Некажњени злочини над Србима у Пофалићима

Извор: Срна

У општем нападу муслиманских јединица на сарајевско насеље Пофалићи у рано јутро 16. маја 1992. године, према српским изворима, убијено је око 200 цивила српске националности, а упоредо са ликвидацијом и протјеривањем српског становништва њихова имовина је опљачкана и спаљена.

Иако је као посланик у Народној скупштини Републике Српске Зоран Ђерић благовремено покретао иницијативе да се испитају и истраже злочини почињени над српским становништвом у сарајевском насељу Пофалићи, а МУП Републике Српске прикупио потребну документацију и поднио кривичне пријаве Тужилаштву БиХ, чињеница је да се већ дуги низ година по том питању ништа конкретно није урадило.

Ђерић је раније рекао да то и не треба да чуди, јер Тужилаштво БиХ до сада ни по другим питањима и на другим мјестима гдје су почињени злочини над Србима није урадило готово ништа свих ових претходних година.

– Не може бити помирења међу народима у БиХ све док надлежне институције не буду објективно оцијениле и казниле починиоце злочина који су прављени на свим странама у БиХ – рекао је Ђерић, који је током свог политичког дјеловања обављао и функцију министра унутрашњих послова Републике Српске, а сада је генерални секретар Предсједништва БиХ.

Предсједник Предсједништва Борачке организације “Илиџански борац” из Источне Илиџе Горан Шеховац у ранијој изјави Срни навео је да је веома разочаран некоректношћу Суда и Тужилаштва БиХ према страдањима Срба у насељу Пофалићи у Сарајеву, средином маја 1992. године.

– Они који су се заклињали да желе мултиетничко Сарајево починили су мучке злочине над невиним српским цивилима, а да за та своја недјела никада нису одговарали пред лицем правде. Сматрам да, због тога, дуго неће доћи до међусобног помирења у БиХ, односно све док муслиманске власти у Сарајеву не открију и санкционишу све оне који су чинили ратне злочине над Србима – рекао је Шеховац.

Према његовим ријечима, мучки напад припадника муслиманских паравојних јединица Патриотске лиге и Зелених беретки на Србе у Пофалићима 16. маја 1992. године “отворио је очи” Србима који су живјели на подручју сарајевске општине Илиџа, и који су успјели да се самоорганизују и пруже отпор нападу муслиманских фаланги који је, такође, изведен и на њих и њихова имања.

– Шта би било на територији Илиџе, да Срби тада нису схватили да их чека судбина браће из Пофалића и да нису били будни и опрезни? Сљедбеници Алије Изетбеговића имали су намјеру да побију Србе, да сатру све што је српско, и то им је био једини циљ. И данас већина муслиманских лидера у Сарајеву не крије своје намјере да од БиХ направе исламску државу. Е, то им нећемо никада дозволити – поручује Шеховац.

Он је подсјетио да општина Источна Илиџа и Борачка организација “Илиџански борац” ових дана низом пригодних меморијалних, културно-умјетничких и спортских манифестација обиљежавају Дан одбране Илиџе, Крупца и Војковића.

– За овај злочин још нико, ни послије 25 година није одговарао, а ми и дан-данас трагамо за још 21 лицем српске националости, који су нестали у нападу муслиманских фаланги на Пофалиће – речено је у Организацији породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сарајевско-романијске регије.

Организација све вријеме, заједно са породицама жртава, покушава да утврди истину о несталим пофалићким Србима, али при томе стално наилази на проблеме и препреке, и административне и политичке природе, које им стварају власти у Федерацији БиХ и Кантону Сарајево, којима је циљ да прикрију стравичне злочине над сарајевским Србима.

О страдањима и прогону пофалићких Срба и јасној намјери муслиманског политичког и војног руководства да направи етнички чисто Сарајево и БиХ свједочи и документарни филм “Пофалићи” новинара и бившег уредника РТРС-а Сњежана Лаловића.

– Филмови попут ‘Пофалића’ налазе се у Југословенској кинотеци и остаће тамо у архиву као једно свједочанство, о којем ће се неко некад интересовати. Наши филмови који говоре о злочинима почињеним над Србима немају баш велики пролаз – поготово на Западу. Истина остаје онаква каква је била пласирана од 1992. до 1995. године”, рекао је Лаловић.

Према подацима којима располажу надлежни органи из Српске, а који су били доступни и медијима, напад на Пофалиће припремили су командант Територијалне одбране БиХ Хасан Ефендић и локални старјешина Територијалне одбране Идриз Салко.

На десетине људи, само због хришћанског имена и презимена ликвидирано је, а на стотине хапшено, брутално пребијано и терорисано. Од многобројних злостављаних жена, доказано је да су двије малољетнице силоване.

У акцији су учествовали одред “Пофалићи један”, чији је командант био Хабиб Идризовић, “Пофалићи два”, са командантом Јусуфом Лошићем и Одред “Велешићи”, којим је командовао сада покојни Енвер Шеховић, док је на челу батаљона Војне полиције био Џевад Топић.

Прије напада Пофалићи су свакодневно гранатирани, а по насељу је пуцано и из снајпера. У овим дејствима на Пофалиће погинули су Славица Ђуровић и њене комшије Саво Марић и Обрен Пантовић, док је теже рањен Славичин муж Добро.

Од снајпера је страдао Рајко Савић, а послије убиства пензионисаног полицајца Млађена Братића, међу становништвом су завладали страх и паника. Братић је убијен 4. маја 1992. године у Горњим Пофалићима, а истог дана рањен је Драгомир Игњатовић.

Десет дана касније убијен је Рајко Савић, након чега је почео терор над српским цивилима, уништавање и пљачка њихове имовине, да би 16. маја, у 5.30 часова на насеље, које је било у потпуном окружењу, почео напад из више праваца – од Жељезничке станице, Фабрике дувана, Бућа Потока и Кобиље Главе.

Убијена је и Нада Васковић, а брачни пар Војислав и Марица Пикулић одведени су из своје куће и до данас се воде као нестали. Убијен је и брачни пар Савић – Мирко и Роса, затим Божидар и Љубица Елек, који су касније запаљени. Ликвидирани су и супружници Стана и Стеван Васковић, као и Вида Братић.

Злочин у Пофалићима однио је стотине живота, мада број никада није прецизиран, јер су многи Срби с почетка рата тражили уточиште у већински српским Пофалићима, а многи се и данас воде као нестали, док многи од оних који су преживјели ову голготу нису вратили своју имовину, тако да и нису у прилици, нити у могућности да отворено говоре о страдањима својих најближих, јер страхују од опструкције и негативних реакција сарајевских власти на захтјеве за поврат имовине.