Енџи Николска: “Крик” је вапај оних који вриште у себи

Извор: Филтер

Млада глумица из Скопља и редитељ монодраме “Крик”, Енџи Николска, извела је ову монодраму на овогодишњем 27. Међународном фестивали малих сцена и монодраме у Источном Сарајеву. Она поручује да је “Крик” вапај оних који вриште у себи, који нас зову али се правимо да их не чујемо.

Ово је представа о сексуалном узнемиравању и силовању. Велики број жена, дjевојака, дjевојчица готово свакодневно доживи неки вид сексуалног злостављања, узнемиравања. Полиција, власт, друштво свјесно затварају очи пред тим. Ова представа је истина, ове чињенице су стварне, бројке су стварне.

У овој представи, на жалост, ништа није извикано, ништа није пренаглашено, силовито. Овдје је приказана гола истина.

Монодрама „Крик“ је настала као ауторски пројект, дипломска представа, Eнџи Николске на основу текстова Франка Раме, Ане Исаковић и Миње Боговац.

Ауторка наводи како је ово игра у вези једног стања. Унутрашњег. Стање свијести у овом времену културе насиља и које свјесно не проговара.

Интервју водила Биљана Семиз

Због чега Вриштиш? Због чега Крик?

За сву неправду у нашем друштву.

Одабрали сте тему сексуално узнемиравање и насиље. Зашто баш ова тема?

Зато што мислим да се о овој теми мало прича, говори. Преко ове представе сам хтјела да дам глас онима који вриште, али у себи.

Јако тешка тема, поготово за дипломски рад.

Да, испало је овако. Процес је био доста друкчији од осталих испита. Овдjе није било готовог текста, доста сам истраживала неких мјесец и по. Све је почело од онога што се често догађа у Македонији, али и на Балкану. Много је људи који вриште. Хтјела сам да укажем на то да ми умјетници морамо да се бавимо оваквим темама. Требамо срушити неке табу теме, односно да причамо о стварима које нас стварно додирују, које стварно боле. Треба о том да причамо да се не догоди опет.

У посљедње вријеме у јавности се доста говори о овој врсти насиља? Доста афера је испливало на површину.

У Македонији је постојала Јавна соба, интернет група за мушкарце гдjе су слали фотографије дjевојчица, дjевојака, жена. Објављивали су њихове бројеве, пријети им се. Оне то не пријављују јер се суочавају са системом и полицијом који не раде свој посао. Догоди се двострука жртва, доживе насиље а притом остају саме, без помоћи. Ми глумци, умјетници, требамо се бавити оваквим темама јер позориште је управо то, дајемо глас онима који зову. У овој представи ништа није извикано, пренаглашено, силовито.

Само сте показали оно што се гура под тепих.

Да, како смо навикли.

Током представе када се мијењају сцене, ви стално наглашавате, ово је представа, ово је кабаре.

Да, ово је игра, представа, кабаре. То је прелаз из једне у другу причу, а у ствари смо то ми, наша свакодневица. То се стално догађа, дању, ноћу.

Гдје сте нашли изворе за текст?

Нешто из драмских текстова, Франк Рама, архивски материјали из новина, коментари са социјалних мрежа. У овој представи нема ничега што није истинита чињеница. На жалост, све бројке су истините.

Док сам радила била сам свјесна да живимо у времену гдjе влада култура насиља, али нисам била свјесна о овако великом брију жртава.

Колико дуго се изводи представа?

Премијера је била 21. јуна 2021. године, од тада се редовно изводи у различитим алтернативним просторима и фестивалима по Македонији, Фестивалу монодраме у Битоли и Новом Саду.

Какве су реакције публике на представу?

Реакције су познате, подразумијевају да се каже на глас оно што се дешава око нас.

Реакција власти или је реакција изостала?

У потпуности је изостала.