Градоначелник Источног Сарајева је данас отишао корак даље, каже градоначелница Сарајева Бењамина Карић. Она је у објави на својој фејсбук страници написала да ће због постављања табле на којој пише да је Источно Сарајево град 157.000 Срба који су морали напустити Сарајево, тужити градоначелника Источног Сарајева Љубишу Ћосића.

“Поставио је скандалозну таблу на којој стоји добродошлица у Источно Сарајево, “град 157.000 Срба који су морали напустити Сарајево”. Опет је на мети Град Сарајево, на мети су истина и правда”, пише Бењамина Карић уз поруку да ће данас поднијети кривичну пријаву Суду БиХ, за изазивање националне, расне и вјерске мржње, раздора и нетрпељивости.

“Ско сте заузели милиметар територија нашег Града, одговараћете и за то”, закључује градоначелница Сарајева.

The post Градоначелница Сарајева поручује да ће тужити градоначелника Источног Сарајева appeared first on ФИЛТЕР.

Не прихватити губитак слободе и не остављати јуначке кости да се над њима непријатељ свети – биле су основне мисли и циљ сарајевских Срба након закључивања дејтонског мира, којим је шест одбрањених сарајевских општина припало под муслиманску, односно власт Федерације БиХ.

Нису сарајевски Срби имали Арсенија Чарнојевића да их поведе ка слободи након потписивања Дејтонског споразума. Одлуку су донијели сами.

Десетине породичних и појединачних одлука брзо се претворило у јединствену одлуку српског народа сјеверозападно од Сарајева, да напусти одбрањена огњишта и крене у неизвјесност, али као слободни људи и Срби.

Тадашњи српски вјерски и политички лидери на почетку су поручивали да Срби треба да остану на својим имањима. Убрзо су схватили да је то немогуће и да је народ донио одлуку без икаквих зборова, засједања, скупова, скупштина и саборовања.

Донесена је усмено и тако преношена од куће до куће, од домаћина до домаћина, од главе до главе. Добила је плебисцитарну подршку и Срби су са подручја Срајева у колонама кренули кроз мећаву, студен и сметове или залеђеним ратним друмовима ка слободи у новим границама Републике Српске, нацртаним у Дејтону.

Те границе су нажалост умногоме одступале од оних граница које су Срби из Сарајева четири године са пушком бранили и одбранили, одбивши 36 офанзива. У тим новим границама они су остали изван оквира Републике Српске.

И наступио је егзодус. Прво појединачни одласци, а касније су се свакодневно српске колоне кретале према Романији и слободи. Организовано је и дислоцирање фабрика и других материјалних добара са тог простора.

Након почетног безуспјешног убјеђивања народа да не исељава са својих вјековних огњишта, власти су касније обећавале помоћ за исељавање и она је пружена, али је прилично закаснила и многи нису осјетили то “доброчинство”.

Појединачне одлуке претвориле се у колективну

Одлуку о напуштању вјековних огњишта зарад слободе преживјелог српског становништва Илијаша, Вогошће, Илиџе, Хаџића, Рајловца и Грбавице нису донијеле надлежне републичке институције нити нека од општинских скупштина.

Одлуку су доносили преживјели ратници и њихове породице те породице погинулих и друге, које нису жељеле чекати губитак слободе и постати грађани другог реда, те доживљавати тортуре какве су доживјели Срби који су на почетку рата остали у Сарајеву.

Десетине хиљада таквих појединачних и породичних одлука се претопило у једну заједничку, а то је слобода.

Kренуо је спонтани егзодус више од 120.000 Срба и одвијао се око три мјесеца по изузетно хладном и сњежном времену, кроз олује, заметеним и залеђеним путевима, пртинама и богазама.

Да слобода нема цијену – био је јединствен закључак српског становништва, иако није провођен никакав плебисцит о доношењу одлуке. То је јединствена одлука у свијету да се на крају рата напушта одбрањено и преносе посмртни остаци, односно, како каже епска пјесма: “Свете бијеле кости и вита ребра изломљена” српских ратника.

Ријетки су били појединци који су другачије мислили и одлучили да остану.

И они су се касније покајали јер су, по сопственим свједочењима, доживљавали разне непријатности, испитивања, саслушавања, притварања, тортуре, батинања и пљачку имовине, која још траје.

Извадити посмртне остатке погинулих српских јунака из гробова и пренијети их на територију Републике Српске била је одлука чијој се реализацији одмах приступило. По сеоби мртвих, сарајевски егзодус је јединствен у свјетској историји. Kолоне са ковчезима погинулих српских бораца ишле су преко Требевића и Романије.

Kости јуначке нису остављене да се над њима неко свети и иживљава.

Ненадокнадив животни амбијент

Сарајевски Срби су, одлучни да оставе вјековна огњишта и имовину коју су генерације стицале, зарад слободе кренули у стамбену и економску неизвјесност по невремену, хладноћи и кочићевски речено “кроз мећаву”.

Оставили су Срби из Сарајева и свој животни амбијент, који је ненадокнадив и који нико од њих нигдје није могао наћи. Одлазили су на разне стране Српске, Србије, а касније и даље.

Изгубљене су породичне везе, прекинута су вјековна комшијска познанства и солидарност, нестали су обичаји, културно насљеђе и сигурност коју дају родно огњиште и фамилијарни коријени на породичним имањима.

Ишло се у неизвјесност, у крајеве гдје су другачија клима, обичаји, начин живљења, дијалект, и у материјалну неизвјесност.

Схватили су Срби из Сарајева, након четири ратне године, да је слобода преча и вреднија од свега и остављали су свој завичај праћени сњежним вијавицама и зимском хладноћом, коју је још већом чинило сазнање да одлазе негдје гдје немају своју топлу собу и своје рођаке и комшије…

Невријеме, студен у природи и срцима и залеђени ратни путеви још више су усложњавали и отежавали напуштање завичаја и смјештај у девастиране куће, залеђене подруме, у шупе и разне помоћне објекте или школе, које су давно остале без ђака.

Сав расположиви напуштени и девастирани стамбени фонд у Српској био је усељен Србима, који су на почетку или у току рата избјегли са простора под муслиманско-хрватском контролом.

Исцрпљени четврогодишњим ратом сарајевски Срби су остављали своје топле, удобне и у рату одбрањене куће и станове и кретали у потрагу за било каквим простором у који би унијели пећ и наложили ватру да спасу чељад од смрзавања.

Тадашњи предсједник илијашке општине је смијењен када је од републичког политичког врха тражио да одреди локацију и да му обезбиједе хиљаду мртвачких ковчега, гориво и камионе да евакуише десетковано становништво и погинуле из те општине, која је у рату преживјела огромне људске губитке.

Заједничке колоне народа и ратника на залеђеним друмовима

Остајали су топли домови и припремљени огрев, као и сточна храна, а долазило се у хладне, мемљиве зидине, а дрва да се наложи ватра није било. Стока је продавана накупцима у бесцијење и одвожена у Kисељак који је био под влашћу Хрвата.

Многе комшије, рођаци, кумови, пријатељи и саборци су се тада растали кренувши у неизвјесност на различите стране и у разне средине и више се никада нису сусрели и видјели, а младост и најљепши дио живота заједно су провели.

Чежња, носталгија, недостатак најближих и највољенијих те тешки услови живота довели су до појаве разних болести.

Дошло је до изненадног пријевременог умирања великог броја учесника јануарских и фебруарских колона, који су газећи сметове кренули од Чекрчића, Илијаша, Хаџића, Kобиљаче, Илиџе, Рајловца, Вогошће, Семизовца и Нишића преко Висојевице и Озрена до најближег залеђеног асфалтног пута у Сумбиловцу и Подроманији.

Ту су се растајали и кретали на разне стране само с једним циљем, а то је – слобода, остављајући све што су они и генерације предака стварале.

Ових дана обиљежава се 27 година од егзодуса Срба из сарајевских општина служењем парастоса и одржавањем културно-духовних академија у неколико градова у Српској, гдје је уточиште нашао и остао највећи број Срба из сарајевских општина и долине Босне и Ставње, те српске општине Олово.

Сарајевски егзодус се не смије заборавити!

Обиљежавање и сјећање на ту српску голготу почело је тек када су се навршиле двије деценије од тих догађаја.

Ти скупови и евоцирање успомена, те став јавности о тим тешким и судбоносним данима српског народа са простора Сарајева, тек при обиљежавању двадесет година од егзодуса, показали су колику жртву су они поднијели, колики значај њихова сеоба има за српско заједништво и схватање српског народа шта значи слобода и да она нема цијену.

Хвала свима који су тада пружили подршку и уточиште хиљадама сарајевских домаћина. Они су одједном постали бескућници, јер се нису хтјели одрећи своје вјере, поријекла и слободе да би живјели обесправљени на својим огњиштима.

Нека је вјечна слава преминулима, а живи нека са поносом причају кроз какву су голготу прошли да би сачували идентитет и слободу и да би живјели са својим народом у Републици Српској, која је једина гаранција слободе Срба са лијеве стране Дрине.

Српска покољења, која долазе, треба да знају да нисмо жељели да будемо грађани другог реда, да смо оставили вјековна огњишта и комфор, који је обезбјеђивало све што су генерације наших предака стварале, и кренули смо за слободом која нема цијену.

Сарајевски Срби жртвовали су све, али су сачували образ, понос и уздигнута чела кренули у неизвјесност, знајући да нису обрукали претке и да се неће постидити пред потомцима јер су јуначки ратовали и нису поклекли у одбрани својих огњишта и свог народа, упркос огромним жртвама у 36 одбијених непријатељских офанзива.

Нажалост, наш егзодус још није завршен и још многи живе у тешким условима, а о посљедицама по здравље и натпросјечној смртности након егзодуса, те појави малигних болести код становништва у чијој су близини падале НАТО бомбе, нико нема података, али се поуздано зна да су они забрињавајући.

Све ове трауме скратиле су животе популацији сарајевских Срба која је доживјела егзодус, а многи се боре са разним болестима насталих као посљедица ратних траума и поратне неизвјесности и сиромаштва, као и неадекватних услова за живот у девастираним објектима.

“Да ли ће слобода умјети да пјева као што су сужњи пјевали о њој”?

The post Слобода нема цијену appeared first on ФИЛТЕР.

Градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић рекао је да Бошњаци на све начине покушавају да минимизују улогу припадника свог народа који су убијали Србе и упозорио да се системски план да се Срби склоне из Сарајева данас спроводи истом методологијом, али само на перфиднији начин.

Ћосић је, поводом 29 година од монструозних злочина на Казанима, рекао Срни да је ова годишњица само примјер једног од многих мјеста на којима су сарајевски Срби убијани, и то на најгнуснији начин.

Он је указао да локација на којој су страдали сарајевски Срби говори о томе да они нису убијани само у Сарајеву, које је било под контролом такозване Армије БиХ, него и на падинским дијеловима града.

Број од неких двадесетак Срба, колико кажу да је убијено на Казанима, истакао је Ћосић, само је кап у мору стварног броја Срба који су побијени у овом граду.

„Званични подаци кажу да је страдало од 3.500 до 4.000 сарајевских Срба као цивила. Вјероватно се никада неће утврдити тачан број, јер су систематски убијане цијеле породице. На озбиљан, плански начин се водило рачуна да се сви трагови злочина заметну. Чињеница да је врло мали број одговарао за тај злочин говори у прилог томе“, истакао је Ћосић.

Он је подсјетио да су Казани постали евидентни само због тога што су на том мјесту убијали припадници Цацине Девете моторизовани бригаде који су ушли у сукоб са тадашњим влашћу у Сарајеву, те да није било тог сукоба ни то мјесто никад не би било откривено као мјесто гнусних злочина.

„Оно што данас власт у Сарајеву ради је срамотно и тужно, да нас понижавају на такав начин, да имамо сраман текст на тој табли, да имамо нетачан број убијених. Жељели су само да се представе као неко ко је спреман да осуди злочине сопственог народа“, оцијенио је градоначелник Источног Сарајева.

Ћосић каже да треба осудити све оне који су починили неки злочин, без обзира о коме је ријеч.

„Ми, као народ, треба тако да гледамо, без обзира што Бошњаци покушавају да минимизују улогу припадника свог народа који су убијали Србе“, поручио је Ћосић.

Он је нагласио да је данас срећа што постоји Република Српска, као и град Источно Сарајево, јер су то истински институционални механизми заштите српског народа.

„Док год Срби имају заштиту кроз своју државу, општине и град до тада ће функционисати, а никада нећемо дозволити да оне који живе са нама, а у мањини су на такав начин прогонимо или, не дај Боже, убијамо као што је тадашње Сарајево радило“, рекао је Ћосић.

Бошњачки политичари Сарајева готово три деценије скривају тачан број убијених Срба из овог града, који су одведени из својих домова у ратним годинама и убијени на Требевићу на локалитету Казани, па бачени у неку од јама.

На Казанима, на подручју Старог Града у Сарајеву, прошле године откривено је спомен-обиљежје посвећено убијеним сарајевским Србима током 1992. и 1993. године.

Представници из Републике Српске оцијенили су тада да је спомен-обиљежја Казани са предложеним текстом и бројем жртава срамотан и недостајан, те да се, из поштовања према жртвама, морало бар навести ко их убијао током 1992. и 1993. године.

Из неприступачне јаме на падинама Требевића ексхумирани су посмртни остаци 29 лица, углавном српских цивила, а постоје сумње да их је више убијено и бачено у њу јер су убијени цивили бацани у јаме, посипани кречом и постоји неколико слојева који никада нису ископани.

За злочине почињене на тој локацији осуђено је 14 припадника такозване Армије БиХ на казне затвора од десет мјесеци до шест година.

The post Ћосић: Казани – кап у мору стварног броја убијених сарајевских Срба appeared first on ФИЛТЕР.

Потресна исповијест Драгана Васића и масакр Срба у Ледићима код Трнова јуна 1992. године била је повод да новинар РТРС-а Гвозден Шарац, аутор документарног филма “Старобродски мученици” о страдању Срба у Другом свјетском рату, започне екранизацију новог документарца о страдању Срба у Ледићима радног наслова “Чико, ја сам жив немој да ме убијеш”.

У разговору за “Вести” Шарац објашњава да му је циљ био да се јавност у БиХ суочи са истином о страдању сарајевских Срба током посљедњег рата.

-Жеља ми је да направим филм како се не би заборавио злочин и како за коју деценију неко не би рекао да у Ледићима није било масакра јер Срби тамо никада нису ни живјели и да је све то српски мит. Дакле циљ ми је да направимо документ заснован на чињеницама и истини да су нељуди, у униформама тзв. АРБиХ и ХОС-а са својим именом и презименом, побили српске цивиле не хајући за плач бебе, дјецу и сузе њихових мајки. Ако то неко схвати као антиратну причу, да се не понови зло, бићу срећан.

Kада се очекује премијера?

-Телевизијска премијера ће бити наравно најприје на РТРС-у, а филм је тренутно у фази постпродукције и монтаже графичких и визуелних ефеката и очекујем да би у августу требало да буде емитован. Жеља породица убијених из Ледића као и преживјелих из тог села, јесте да премијера филма буде у Источном Сарајеву. Kод свих осјећам насушну потребу да се екранизује страдање сарајевских Срба. Људима је доста лажи и пропаганде “друге” стране да су Срби лоши, агресори, а данас у Сарајеву има више илегалних миграната са Блиског истока, Пакистана и сјевера Африке, него Срба.

Kако сте дошли до приче о Драгану Васићу?

-Годинама уназад, и РТРС, али и моје колеге и ја извjештавамо са помена убијеним Србима у Ледићима. Тако смо и сазнали да је један дјечак преживио масакр, али да не жели да о томе да говори. Једино се за њега чуло прије осам или девет година кроз дирљив текст владике Григорија. Међутим, почетком ове године, допрли су “гласови” и жеља породица из Ледића да се о страдању њихових најмилијих сними опширније свједочанство. Одмах сам потражио Драгана, свјестан важности да напокон проговори о ономе што је видио и доживио. Испоставило се да је заправо он намјеравао да позове мене, јер му је мука од бошњачке пропаганде како су само они страдали, а Срби убијали.

Да ли сте, током снимања, покушали да ступите у контакт и са војником који је Драгану спасао живот?

-Знам да је кључно правило тражити супротан став, међутим контактирати “другу” страну, ону која је убијала цивиле, старице, дјецу, знате, томе се противи здрав разум. Да ли треба да нађем припаднике тзв. АРБиХ или ХОС-а и да ми објасне зашто су пуцали у бебу од 18 месеци Милуна Тешановића, његову мајку, 11-годишњег Драгомира и 12-годишњу Данијелу Тешановић, 12-годишњу Слађану Секулић и на крају на Драгана Васића, да му дам простор да се правда за стравичан злочин? То је сулудо. Нека се тиме баве истражни органи јер свједочење Драгана Васића, не тражи “другу” страну.

Да ли је злочин у Ледићима и једини “неиспричани” догађај из Сарајева током посљедњег рата?

-Злочин у Ледићима је само један у низу почињених над сарајевским Србима. Убијани су у становима, одвођени на Kазане гдје су ликвидирани. Kроз 211 логора прошло је неколико хиљада Срба. Заборавља се да је логор Силос затворен послије окончања рата, на Савиндан 1996 – истог дана када и Аушвиц. У тим “неиспричаним” причама је судбина деветогодишње Мирјане Драгичевић из децембра 1992. када су је у Илијашу силовали и убили муџахедини и то испред мајке. Стравична је и прича Милице Лаловић и Наташе Учур које су убијене снајперима 1995. на Грбавици док су се, током примирја, играле ластиша. Безброј је примјера тих “неиспричаних” прича које Запад не жели да чује и види. Србима су одавно додијелили улогу негативаца, геноцидаша и то “овјеравају” хашким пресудама. Ти Срби “мучитељи и злотвори”, колективно су током рата ишчезли из Сарајева.

А могу ли овакве приче, попут Драганове, да помогну у помирењу народа у БиХ?

-То је питање од милион долара. Можда би то и било могуће ако би Бошњаци признали да су припадници њиховог народа убијали, а не да су једино они били жртве. Злочина је било на све стране, жртава је било на свим странама, добрих људи у тешким временима било је на свим странама. Један од њих је др Мустафа Пинтол који је у тренуцима када су Срби и муслимани тешко закрвљени, преузео једно дијете, чувао га све до размјене, ризиковао свој и животе своје породице. За такво дјело др Пинтол заслужује не само захвалност српског народа већ и да га памтимо као праведника, хуманисту, човјека у нељудско вријеме.

За злочин у Ледићима нико није одговарао?

-Тако је. И то је срамота правосућа и ове државе БиХ. Марта ове године, Суд БиХ је ослободио одговорности за тај и злочине над 124 српска цивила у општини Трново, Едхема Годињака, Мудериса Шарића и Мирка Буњозу. Замислите да суд није нашао доказа и поред Драгановог свједочења. Е, то је правда коју Срби добијају из тог Суда. Према Извјештају Kомисије за Сарајево, у том граду у рату убијено је око 3.000 Срба, силовано на десетине Српкиња, логори су били на све стране. Од свега тога постоји само срамно мала пресуда за Силос и једна пресуда за злочине Јукиних јединица на Алипашину пољу. То је све од правде за Србе.

The post Шарац: Срби вапе за истином appeared first on ФИЛТЕР.

Бивши предсједник Народне скупштине Републике Српске Драган Kалинић рекао је Срни да је ноторна лаж и манипулација изјава бившег америчког дипломате Вилијама Монтгомерија да су тадашње српске власти присилиле Србе да напусте Сарајево након потписивања Дејтонског мировног споразума.

“Србима из Сарајева је, прије свега, изузетно тешко пало што је цијели тај град након Дејтона припао Федерацији БиХ. Спекулише се да је то ‘урадио’ Слободан Милошевић након једног разговара са Харисом Силајџићем током преговора у Дејтону. Много Срба је током рата погинуло у дијеловима Сарајева, који су све вријеме били под контролом српске војске, бранећи своја стољетна огњишта.

Kад је та одлука о расподјели територија објављена и још кад је Алија Изетбеговић рекао да сви Срби који су носили пушку немају шта да траже на тим просторима, многобројне породице сарајевских Срба су се одлучиле на егзодус. То су биле тешке одлуке”, подсјетио је Kалинић, који је био свједок тог исељавања.

Он је нагласио да је тадашње руководство Републике Српске по тешкој зими и великом снијегу силазило у те дијелове града, покушавајући да одговоре људе од исељавања или бар да га одгоде за извјесно вријеме.

“Нико није хтио да нас послуша. Било је огромно разочарење и огорчење људи због ‘предаје’ тих територија. Одлучили су, након свега што су уложили и пропатили бранећи своја огњишта, да са собом понесу оно што су могли, чак и да ископају своје мртве и заједно се упуте у нову неизвјесност на територију коју је контролисала Република Српска”, истакао је Kалинић.

Он је рекао да је њихова одлучност да оду заувијек из града била јача од свега, па и од било каквог убјеђивања.

“Никоме од нас није ни падало на памет да силом зауставља те људе, жене, дјецу, старце, одрасле мушкарце”, додао је Kалинић.

Он је истакао да није било никаквих гаранција, шта год тврдили и странци и власт у Сарајеву, да ће ти људи моћи безбједно да остану у својим дојучерашњим домовима.

“Мој отац и мајка су током рата остали у Сарајеву. Отац је тамо и умро од болести, а остали су својом вољом чувајући имовину. Онда се слободно може поставити контрапитање и Монтгомерију и свима који тврде другачије – да смо били тако моћни, па ваљда бих прво наредио својој породици да изађе. Звучи парадоксално, али свако је доносио одлуку за себе, а о разлозима изласка из града најбоље могу посвједочити бројни Срби који су се након ове одлуке у Дејтону раселили од Пала, Сокоца, подрињских градова и све до Бијељине”, нагласио је Kалинић.

А преостали сарајевски Срби, који данас живе у том граду, рекао је Kалинић, могу да посвједоче боље од било кога како су третирани и данас, 26 година од Дејтона, у остваривању елементарних грађанских права под влашћу у Федерације БиХ.

The post Калинић: Одлучност сарајевских Срба да оду из града била је јача од свега appeared first on ФИЛТЕР.

У општем нападу муслиманских јединица на сарајевско насеље Пофалићи у рано јутро 16. маја 1992. године, према српским изворима, убијено је око 200 цивила српске националности, а упоредо са ликвидацијом и протјеривањем српског становништва њихова имовина је опљачкана и спаљена.

Иако је као посланик у Народној скупштини Републике Српске Зоран Ђерић благовремено покретао иницијативе да се испитају и истраже злочини почињени над српским становништвом у сарајевском насељу Пофалићи, а МУП Републике Српске прикупио потребну документацију и поднио кривичне пријаве Тужилаштву БиХ, чињеница је да се већ дуги низ година по том питању ништа конкретно није урадило.

Ђерић је раније рекао да то и не треба да чуди, јер Тужилаштво БиХ до сада ни по другим питањима и на другим мјестима гдје су почињени злочини над Србима није урадило готово ништа свих ових претходних година.

– Не може бити помирења међу народима у БиХ све док надлежне институције не буду објективно оцијениле и казниле починиоце злочина који су прављени на свим странама у БиХ – рекао је Ђерић, који је током свог политичког дјеловања обављао и функцију министра унутрашњих послова Републике Српске, а сада је генерални секретар Предсједништва БиХ.

Предсједник Предсједништва Борачке организације “Илиџански борац” из Источне Илиџе Горан Шеховац у ранијој изјави Срни навео је да је веома разочаран некоректношћу Суда и Тужилаштва БиХ према страдањима Срба у насељу Пофалићи у Сарајеву, средином маја 1992. године.

– Они који су се заклињали да желе мултиетничко Сарајево починили су мучке злочине над невиним српским цивилима, а да за та своја недјела никада нису одговарали пред лицем правде. Сматрам да, због тога, дуго неће доћи до међусобног помирења у БиХ, односно све док муслиманске власти у Сарајеву не открију и санкционишу све оне који су чинили ратне злочине над Србима – рекао је Шеховац.

Према његовим ријечима, мучки напад припадника муслиманских паравојних јединица Патриотске лиге и Зелених беретки на Србе у Пофалићима 16. маја 1992. године “отворио је очи” Србима који су живјели на подручју сарајевске општине Илиџа, и који су успјели да се самоорганизују и пруже отпор нападу муслиманских фаланги који је, такође, изведен и на њих и њихова имања.

– Шта би било на територији Илиџе, да Срби тада нису схватили да их чека судбина браће из Пофалића и да нису били будни и опрезни? Сљедбеници Алије Изетбеговића имали су намјеру да побију Србе, да сатру све што је српско, и то им је био једини циљ. И данас већина муслиманских лидера у Сарајеву не крије своје намјере да од БиХ направе исламску државу. Е, то им нећемо никада дозволити – поручује Шеховац.

Он је подсјетио да општина Источна Илиџа и Борачка организација “Илиџански борац” ових дана низом пригодних меморијалних, културно-умјетничких и спортских манифестација обиљежавају Дан одбране Илиџе, Крупца и Војковића.

– За овај злочин још нико, ни послије 25 година није одговарао, а ми и дан-данас трагамо за још 21 лицем српске националости, који су нестали у нападу муслиманских фаланги на Пофалиће – речено је у Организацији породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сарајевско-романијске регије.

Организација све вријеме, заједно са породицама жртава, покушава да утврди истину о несталим пофалићким Србима, али при томе стално наилази на проблеме и препреке, и административне и политичке природе, које им стварају власти у Федерацији БиХ и Кантону Сарајево, којима је циљ да прикрију стравичне злочине над сарајевским Србима.

О страдањима и прогону пофалићких Срба и јасној намјери муслиманског политичког и војног руководства да направи етнички чисто Сарајево и БиХ свједочи и документарни филм “Пофалићи” новинара и бившег уредника РТРС-а Сњежана Лаловића.

– Филмови попут ‘Пофалића’ налазе се у Југословенској кинотеци и остаће тамо у архиву као једно свједочанство, о којем ће се неко некад интересовати. Наши филмови који говоре о злочинима почињеним над Србима немају баш велики пролаз – поготово на Западу. Истина остаје онаква каква је била пласирана од 1992. до 1995. године”, рекао је Лаловић.

Према подацима којима располажу надлежни органи из Српске, а који су били доступни и медијима, напад на Пофалиће припремили су командант Територијалне одбране БиХ Хасан Ефендић и локални старјешина Територијалне одбране Идриз Салко.

На десетине људи, само због хришћанског имена и презимена ликвидирано је, а на стотине хапшено, брутално пребијано и терорисано. Од многобројних злостављаних жена, доказано је да су двије малољетнице силоване.

У акцији су учествовали одред “Пофалићи један”, чији је командант био Хабиб Идризовић, “Пофалићи два”, са командантом Јусуфом Лошићем и Одред “Велешићи”, којим је командовао сада покојни Енвер Шеховић, док је на челу батаљона Војне полиције био Џевад Топић.

Прије напада Пофалићи су свакодневно гранатирани, а по насељу је пуцано и из снајпера. У овим дејствима на Пофалиће погинули су Славица Ђуровић и њене комшије Саво Марић и Обрен Пантовић, док је теже рањен Славичин муж Добро.

Од снајпера је страдао Рајко Савић, а послије убиства пензионисаног полицајца Млађена Братића, међу становништвом су завладали страх и паника. Братић је убијен 4. маја 1992. године у Горњим Пофалићима, а истог дана рањен је Драгомир Игњатовић.

Десет дана касније убијен је Рајко Савић, након чега је почео терор над српским цивилима, уништавање и пљачка њихове имовине, да би 16. маја, у 5.30 часова на насеље, које је било у потпуном окружењу, почео напад из више праваца – од Жељезничке станице, Фабрике дувана, Бућа Потока и Кобиље Главе.

Убијена је и Нада Васковић, а брачни пар Војислав и Марица Пикулић одведени су из своје куће и до данас се воде као нестали. Убијен је и брачни пар Савић – Мирко и Роса, затим Божидар и Љубица Елек, који су касније запаљени. Ликвидирани су и супружници Стана и Стеван Васковић, као и Вида Братић.

Злочин у Пофалићима однио је стотине живота, мада број никада није прецизиран, јер су многи Срби с почетка рата тражили уточиште у већински српским Пофалићима, а многи се и данас воде као нестали, док многи од оних који су преживјели ову голготу нису вратили своју имовину, тако да и нису у прилици, нити у могућности да отворено говоре о страдањима својих најближих, јер страхују од опструкције и негативних реакција сарајевских власти на захтјеве за поврат имовине.

The post Некажњени злочини над Србима у Пофалићима appeared first on ФИЛТЕР.

Град Сарајево објавио је конкурс за израду идејног рјешења за подизање споменика на локалитету Казани.

Осим што је јама на падинама Требевића само једно од небројених стратишта сарајевских Срба, из конкурсне документације сасвим је јасно да намјера није да се пијетет искаже брутално убијеним припадницима једног конститутивног народа.

Циљ и сврха споменика, намјењеног сарајевским цивилима, за њих је скидање хипотеке са одбране Сарајева. За Србе, то је јасно прикривање злочина!

Из јаме Казани на падинама Требевића ексхумирано је 29 посмртних остатака, углавном српских цивила. Било је основа да се Казани и даље истражују, јер још је најмање 40 лица српске националности нестало је у том дијелу града, али политичко Сарајево то није дозволило. Сад су градске власти Сарајева у том од очију јавности скривеном и неприступачном дијелу града одлучили не само да бетонирају њихову судбину, него и да жртве понизе.

– Одати почаст сарајевским цивилима који су током опсаде Сарајева 1992. и 1993. године на локалитету јаме Казани на Требервићу доведени и убијени, а јама је кориштена као гробница тамо убијених жртава. Скинути хипотеку са одбране Сарајева и припадника Армије Републике БиХ, јер је за злочине на Казанима осуђено 14 појединаца – наводи се у конкурсу који је објавио Град Сарајево.

Осуђени пред Кантоналним судом у Сарајеву, али не за ратни злочин над српским становништвом, него за убиства. Да ли су амнестирани пресуђујући Самира Бејтића, припадника 10. брдске бригаде на 14,5 година за убиства Ергина Николића, Душка Јовановића, Зорана Вучуревића, Бранислава Радосављевића, Божидара Шљивића, Предрага Шалипура…

Момчило Шалипур није дочекао правду.

– Прво су их изболи ножевима, па су га заклали и Бранислава, па су им онда одсјекли главе и бацили у провалију. Ја мислим да је то злочин над злочинима – испричао је Момчило Шалипур, отац убијеног Предрага Шалипура (Печат, 2006.године)

Казани јесу најмонструознији, али нису једини злочин над Србима. У Сарајеву и градским општинама откривено је и ексхумирано најмање 7 масовних гробница и више од 100 појединачних. Убијено је више од 2.960 цивила. Срби су били заточени у 211 логора, а многима се у њима губи сваки траг. Шта је онда споменик на Казанима, ако није свјесно прикривање злочина.

– Они требају да признају да су починили страшне злочине, да су Срби одвођени из станова, убијани на улицама и остављани да тако леже, те ствари они требају да напишу на споменику да се суоче да су власти СДА и да су војно – политичке структуре проузроковале ту политику, што је констатовала независна међународна комисија за истраживање страдања Срба у Сарајеву. И да се суоче са тим да су извршени брутални злочини над Србима, класично етничко чишћење – истакао је Милорад Којић, директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих.

И Мушану Топаловићу Цацу, обрачунавајући се с њим још током рата, намјеравали су приписати све злочине над сарајевским Србима.

Погубљеног Цаца, након рата из гробнице са НН ознакама пренијели су на шехидско гробље Ковачи.

Њему су већ споменик подигли и то надомак идеолога, Алије Изетбеговића. Сарајево је тада рекло свој став, десетина хиљада Сарајлија одале су почаст Топалавићу, а тиме и његовом недјелу.

Чему онда потресати кости српским жртвама, недоличним и безличним споменицима.

The post Споменик на Казанима – срамни покушај прикривања злочина appeared first on ФИЛТЕР.

У стварање паравојних јединица и њиховог наоружавања СДА је кренула још 1990. године, два дана након што је Уставна комисија тадашње СР БиХ усвојила амандмане којим се искључују све активности које имају за циљ угрожавање територијалног интегритета СФРЈ, пише у Извјештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године.

– Уставна комисија СРБиХ усвојила је 31. јула 1990. амандмане 59–80 на Устав СРБиХ, који су у својој цјелини представљали важну уставну реформу у правном оквиру СФРЈ. Тачка седам Амандмана 69 изричито је искључила `све активности које имају за циљ угрожавање територијалног интегритета СФРЈ`. Ова одредба била је у сагласности са Уставом СФРЈ – наведено је у Извјештају, чије дијелове преноси Срна.

Према бошњачким изворима, становништво босанских Муслимана у градовима долине Дрине почело је са набавком оружја и стварањем паравојних оружаних јединица већ 1990. године, а прва паравојна јединица СДА формирана је 2. августа 1990. у малом граду Устиколина у долини ријеке Дрине у источној Босни, наведено је у Извјештају, чије дијелове преноси Срна.

У исто вријеме оформиле су се и нелегалне муслиманске оружане јединице у Зворнику, Бијељини, Братунцу, Сребреници и Власеници.

Средином марта 1991. године, Главни одбор СДА упутио је директиву локалним ћелијама странке у свим општинама, наређујући им да започну процес стварања војних јединица под заједничким називом “Патриотска лига”, тако да се 31. март 1991. сматра формалним датумом стварања “Патриотске лиге”, јер се тог дана у сарајевском кварту Соукбунар одржао први тајни састанак организације.

СДА је 10. јуна 1991. године одржала Конгрес Муслимана у Сарајеву, ком је присуствовало скоро 400 делегата из цијеле СФРЈ, а Конгрес је основало “Вијеће за националну заштиту муслиманског народа”, а који је усвојио Резолуцију 84, којом се Муслимани у БиХ позивају да створе властиту војску и започну припреме за рат.

Као начелник логистичког центра АРБиХ, а потом и министар одбране БиХ Хасан Ченгић изјавио је да је одлучено да се кроз структуру СДА формира “Патриотска лига”, јер је то била једина странка на коју су се могли ослонити.

– Главна идеја била је једноставна – требало би да имамо војну организацију која би, у случају озбиљног војног напада, постала окосница укупне националне и патриотске мобилизације – рекао је Ченгић.

Политичко крило “Патриотске лиге” чинили су истакнути функционери СДА – предсједник странке Алија Изетбеговић, који је био главни организатор и идејни вођа ове паравојне формације, те Омер Бехмен, Русмир Махмутћехајић и Насих Рашидагић.

Изетбеговић је лично водио процес формирања “Патриотске лиге”, уз подршку хрватског предсједника Фрање Туђмана.

У војном крилу “Патриотске лиге” учествовали су бивши официри ЈНА муслиманске националности који су је напустили – потпуковник Мехо Каришник, мајор Сефер Халиловић који је био њен командант, мајор Вахид Каравелић, потпуковник Сулејман Врањ, потпуковник Неџад Ајнаџић, капетан корвете Мустафа Хајрулаховић, звани Талијан.

Штаб сарајевске “Патриотске лиге” био је састављен искључиво од челника општинских организација СДА.

Из Пала то су били Шериф Бечић, Мунир Радача и Кемо Хрвоје, из Старог Града Мехмед Скака и Фарис Фочо, из општине Центар Мирсад Трнка и Амир Оруч, из Новог Сарајева Ахмед Исаковић, из Илиџе Саид Мемић, из Хаџића Мустафа Делиловић и Мурис Ибрица, из Вогошће Харис Трнка, а шеф штаба сарајевске “Патриотске лиге” био је Нихад Халилбеговић, предсједник сарајевске СДА и блиски сарадник Изетбеговића.

СДА је створила неуставне паравојне оружане снаге када је СР БиХ још била конститутивна република СФРЈ, а једине легалне војне формације на територији РБиХ биле су ЈНА и ТО, тако да је одлука о стварању “Патриотске лиге”, која је дјеловала у тајности, представљала велики корак ка растављању правног система СР БиХ.

СДА је послала своје чланове на војну обуку у Хрватску, а њу је организовало Министарство унутрашњих послова Хрватске.

Почетком септембра 1991. године “Патриотска лига” је започела организовање свог особља и батаљона на општинском нивоу и кренула у процес прикривене мобилизације, а Изетбеговић је лично водио процес стварања муслиманских паравојних формација.

Почетком 1992. године, “Патриотска лига” је била организација са Главним штабом, девет регионалних штабова, 102 општинска штаба и бројним теренским јединицама, регионална сједишта формирана су у Бихаћу, Приједору, Ливну, Добоју, Тузли, Зеници, Сарајеву, Горажду и Мостару.

Њихова величина кретала се од вода до бригаде, док је укупна снага “Патриотске лиге” достигла 120.000 људи.

Прве стратешки важне испоруке оружја почеле су 20. јуна 1991. године, када је Бугарска упутила пошиљку од 5.000 аутоматских пушака, противтенковског оружја и муниције у вриједности од 4,3 милиона долара у Хрватску и Босну преко бугарске државне компаније “Кинтекс”.

Министар унутрашњих послова РБиХ Алија Делимустафић тајно је измјештао МУП-ова складишта оружја и муниције из подручја у којима доминирају Срби у она гдје доминирају Муслимани.

Према ријечима делегата СДА у Парламенту РБиХ Ибрана Мустафића, јединице “Патриотске лиге” у Сребреници у априлу 1992. године имале су око 2.000 аутоматских пушака, минобацача и противавионских топова 30 милиметара.

Изетбеговић је 2. децембра 1991. године одржао састанак са Сефером Халиловићем и његовим официрима у Храсници, када је одобрио Халиловићев план да се спроведе прикривена мобилизација и мобилише 250.000 мушкараца.

Истовремено са стварањем “Патриотске лиге”, створена је још једна мрежа паравојних организација босанских Муслимана која је била позната под називом “Зелене беретке”.

Коначни извјештај експерата Комисије УН описује “Зелене беретке” као “јединице које могу имати различита имена, али се обично идентификују као `Зелене беретке`”, те да се чинило да су добро наоружане као и да су “биле активне у најмање 17 округа широм БиХ”.

Почетком рата, у априлу 1992. године, снага “`Зелених беретки` износила је до 40.000 мушкараца, док је у Вишеграду ова јединица, под командом локалног функционера СДА Мурата Шибановића имала снагу од око 500 људи и била је добро ннаоружана”.

У Коначном извјештају Комисије УН наглашено је да су “`Зелене беретке` умијешане у убијање цивила, силовања и рад затворских логора у којима су цивили противзаконито затварани, а понекад и мучени и убијани”.

The post СДА још 1990. године кренула са наоружавањем паравојних јединица appeared first on ФИЛТЕР.

Оружани сукоб није почео војним операцијама, већ низом атентата које су починили обични криминалци које је СДА упослила и наоружала, пише у Извјештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године.

Прве барикаде на путевима и контролни пунктови појавили су се у априлу. Унутрашњу блокаду града поставиле су “Зелене беретке” почетком маја и тада је постало немогуће напустити град.

Kривична дјела постала су широко распрострањена током априла и маја, почев од убистава српских полицајаца и војника ЈНА.

Српским полицајцима, укључујући резервисте, одузето је оружје и суспендовани су на свим оперативним мисијама безбједности. Промијењене су значке које су служиле за приступ зградама Министарства унутрашњих послова, а “Зелене беретке” су Србима забрањивале улазак.

“Зелене беретке” су у Полицијској станици Ново Сарајево 4. и 5. априла убиле српског полицајца Перу Петровића, а на полицијској академији на Врацама убијена су два српска полицајца Миле Лиздек (32) и Милорад Пупић (29).

Предсједничка директива коју је 15. априла потписао Хасан Ефендић послата је свим бошњачким јединицама, у којој им је наложено да нападну објекте ЈНА, одузму оружје и муницију и притворе војнике, пише у Извјештају.

“Зелене беретке” су 22. априла напале канцеларије ЈНА на Илиџи и сједиште у Сарајеву. У Великом парку у Сарајеву 22. априла свирепо је убијена група од осам српских војника ЈНА: Миливоје Лаловић, Ђорђе Бјелица, Зоран Марковић, Драгомир Ђерић, Стеван Ђокановић, Влајко Голубовић, Недељко Вујичић и Миладин Вукмановић.

Тијела осморице војника ЈНА спаљена су у контејнерима иза зграде телевизије, а затим бачена на градску депонију. Насилни напади на објекте ЈНА, сједиште и касарне “Маршал Тито”, “Виктор Бубањ” и “Јусуф Џонлић”, покренути су 2. маја.

Војна колона ЈНА која се повлачила из Сарајева нападнута је 3. маја у Добровољачкој улици.

Међутим, очигледним кршењем овог споразума, босанске снаге су поставиле засједу колоне у Добровољачкој улици и побиле многе војнике након што су их прво разоружале. Неки од њих били су младићи који су тек завршили војни рок, побијени су, а да никада нису испалили ни метак, пишу чланови Kомисије.

Хитна помоћ ЈНА у мерцедес комбију била је у другој половини колоне, а у њој је било осморо људи. Чим се возило зауставило, пришао је припадник “Зелених беретки” и уперио пушку у возача, наредивши свим путницима да изађу из возила.

Пуковник Будимир Радуловић отворио је тада врата на својој страни да преговара. Осамнаестогодишњи припадник “Зелених беретки” пришао му је и испалио неколико метака у главу из аутоматске пушке, убивши га на лицу мјеста. Остали бошњачки војници отворили су задња врата и пуцали на људе који су били унутра.

Пуковник Миро Сокић убијен је хицем у главу. Потом је пуковник Душан Kовачевић наредио возачу хитне помоћи, капетану Ћурчилу, да напусти колону и одведе рањенике у војну болницу.

Хитна помоћ, јасно означена сиреном и ротацијом, нашла се у унакрсној ватри која је допирала из зграде Предсједништва и џамије на Скендерији. Нормела Шуко, цивилна службеница ЈНА, је убијена, а пуковник Kовачевић тешко рањен.

Захваљујући смирености возача, хитна помоћ је успјела да стигне до војне болнице. Рањене војнике упутили су у болницу “Kошево”, а докрајчиле су их “Зелене беретке”.

На десетине војника је убијено или заробљено. Девет заробљених војника ЈНА одведено је 4. маја у полицијску станицу Нови Град, гдје су их те ноћи сурово мучили и убили.

Возач погребног предузећа “Покоп” Ратко Мирковић 5. маја је видио тијела шест војника ЈНА у каналу дуж Улице Ђуре Ђаковића код стадиона “Kошево”. У овим догађајима 2. и 3. маја, када се ЈНА покушавала извући из центра Сарајева, гдје спадају и догађаји у Добровољачкој улици, према прелиминарним евиденцијама Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, трагично су страдала најмање 32 лица.

За ове догађаје и почињене злочине у јавности се доводе у везу, између осталих, и Ејуп Ганић, Хасан Ефендић, Сефер Халиловић, Мустафа Талијан Хајрулаховић, Заим Заги Бацковић, Јован Дивјак, Стјепан Kљуић, Фикрет Муслимовић и Kерим Лучаревић.

Неколико тијела није враћено породицама, док су нека тијела пронађена након рата.

Тијело пуковника Бошка Михајловића, који је био дио колоне, пронађено је и ексхумирано 1. октобра 1999. године. Имао је вишеструке преломе лобање проузроковане изузетно насилним ударцима након заробљавања.

Тијело десетара Ивице Симића, убијеног у болници на Kошеву, враћено је његовој породици у фебруару 1999. године.

Све српско особље војне болнице евакуисано је 10. маја 1992. Доктор Томислав Таушан, директор војне болнице и официр ЈНА, био је жртва неколико покушаја атентата на путу до свог стана на Врацама у близини јеврејског гробља.

Доктора Младена Пурковића, денталног хирурга у војној болници, произвољно су задржали шест мјесеци у затвору “Рамиз Салчин”.

Декан Медицинског факултета, професор Бориша Старовић, 6. априла 1992. године био је жртва покушаја атентата на својим улазним вратима, док је одлазио на посао.

Независна комисија коју је основала Влада Републике Српске у сврху испитивања догађаја у Сарајеву током грађанског рата у БиХ оформљена је управо како би пружила објективнији приказ у којем се извјештава о већини пресудних догађаја тог компликованог и мржњом мотивисаног рата, у којем се ниједној страни не приписује оно што није заслужила и у којем се ниједна страна не осуђује за злодјела која није починила.

The post Независна комисијa: Оружани сукоб у Сарајеву почео низом атентата на Србе appeared first on ФИЛТЕР.

Масовни егзодус грађана Сарајева српске националности који су са собом понијели ексхумиране остатке својих најмилијих био је догађај без преседана у историји грађанских ратова, пише у Извјештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву у периоду 1991-1995. године.

Ако је референдум одржан 29. фебруара 1992. године био повод за рат, Дејтонски мировни споразум, формално потписан у Паризу 14. децембра 1995. године, био је повод за велики егзодус Срба из Сарајева, од јануара до марта 1996. године, пише у Извјештају.

Након Дејтонског споразума, Срби у сарајевским општинама /Грбавица, Илијаш, Вогошћа, Хаџићи, Илиџа, Рајловац, између осталих/ које су, у складу са овим споразумом, припале муслиманско-хрватској федерацији, због ступања на снагу тадашње политике која је имала за циљ потпуно уништење српске заједнице у дијелу Сарајева под контролом муслимана, једногласно су одлучили да напусте град /своје куће, станове и имања/, јер нису имали другог избора.

Такође, са собом су понијели тијела својих најмилијих, која су извадили из локалних гробница јер су се плашили да ће њихови гробови бити оскрнављени.

Двадесет пет година након Дејтонског споразума којим је окончан сукоб и престанка непријатељстава у БиХ и даље постоји истакнути наратив који карактерише Србе као својевољне, окрутне агресоре који нападају углавном невине Бошњаке и у мањој мјери Хрвате.

Ова верзија је створила предрасуду и у званичним агенцијама, попут судова, и у наводно неутралним невладиним и међународним организацијама, попут ОЕБС-а.

Дугорочне посљедице по дотичне народе и државе, по силе којима је стало да се мијешају у те послове, као и по свјетско јавно мњење у цјелини, далекосежне су, а вјероватно ће се још више проширити у будућности.

Врло је мало вјероватно да ће се бивше југословенске државе у било ком тренутку поново одлучити за удруживање у јединствену или конфедералну/савезну државу, сматрају чланови Комисије.

Они наводе да се српскохрватски језик, који је некада постојао на једном јединственом комуникацијском и културном простору у већем дијелу Југославије, подијелио на неколико “националних” језика /српски, хрватски, црногорски и бошњачки/.

Сваки од ових језика истиче своју оригиналност, па чак и да је потпуно различит од свих осталих. Језичко отуђење производи дугорочно етничко, културно, политичко и отуђење идентитета.

Тешки остаци непријатељства и сукобљених наратива о прошлости између различитих етно-вјерских група бивше Југославије дугорочно ће спречавати не само сарадњу и пријатељске односе између сада независних држава, већ ће и продубити неповјерење између њих, као што то чине неразумљиве и апсурдне контроле које су подигнуте на њиховим границама, на мјестима која су претходно била отворена и пријатељска, констатује се у Извјештају.

The post Пренос ексхумираних остатака најмилијих – догађај без преседана у историји appeared first on ФИЛТЕР.