Родитељство: Како комуницирати са дјететом у периоду адолесценције?

Извор: Филтер, пише психолог и медицински медијум Слађана Ђаковић

Сам улазак дјетета у пубертет може представљати велики стрес за родитеље. Бити родитељ адолесцента једнако је изазовно животно искуство као и бити адолесцент. Адолесценске промјене у понашању код дјетета често иритирају родитеље. Однос родитеља према тим
промјенама је један од кључних фактора успјешности односа између дјетета и родитеља те развијања дјетета у здраву личност.

Између дјеце адолесцената и родитеља ниво сукоба често расте и зна бити протумачен као недостатк љубави са обје стране, док је у позадини осјећај недовољне пажње, важности и поштовања које обје генерације доживљавају. Адолесцент пролази кроз више фаза попут оне одвајање од родитеља и конфликтних сумњи. Често се ова њихова фаза преклапа са кризом средњих година родитеља у којој имамо преиспитивање личног идентитета, ставова, вриједности и задовољства оствареним успјесима у животу.

Бунтовно и пркосно супротстављање ауторитету код адолесцента почиње најприје у кругу породице. Зато је јако важно да знамо како да комуницирамо са нашим дјететом које је у периоду адолесценције. У потрази за својим идентитетом и самосталношћу, адолесценти су склони побунама према одраслим, посебно према родитељима, које често виде као особе које их на силу покушавају задржати у дјетињем добу, говорећи им шта да чине и ограничавајући им слободу што доводи до конфликта испуњених агресивним испадима.

Адолесцент има развојну потребу пронаћи свој идентитет,  борба за независност започиње одређивањем онога што није, а то значи бити другачији од родитеља, негирати, избјегавати њихове савјете. У свом умјереном облику  супротстављање је здрава развојна фаза преиспитивања и успостављања равноправнијег односа  с ауторитетима који је за живот итекако потребан. За родитеља је битно да се не осјети  угроженим  док адолесцент контрира и оспорава неке породичне вриједности и увјерења, те да комуницира са својим дјететом на прави начин да би га дијете доживљавало као свог пријатеља и некога чије ће савјете слушати.

Савјети за успјешан однос и добру комуникацију са дјететом адолесцентом:

  1. Допустите свом дјетету које је у пубертету да преузме дио бриге. Ако се Ви бринете о свему и рјешавате све умјесто њега ваше дијете никада неће постати одговорно и стећи ће осјећај мање вриједности, те ће у животу имати проблем када наиђе на изазовне ситуације, а Вас ће почети да криви за све.
  2. Једна од најважнијих лекција је да научите своје дијете да свако понашање има одређене посљедице, на њима је да преузму одговорност за исте. Ако их Ви томе не научите научиће их живот на тежи начин. Не петљајте се у његове проблеме у школи, са друштвом, приликом полагања возачког, већ му дајте савјет када га оно тражи од вас. Никако прије. Али, да би дијете тражило савјете од вас и уважавало ваше мишљење, а не вас сматрало „глупим“ „заосталим“ итд. испоштујте правило под бројем три.
  3. Одолите давању савјета, осим када адолесцент то тражи од Вас. Kада Вам ваш адолесцент прича о неком проблему, или некој теми и води главну ријеч упакујте савјет тако што ћете Ви смо аргументовано учествовати у разговору. Без ријечи да треба да вас послуша. Осим ако се ради о нечем озбиљном, или опасном, пустите адолесцента да погријеши. Пустите га да поступи онако како оно сматра да је исправно и ако погријеши сјетиће се разговора са вама. На грешкама се најбље учи. Нека уче на малим грешкама. Тако ће почети да уважава ваше мишљење и да слуша шта причате. Неће Вас доживљавати као непријатеља, већ као свог пријатеља који поштује њихово мишљење и особу попут које желе бити. Психолози су се увјерили да родитељи често када послушају овај савјет кажу „Што мање савјета дајем, то моје дијете све више жели разговарати са мном.“
  4. Дајте свом адолесценту прилику да буде сам са собом, без сувишних питања попут: „Зашто идеш стално у собу? Нека те са нама.“ Пустите адолесцента да размишља о себи. Нека Вас умири чињеница да је дом сигурно мјесто гдје дијете може филтрирати сопствене фрустрације, те средити мисли и схватити промјене у свом животу. Ако га будете притискали да вријеме кући када не учи треба да проводи са вама да се дружите, оно ће почети прибјегавати друштву, улици итд, или ће вам нервозно одговарати када му се обратите.
  5. Дајте свом адолесценту прилику да буде сам са собом када му је то потребно, а вријеме које проводи са вама у дому потрудите се да буде занимљиво и да водите конструктивне разговоре у којим обје стране износе своја мишљења о некој теми.
  6. Поставите кућна правила јасно и у договору са адолесцентом. Правила морају постојати. Ако се кућна правила отворено изложе и расправе сукоби се смањују и однос се не нарушава свађама. Постојање јасних договорених правила помаже родитељима, а и адолесцентима, јер адолесценти знају на чему су, који су им задаци и испуњавају их, јер су и сами учествовали у договору око истих.
  7. Поштујте свог адолесцента и његове емоције, ма колико бурне, промјењиве и неразумљиве некад биле. Kада се тако поставите временом дијете почиње да поштује ваше емоције.
  8. Прихватите одвајање. Развој личног идентитета током адолсценције укључује одређени степен одвајања, али не и потпуну изолацију од породице, да би се успоставила независност. Не захтјевајте повјеравање него га заслужите.
  9. У комуникацији са адолесцентом поштујте правила успјешне комуникације. Ако не познајете вјештине комуникације испратите следећи чланак за седам дана.

Јутјуб канал психолога Слађане Ђаковић погледајте ОВДЈЕ.

©citajfilter.com 2019-2023 * Оснивач и издавач: Centar media d.o.o. * Главни и одговорни уредник: Мира Костовић * Контакт: citajfilter@gmail.com