Oficirov sin

Autor: Branko Nikolić

Uz dozvolu autora knjige, objavljujemo odlomke iz romana “Levat” Branka Nikolića.

Negdje u petom ili šestom razredu osnovne škole bio sam u šahovskoj sekciji. Učitelj je govorio da sam dobar, da imam talenat i često sam znao pobjeđivati i starije od sebe. Jednom dođe u školu neki šahovski velemajstor da odigra simultanku sa nas dvadeset i pobijedi njih 19, a ja izvučem remi. Pročulo se to u školi i odjednom ja postanem neko o kome se priča sa poštovanjem. Onaj mali, ma znaš onaj, ma izvukao remi velemajstoru, ej, remi. Počelo se skupljati sve više raje oko mene, postao ko malo i popularan. Baš mi to prijalo.

Sljedeće godine bilo sve skoro isto, i dalje sam igrao šah i pobjeđivao na školskim turnirima, bio drugi ili treći, zavisno od učesnika. Ponekad su učestvovali i oni stariji iz osmog razreda i ponekad dolazili iz drugih škola.

Te godine u razred je došao Petar Desnica. Sin oficira JNA koji je dobio prekomandu u Sarajevo i doselio na Čengić Vilu. Bliža mu bila škola “Petar Dokić“, ali je on izabrao našu. Petar je imao onu oficirku, tašnicu kožnu i u njoj nosio knjige. Mi ostali smo kupovali one zelene obične vojničke na vojnom otpadu u Nedžarićima sa druge strane Miljacke prema Buljakovom Potoku. Petar omalen i tih postao popularan već prve sedmice. Edita, Tanja jedan i Tanja dva, te Željka, Edina i Milica počele sve više vremena da provode sa njim, a sve manje sa mnom. I Senajid što je sjedio sa mnom u klupi počeo da se druži s Petrom.

Meni to smetalo, ljubomora me uhvatila, neka zavist, ali Petar bio drag dečko i razumno dijete, što bi stariji znali reć za one fine. Pa sve se ko nešto sklanjo i bio prijatan prema meni, nemaš razloga da se pobiješ s njim. Petar mi se sve više približavao i provodio sve više vremena sa mnom, tako da se ubrzo uspostavila ravnoteža između mene, mog društva i Petra. Ali za mene to nije bilo isto. Ja ga nisam gotivio baš iz neke niske ljudske pobude. Ko je on? Em sam i veći, i jači, i šta ti ja znam sa čim sam više hranio sujetu. Mrzio sam i onu oficirsku torbicu, mora da je zbog nje popularan. Pođe i Petar na šahovsku sekciju i bili smo tu negdje, nekad pobijedim ja, nekad on. Tad sam mislio, ustvari ubjeđivao sam sebe da sam bolji, ali sa ove tačke gledišta moram priznati da je on više puta pobijedio, ako me sjećanje ne vara ili je to bilo samo to da sam osjećao vlastite poraze kao nešto veliko i neoprostivo.

Elem, opet turnir u šahu, ali ovaj put na nivou cijele škole, čak i osmi razredi. I Petar i ja doguramo do finala. Ja sam mislio da je moj turnir. Pobijedim i nekog Ibru Peljtu, a i Ahmeta iz starijih razreda, te nekog Igora i sad čekam drugog finalistu i naravno to je bio Petar. On je imao malo lakše protivnike, činilo mi se ili sam se ubijedio da je tako. Poče partija, ma na život i smrt za mene. Kako je vrijeme odmicalo Petar je imao sve više prednosti, a i figura na tabli. Oko nas njih deset, gledaju, galame, vrište, pa ih neko ušutkava. Ma sabio me Petar u ćošak. Kad neko uleti na vrata učionice i nešto zagalami, ne sjećam se sad, ko užina ili šta bi, e u takvim situacijama je nastajao stampedo i kad su se svi okrenuli prema vratima, pa i Petar, iskoristim priliku da pomjerim mojih par figura i odjednom se promijeni situacija. Petar je negodovao, ma samo što se ne pobismo, dođe nastavnik da nas rastavi i tako pod njegovim budnim okom završimo partiju. Ja izvučem remi. Na školskom razglasu su idućeg dana čitali imena pobjednika. Petar i ja smo podijelili prvo mjesto.

Toliko sam se puta nakanjivo da mu kažem, da mu priznam, da se otvoreno pokajem, tu godinu dana dok je još bio s nama, do iduće prekomande njegovog oca. Baš sam htio da mu se izvinim i ispričam šta sam uradio, ali nisam i sad mi je žao. U meni su se borili moral i kultura ulice, pravda i nepravda. Baš nisam mogao da shvatim. Znam da sam ga pošteno izradio, ali nije on s Aneksa i nije mi pravi jaran, jarani iz škole se ne računaju, a takve možeš levatit jer su starija raja tako pričala.

I eto, to sjećanje me proganja, a bogami i navodi na nova razmišljanja. Kako vrijeme prolazi, a i žao mi jer to što sam mu uradio usadilo je u meni neki strah od nepravdi koje mogu napraviti u budućnosti. Radio sam toliko gorih stvari u životu, što zasigurno zaslužuje pokajanje i osudu, ali mi one nisu ni padale na pamet, nit su ostavile traga toliko koliko ova od mene učinjena nepravda. Tako ponekad u ovakvim trenucima poželim da ga sretnem i da mu ljudski kažem, da se izvinim, da mu objasnim. Da pokušam da objasnim i njemu i sebi taj postupak jer mi se čini da sad znam zašto.

Razmišljao sam i odlučio: ako ga ikad sretnem reći ću ovako, sasvim jednostavno: “Izvini, Petre, molim te za ono, ti si pobijedio i bio si bolji šahista od mene.“ Eto, samo to. A ako i ne bi primio moje izvinjenje, ja se ne bih više nikad ponio kao neko s Aneksa. Treba još da ga prebijem poslije svega.