Нонпејперско прољеће 

Пише: Владе Симовић

Нон-пејпери који окупирају јавни простор неколико посљедњих седмица, најчешће су неслужбени документи којима се износи одређени приједлог, нацрт или идеја, с циљем рјешавања политичке кризе између одређених држава, али и унутар њих. Политичка теорија истиче да су ови документи често неформалног карактера и о њима расправљају највиши дипломатски представници без формалне обавезе да садржај документа, чак и ако се преговарачи око њега усагласе, примјени.

Постоје двије врсте нон пејпера. Први су незваничне дипломатске ноте које се не налазе на меморандуму и немају печат званичних држава, а служе углавном за отварање дискусије о одређеном проблему. Најчешће су у питању документи који имају улогу „пробног балона” за испитивање реакција сукобљених и заинтересованих страна у вези с одређеним проблемом.

Друго су незванични нацрти за дискусију. Ријеч је о конкретнијим документима иза којих стоје њихови подносиоци, најчешће званичници одређених великих сила, који не испитују само импулс саговорника, већ праве акцију и заговарају њима погодно отклањање одређеног проблема. Често велике силе и не желе да пуно и детаљно преговарају с тзв. “малим и слабим актерима”, већ се труде да највећи дио својих нонпејперских замисли преточе у конкретне политике проводиве на “терену”.

Наведене тезе потребно је појаснити једноставније и сликовитије. 

Замислимо трпезаријски сто за којим сједе моћници и договарају се око тога шта ће да вечерају, а на менију су мале државе и њихови проблеми. Нон пејпери су управо ти менији, а ко ће да буде поједен то је њихов позитиван исход. Поучени историјским искуством народи с простора Балкана на нон-пејпере гледају с неповјерењем и страхом.

Међутим,  у случају Босне и Херцеговине не треба трауматизовати све нон-пејпере. Свједоци смо низа сличних документа из прошлости који нису имали конкретне посљедице, тако да их бројни људи више и не доживљавају озбиљно, већ као временску прогнозу, нешто што се стално дешава и мијења, а опет врти у круг.

Поред недавног францускко-њемачког, напознатији нон-пејпер је словеначки од прије пар година који “довршава процес изградње и обједињавања националних држава на Балкану” у једном полуформату и не баш “до краја” остављајући простор за неспоразуме у будућности.

Историјски посматрано нон-пејперима можемо сматрати и договоре у Карађорђеву с почетка 90их и сличне процесе и приједлоге. Иначе, питање подјеле или геополитичке интеграције простора Босне и Херцеговине је старо и датира од отварања процеса “Источног питања”. О њој се дебатовало 1877. и 1878., затим на Јалти, послије у Лондону, Женеви, Њујорку и на крају у Дејтону 1995. године.

Проблем народа и држава Западног Балкана је у незавршеном процесу изградње националних држава започетом Српском револуцијом 1804. године. Због тога је француско-њемачки нон пејпер неконтексуталан, јер узима само Босну и Херцеговину у “политичку математику” која више звучи као препорука да се обузда руководство Републике Српске, него као озбиљан документ који редефинише политичку мапу овог простора. Не може се Босна и Херцеговина посматрати изоловано од остатка Западног Балкана и његових проблема на Космету, у Црној Гори, Сјеверној Македонији, али и ширих геополитичких и геокултурних процеса. А то управо ради француско-њемачки нон-пејпер показујући неозбиљност разумијевања проблема овог крајолика. 

Можда је због тога најбоље да нас страни актери ненонпејперишу и не “изналазе нам рјешења”. Нека Балкан оставе Балканцима. Без иностраних утицаја, најбоље ћемо редефинисати своје односе. На жалост, то је мало реалан сценарио, а до тада, ако се икада деси, срећан нам почетак љета уз још један нон-пејпер!