Црвена земља (Писма мајци из туђине)

Прије неколико дана објавили смо колумну Саше Кнежевића у којој се подсјетио своје колумне од прије 25 година. Због великог интересовања, објавићемо је у овој форми.

“Писма мајци из туђине” биле су колумне Саше Кнежевића које су излазиле у листу “Јавност” 1995. године.

Аутор: Саша Кнежевић

Драга мајко

Прошло је, ево, четири мјесеца откако се невидјесмо и нечусмо. Што се не видјесмо није ни чудо, даљина је то, али што се не чујемо чудо је. Чуо сам да сад сва писма читају, па ти зато о политици нећу писати.

Београд је ових дана хладан. Не знам је ли свима тако или је то за мене некако посебно студен. Нигдје сунца. Ако има Бога, можда је код вас побјегло. Кога сунце у Београду да огрије? Дјецу једино. Дјеца ништа не знају. Зато она једина не ћуте. Овдје се дјеца свугдје играју, на улици, у парку, пред школом. Не боје се мина (овдје се бацају кашикаре), ни снајпера (овдје се пуца из пиштоља), чак ни авиона.

И над Београдом лете страни авиони. Велики, бијели. Они ништа не избацују из ваздуха. Фино слете на аеродром и проспу ђубре по Београду. Све то преноси телевизија. Овдје им не треба CNN домаћа ТВ се усавршила у прављењу спектакла. 

Можда се сјећаш кад је код нас била Олимпијада. Овдје је недавно био Олимпијакос и то је био много већи спектакл од оног код нас. Они су врло важни, јер су из Грчке, а Грци су измислили Олимпијаду. Не сјећам се да ли је ту био предсједник Југославије (тако се сад Србија зове), али ти морам рећи да је он много фини господин. Паметан је, носи наочаре и бркове и сад је почео да путује по свијету. Слетове му тамо праве кад дође. Свугдје га воле гдје год оде и увијек кад се врати прича да ће рат брзо престати. Он мисли на тај рат у Босни. Ја навико да говорим Босна. 

Неки причају овдје да ће Босна опет у Југославији бити. Не знам за Ерцеговину, али они причају да ће нам опет пришлепати Словенију и Хрватску. Мени то у почетку бико смијешно. Ђе то послије свега може, али видим ово озбиљни људи, старији, још комунисти. Знаш ти кад комунисти на нешто завру да ће то тако бити или њих неће бити. Дабогда их не било.

Тетка је изашла са Алипашиног и сва се некаква просула. Каже да је срела Хасана и Муберу и да им је жао што смо ми из својих кућа побјегли. Вољели би људи да смо у њима били док су их палили. Овако их ваљда страх поред рушевина проћи. Чуди ме да мене нису поздравили. Ја сам им вазда јаја на Васкрс носио. Другу дјецу било стид. Мене није. Домаћа јаја крупна, још у црвено фарбана. Сад нам је земља у црвено офарбана. И небо, тамо душе ратника одлазе. Небо над Београдом је сиво. Нечија је душа сива, срце се некоме у пепео претворило док наш народ крвари.

Ти ми се чувај. Једина си ми ти остала.