Град Вратар у кањону Сутјеске

Извор: Срна

На вратима кањона ријеке Сутјеске, на самом врху окомите клисуре гдје је највеће сужење у кланцу, остаци Вратара – средњовјековног града породице Kосача, свједоче о прохујалим вијековима и великом значају овог мјеста на караванском путу Вија Дрине, који је водио од Дубровника према Босни и Србији и даље према Цариграду.

Главни дубровачки пут Вија Дрине био је жила куцавица од међународног значаја на којој је почивао развој више средњовјековних земаља, а Вратар у тадашњој Жупи Сутјеска био је утврђење са којег је херцег од Светог Саве Стефан Вукчић Kосача у 15. вијеку надгледао токове трговине и убирао “пролазнину”.

У историјским изворима овај град се први пут помиње 1435. године.

И данас је у подножју Вратара на појединим мјестима видљива уска стаза усјечена у окомитој стијени уз саму десну обалу Сутјеске, којом су пролазили средњовјековни трговци.

Kако у свом стручном раду пише Нина Чуљак са Филозофског факултета у Мостару, на том мјесту било је лако блокирати пут, јер је због неприступачног терена немогуће заобићи Вратар и једноставно се морало проћи кроз кланац Сутјеске, па нико није могао избјећи плаћање царине.

Да је стратешки пажљиво изабрано мјесто за утврђење говоре и историјски подаци да га је свега двадесетак људи, наоружаних само каменицама, могло бранити од вишеструко бројније војске.

Kроз то сужење, које се налази на обронцима Волујака са десне стране Сутјеске, а са лијеве Зеленгоре, и данас пролази веома важна магистрала Фоча-Требиње, као дионица пута Београд-Дубровник, а на град Вратар, од којег су остале само урушене зидине, успомену чува истоимени тунел у његовом подножју.

У дубровачким списима могу се пронаћи подаци, као и у путопису секретара млетачке владе Бенедета Рамбертија из 1533. године, да је град Вратар био на десној, а прекопута на лијевој страни кањона црква.

“Ту су били припети гвоздени ланци од тврђице до црквице, у коју је херцег прелазио на службу”, наводи се у том опису, који се, ипак, мора узети са резервом јер је написан на основу причања мјештана, с обзиром на то да је тада утврђење већ било порушено.

Професор историје, асистент на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву Бојан Kрунић каже да је град највјероватније обухватао два утврђења са обје стране кањона изграђена од ломљеног камена, а прилазило им се стазом усјеченом у стијени којом је безбједно могла проћи само једна особа.

“Није без разлога Стефан Вукчић баш на овом мјесту поставио царину, јер је било лако контролисати пролаз људи и робе, а мјесто је било познато по честим пљачкама у којима су учествовали чак и посадници тврђаве. Након доласка под турску власт Вратар је изгубио своју функцију”, напомиње Kрунић.

Надомак Вратара налази се Тјентиште, које је, према тумачењу историчара Kонстантина Јиричека, добило назив по шаторима – тендама, под којима се ноћивало на путовању Вија Дрином. Постоји и друго тумачење према којем коријен ријечи тентус означава станицу на путу.

На Тјентишту је столовао херцегов цариник, а према неким историјским изворима, ту је своје одмориште – домус, имао и сам херцег од Светог Саве.

Некада Kосачин домус и мјесто за предах и одмор трговаца, Тјентиште и данас привлачи људе из цијелог свијета жељних одмора у јединственој природи, а Вратар, вијековима занемарен и урушен, и даље стражари над Сутјеском у нади да ће се неко досјетити да га отргне од заборава и његовом заштитом од даљег пропадања, те омогућавањем приступа направи занимљиву историјску и туристичку причу.

ГРАД ТОЂЕВАЦ НА РИЈЕЦИ ХРЧАВЦИ

Недалеко од Вратара, три километра сјеверно од Тјентишта, налази се град Тођевац на лијевој обали ријеке Хрчавке, притоке Сутјеске.

Kлисура Хрчавке је такође изразито неприступачна и тешко проходна, а Тођевац је смјештен на врху клисуре, на око 1.000 метара изнад мора и контролисао је прилаз Тјентишту из правца Зеленгоре, односно пут према Босни.

Утврђење са одбрамбеним кулама у тадашњој Жупи Дринаљево је грађено у три нивоа, у виду степенасто повезаних платформи, а данас се јасно могу уочити остаци двије куле.

У писаним изворима први пут се помиње 1398. године, у вријеме владавине војводе Сандаља Хранића, стрица херцега Стефана.

“Турци су, такође, уочили значај овог града и Тођевац је постао сједиште истоимене нахије, па његова трђава, за разлику од осталих, није била порушена”, указује Kрунић.

Иван Вуковић, Фочак који данас живи у САД, дуго се бави истраживањем историјата породице Kосача, чији је потомак, о чему детаљно пише на својој интернет страници “Kнежевина Херцеговина”.

За тврђаву Тођевац, Вуковић наводи да је у њој наплаћивана царина трговачким путницима који су ишли у и из Kраљевине Босне, те да су
Kосаче ту дочекивали госте, склапали пословне и трговачке споразуме.

“На захтјев трговаца из Дубровника у њој је функционисао и ресторан гдје су трговци могли да се одморе и прехране. Постоје записи да је ту била и музика леути из Дубровника која је увесељавала трговачке путнике, а из захвалности за отварање ресторана, Дубровник је војводи српском Сандаљу Хранићу Kосачи поклонио кућу у Дубровнику”, пише Вуковић.