гејзир отишла у небо неколико метара. Лишће са дрвећа је сво поспадало правећи тепих јесењих боја. Погледали смо према Дрини и када се све завршило, ни једна риба није била на површини. Све се некако брзо смирило.

За веома кратко вријеме мјесто гдје смо се налазили опколила је полиција која је чувала границу на оближњем мосту. Непознати бомбаш је узео другу бомбу, ставио је Гаври у руке и рекао да се не играмо да полицији нешто кажемо или бомбу предамо. Гавро је бомбу ставио у њедра и кренули смо преплашени брзо према мосту да се извучемо са мјеста догађаја.

Дјецо ко је бацио бомбу???

Узвикнуо је дрским тоном Момир Николић звани Пензијица који се тада са полицијом нашао на мосту.

Не знамо!

Како не знате, ви сте били на мјесту гдје се чула детонација.

Рекао сам поново да не знамо, да смо и ми чули исто али нисмо видјели ко је и шта бацио.

Питао нас је ко су нам родитељи и рекао је да нас држи на оку и да ће нас још испитати. Гавро у том моменту рече: “Одоше Момо и Жарко у затвор” што је изазвало смијех а и неку радост јер је све добро прошло. Момо и Жарко су били наши очеви.

Чим смо изашли на главни пут, тајанствени познаник се опет појавио тражећи своју направу назад.

Добро сте урадили момци! Видимо се!

Гавро тада проциједи кроз зубе тихо: “Нећеш ти нас више гледати”!

И опет кроз смјех прожет страхом и неким чудним осјећајем искориштености, упутили смо се кући.

Дрина тече и данас можда још и љепша него што је била некад. Нека друга дјеца пецају и поред ње стварају своје успомене да би могли да их преносе млађим генерацијама. Када сам се први пут сусрео са библијским приказом Едемског врта, управо је ријека Дрина била најсличнија мотивима који се тамо описују.
Мој пријатељ Гавро, на жалост, није више међу нама, отишао је млад у бољи свијет у сусрет Господу. Он сада сигурно шета поред нове Дрине у Царству небеском напајући се Живом водом са извора вјечности.
До поновног сусрета брате мој Гавро!
Христос васкрсе!

Посвећено пријатељу Гаври Мићићу – Гаци

• Видак Вујадиновић