Хоће ли корона вирус криза учинити оно што нису финансијска из 2008. и мигрантска из 2015. – срушити Европску унију?

Извор: https://www.advance.hr/

Европска унија је пројекат који се креће из једног изазова у други, а сваки идући полако нагриза његову одрживост, релевантност и саму егзистенцију. Ситуација се почела опасније “љуљати” по ЕУ пројекат тамо негдје прије 12 година, када је ударила велика глобална финансијска криза. Било је и прије евроскептика, али ни они, изузев жеље за повратком у националне оквире, нису могли аргументовати довољно разлога да би угрозили идеју постојања пројекта.

Финансијска криза 2008. у Европи донијела је са собом низ неугодних спознаја, а нека упозорења евроскептика, нарочито оних који су били фокусирани на економску страну приче, постала су релевантна. Kао прво постало је очигледно да пројекат примарно постоји како би осигурао економске интересе “великих играча“. Kренуло се у хитне акције њиховог спашавања, а као објашњење нудила се аргументација да би посрнуће дивова довело до експлозије незапослености. Би, али зар посрнуће огромног броја малих предузећа не би? Заправо упитно је шта би више “бољело” – шта би се догодило да је ЕУ спашавао мали бизнис и пустио “велике диносаурусе да изумру”? Неки тврде да би то било боље, да би дошло до наглог пораста иновације и квалитете кроз борбу за велика тржишта на простору којих би настао вакуум.

Такав сценарио се није догодио. Погођени су мали бизнис и обичан радник. У неким земљама бол је била велика јер се спашавање великих санирало кроз увођење ригорозних мјера штедње (Грчка, Италија, Шпанија, Португал…). У то вријеме све се чешће почео спомињати термин “социјализам за богате, капитализам за сиромашне” – јер управо то се и догодило. Наравно, догађало се то и у САД-у, али САД је друга прича. САД, у којем су се људи навикли да ће их и један одлазак љекару “опалити” по џепу са неколико стотина долара (а озбиљније ситуације и знатно више), није Европа – у Европи су људи мислили да око њих још увијек егзистирају разне социјалне мреже које ће ублажити њихов пад када постане тешко. Финансијска криза 2008. показала је да та очекивања постоје можда у теорији, али пуно мање у пракси.

Све у свему, ЕУ је из те кризе изашла (заправо никада и није изашла до краја) с поприлично пољуљаном репутацијом. У том периоду дошло је до експозиције кључних евроскептика који су релевантни и данас, а то је тек почетак великих изазова по ЕУ…

Велика избјегличка криза из 2015. године и још једно велико разочарење становника Европске уније. Наиме, до тада економска криза у Европи још дефинитивно није била санирана, а ЕУ је почео “увозити” огроман број људи за потребе јефтине (и младе) радне снаге. Свакако нису сви били избјеглице са ратних подручја иако их се настојало приказати као да јесу. ЕУ “старосједиоцима” се лагало, у лице, да је ријеч о европском хуманитарном пориву, умјесто да им се рекла истина о дефицитима на тржишту рада у земљама попут Њемачке (чије становништво је све старије). Данас, када та иста ЕУ чини све да нови вал избјеглица и миграната не би пробио границу, можемо са сигурношћу рећи да је 2015. била монтирана операција у којој су хуманост и саосјећање са људима који долазе из ратних зона и земаља дубоког сиромаштва били на задњем мјесту.

Преживио је ЕУ пројекат и то, али повјерење се сада изгубило, у великом стилу, већ по други пут.

У временском међупростору било је и пуно мањих изазова и ситуација у којој се егзистенција Европске уније доводила у питање. Примјерице Брегзит, односно излазак Велике Британије из “клуба“. Брегзит су неки сматрали пресудним чином, што заправо не мора бити тако. Одлазак Британије само пребацује већу моћ према Паризу и Берлину, али не значи нужно урушавање пројекта (шта више, британско интензивно савезништво с Вашингтоном чак може бити и реметилачки фактор унутар ЕУ-а).

Због неког разлога број “3” често се узима као онај у низу након којег нешто више не вриједи или ће бити санкционисано. У америчком закону тако након 3 тешка преступа вјеројатно се добија доживотна казна (тзв. “three-strikes law“). Постоје разне варијације, а за ЕУ бисмо могли рећи да би треће велико разочарење њених становника могло по њу бити пресудно.

И трећа криза је ове године стигла, управо је проживљавамо. Дакако, ова трећа нису ни финансије ни мигранти већ нешто чему се већина није надала – вирус. Разни су се сценарији задњих година слагали по питању што би могло бити пресудно по Европску унију – неки су се бојали миграната, неки су пак панично тврдили како Европи пријети “руска агресија“, трећи су вјеровали да ће у јужним земљама под оптерећењем мјера штедње букнути нека нова социјалистичка револуција… Али вирус? То је тек мањи број очекивао.

И управо тај вирус, корона вирус или тачног назива ЦОВИД-19, представља сада највећу опасност по Европску унију и њен опстанак. Ако се то и догоди можда пресудни фактор неће бити ни број мртвих (који ће без сумње поприлично расти), можда чак ни велика економска криза која је већ “наручена“, већ једна нова спознаја, трећа у низу, да ЕУ једноставно није брига за никога осим ње саме, а “она” ни није географски уцртана, она постоји изван карте и физичког простора, у виртуелним банковним рачунима, у гигантским пословним интересима ситне елите!

Није криза та која може нешто уништити зато што је криза – шта више, криза може несигурни пројект додатно учврстити, уземљити га, дати му снагу кроз солидарност и осјећај заједништва. И шта се догодило кад је “пала” прва чланица тог клуба, Италија? Гдје је била ЕУ помоћ када су италијански љекари падали (и још падају) с ногу? Нигдје, посматрало се са оближњих граница како вирус гута Италију и држале се “фиге” да ће га Италијани спријечити да не изађе вани.

Шведска колумнистица Елизабет Брoв (Elisabeth Braw) то је добро описала у тексту за лист The Foreign Policy прије неколико дана гдје у уводу наводи: “У овој срамотној абдикцији од одговорности земље Европске уније нису дале потребну медицинску помоћ Италији за вријеме избијања епидемије и сада Kина попуњава тај вакуум“.

И заиста је тако. Kинески љекари, након што су обранили Вухан и околину, стижу у Италију како би помогли и својим искуством придонијели борби. Да, може се рећи да се данас корона вирус шири цијелом Европом и да је касно за унакрсну помоћ, али било је времена да се помогне Италији…

Kада већ говоримо о Италији и Kини ваља споменути како ове двије земље поприлично присно сарађују. Надаље, Италија је прва ЕУ земља која је потписала улазак у гигантски кинески пројект надимка “Нови пут свиле” (интензивно саобраћајно и инфраструктурно повезивање Азије и Европе). Но, сарадња је интензивна већ неко вријеме – примјерице, на темељу полицијске кооперације кинески полицајци већ су раније почели патролирати на улицама Милана, Рима…

Kада све ово једном прође, а проћи ће, Италијани ће јако добро знати ко им је помогао, а ко није. А то је тек прва фаза “трећег разочарења“, она друга биће можда још и болнија, а биће то реприза оног из 2008., само још пуно жешћа. Новац становника Европске уније, њених радних људи, зграбиће се како би се њиме поновно санирало “диносаурусе који одбијају умријети“, а малог човјека бацило “под аутобус“, како би се рекло у енглеском говорном подручју.

Неки спекулишу како ће ова криза бити “крај еврозоне“, но могла би значити крај и Европске уније – или барем Европске уније какву познајемо (јер није тајна да бројни противници овакве ЕУ преферирају радикалну промјену изнутра умјесто потпуну дезинтеграцију).

Сада смо у току, у “оку олује” ове треће кризе, највеће до сада – то значи да још увијек има шансе за позитиван исход, да ће се ЕУ побринути о спашавању својих људи, а не примарно крупно капиталистичког интереса, иако, нажалост, све до сада нам не даје превише разлога за оптимизам…

Да ли би то био добар или лош сценарио “након свега овог“, тешко је рећи, свијет сутрашњице одједном постаје једна недефинисана прича, али до ње ћемо брзо доћи.