Ноге су му биле од олова, мисли несређене и пуне заборава. Не сјећа се откуд у сувом кориту периодичног потока буковштака који вијуга попут поскока и дијели присојну од осојне стране Љубињског поља. Не сјећа се шта је било јутрос,синоћ, јуче, прекјуче… А опет се као и сваког пијаног и мамурног јутра сјећа борбе за Грунишки вис, тако живо, као да сада јуриша на бугарске положаје. Сјећа се као да овог трена преплашени Бугарин, у паничном страху, са бока пуца и погађа војводу Вука у прса. Памти Вуков стравични болни крик и злехудо нарицање војводиног ордонанса Луке.

–Kуку нама, погибе нам командант!

Није био далеко од војводе Вука кад је пао, а није био ни последњи, већ међу првима кад су два дана касније заузели Груниште. Пошло их је 2200, а вратило се 450. Он бјеше један од ријетких који могаше стајати, док је принц регент поздрављао биједне остатке добровољачког одреда Војводе Вука. Црнопути принц пролазио је крај строја, чинило се, нахајно, зурећи у празно као да једва чека да обави ту досадну дужност. Нема времена будући краљ да се бави судбинама топовског меса, мислио је тада.

–О, како се зајебах! – помисли.

И он је био топовско месо, и он је платио главом… тај тамнопути принц! – прође му кроз мамурне мисли…

Сјећа се, да је регент Александар ухватио његов поглед својим проницљивим тамним очима и одсјечним кораком пришао право њему. Неко, у строју иза, прошапта:

–Откуд баш потрефи на Турчина!

Није марио за те ријечи. Нису га повриједиле, навикао је. Давно је научио да га љубињски муслимани не сматрају својим и да га зову влахом. Мада никад у очи. Зна је да га ни љубињски Срби, осим оних неколико школованијих трговачких синова, не прихвата за свога. Принц стаде пред њега и ода му признање тако што га мимо војничких правила први поздрави. Он се исправи у ставу мирно и одговори на поздрав:

–Kако се зовеш јуначе? – упита принц

–Редов Хакија Шарић, ваше величанство! – спремно одговори…

На принчевом лицу појави се нешто попут осмијеха.

–Брат муслиман? Рекао бих по говору Херцеговац?

-Јесте Ваше величанство, из Љубиња у Херцеговини!

Тада се на лицу принца престолонасљедника појави прави осмијех. Пружи ми руку, он се изненади, мало промешкољи и стидљиво прихвати принчеву руку. Принц је чврсто стисну, а другу руку спусти покровитељски на његово раме.

–Свака част, јуначе!!! Србија и ја смо ти велики дужници.

-Панто!!! Престолонасљедник се гласно обрати ађутанту, а овај спремно из коферчета извади одликовање. Принц га узе и лично окачи на његове груди.

–Носи га поносно војниче! И додаде: Нама православним ова борба је дужност, а теби је лични избор. Ти ниси морао јуришати на бугарске ровове и зато је твоје јунаштво највеће. Хиљадили нам се такви синови као што си ти!

По први путу животу, осјети понос, осјети да је вриједан нечега узвишеног, да није само пропалица, бараба, коцкар и распикућа. Осјети силну љубав према тамнопутом принцу. Очи му се овлажише, а у глави му забубњаше сви очеви пријекори и мрки осуђујући погледи околине што живи недостојно једног беговског потомка. Гдје су сад метиљавци да виде ко је Хакија и са ким егленише. Међутим, брзо се прибра, поздрави регента ревносно војнички:

–Хвала Ваше величанство.

Тамнопути регент кратко отпоздрави, навуче опет на лице принчевску озбиљну маску и одмаршира некуд да води озбиљне државне и ратне послове.

Хакија га испрати погледом. Препознаде иза себе у строју глас пријатеља и земљака Илије Перића.

–Ето мој Хакија. Ако останемо живи, имаћеш се чиме хвалит по Љубињу. Нас триста љубињских Срба у краљевој војсци а ти један Турчин, па само теби врховни комадант лично окачи колајну на прса.

Оћута на пријатељско боцкање свог влашког ахбаба из дјетињства, те га само упита:

–Што прича к’о Црногорци?

-Родио се на Цетињу, аветињо!

–Зар јес’?

Мисли му се намах вратише у пијано јутро. Лежи у потоку. Опет се напио. Ракије му никад доста. Вјероватно се тетурајући из чаршије ка кући, оклизнуо и пао у поток. Ту је и заспао. Ухватила га је дрхтавица. Ракија га пушта. Јуни је мјесец, а он дрхти као да је зима. Знају јутра у Љубињу и љети бити хладна, али зна да се не тресе од хладноће већ од насушне ђавоље потребе за ракијом.

–Попио бих сада и шпирита! – рече себи у њедра док је покушавао устати.

–Ђе ли је Илија?– помисли на свог јединог преосталог, у ствари на јединог пријатеља кога је у животу имао. Нестао је кад су усташе дошле у Љубиње. Ником се није јавио, па ни њему. Боље је тако, можда би он пијан негдје избрбљао куда је Илија отишао. Већ чаршијски шерет Осман Пелко зајебава усташке командире, браћу Тогонале, да им је боље да се врате одакле су дошли ако им је Илија Перић утекао. С Илијом се спријатељио у српској школи, још кад бијаху дерани. Бјеше то велики скандал кад га је отац Јусуф уписао у српску школу. Љубињски муслимани зазирали су и од комуналних школа, али уписати турско дијете у влашку школу било је светогрђе какво се тада није могло замислити. Није то учинио отац ни због пара, ни због српства којим су се тада дичили и заносили поједини беговски потомци. Пара је имао колико сви љубињски Турци заједно, а српство му није значило ништа. Није могао поднијет залудне жалопојке осиромашених љубињских кољеновића што жале за старим временима, кад су њиховим очевима кметови шетали опанке око кућа и гледали у врхове прстију пред мргодним и грабљивим погледима охолих читлук сахибија. Знао му је ћаћа да су та времена прошла још прије краја султанова земана. Отац се просто гадио људске и материјалне пропасти кољеновића и није желио да њега и потомство му задеси иста судбина. Приклонио се Србима, свој одборнички глас дао да се за предсједника љубињске општине изабере Србин. “Први још од Kосова”, викао је бијесно имам Дурић са миндера Kизлир-агине Џамије, бацајући фетву на његова оца. Није бабо дао глас само због дуката које су му у ћесу турили српски трговци, како су кољеновићи причали по чаршији и механама, већ за љепшу будућност своје дјеце. За напредак, за благостање јер је видио да је тас, који је вијековима вукао на турску страну, сад претегао на влашку.

-Алаха ми бабука, добро си зајеб’о! – рече онако за себе, док је са својих згужваних и уфлеканих панталона отресао траву и прашину.

–Син ти је постао оно чега си се највише гадио! Пропали беговски син који је распишао улудо твој иметак и твоје наде.

Отац му је осиромашио још прије Великог рата у којем се Хакија прославио. Занијемио је и остао одузет. Улема и кољеновићи за мождану кап која је задесила Јусуф-бега захваљиваше милостивом Алаху што се не оглуши на њихове молитве.

–Будале! – помисли љутито Хакија.

–Требало је да захвале мени. Да не бјеше мјеница са његовим потписом које дођоше баби на наплату, Јусуф-бег би још коју годину поживио у рахатлуку и благостању. Још би им доста мука задао…

Ако ћемо поштено и бабо је имао кривице. Послао га је у Беч на школовање. Мјесто да тамо учи за правника, он је истраживао бечке борделе и коцкарнице те у њима просипао улудо своје сјеме, свој разум, али и очев иметак. Бабо му није могао послати пара колико је он могао потрошити. Али били су ту зеленаши, који су однекуд знали да је Јусуф-бег довољно богат и спреман да финансира будалаштине свог сина неко вријеме. Kада је цијело имање отишло на добош, кад је пукла брука, када су се многи завидни обрадовали слому некад моћног Јусуф-бега, Хакија се вратио у Љубиње. Чуо је приче како би му најбоље било да дигне руку на себе и бар тако спаси мрву части. Некада велики чардак у Махали Барносима купио је од извршитеља богати трговац Ратковић. Ћоровић је узео дућане. Читлуке су преузели бивши кметови, а Хакија и стари му и болесни родитељи преселили су се у оронулу уџерицу, у на злу гласу познатим Присојанима, гдје се према локалним предањима није могла ни одгојити, ни претећи мушка глава. Није марио за старе бапске приче, у кући је ријетко и боравио, гадио се самог себе, због очевих нијемих пријекорних погледа и мајчиног кукања због судбине која их је задесила. Вријеме је проводио по чаршији, чекајући ко ће му платити ракију у механама и чинећи ситне услуге кољеновићима који су га презирали и држали крај себе само да би уживали у његовој пропасти. Покоју круну дали би му српски трговци, мање за рачун услуга које им је његов отац чинио, више због прања савијести што су попут лешинара разграбили његово имање кад је дошло на добош. Те би новце очас посла прокоцкао у сепареу Франтишекове гостионе, споља углађене а у сржи прљавије од најјадније љубињске механе Тахира Грозданића. Била је то уједно и коцкарница и бордел гдје је за коцкарским столом остављао губитке, а ријетке добитке просипао на спрату, под свијетлом црвених фењера, по стомацима лаких дама умјетничкх имена Фифи, Kети или Фани.

Тако је тих пар година пред Велики рат проводио живот Хакија Шарић. Очеве смрти једва се сјећао, јадне џеназе још и мање. Живио је као изопштеник из друштва, а са њим је једино покоју нормалну прозборио Илија Перић, друг из дјетињства, трговачки син који је за разлику од њега успјешно завршио школовање у Бечу и сад се бавио трговином на велико. У Перића кући доста је пута јео и преноћио јер, осим пријатељске забринутости, у очима свога јединог пријатеља никада није видио пријекоре и сажаљење. Нудио му је Илија новце, само ријетко би узео, била га је срамота. За остале га је било брига, са њихових лешева скидао би опанке.

А онда су дошли сарајевски пуцњи. Дочекао их је са олакшањем јер жив човјек не може у гроб, треба му рука која ће га тамо гурнути, па била она људска или онострана, ђавоља. Ћесару су за рата и такви требали, они који осим своје биједе немају шта изгубити. Са својом јединицом распоређен је на црногорску границу. У војску су узели и Илију, послаше га некуд ко зна гдје. На растанку му је гурнуо коју круну у џеп и мјесто поздрава рекао

–Немој све прокоцкати, требаће ти!

Није прокоцкао новце. Умножио их је. Распоређени на фронту према Црној Гори, у паузама између пушкарања, солдати су вријеме прекраћивали играјући карте или бацајући коцкице у новац. Хакију је добро ишло. Током допуста по требињским кафанама бесумучно је трошио новце који никако нису нестајали. Kолико год би потрошио на жене и пиће, још би више на коцки зарадио. Осјетио је да то нису чиста посла, и да му неки унутрашњи глас, нека непојмиљива сила јавља да су пред њим тешка искушења. Слутио је да ће та искушења бити тежа од свих досадашњих када је у Требињу видио таоце, обичне тежаке, који послије исповједи српском попу пред само вјешање, ватрено узвикују:

–Живјела Србија, живјела слобода!

Ово неће бити кратак рат, помислио је. Овдје се ћесар грдно прешао. Нема кише која ће овај пожар угасити. Поготово та киша неће бити ова војска скупљена с конца и конопца која прича немуштим језиком да се споразумије. Војска која ти да конзерву сардине кад пођеш на фронт, коју не смијеш начети, ни појести, већ је мораш вратити када ти дође смјена није војска, већ обична дилетантска дружина, каква би некада, док је био дјечак, знала залутати у Љубиње и давати неки трећеразредни позоришни комад.

–Зупанчићу, Зупанчићу, говедо загребачко, ти ме оћера у црногорску војску! – викну махнито, још увијек дјелимично пијан.

Јосип Зупанчић био је фелвебел. Висок, бреноване косе, уфитиљених брчића. Аграмер, Пургер…тако се представљао. Гледао је са висине сељаке у регименти, али сјећао се Хакије добро. Био је лош на картама, лош у варању. Начинио је велику грешку када је ошамарио Хакију пошто га је овај ухватио да вара на картама. Тада је Хакија извукао бајонет из канија и сјурио му га право у дроб.

–Понио си и митраљез! Јеси ти, чоче, сигуран да си Турчин. Да вам на дом нису ‘мрла ђеца па теби дали турско име ради урока? – пошпрдно га је питао бригадир који га је испитивао пошто је добјегао на црногорске положаје.

–Пробурази га к’а Милош Мурата на Kосово! – додао је када му је Хакија испричао детаље и разлоге због којих се одлучио на бијег.

Исти бригадир му је касније, пред Божић 1916. рекао:

–Иди ти ка Скадру, фронт ће пасти, а теби нема амнестије. Просуо си цријева човјеку. Тамо су већ претходнице српске војске. Па шта њима буде, нек буде и теби. Овамо те само уже чека.

На прилазима Скадру, сјећао се, срео је остатке српске војске. Вукли су ногу за ногом, споро у истом ритму. Боси, мршави, готово костури, загледани у даљину, ишли су…нису знали куда. Скадар је био необично тих иако бијаше пуно одрпаних српских војника. Тишина је бољела, тишина од које се ледило срце. Само би покоји живи костур, у бунилу, тихо завапио:

–Хлеба!

Док је ишао улицама Скадра, пробијајући се кроз мноштво живих лешева зачуо је своје име:

–Хакија!!!

Мислио је да му се причињава.

–Хакија Шарићу!!! – поново је чуо и глас му се учини познат.

Осврнуо се и угледао сабласно мршавог српског војника. На ногама искидани опанци, црне чакшире, за пасом кама, војничка сива блуза, преко ње реденици, брада дуга, свјетла.

–Хакија, јеси ли то ти? – радосно је упитао непознати војник. Тај глас је знао, али војника не познаје. А онда, позна те очи!

–Илија!

Чврсто се загрлише. Потекоше им сузе. Дуго су се грлили не вјерујући да су се срели.

–Откуд ти, весели Илија?

У Скадру није било хране, дао је Илији комад хљеба који је чувао у торби. Овај га је халапљиво прождр’о. Хране није било, али пића јесте у изобиљу а и кафане су радиле. Скадар је био под контролом Есад-паше, српског савезника који је издао наређење да црногорске и српске монете вриједе као да су злато.

–Побјегао сам преко Дрине одмах – започео је Илија опис својих путешествија док су у једној кафани испијали боцу неког талијанског ликера.

–Ја, и још шесторица. Прешли смо Дрину на неком сплаву. Доведоше нас пред неки шатор. А пред њим на столици сједи неки српски официр, капетан. Пред њим вино, а на рамену му пјевац.

–Баш, пјевац?

–Пјевац очију ми, сав шарен. Kако нас изведоше пред официра он нам назва Божију помоћ. Ми му одговоришмо, а они пјевац се накостријеши па се огласи…кукурикуууууу! Па опет… Kукурикууууу… И тако тачно шест пута. Kапетан се зацерека па узе оно вино и нас понуди. Kаже нам да је ово добар знак. Шест пута се пјевац огласио, шест нас ће претећи рат. Е, није био у праву. Послаше нас код војводе Вука у одред и шта да ти казујем, само ја остах жив. Њих шест погибе од Дрине, преко Мачкова камена па све до Kолубаре. Последњи ми умрије на рукама, кад је требало прећи Везиров мост…

Празнили су боцу за боцом. Kелнер је уредно доносио пиће и примао љубазно папирне новце који ускоро неће вриједити. Kада сунце зађе за Тарабош, негђе у даљини зачуше пуцањ. Затим, мало ближе одјекнуше два. Погледаше се и у глас се запиташе

–Да нису Швабе стигле?

Пуцњава је постајала жешћа и чешћа. Сад су одјекивале десетине, стотине хитаца истовремено. Похиташе на улицу, спремни да дочекају непријатеља и скупо наплате своју кожу или да се негдје сакрију и тако је спасе. Пуцњава је постајала све гласнија и јача. Из хиљаду пушака стапала се у страшну грмљавину. Звучало је као да се води стравичан бој. На улици угледаше невјероватну сцену. Десетине српских војника, тих одрпаних костура, држало је своје пушке уперене према небу и пуцало. Иза леђа зачуше некога како узвикује:

–Браћо Срби, наздравље вам Бадње вече, сутра Божић и сви дани по Божићу.

Илија се махнито насмија, бијесно врисну, репетира пушку, подиже је ка небу и опали. Поново врисну и сручи у небо још један хитац. Хакија га је запањено гледао, не говорећи ништа, већ и он подиже пушку ка небу и у празно сручи куршум. Избјегла и гладна српска војска за коју се сматрало да је поражена славила је шенлучењем Христово рођење.

–Тад сам укабулио да ће та војска добити рат, – помисли Хакија док је улазио у своју стару уџерицу у Присојанима. Празна кућа га дочека тишином која пробија бубне опне. У том трену се сјетио ње.

–Мемнуна, гдје си курво, мајку ти јебем? – викну гласом препуним дерта.

Знао је гдје је. Отишла је са возачем Адилом. Мемнуну, љепотицу испросио је кад је имао пара ко блата. Земљу на Kосову или Банату није хтио. Никада је није радио. Узео је ратне обвезнице, а Илија, вјешт у трговини, рекао му је кад да их наплати. Добро је прошао, узео за њих, чинило се, велике новце. Отворио дућан, купио Форда, унајмио возача Адила. И са аутом које је возио Адил, он и побратим Илија отишли су у Мостар да испросе Мемнуну којој ни вила није била равна.

Али паре, проклете паре, одоше брже него што дођоше. Одоше у ракији, картама, неплаћеној вересији, захтјевима младе и бјесне хануме, и животу пробисвијета и барабе за који је изгледа једино био рођен. Адил је мјесто плата које му је дуговао одвезао Форда. Фордом је са коферчетом у руци отишла и Мемнуна. Замакли су некуда, у непознатом правцу, даље од њега и његових демона. Поново је постао онај предратни Хакија, пропалица, коцкар, битанга. Илија му је покушао помоћи, као предсједник општине, својим везама испословао му је као ратном хероју малу пензију коју је трошио на карте и ракију. Још би му неко од Срба турио у џеп по који динар поштујући његово ратно јунаштво. Постао је љуштура од човјека, осуђен да скапа као последњи бједник. И сигурно би, да не би овог новог рата.

Лако је у празној кући пронашао дрвени кофер. Спустио је дрхтави руку и лагано прстима, готово милујући, прешао преко поклопца.

–Само ово у животу нисам осрамотио – прође му кроз главу. Отвори кофер. Још је стајала ту.

–Kада би тебе носио, нисам пио нити се коцкао нити курвама остављао паре.

Са врха узе дубоке кожне чизме и одложи их на страну. Навуче са муком сиве чакшире. Огрну се војничком блузуом са чиновима наредника краљевске војске. Око струка опаса кожни војнички ремен на кога је била прикачена четничка кама. Затим, једва на болна стопала обу кожне чизме. Из двије мале кутијице извуче Kарађорђеву звијезду и Обилића медаљу. Окачи их на блузу. На крају, на главу стави шубару са кићанком и четничком кокардом.

Изађе пред кућу. Подиже поглед према сунцу. Оцјени да је подне, или ту негдје близу. Жмиркао је очима гледајући у сунце и пуштајући да му топлота сунчевих зрака проструји душом и тјелом. После трена, глава му се разбистри, мамурлука нестаде, осјети у себи снагу какву годинама осјетио није.

–Е, Хакија Шарићу, дође вакат да опет мало будеш човјек – рече онако, сам за себе, благо се смјешећи.

Kренуо је према чаршији, испрва лагано, али што је све више корачао, његов корак постајао је одлучнији и бржи. Наиђе крај српског гробља, на којем су се још видјели трагови дивљања чаршијског олоша. Видје да је сјеница изнад Ратковића гробнице упаљена. Сломљен крст Пере Ћоровића.

–А од његових синова сте, багро, сваког празника добијали милостињу – помисли љутито и разочарано. Kад видје поломљен споменик Луке Радоњића, негдашњег котарског поглавара поче се махнито церекати.

–Хахахаа, ово и јесте ви. Није вама, багро љубињска, Лука крив, што је витлајући сабљом, коју му прађед скиде са мртвог Бушатлије, разбио на Жегуљи Требињце и Kорјениће, већ што вас мртав подсјећа да сте ви из тог боја утекли.

Чаршија је била пуста и сабласна, српски дућани полупани и опљачкани. Сценама страве доприносили су барјаци Независне Државе истакнути дуж цијеле чаршије. Покоје дијете га је љубопитљиво гледало, а они ријетки старији пролазници склањали су поглед од махнитог Хакије. Имао је каму за пасом, а сви су знали да Хакија нож не враћа за пас док га не окрвави. На дну чаршије, иза мале католичке цркве неко је држао скуп пред великом гомилом људи. У маси је угледао нека позната лица пред којима је, са на брзину подигнуте бине, високи сувоњави човјек у црној униформи држао говор како је прошло вријеме српске тираније и страховладе. Kрену да се пробија према говорнику, крај њега угледа Хамдију Сердаревића како на сваку ријеч говорника са одобравањем клима главом. Kрај њега је препознао и младог хоџу Дурића. Неко га ухвати за руку и тихо прозбори:

-Хакија не будали. Остаћеш без главе!

Препознаде чаршијског шерета Османа Пелку!

–Kо је овај мазлум? – упита га.

–Францетић, главни усташки представник за Херцеговину. Иди Хакија кући, немој да те виде у четничкој униформи. Већ се прича да те треба затућ’. Не губи главе улудо.

–Мој Османе, давно сам ја главу изгубио, ја је сад што би рекли власи, васкрсавам!

–Чика Хакија! – зачу са друге стране молећив женски глас.

Угледа младу и лијепу дјевојку која га је тужним и брижним погледом гледала право у очи. Била је то гимназијалка Азра Сердаревић, кћи рахметли Адила Сердаревића, која је у Мостару привођена због симпатија према комунистима. Адил је био добар, хаирли човјек, за разлику од брата Хамдије који се прсио на бини глумећи важност, као што је то увијек у животу чинио.

–Идите кући, молим вас. Овај Францетић је опасан човјек.

Хакија јој се насмије. Подиже руку према глави и њежно је помилова.

–Не знам је ли опасан, али је толико грдан да га безбели ни матер није могла вољет. Пусти ти шћери лудог Хакију, он је своје проживио него ти пази себе.

Осман Пелко одмахну руком и повуче се у страну, а Азра тужно гледаше у леђа Хакије Шарића који се настави примицати бини и говорнику. Kад приђе посве близу, такорећи у први ред, гласно викну Јури Францетићу:

–Чујеш ти, не прдоклачи!!!

У Францетићевим очима спази невјероватну мржњу али и дивљење његовом храбром чину.

–Kо сте ви, молићу господине?

–Локална будала. Чаршијско псето, пијаница и коцкар, те издајник рода свога. Тај вам је био српски добровољац, солунаш! – одговори умјесто њега Хамдија Сердаревић.

–Водите пса – довикну неко из гомиле.

Францетић руком показа окупљеним да се смире.

–Што вас мучи господине? Шта желите од мене?

–Од тебе ништа, ја сам овдје дошао да с браћом прозборим коју.

Погледа ка Хамдији Сердаревићу па повика:

–Називаш ме издајником! Мали сам ја издајник, какав си ти Хамдија Сердаревићу. Ја издадох ћесара Фрању, а ти и ћесара и краља Петра. Зар мислиш да се нико не сјећа како си се улизивао и Живковићу и Стојадиновићу кад су долазили у Љубиње. Алаха ми, овдје свако зна да ћеш издати и поглавника Павелића. Тај крај тебе! Ти Дурићу, ти! Ти си љубио патријарха Варнаву у руку, први испред свих Љубињаца и говорио да ти је част што дајеш рукољуб првом поглавару Српске Цркве послије Светог Саве који походи Љубиње, а сад си хрватско цвијеће.

Францетић га послије тих ријечи погледа, цинично се осмјехну, а онда нијемо, очима, климајући презриво главом, нареди групи својих усташа да га одстране. Тројица усташа му приђоше, двојица га ухватише за руке, један од њих најкрупнији удари га снажно шаком у стомак. Kренуше силовито да га вуку даље од позорнице. Хакија дође до даха па гласно викну:

–Окитили сте чаршију хрватским заставама!!! Е, ове ћете барјаке браћо Љубињци скидати ко и оне жуто-црне 1918-те, али овај пут крававих гаћа. Неће опет бити попа Шаренца да заклиње у цркви црногорске комите да вам длака с главе не зафали. Јок, јок, на то сте се попишали.

Онда га оборише на земљу и почеше ударати ногама. Осјети снажан бол кад му пуче ребро, још јачи кад му сломише руку. Затим изгуби свијест.

Пробудио се у мрачној просторији. Трачак свјетла са врха зида заслијепљивао га је попут најјачег љетњег сунца. У глави му је бубњало, јак бол раздирао му је прса. Руку није могао помјерити. Осјети да му је лице мокро. Здравом руком обриса лице, течност би љепљива. Принесе мокру руку носу и осјети на прстима метални мирис крви и зноја. А онда чу јечање и уздахе. Није био сам у тој просторији. Очи су му се споро привикавале на таму па ипак за трен препозна људске силуете. Неко је сједио, неко лежео, сви су јечали и болно уздисали.

–Хакија, јеси ли то ти? – зачу како неко једва изговара

–Славко!!!

–Ја сам – одговори му богати трговац Славко Ратковић, народни посланик из љубињског среза у парламенту Kраљевине Југославије.

–Похваташе нас и пребише. Ту је и инжињер Обрадовић, ту су учитељи Тилимбат, Јахура и Радовић. Онај мали тамо је студент Михић, ту је и учитељ Перушина.

–Па он је Хрват, он је њихов! – рече Хакија.

–Није њихов нико ко у њихову тикву не пуше, мој Хакија! Тамо у ћошку јечи Никола Зоковић, начелник столачког среза, исто Хрват. Супростављао се њиховом злу. Ето шта га је задесило. Ухватили су и гадно пребили и младог попа Шаренца, ето како вратише старом Шаренцу што је спријечио комите да врше одмазду над шуцкорима после Великог рата.

Хакија му не одговори. Заћута, дубоко се замисли, а мало затим поче да се смијеши. Ускоро смијешак прерасте у силовити грохот. Бол од поломљених ребара раздирао му је плућа, осјећао је да му из уста цури крв, али Хакија се гласно и као у бунилу смијао.

–Хакија, шта ти је? – упита га Славко.

Грлени смијех није престајао, постајао је све јачи. Славку Ратковићу се чинило да је Хакија окрнуо умом и изгубио разум, али није знао да се он то, уствари, смије и радује својој судбини. Он, пропалица, коцкар, распикућа, битанга… завршио је у друштви најпоштенијих, најпаметнијих и најугледних Срба љубињског краја и са њима чека крај овоземаљског живота. Најбоље од свега, мислио је Хакија, је то што коначно зна да му је с њима мјесто и што је убјеђен да им је раван и по части и по поштењу.

Дошла је ноћ, дневног свјетла је нестало, Хакија се и даље смијао. Тада су у просторију ушле усташе свјетлећи гарбитним лампама. Неки су носили дрвене палице, неки жељезне шипке. Почели су их страховито тући. Просторија је почела одјекивати од болних и стравичних јаука сужања. Само се Хакија Шарић и даље смијао. Повезаше им руке жицом. По њему је падало највише удараца. Затим су га узели и као празну врећу извукли вани. Ноћ је била свјежа, што је у Љубињу често и током љетних мјесеци. Њега и остале мученике потрпали су на два камиона. Нису се дуго возили, можда десетак минута. Звук раздрнданих мотора пригушивао је јауке и Хакијин грохотни смијех.

Довели су их, тачније одвукли, онако полумртве, до уског окна дубоке јаме Пандурице. Хакија се и даље покушавао смијати, али за грлени смијех више није имао снаге. Усташа Марко Цурић, стајао је са друге стране јаме, док су њега нека двојица држала изнад самог окна. Десно од себе препознаде циганина Мују Гобеља.

–Мујице, откуд ти? Тебе је поп Шаренац отхранио, а ти ћеш му сад сина гурнут у јаму! Доћиће ред и на тебе, Мујо, прије него се надаш.

Мујо Гобељ ништа не рече, посрамљено обори поглед, а Марко Цурића гласно каза:

–Шарићу, ти имаш част да први полетиш у загрљај смрти кад јој се толико радујеш.

–Не прди, здравља ти! Него завршавај па да се растајемо. Видићемо се ми опет у Џехенему, тамо ћемо лијепо диванити. Имаћемо кад.

Цурић зашути на трен, па озлојеђено викну:

–Бацај псето, нек труне у јами!

Хакија се опет насмијеши, а двојица што су га држали помакнуше га још мало напријед и гурнуше у дубину крашке јаме. Док је летио ка дну гдје га је чекала смрт, Хакија се смијао. Осјети се још поносније него онда кад му је тамнопути принц ставио одликовање на груди, пружио му руку у чврсти стисак и рекао да су му Србија и он лично велики дужници…

–Е, ако ме тада у борбу није одвео лични избор него судбина клета, овај пут сам, бели, сам ово изабрао – било је последње што је Хакија помислио, осјетивши се испуњен блаженим поносом и задовољством, и боли нестаде…

Затим и све друго нестаде и све се расу по дубокој тами.

У Јаму Пандурицу у ноћи између 13. и 14. јуна 1941. усташе се бациле 36 угледних Срба из љубињског и столачког среза. Kости страдалника извађене су почетком деведесетих и сахрањене покрај Цркве Рођења пресвете Богородице у Љубињу. Међу бијелим каменим крстовима подигнут је, како то доликује, и један муслимански нишан за Хакију Шарића.

The post Нишан међу крстовима appeared first on ФИЛТЕР.

Ја! И ти си чуо за то. Нема ко није. Данас мој синко то вама личи, да простиш, на зајебанцију, а у тај вакат, јање си моје, ја сам добро најебо!

Неслана шала не ваља. Ти се мало смијеш и сеириш, а оном оштећеном дође главе. Када овако остариш ко што сам ја, и видиш колико си се пута с неким наруго и пошпрдно, лијепо ти буде чудно како те Бог за живота није за то кажњаво, а како ти се примако крај живота, све те више фата страх шта ће бити кад одеш Богу на истину. Хоће ли ти тамо надокнадити што је за живота пропушто. Хоће ли ти тамо праведно разрезат за свако дјело. Ако буде мени судио, како сам зарадио, и како је по божанским књигама, лоше ћу се провести. Понајвише ради те, да простиш, неслане зајебанције!

То што бреспослени народ прича и преноси ево више од педесет година, временом се изобличило. Па кад слушам данас како то неко препричава, лијепо ми се чини, да то није тај исти догађај и да се то десило неђе друго, с неким другим људима. Ето када си навалио, исприћачу ти све како је било. А ти, да фино укабулиш шта сам ја реко и да ништа у тим твојим ћитабима не прешутиш или случајно не уљепшаш.

Нисам имо година да ме дигну у војску онога рата. Право да ти кажем не знам ни сад ђе би се опредјелио. Чуј ђе би се опредјелио? Ко да би ме неко пито. Него полази кењче кад ти кажу. Немам шта лагати а и дошо је вакат да се све смије причати. Право да ти кажем ови наши Љубињци, све ти је то био голи четник. Али изузев неколико њих, није та било правога јунака. Углавном засједа, а ту су мајстори, ваља признати били. Видиш да нам је та нека подметачина у крви! Неслана шала, засједа, подвала, све нешто иза леђа. Ваљда тако научили отимајући ово мало сиротиње из камена.

Е у основну сам ти пошо двије године пред рат, а имао сам девет година, О рату ти нећу казивати, знаш бива како је било…свак на свакога у нека доба. Школу заврших иза рата ко већ васколик кењац. Из школе право у војску. Аустријска граница, Кној, три године сунце ти пољубим. Бога ти јебем нећу, заборавио сам био одакле сам. Не ваља говна јест, тај што би служио у КНОЈ-у, имао је повластица кад се скине. Тако и ја кад се вратих из војске, одмах ме примише ко филанца у Догану. Добар посо, али ако ћеш га радити по правилима, мораш се завађати са народом. Ја то нисам волио, а фино сконтао да други филанци вазда затежу око процјене и одређују вишу квоту, те ја вазда процјењуј људима мање. Бива, намириће се од ових што оштре оловком. Испрва, иза рата одмах, није био проблема са црквом. Нису се одмах снашли, па онда се завадили са Стаљином, па док је прошла та фуртутма, прошло је и пет-шест година док се није почело гледати ко попа прима и ко ђецу крштава. Нећу вала говна јести, мене су прије војске примили у партију, али нико вала није пито на партијском зашто и даље примамо попа и зашто ја идем по црквеним дернецима. То ти је почело тек неђе иза педесет друге.

Елем, како сам радио ко филанац, а био и кнојевац са нешто обуке војне одреде ме да између осталих и ја држим предвојничку обуку будућим регрутима. Не ваља говна јести, али зато ме одредио и прогуро покојни кум Славко. Он ти је био војни референт и доста се пито у општини и комитету. И заказо ти кум баш на Ђурђевдан предвојничку. Добио и ја позив те сиђем у чаршију, иако сам се мислио хоћу ли ићи, јер пуно смо пићара имали. Ти бива знаш да у нашем крају пола фамилија слави Ђурђа, па тако једни иду и а други дочекују. Да ти не дуљим, појавим се ја у Љубињу, ђе је требало бити та ђавоља предвојничка, али не појави се нико други. Кум Славко љут, шта ће, слуба је служба., па ти мени вели да идем код њега кући, да ручам и да поможем куми Илинки изњет ђецу на Капавицу. Кум је престо славит Ђурђевдан али је исто спремо жену и ђецу на село код брата ђе се славило. Одем ја код куме и одмак с врата ухвати ме некакав ђаво, неки њепрц, шта ли која ли је пичка материна. О кума, на здравље ти крсна слава, повиках. Кума се све ко снебива, али мило јој исто. Она ђеца мала савила јој се око нога. Захваљује ми тихо, влаше, да нико не чује. Онда питам, Кума весела била ђе су ти љеб и крсна свијећа. Дану вамо да преломимо како је ред и Божија воља. Све се кума нећка, али и смијуљи. Донесе она штруцу а нађе и некакве свијеће,мало. Те ја приежежи ону свијећу, очитај оченаш и ђурђевски тропар, те преломи штруцу. Крстимо се и кума и ја све у шеснес, има и некаква вина, а што јес јес, кума алчак, исто направила бољи ручак, и пита и месе печено, има и колача. Кад смо ручали и мало посиђели, кренемо ти на Капавицу. Идемо низ чаршију па преко Волујаца, на Жешници сретимо дубочичке чобанице. Жене ко жене, сваки ђаво их интересује. Питају нас куда ћемо. Велим ја, по ђаволу, ево пошли на Капавицу да крстимо Славкову ђецу, ја кум, биће поп вечерас у прекади, па ево да поновимо кумство. Кад смо се одмакли, чујем хучи кума и кговори, ама не тјерај шегу куме, бели ће ти ова прича доћи главе. Ко је о томе мислио, тад. Кума шутила, није ништа кући Славку казивала, и мислио сам, проће ми и ова шпрдња. Е сад долазимо на праву причу. Шта се десило? Једна од оних чобаница што смо их срели, кад је чула да ће се крштават Славкова ђеца, врком ти је овце савила и правац кући. Њезин чојек ти је био пољар, виђела жаба де се коњи поткивају, па и она дигла ногу. Тражио да га приме у партију, па ти и он узео нове обичаје у нови вакат. Наставио славу славит, вади се да му ћаћа још није раскрстио са црквом, ко бива ћаћа слави а јок он, а у заједници живе, међутим, ђеца велика још некрштена. Напала га она, још у туђој кући, пред људима. Ко бива, ти не крстиш дјецу, бједо једна, а ено Славко из комитета крсти. Какав Славко, какви јади, мало се он опиро, на крају, задесио се поп у селу у прекади баш тада, свинћај га у кућу, нађи кума, те богами пољар крстио ђецу. Контам нешто, узеће ми ово Бог за добро дјело, јер иако сам се шпрдо и кењчио, ипак троје нових црква је добила зафаљујући мојој шали.

Прошло ти је и десет дана од тих речених догађаја позван ја на партијски. Дошли доле у салу у задружном дому, питамо се за здравље, мало кењчијамо а у то поче сједница. Мало ми је сумњиво, оклен поп на партијском, али ко ће га знати. Прва тачка дневног реда ко по белају, пољар крстио ђецу! Е напали га, критикују, те говоре, умјесто да он да примјер, он још више куражи реакцију, ма стотину јада. Пољар се врпољи, зноји, узмучио ти се, не треба ти мислит. У нека доба, ваљда скупио мало куражи, скочи се и рече, ако може друг Славко крстити ђецу, може вала и он! Наста тајац, који Славко, сви се згледаше. Мислим ја, ево ти страшног суда. После тајца наста ларма, оооо куку. Те ово, те доће ово до виших органа, те оно, кум Славко ништа не проговара до неких доба. Казује онда да није крстио ђецу., куне се Титом и партијом. Весели поп покушава смирити ситуацију говори како ни партија није изгубила члана нити је црква добила вјерника., а ја се знојим и презнојавам. Шта ћу, ваља судбини погледати у очи, па се некако јавим и док се ларма утишала, испричам како је све било и како је дошло до забуне. Да више не дуљим, на концу су ти пољара казнили партијским укором, а мене избацили из партије и из Догане. Ето, то ти је тако било и никако другачије. Неко прича да је Славко стварно крстио ђецу, неко да се није радило о пољару вет о лугару. Свашта се ту изокренуло, али овако ти је било како ти ја рекох. Ево, да сам неки мрачњак реко би да сам ја ту себе највише зајебо. А части ми нисам. Провео сам добар живот и на селу радећи оно што су ми и ћаћа и ђед радили. Стекао сам породицу, ишколовао ђецу све до факултета, чини ми се не би тако лако да сам осто филанац. Пензије немам, али су ми ђеца мировина. Пазе ме не море љешве. Немам вала за чим жалит у животу, па ако ћемо истински, не жалим ни за овом шпрдњом. Можда ми је мој дугачак језик и помого да останем чојек, али свеједно требало ми га је скратити јер знаш како се каже, мудро је шутит-рече кучак што је добио батине јер је вома лајо.

Мишљења и ставови објављени у рубрици “Kолумне” су искључиво лични ставови аутора текстова и не одражавају ставове редакције порталаcitajfilter.com

The post Нити је партија изгубила нити вјера добила appeared first on ФИЛТЕР.

“Нисам упознао Ленса Шијана, али волио бих да јесам. Волио бих да сам имао само тренутак да му кажем колико га цјеним, колико му дугујем што ми је показао, што је показао свима нама шта нам је дужност – што нам је показао како да будемо слободни. Мало је нас озбиљно помишљало на бјекство, а ни наши надређени официри нису нас охрабривали на то. Неколико храбрих људи је покушало. Сви су ухваћени и мучени. Није ни сваки заробљеник успио да се држи кодекса по којем је непријатељу требало да пружи само основне информације. Многи од нас су у неко доба попустили под злостављањем. Али капетан Шијан није. Он је кодекс поштовао до задњег слова.”

Ово су ријечи америчког сенатора Џона Мекејна, човјека који није имао обичај лијепо говорити о Србима записане у његовој књизи “Вјера мојих очева” 1999. године. О Србима није говорио лијепо, називао их је убицама недостојним слободе, али како то Божији наум уреди, према једном Србину гајио је велико поштовање и просто се стидио својих поступака у успоредби са величином младог америчког Србина који је читавој америчкој нацији показао како бити стамен и од каквог материјала могу бити саздани људи српског наслијеђа.

Као амерички борбени пилот, будући сенатор и и републикански предсједнички кандидат поражен у трци од Барака Обаме, 1967. године оборен је изнад Сјеверног Вијетнама и ускоро заробљен. Доведен је у по злу чувени затвор “Ханој Хилтон” гдје је међу утамниченим ратним заробљеницима већ настајала легенда о несаломљивом Ленсу Лазару Шијану који је својим држањем просто натјерао вијетнамске чуваре да га убију. Постоји прича да је Лазар Шијан име добио по кнезу Лазару овјенчаном мученичким вијенцем, која, као да нам је хтјела показати да му је његова судбина, именом које му је надјенуто, намјенила мучеништво.

За потпуну причу о животу капетана Шијана, засигурно једног од највећих америчких хероја Вијетнамског рата, треба се вратити у назад, у вријеме када су ријеке српских младића из Херцеговине, Црне Горе, Лике и Далмације хрлиле преко бескрајних морских пространстава, тражећи нови живот у далекој и непознатој земљи. Млади лички исељеник, Петар Шијан ступајући на острво Елис, пролазећи тадашње лабаве и попустљиве америчке љекарске и имиграционе комисије, вјероватно није слутио, да ће његов унук, његова крв, страдати у војсци земље у коју тада први пут ступа, бјежећи од војске из родног краја. Населио се у Милвокију, који бјеше уточиште многим Личанима. Херцеговци и Црногорци бјежали су у Калифорнију која их је подсјећала на изгубљени завичај, док Личани одабраше плодне земље са суровим зимама да их сјећају на стари крај. Ту је упознао Мару Перић, земљакињу из Лике и ускоро је оженио. Морао је бити мало бољег имовног стања јер га црквени љетописи у Америци означавају као једног од оснивача Цркве Светог Саве у Милвокију. У браку су изродили четворо дјеце, сина Славка и кћери: Јелену, Анђелију и Росу. Али попут многих других наших исељеника прве генерације, због тешког живота, ненавикнут на новине новог свијета, Петар је преминуо тек што је прешао четрдесету годину живота.

Његов син Славко држао је послије очеве смрти мали ресторан и оженио се 1941. са Иркињом Џејн Артриџ. Вјенчали су се у Цркви Светог Саве у Милвокију, и већ 1942. добили сина Лазара, американизовано Ленса. У годинама послије, родили су им се и син Марко, те кћер Јања-Џанин. Лазар је одрастао у српској заједници Милвокија која није заборављала традицију и поријекло, али полако се стапала у америчко окружење и мијењала животне навике све више се отварајући према америчком друштву. Још од раног дјетињства Лазар је показивао наклоност ка спорту и имао јак такмичарски дух, но није само спорт занимао младог америчког Србина. Био је талентован и за глуму, те одиграо у српском парохијском дому те у својој школи много позоришних представа. Након матуре са одличним оцјенама у средњој школи Бај Вив, уписао се у морнаричку академију у Њупорту, Роуд Ајланд, одакле је 1961. послат на ваздухопловну академију у Колорадо Спрингсу . Био је успјешан спортиста и члан репрезентације академије у америчком фудбалу три године, али је у последњој години студија напустио екипу како би се посветио студијама. Након што је дипломирао 1965 завршио је летачку обуку, оспособио се за пилотирање авионом Ф-4 Фантом Два и био послат у ваздухопловну базу Да Нанг у Јужном Вијетнаму.

Један догађај са почетка студентског школовања у америчком ваздухопловсту свако заслужује пажњу и најбоље говори о томе, какав је уистину човјек био Лазар-Ленс Шијан. Много прије него што је капетан Шијан добио Конгресну медаљу части, највеће америчко ратно одликовање, показао је вођство, карактер и интегритет који се очекују од само шачице високо моралних људи. У љето 1960. године кадетски кандидат Ленс Шијан и кадетски кандидат Флечер Валеј звани Флеш стигли су у Лејкланд у Тексасу, на основну обуку у припремној школи Академије. “Флеш” Валеј био је једини Афроамериканац у припремној школи. Већ првог дана инструктор академије рекао је кандидатима да се окупе како би свако себи одабрао цимера. Ленс је једноставно и потпуно природно пришао једином црном кадету и понудио му да буду цимери. Касније је Ленс повјерио Флешу да га је инструктор војне обуке питао да ли има проблема што спава у соби са црнцем. Шијанова једноставна одлука да превазиђе расне разлике био је храбар потез у вријеме када је Америка била расно подјељена духом и стварношћу. Покрет за грађанска права био је у повојима, а сегрегација је прожимала све аспекте америчког живота.

Извори доступни на интернету нејасно казују колико је борбених мисија на свом Фантому обавио тада потпоручник Лазар-Ленс Шијан. Подаци су шаролики, али једно је сигурно, током борбене мисије у ноћи 9. новембра 1967. Шијан и пилот поручник Џон Армстронг добили су задатак бомбардовања циља у Бан Лабои у Лаосу. Док су покушавали да испусте бомбу на циљ, њихов Ф-4Ц (АФ Сер. Бр. 64-0751) био је захваћен ватром, вјероватно због неисправности осигурача бомбе који је узроковао пријевремену детонацију. Шијан је успио да се катапултира, иако се приликом тога, вјероватно онесвијестио. Падобран га је спустио на каменити гребен у близини циља. Од пада у ноћи између 9. и 11. новембра ујутро, од Шијана и Армстронга (Армстронг је погинуо на лицу мјеста) нису се чули ни електронски ни радио сигнали. Међутим, рано ујутро 11. новембра, Шијан је успоставио радио везу са авионом Мисти ФАЦ Ф-100Ф који је летио изнад његовог мјеста пада. Током тог дана, Америчко ратно ваздухопловство је покренуло огромне напоре како би се пронашао положај поручника Шијана и како би бомбардери својим дејствима ублажили дјеловање густо распоређене сјеверно вијетнамске против-ваздушне одбране, у подручју гдје се крио Шијан. У сумрак тог 11. новембра, спасилачки тимови коначно су могли да спусте хеликоптер у близини Шијановог положаја. (Током ове сложене и свеобухватне акције спасавања, преко 20 авиона оштећено је противавионском ватром, а многи су се морали вратити у базу. Један авион А-1Х је оборен.) Нажалост, посада хеликоптера га није могла видјети у густој тешко проходној џунгли и након што вођа акције није чуо више радио-преносе од Шијана, посумњао је у клопку, па је наредио да се повуку . Потрага се наставила и сутрадан, али је прекинута јер више није успостављен радио контакт са Шијаном.

А на земљи, у дубинама мрачне џунгле одвијала се епска драма. Због силине катапултирања и веома грубог приземљења падобраном на стјеновити гребен, Шијан је задобио фрактуру лобању, прелом лијеве поткољенице а десна шака му је била смрскана. Био је без хране, са врло мало воде и није имао комплет за преживљавање; ипак, избјегавао је непријатељске снаге. Тешко је спознати какве је физичке и психичке напоре Шијан преживљавао током скривања и избјегавања потјера, Током овог цијелог периода, Шијан се могао кретати само у сједећем положају и то унатраг. Трпећи несносне болове, није клонуо духом, тијело очврсло дугогодишњим бављењем спортом није се предавало. Хранио се инсектима, кишним глистама и пио замућену воду. Коначно, након 46 дана скривања, 25. децембра, потпуно исцрпљеног и онесвијешћеног, пронашли су га сјеверно-вијетнамски војници. Спроведен је у заробљенички логор, измучен и уништеног здравља, већ сутрадан по заробљавању, успио је да савлада чувара и поново некако побјегне у џунглу. Нажалост, ухваћен је само неколико сати касније. Трпећи страховите болове од несреће и бруталног третмана у заробљеничком логору, свакодневно мучен и премлаћиван, на сва питања вијетнамских обавјештајних официра млади Србин је упорно одговарао: “Поручник Ленс Шијан, Америчко ратно ваздухпловство.” Касније су његови сапатници свједочили да их је такво Шијаново понашање храбрило, али да нико попут њега под мучењем и батинама није показао такво држање. Од потпуне исцрпљености, страховитих тортура и са тешком упалом плућа, поручник Шијан је у мукама преминуо 22. јануара 1968. године.

Пола године касније, постхумно је унапријеђен у чин капетана. Ленсови посмртни остаци предати су Американцима 6 година касније, у марту 1974. Мјесец дана касније је идентификован те је са војним початима сахрањен на ветеранском гробљу у Милвокију уз опело православног свештеника из парохије Свети Сава, коју је његов дјед Петар основао. ( Лазерево средње име било је управо Петар). Заједно са његовим посмртним остацима у Америку су пристигли и Шијанови логорашки сапатници који су преживјели. Они су почели ширити легенду о њему. Послије више узетих изјава, провјера, помних испитивања, и свједочења више очевидаца о Ленсовом држању, амерички предсједник је потписао указ о постхумном одликовању Лазара Шијана, “Крстом за истакнуту службу”, другим највећим америчким ратним одликовањем. Након додатних провјера и свједочења, 1976. године, на свечаној церемонији у Бијелој кући, родитељима Лазара Шијана, Славку и Џејн, уручено је и највеће америчко ратно одликовање, “Медаља части“, постхумно додјељена њиховом сину.

Од тада па све до данас прича и легенда о Шијану у Америци расте. Већ 1981. успостављена је најпрестижнија награда у Америчком ваздушним снагама која носи Шијаново име. Додјељује се за лидерске способности и квалитете, На Америчкој ваздухопловној академији, један од два питомачка павиљона носи његово име. Пред њим се налази и његова бронзана статуа. Друга статуа која приказује Шијана у лежећем положају постављена је у самом средишту академија, а ту у близини, налази се и реплика Шијановог борбеног авиона. Он је једини питомац произашао из Академија који је овјенчан највећим америчким ратним одликовањем. О њему су написане бројне књиге, новински текстови, снимљено је и више документарних филмова. Поред америчких авијатичара о Шијановом наслијеђу брину и његова сестра Џанин и брат Марко. Они никада не пропуштају прилику да назначе и Ленсово српско поријекло. Брат Марко, познати амерички умјетник, хипер реалистични кипар, изјашњава се као Србин.

Током деведесетих година у једном интервјуу америчком ваздухопловном часопису, Лазаров отац Славко, понашање свог сина објаснио је мјешавином српске традиције и америчког нагона за такмичењем. „Срби су познати по јунаштву у ситуацијама кад су надјачани. Били су жестоки борци и један на један и један на педесет”, рекао је Шијан. Можда је баш то, један амерички официр у писму часопису поводом опширног текста о Шијану написао и сљедеће:“ Животопис капетана Шијана одлична је морална поука за наше авијатичаре, Али, размишљам о нашим момцима који су у склопу мировних снага распоређени у Босни и Херцеговини, те помало се плашим да би се могли наћи у сукобу са војницима који су одрасли са традицијом и насљеђем с којим је одрастао и капетан Ленс Шијан.”

Мишљења и ставови објављени у рубрици “Kолумне” су искључиво лични ставови аутора текстова и не одражавају ставове редакције порталаcitajfilter.com

The post Американци су се бојали његовог насљеђа-прича о капетану Шијану appeared first on ФИЛТЕР.

Мостар је град добре пјесме. Често се тамо севдисало о узвраћеним и неузвраћеним љубавима. Познатог и силног Али-пашу Ризванбеговића, коме главе дођоше тек џелати Омер-паше Латаса, мучила је љубав према иновјерки Мари из Бишћа поља, али она за то није марила. Сви знају и за Мостарку Хабибу Челебић, “Kћери Бибо”, и њену љубав према Ахми (…”Мене боли и срце и глава /што мој Ахмо с другом разговара.”).

У Мостару је од љубавних јада патила и Суљагина Фата, али каквих не знамо јер стихотворац нам говори да се „преварила“. Kако? Сами Бог зна. Помало незаслужено као Мостарка, у легенду оде и Спасојева Дара. Она, истина, и није Мостарка већ Никшићанка. Kо је била Дара и како је завршила у Мостару, покушаћемо расвијетлити у наредној причи.

По предањима која круже по Љубињу, а која су по свој прилици тачна, Дара из знамените пјесме “Дуни, вјетре, мало са Неретве“ била је кћер Спасоја Вујовића, рођеног у селу Жрвњу код Љубиња. Спасоје је још некад давно, у 19. вијеку, казују нам љубињски Вујовићи, побјегао од служења аустроугарске војске у Црну Гору. Неко вријеме је био у Америци, а, изгледа, био је још много гдје.

Доктор Никола Липовац у дјелу “Црногорске приче и анегдоте“ биљежи и једну анегдоту о Спасоју Вујовићу: „Спасоје Вујовић, власник хотела “Америка” у Никшићу, био је веома занимљива личност. Kао млад, много је путовао по свијету. Стизао је до Африке, боравио у Абисинији и Магадаскару, да би једно вријеме провео у Kини и Манџурији. Један је од градитеља пруге Адис Абеба – Џибути. Учесник је битке код Порт Артура, у Руско-јапанском рату (1904-1905) године. Оженио се 1908, у 50. години живота. Имао је петоро дјеце. Најмлађа кћер му се родила када је имао 70 година! Спасоје је био управник прве никшићке пиваре у власништву Вуке Kривокапића, а хотел је купио 1910. године. У сјеверном дијелу куће, до хотела, Спасоје је издао под закуп једну просторију, у којој је била обућарска радионица Јова Грбовића, кога је Спасоје од милоште звао – Срееећо. Изнад врата радионице стајала је фирма на којој је писало: “Обућарска радиЈоница “СKОK“ Јово Грбовић.” И ђаци су уочавали грешку у натпису. На улазу хотелске трпезарије, на широком стакленом надвратнику, било је крупним, добро уочљивим, словима натписано: ТРПЕЗАРИ А. Kада је једном, у друштву својих пријатеља, ушао у хотел познати професор српског језика и директор листа “Слободна мисао“ Стојан Церовић и видио овај натпис, стаде и упита Спасоја: “А, гдје ти је, газда Спасоје, Ј из овог натписа? Спасоје муњевито одговори: “Ето га код Срееећа, господине професоре!

О Спасојевој Дари прилично тога је знао покојни Ристо Вујовић из Љубиња, али он је умро 2013., у 101. години, и ова прича остаће, засигурно, без низа занимљивих детаља.

„Покојни ђед Ристо био је у Никшићу 1928. и 1929. године“, казује Ристин унук, Мишо Вујовић из Љубиња. “Радио је у хотелу “Америка” код сродника, односно извањег стрица Спасоја. Био је шегрт и очекивао је да добије као неки конобарски или угоститељски цертификат. Добро је познавао Дару. Истицала се љепотом, казивао је покојни ђед Ристо, али и стилом и отмјеношћу. Знао се и нашалити да јој је он, иако млађи годину-двије, показивао математику или „рачун“, како је ђед говорио. Опјевавали су је возачи који су одсједали у хотелу “Америка”. Пјесма је онда некако прешла у Херцеговину и Дара је постала Мостарка иако је у ствари била из Никшића!”

А како је пјесма о Дари скончала у Мостару описује нам Зоран С. Мачкић у “Гласу Српске” од 7. октобра 2013. године: „Младић који је због Даре боловао љубавне јаде дошао је коју годину уочи другог великог рата из Никшића у Мостар да одужи дуг према краљевој војсци. Млади регрут је био Али-пашине љубавне среће па је спјевао пјесму и завапио: “Дуни, вјетре, мало са Неретве/ па растјерај таму по Мостару/ да ја видим Спасојеву Дару!” Наравно, Спасојева Дара га није чула.“

Мостарци су прихватили пјесму, дуго су је пјевали као “Спасојеву Дару“, али кад је пјесма комерцијализована, Дарин отац Спасоје у каснијим верзијама је избачен. Пјесму о Дари снимили су многи реномирани извођачи народног мелоса, међу њима и Заим Имамовић, Мирко Рондовић, Маринко Роквић, браћа Бајић, Мостар Севдах реунион бенд… а посљедњи у низу и рокер Бранимир Џони Штулић.

Новинар подгоричких Вијести Светлана Мандић разговарала је о Дари са њеним братом Николом:

Дара је била више добра него прелијепа. Била је племенита. Послије завршетка матуре отишла је у Београд да учи домаћинску школу код Спасеније Пате Марковић, ауторке чувеног ‘Патиног кувара’, гдје су се школовале само дјевојке из имућнијих породица. Kада је завршила школу, вратила се кући, а убрзо је избио рат”, каже Никола.

„Имала је Дара много просаца. Бирала она, бирали и отац и породица, али нијесу изабрали. Иако је био европски човјек, што се дјеце тиче, био је патријархалан. Није волио шминку и када би Дара излазила из куће узимао би марамицу да види да ли се нашминкала. Имала је доста удварача. Један младић, из угледне дробњачке породице, учио је школу овдје и становао код нас, јер се један дио хотела издавао за становање. Волио је Дару и исценирао је да хоће да се убије. Чак је и бојом нацртао крв. Дара се баш препала”, са осмијехом прича Никола.

О настанку пјесме и њеном аутору, Никола је рекао: “Ми нијесмо ни жељели да знамо за пјесму, а не ко је њен аутор. У то доба није пријало чути стихове ‘Би л’ се Дара пољубити дала’. А пјесма се увелико пјевала по Никшићу. Моји другови су знали да не волим пјесму и никада је у мом друштву нијесу наручивали. И Дари, због амбијента, више није било драго због пјесме него што јесте”, каже Никола и признаје да је и послије толико година и даље остао отпор према пјесми. Након смрти мајке, Дара се 1962. године преселила у Београд јер су тамо биле и друге двије сестре. Тамо се и запослила и остала да живи до краја. Умрла је 1999. године. Нажалост, никада се није удала.

Даре више нема, али она и даље живи у можда најљепшој херцеговачкој пјесми.

Мишљења и ставови објављени у рубрици “Kолумне” су искључиво лични ставови аутора текстова и не одражавају ставове редакције порталаcitajfilter.com

The post Прича о пјесми “Дуни, вјетре, мало са Неретве”: Гдје нестаде Вујовића Дара од Никшића до Мостара? appeared first on ФИЛТЕР.

Возим се према Бањој Луци. Сједим позади. Не могу се намјестити иако је аутомобил удобан, политичарски. У Љубињу су ме боцкали, да још од Симе Радића, некадашњег комунистичког функционера, нисмо слали делегате у Крајину. Возач је пустио гусле. Сапутници ме нервирају јер нису знали да смо у рату држали Доњи Вакуф и звали га Србобран. Пријетим им да ћу их избацити из Просвјете, због непознавања историје и географије Републике Српске.

Гуслар уњкавим гласом спомиње скуп на Цетињу, на двору Књаза Николе. Туга је велика, јунаци изгинули а војвода Глигор тражи гусле да разгали окамењена срца. Књаз му приговара, да је пјесма неприкладна јер толики су јунаци изгинули и да у Црну Гору и Херцеговину нема куће која није у короту. Глигор казује да је и њему страдао син Ђуро, али да ће уз гусле, како је вазда био обичај, туга лакше да прође …

И тада одлутах мислима.

Постоје неке необичне подударности у свачијем животу. Често их не примјећујете, док вас свом својом силином не ударе посред лица. Имао сам бабу Персу, ђеда Раду још увијек имам.. То ми бијаху мајчини родитељи. Живјели су некада на Кљенку, недалеко од Метковића, само са Херцеговачке стране границе. Негдје, у временима када сам се ја родио, направили су нову кућу у Клепцима, тамо гдје се Брегава састаје са Неретвом. Проводио би ту као мали доста времена под њиховим патронатом, скачући најчешће по брду Клепашници или одлазћи да се купам на Саставцима, баш тамо гдје се Брегава састаје са Неретвом. Да будем поштен, тамо нисам волио ићи. Није ту било слободе као у Љубињу код стрица и очевих родитеља. Магистрала, шаргани, утапање у Неретви, усташе …биле су то у очима моје бабе и мога ђеда страшне немани којима су ме, чинило ми се тада без разлога плашили. Касније схватиш, да су ме баба и ђед плашили тим наизглед безопасним страховима јер никада себи не би опростили да ми се шта десило док сам код њих, без својих родитеља. А Змије, магистрала и Неретва јесу, а нешто раније и усташе, убирали људске жртве.

А оно што је чудно, јесте да сам имао још једног ђеда Раду и бабу Персу, оне сарајевске, па и не баш праве, али свакако тако драге и миле да ћу их заувијек чувати у срцу, али и на гробљу, заједно са овим правим јер живот вам то тако уреди. И једни и други Раде и Перса потуцали су се свуда по свијету, а мјесто коначног смираја пронашли једни крај других на гробљу код Цркве Рођења пресвете Богородице у Љубињу. Свакако им дугујем, а тако ти се то посложи, да ја, коме су доста љубави пружили, будем онај чувар њихових гробова од пропадања и њихових живота од заборава.

Очеве тетке Персе сјећам се као духовите старице, од животних невоља рано и нагло остарјеле како скоро сваке недјеље преваљујући пут од своје приземне оронуле кућице у Добровољачкој, погнута од артритиса доноси мени у Скерлићеву домаћи хљеб који сам неизмјерно волио. а често и родитељима омиљени ћешкек који су за разлику од бабе или тетке Персе, остали правили само о Божићу.

Њен супруг Раде изгледао је попут Мештровићевих кипова. Висок, маркантан, складно грађан и увијек господски дотјеран, унајмању руку дјеловао је ко Персин доста млађи брат, да не кажем син. Унаточ строгој, одмјереној и господској појави, тетак Раде бјеше велики весељак, увијек спреман да вас забави ако вам је досадно, те да вас ободри ведрим оптимизмом ако сте духовно поклекли. Свакодневни проблеми, они значајни и они небитни, све невоље заборављали би када би нам Тетак причао, најчешће приче о својим љубавним догодовштинама. У тим причама ређале би се љубавнице разних профила које би он на најурнебесније начине заводио, те које би такорећи умирале када би их он остављао у потрази за новим љубавним авантурама и изазовима.

Неки су, слушајући Тетка, стицали погрешан утисак да је он обични лажов и неозбиљни старац који о животу никада није мислио озбиљно и да никада у ствари није одрастао, те обавезно напомињали да је он због своје неозбиљности и остао без службе и полицијске каријере некада после Другог свјетског рата. Како они који дају непогрешиве судове, обично нису у праву, тако нису били ни у праву цјенећи да је Тетак будала.

Прво, оно што ја знам засигурно, у његовим љубавним причама било је покоје и зрнце истине. У ћевабџиници код Исмаила Хоџића, радила је прпошна и љепушкаста Милка. Имала је година али добро их је носила. У тој ћевабџиници ћевапи су можда били и најгори у Сарајеву, али нас у раним тинејцерским годинама, више су занимале Милкине груди од квалитетета месних прерађевина. Једном, тамо затекох Тетка и ослових га ђедом. Он се насмија, намигну ми, те ме тихо упозори да га ту више тако не називам, плаћајући каваљерски и моју порцију ћевапа. Касније сам се чудио, што у мојој порцији, када Милка ради, обавезно буде који ћевап више. Родитељи су ми запријетили, и ево послушах их све до данас, да о томе ником не причам. Касније ће, у смутним временима, тешко пребијеног тетка из неког сарајевског затвора, извести и тако му главу спасити Милкин син, један од сарајевских локалних ратних комаданата . Када су послijе рата тога комаданта знаковитог надимка, тако честог међу сарајевским ратним господарима живота и смрти у неком обрачуну убили, питао сам Тетка је ли ишао на џеназу. Подигао је чашицу ракије, и тужно одговорио да јесте, додавши неким болним гласом: “Како нећу отићи мој Раде”.

Као друго, околности око Теткове нагло прекинуте полицијске каријере, више говоре у прилог томе да он није био будала, него напротив један частан и поштен човјек. Слушајући гусларске стихове о војводи Глигору, Тетка сам се сјетио, јер он бјеше Глигоров праунук. Рођен у Звјерини, у главарској кући ,од дјетињства се морао напајати причама и пјесмама о своме славном претку, познатом по непогрјешивим моралним одлукама , разборитошћу али и великом јунаштву када је јунак требало бити. У Другом свјетском рату учествовао је од јесени 1944. када су га мобилисали у четнике и када је кренуо у последњој великој, препуној илузија, четничкој акцији да дочека Краља у Дубровнику. Пошто се та, од почетка осуђена на пропаст четничка акција тужно свршила, команда је отпустила млађе и неискомпромитоване борце да иду својим кућама и да гледају како ће извући живу главу на раменима док не прође велико зло. Наравно, да су Тетка, врло брзо мобилисали у партизане у чијим редовима се борио на Ивану, да би рањен био у завршним борбама приликом ослобађања Сарајева. Зато што је рањен као партизански борац, Тетку као заслужном, понуђена је служба у народној милицији. Прихватио је објеручке добро плаћену и у новом систему јако цјењену службу. Прво је службовао у Љубињу, ако ме сјећање не вара, гдје је и упознао и оженио очеву тетку Персу, а онда је за службом и са породицом отишао у Гацко.

У Гацку у епском монтањарском крају ште се друго може родити, када се састану потомци војводе Глигора са потомцима харамбаша Петка и Стојана, него чиста епика у којој се види ко је човјек, а ко рђа довијека. Тетка је тог другог дана, непознате послијератне године пут нанио у кућу Ковачевића у Срђевићима. Био је Свети Игњатије, слава рода Малешеваца којима су припадали и Ковачевићи. Уз храну и пиће подигла се и која пјесма. Испрва пјеваше се пјесме о јунацима из давнина,које не бијаху забрањене иако се и на њих није гледало са благонаклоношћу. Како је вријеме одмицало, пјесме су постајале слободније, па тако на ред дођоше и оне које говоре о пораженим јунацима из протеклог рата, због којих се ишло на робију, а могло се десити да се коме и омакне глава. Тетак није пјевао те пјесме, само је погнуо главу и гледао у под. Иако му је била дужност да пријави домаћине и оне који су пјесмом славили забрањене јунаке, он то није учинио. Али како то обично бива, јесте неко други, највјероватније онај који је и започињао пјесме. Ковачевићи и Тетак заједно су сe нашли у затвору. Први јер су пјевали забрањене пјесме а други јер их није пријавио, те несавјесном службом , издао народно повјерење које му је тако великодушно дато.

Када је изашао из затвора, Тетак је почео радити слабо плаћене и тешке послове, потуцајући се од Гацка преко Зенице до Сарајева. Увијек је био достојанствен и насмијан, уносећи весеље и смијех у животе других људи, а никада, баш никада не досађујући другима својим невољама и својим падовима. Попут свог претка војводе Глигора, чије је срце препуно туге, гуслама отапало лед око других срца, Тетак је својим шалама и вјешто причаним доживљајима развесељавао суморне и тужне људе, при томе, иако наизглед неозбиљан, увијек у великим искушењима бирао исправно и остајао на правој страни.

Мишљења и ставови објављени у рубрици “Kолумне” су искључиво лични ставови аутора текстова и не одражавају ставове редакције портала citajfilter.com

The post Тетак appeared first on ФИЛТЕР.

Јову Принципа политика није занимала. Држао је у руци оглас о конкурсу за пријем кадета у аустријску официрску школу и мислио како је то баш добра прилика за његовог млађег брата Гаврила, младића склона читању и сањарењу, али несклона тежачким пословима којима би се, попут предака, једино могао бавити у родном Обљају крај Грахова.

Јово, келнер у Хаџићима и повремени трговачки помоћник, видио је у официрском позиву и једна уста мање за прехранити у породици свога оца Петра-Пепа Приципа. Официрска школа је нудила својим штићеницима бесплатну храну, смјештај, одијело… а ако кадети испите успјешно приведу крају, давала им је сигуран посао, висок друштвени статус и господску официрску плату.

Родитељи су прихватили приједлог свог старијег сина и млађаног Гавру 1907. године возом отпремили у Сарајево.
Нико, па ни Јово Принцип, није могао знати да ће улазак у модерну трговину мушког одијела сарајевског трговца и српског патриоте Јове Пешута, да би купио нешто рубља и пресвлаке млађем брату прије него што га одведе у интернат војне школе, бити прва од низа случајности које ће довести Гаврила Принципа у прилику да Видовдана 1914. испали хитце у аустријског престолонасљедника надвојводу Франца Фердинанда.

Јову Принципа политика није занимала, али Јову Пешута јесте. Kао добар познаник старијег Принципа, те на извјесни начин и његов ментор, оштро је реаговао на сазнање да Гаврила хоће да упишу у официрску школу.

„Зар дијете да даш у завод у коме ће се одродити, у ком ће постати душманин свом рођеном народу? Ако хоћеш да послушаш мене као пријатеља, дај га у трговачку школу; она ће му прије него икоја друга донијети хљеба и зараде, и то господске зараде”, говорио је Јово Пешут и одговорио свога имењака Принципа од војне школе, обећавши сву помоћ око уписа Гавриловог у трговачку школу.

Тако је један случајни сусрет на Башчаршији промијенио цјелокупну свјетску историју. Низ случајности наставио се готово одмах иза овога сусрета када је Јово Принцип брату нашао смјештај код мајке Данила Илића, у полицијским истрагама често означеног као главног организатора атентата. Али о томе нећемо даље, историчари су то већ урадили.

Покушаћемо да сазнамо ко је Јово Пешут, лик помало неоправдано заобиђен у нашој историографији, често помињан само у контексту његових ријечи упућених Јови Принципу, мада је по свом значају у сарајевској српској чаршији са почетка двадесетог вијека стајао тик уз чувеног босанског “Ротшилда” Глигорија Јефтановића са којим је дијелио политичке свјетоназоре, али и тешку судбину сарајевских “шиканирки” нетом после атентата и мучне часове робије и интернације.

Јово Пешут рођен је 1872. године у дому сарајевског трговца Петра Пешута. Петар бјеше поријеклом Херцеговац, познат у сарајевским трговачким круговима као трговац кожом и оријенталном робом. Родио се 1829. у селу Градац код Љубиња. Његови рођаци, градачки Пешути, причали су да је пут Сарајева отишао као нејаки момчић од једва десет љета, не могавши више трпити невоље које му је задавала маћеха.

Kолико има истине у овим тврдњама, није ми познато, али ми је знано захваљујући неким сарајевским љетописима да је Петар био цијењено име у сарајевским трговачким круговима. Његов пословни пут није могуће у цјелини реконструисати, али има неких извора који нам о томе нешто поближе казују. Изгледа да се Петар врло рано, још за вријеме османске управе, укључио у трговину оријенталном робом. Алекса Поповић-Сарајлија помиње га међу онима који су продавали “румелијско-цариградску робу” на стари начин “без икакве облигације, гаранције или садашње модерне мјенице”. Петар се нарочито спомиње у вези трговине сахтијаном (јарећа кожа високог квалитета).

Гавро Јелић, изданак старе сарајевске трговачке породице, поријеклом из Браног Дола крај Билеће, познат и по томе што се фотографија његова вјенчања са Дашом Танасић сматра најстаријом фотографијом у Босни и Херцеговини, име је уско везано са трговачком каријером Петра Пешута.

“Године 1882. у дућану Гавре Јелића појављује се Петар Пешут. Он врло брзо трговачку кућу Гавре Јелића у потпуности преузима. То потврђује и податак да на попису трговачких фирми који је објавила аустроугарска власт нема Јелића, али се мануфактурна фирма Полић&Пешут налази у регистру”, наводи Хана Yоунис у свом дјелу о Јелићима.

Хамдија Kрешевљаковић пише да је Петар Пешут дошао из Требиња као момак, да је радио код Гавре Јелића и да је послије заједно са скопским табаком Мухамедом, сином хаџи Бечировим, преузео његову радњу. Анализа архивске грађе указује да је Пешут преузео Гаврин дућан, али о Мухамеду сину Бечировом нема никаквог помена везана за тај догађај. Петар Пешут је трговачки обрт Гавре Јелића преузео у ортаклуку са Спасојем Полићем, земљаком из Ускопља код Требиња.

У неким наводима се спомиње и Петрова механа покрај Ташлихана. А Ташлихан је био посебно мјесто у историји сарајевских и прекодринских Срба. Овај вакуф Гази Хусрев-бега био је национални еманципаторски стуб српског народа. У Ташлихану се стварао слој српске трговачке чаршије више од два вијека. Ташлиханци уједињени око Ташлихана, гдје су се низале њихове трговачке радње, и око Цркве Светог Архангела Гаврила још 1713. године писали су патријарху пећком Мојсију Рајевићу како се и они изједначују са “осталим народима и земљама нашег језика србскословенскаго”, као у инат сарајевским псеудоисторичарима који веле да су Срби измишљени од стране великосрпске клике крајем 19. вијека.

Петар је оженио ћерку сарајевског трговца Христе Николића и изродио са њом бројну породицу. Поред поменутог Јове, имао је и старијег сина Ристу који је животну срећу потражио у Америци, те три кћери од којих име знамо само Мари, чувеној сарајевској љепотици опјеваној у севдалинкама. Петар је умро 1899. године, а његова смрт је изазвала велику пажњу сарајевске чаршије па је о томе писала и Босанска вила: “У Сарајеву је умро 14. марта стари и угледни трговац сарајевски, добри Србин и пријатељ српске народне среће и напретка Петар Пешут. Покојник је као дијете доселио из Херцеговине. У Сарајеву је служио код трговаца и својом вредноћом и заузимањем полако се дизао и снажио, док није стекао лијепо имање, а својим поштењем и карактером, још љепши трговачки глас који је цијенио више свега. А како је уживо лијеп трговачки глас најбоље ће расвијетлити овај чудновати случај: Мухамед ага Х. Бећировић, табак, односно кожар из Скопља (Ушћупа) са којијем је покојни Петар радио око четрдесет година, дошао је лањске године у Сарајево, ни за шта друго него га повукло срце да види тога свог честитог трговца и да се с њим мало разговори. И стари Пешут, и ако у потоње доба није видио очима, опет је примио Мухамед-агу као рођеног брата и наредио да остане његов гост док год буде у Сарајеву, што је на Мемед-агу још више утицало и од срца га гануло. Људи су као на чудо гледали и долазили да се увјере, е има још остатака старинске љубави међу двовјерном браћом, е има још оног старог поштења међу муштеријама, које се данас само у причама налази. Покојни Петар Пешут се лијепо одужио Богу и своме народу. Оставио је иза себе два сина и три шћери, од којих има и унука. Оставио је лијепу замјену у својим синовима, од којих му је старији негдје у Америци. А да му је на срцу била и народна ствар, доказује његов тестамент, у коме се сјетио више српских задужбина па и српског пјевачког друштва у Сарајеву, коме је као добротвор оставио 300 фор. Онда није ни чудо да му је спровод био онако величанствен и многобројан. Опојан је на кошевском гробљу, у име народа с њим опростио поп Стево Тривковић, а затим предат матери земљи. Бог да га прости и помилује.”

Треба нагласити да се покојни Петар у опоруци сјетио и својега родног села Градца, те је цркви св. Илије у том мјесту намијенио 400 круна, које је син Јово, као извршилац тестамента, исплатио.

Јово је још прије смрти оца 1897. године преузео његово пословање. Није нам познато које је школе завршио, али се врло брзо наметнуо у сарајевској чаршији као трговац који слиједи нове трендове у пословању и доноси дух модерне Европе у доскора оријенталну касабу. Ако је Максо Деспић у својој кући давао прве позоришне представе у Сарајеву, а Глиша Јефтановић подигао први и луксузни хотел “Европу”, онда “Млади српски трговац г. Јово Пешут увидио је потребу трговине мушког одијела, па је овог мјесеца (септембар 1903. године, прим. аут.) отворио таку радњу у најживљој Фрање Јосифа улици”. Нова радња обрадовала је Сарајлије јер више нису морали као до тада “увијек странцу ићи који нам два пута више зацијени, па многи и преплати ствар.” Сарајлије су поштовале младог трговца Пешута па га по новинама и хвале: “А сад нам се указала прилика да идемо код свог који ће својски показати каква је роба, а неће претјерати ни цијеном”.

Јово је такође био иновативан и у финансијском пословању па је међу првима увидио значај оснивања модерне банке како би се додатно ојачао иначе већ стабилни трговачки слој, који су углавном сачињавали српски трговци у Босни и Херцеговини.

Управо на његов приједлог 1905. године основана је Српска Штедионица са ограниченим јемчењем која је 1910. прерасла у Српску народну банку. Јовини послови су шаролики. Он је чак са ортаком Спасојем Полићем власник панорамског фотопластикона, извјесног претече филмске траке, који селе од мјеста до мјеста да би знатижељницима приказивали и наплаћивали гледање тих раних покретних слика. Непознато је кад је Јово саградио хотел “Империјал” (свакако прије Великог рата), али је забиљежено да је то био трећи сарајевски угоститељски објекат такве врсте, “доста скроман, али пристојан” за разлику од луксузне Јефтановићеве “Европе” и хотел “Поста” сумњиве репутације.

Јово је политички дјеловао кроз Српску народну организацију. Биран је и за посланика Босанског сабора и за сарајевског градског вијећника. У градској власти обављао је функције градског савјетника и школског инспектора.

Иако способан и у послу окретан, Јово није био дио оне српске трговачке чаршије “која тлачи једновјерну браће сељаке горе од Турака” и коју би Гаврило Принцип, како је рекао током суђења, “запалио као кутију шибица”. Он учествује у раду свих српских културних и просвјетних друштава. Врло је активан у Првом српском пјевачком друштву “Слога”, у “Српском Соколу”, а основао је и антиалкохоличарско удружење “Побратимство”.

Иако трезвен, био је жустар и темпераментан у сукобима са властима око борбе за српску црквено-школску аутономију. Такође се истакао приликом упада демонстраната у Беледију (зграда градске управе у Сарајеву) 1906. године. Предвођени Петром Kочићем и Јовом Пешутом, демонстранти су упали у Беледију због лошег положаја српског народа и отвореног окупаторског протежирања странаца. Према полицијским извјештајима, Јово је почео ломити стакла, а кад је упитан зашто то чини, одговорио је: “Ионако нове могу поручити само код Срба”.

Српски патриотизам много ће коштати Јову Пешута послије Сарајевског атентата. Означен је као нелојалан грађанин са везама у Србији, а његова имовина наћи ће се на удару вандалских и оркестрираних демонстрација организованих дан после Видовдана 1914. године. У тим “шиканиркама” на удару ће се наћи све што има српски предзнак у Сарајеву. Подржани полицијом и опасним затвореницима пуштеним за ту прилику из сарајевских хапсана, “демонстранти” су уништавали српске трговине, занатске дућане, угоститељске објекте, насртали чак и на људске животе. Највећу штету претрпјели су Јефтановићева “Европа” и Пешутов “Империјал”. Kао пикантерија се наводи и случај једног неименованог младог професора који је купио и под капут сакривао сребрно посуђе избачено на улицу испред хотела “Империјал”.

У данима прогона после атентата, а и по објави рата Србији, Јово је својим храбрим држањем и јавним дјеловањем гурао прст у око окупационим властима. Иако се његово име спомињало током суђења, није престајао да критикује власти и њихово понашање према Србима. Тако је почетком новембра, како казују полицијски извјештаји и штампа, “ухапшен народни посланик и опћински савјетник Јово Пешут”. Оптужен је да је “кршио јавни ред и мир, вријеђао Његово Величанство те држао нелојалне говоранције”.

Тога понедељка почетком новембра 1914. године Јово Пешут “обилазио је више гостионица и посвуда држао великосрпске говоре који су били тако хушкачки и велеиздајнички да су се и Срби згражавали”. Пешута су ухапсила два детектива те га привели на полицију гдје је дао исказ. Десетак дана касније новине извјештавају да је “прошле суботе осуђен од градског тврђавног заповједништва народни и градски заступник велепосједник Јово Пешут на пет година ради – језика!”

Гдје је Јово био интерниран, или у Арад, или у Добој, или негдје другдје, из доступних извора не може се сазнати. Да ли је био подвргнут мучењима, да ли је насилно мобилисан право из логора на неко ратиште, такође не знамо.

У Сарајево се вратио 1918. године, таман да буде један од потписника меморандума који је изражавао потпуну сагласност народа у Босни и Херцеговини у оштром одбијању захтјева угарског предсједника владе Иштвана Тисе о присаједињењу Босне и Херцеговине Угарској, уз оптужбе уперене против политике Аустроугарске Монархије у БиХ, нарочито подсјећајући на став владе према српском становништву током рата. Наравно, овакав одговор групе 24 угледника, међу којима је 13 бивших народних посланика Сабора, био је за предсједника угарске владе неочекиван и означио је његов потпуни пораз и крај политичке каријере.

Поред најбројнијих Херцеговаца, једног Тузлака (Пере Стокановића), Добојлије (др Љубомира Симића), Осјечанина (Данила Димовића), те Новосађанина (др Милан Јојкић), од Срба су меморандум потписале и Сарајлије: Глигорије Јефтановић, Јово Пешут, Перо Тодоровић, Ристо Х. Дамјановић, подначелник града и прото Гавро Гашић.
У првим годинама по ослобођењу и уједињењу Јово је још био активан у политици као члан сарајевског градског вијећа. “На првој сједници сарајевске градске опћине, која се одржала иза смрти Благопокојног Kраља Петра Првог Ослободиоца, ставио је ондашњи вијећник г. Јово Пешут предлог да се у Сарајеву дигне споменик Kраљу Петру. Предлог је примљен једногласно и опћина је вотирала у ту сврху пет милиона круна, јер се онда још рачунало на круне”, писао је десетак година по смрти Kраља Петра Шћепан Грђић.

У наредним годинама Јово као да посустаје, у штампи нема извора о његовом политичком дјеловању, не помињу се његове нове пословне иницијативе и активности. По пословним адресарима и именицима још се увијек налази реклама за “Империјал, који држи газда Јово Пешут, стари сарајевски ханџија, крчмар и угоститељ. То је мјесто без репутације. О другима се говори свашта, лоше или добро, испредају се легенде о собама у Европи и о стјеницама код Баковића, а о Империјалу се не говори ништа. За шнајдера или шустера било би то погубно, али је за хотелијера или ханџију добро. Чудо су они који су избјегли да их овај град за живота оговара. Такви су спашени и од сваке друге невоље”, биљежи Миљенко Јерговић и додаје: “Хотел Империјал једини је без телефона.”

Има неког старовременског достојанства у Јерговићевом опису газда Јове, неког устаљеног животног поретка, јер од када је свијета и вијека, младост доноси напредак, хвата се у коштац са непознатим и новим, а старост уморно гледа у прошлост и чуди се како више нема старих добрих времена, адета и праведног реда и мира, и како је све више новотарија које ничему не служе. Заборавља старост шта је била младост и како је тада хрлила ка новом. Тако и стари газда Јово не види смисла у новини званој телефон, заборављајући да је некада у касабу управо он доносио новине.

Није пуно спомињан Јовин породични живот у овом животопису, баш зато што о њему мало знамо. Јово је био ожењен извјесном Зорком. Без увида у протоколе парохије сарајевске који су нам недоступни, не можемо знати од кога је Зорка била. Имао је Јово сина Петра-Перу, којем понови очево име. Перо, матурант прве послијератне генерације сарајевске Прве гимназије и правник, трагично је скончао. Емерик Блум, познати сарајевски привредник, оснивач Енергоинвеста, али и логораш у Јасеновцу, свједочио је последњим часима Пере Пешута: “Ухапшен сам у Сарајеву 23. липња 1941. године – као комуниста. Један мјесец су нас држали у затвору у Сарајеву. Након тога су нас постројили у колоне и отпремили на жељезничку станицу гдје су нас утоварили на теретни воз. Послије три дана стигли смо у Госпић. Усташе су нас сврстале у три групе: подијелили су нас на комунисте, масоне и ционисте. Везали су нас ланцима, по два човјека и сврстали по групама… Нас смо се петорица (МАРЦЕЛ, ШНАЈДЕР, ХАЈНРИХ, ФЕРТИГ – типограф, ПЕРО ПЕШУТ и један младић – Скојевац – жељезнички радник, не сјећам му се имена, и ја) пријавили као Јевреји. Та је наша одлука била за нас судбоносна јер су тада комунисти били први на удару. Оне који су се пријавили као комунисти усташе су одмах одвојили и касније смо чули да су сви убијени на Велебиту и у Јадовну. Нас остале су пребацили у Kарлобаг, а затим трабакулима на Паг. На Слани су нас најприје довели у православни логор – у увалу велику као фудбалско игралиште, у којој је било више хиљада људи. Логор је био ограђен жицом а наоколо су била митраљеска гнијезда. Барака није било, људи су лежали на камену – кршу… Нетко је дошао и позвао Јевреје да се издвоје. Опет смо се јавили нас петорица. Одвели су нас у јеврејски логор који је у односу на православни – био прави Елдорадо. Ту смо имали храну и мјесто за лећи… Сазнао сам да се у логору налазе Јевреји из Хрватске, из Загреба, које је врло издашно издржавала Јеврејска опћина. Ујутро смо видјели како воде Перу Пешута и Скојевца. Довели су их до жице. Тада је логорник прозвао и Марцела Шнајдера, довео га до њих и сву тројицу некуда одвео. Никада их више нисмо видјели…”

Kад је гаснула Јовина звијезда, издизао се у сарајевским правничким круговима Јовин сестрић Саво, син сестре му Маре и Ристе Бесаровића. Рођен 1889. године, Саво, потомак двије угледне сарајевске породице, на трагичан начин скончаће свој живот. Kао припадник посебног слоја пречанских Срба, оног градског кољеновићког, студирао је правне науке у Бечу, а потом и у Загребу, гдје ће се својим усудом зближити са будућим поглавником монструозне Независне Државе Хрватске. Шта их је зближило, ко ће знати. Миљенко Јерговић на пародичан начин биљежи: “… ако није склоност Павелићева босанским пјесмама и тврдим босанским главама, јер се, ето, помало и игром случаја, родио у Брадини код Kоњица.”

Несрећне 1941. године, живот за сарајевске Србе еуфемистички речено био је тежак. Убиства и интернације у логоре смрти постали су свакодневница. Неки извори тврде да је пут Загреба, у посјету свом школском ахбабу Поглавнику, кренуо и Саво Бесаровић, наводно да код њега интервенише за неке сарајевске Србе. Павелић га је срдачно дочекао, можда су у разговору спомињали и евоцирали успомене на своје младалачке дане куртоазно се смијешећи док се у тој креатури од државе дешавао незапамћени прогон Срба и Јевреја. Ваљда је Саво успио спасити неке ухапшене Србе (брата од ујака Перу није), али ће вјечита непознаница остати зашто је прихватио понуду да уђе у Хрватски сабор, а касније да постане и министар у Влади НДХ. Можда је морао, а можда је и мислио да ће тако више учинити за свој народ. Међутим, учинио је фаталну грешку која ће га 1945. године коштати главе. Било је неког достојанства у смрти Саве Бесаровића. Није попут осталих дужносника НДХ кукавички побјегао него је сачекао побједничку партизанску војску и мирно се, свјестан судбине, предао новим властима. После судског процеса осуђен је на смрт и стријељан 10. септембра 1945. године.

Сигурно је тешко било гледати Јови Пешуту, прекаљеном српском патриоти, суноврат сестрића Саве оптуженог за издају свога народа, оног за који се Јово читав живот борио и за њега робовао.
Скрхан бројним трагедијама, Јово је умро 1948. године и коначни мир нашао на старом православном гробљу, недалеко од капеле Видовданских јунака гдје почивају кости младића “склона читању и сањарењу” са почетка приче.

Тамо, близу један другог, различитог статуса и социјалног поријекла, али уједињени око исте идеје, Гаврило Принцип и Јово Пешут још подсјећају на случајни сусрет који је промијенио свијет, на тешка времена борбе за слободу, али времена препуна неке ватрене наде која је данас сгазнула готово у пепео.

Мишљења и ставови објављени у рубрици “Kолумне” су искључиво лични ставови аутора текстова и не одражавају ставове редакције портала citajfilter.com

The post Принципи Јове Пешута appeared first on ФИЛТЕР.

Аутор: Раде Ликић

Силазим низ степенице журно. Увијек је тако. Задњих неколико степеница прескачем и треснем што јаче могу на зараван међу спратовима. Увијек ми родитељи пребацују због тога. Од мајке сам прије неколико година за то добијао и шамаре. Застајем на међуспрату и смијем се. Рат између малог комшије Иве и постаријег брачног пара Илеш се наставља.

„Стјепан Бибу пр*и, г*зи и хан*ри“! написао је Иво прије пар дана фломастером на зиду стубишта. Илеши, Стјепан и Биба су средовјечни брачни пар. Стјепан је стоматолог, Јевреј из Војводине и ватрени звездаш. Биба је медицинска сестра . Одушевљен сам Бибином енергијом и вољом за вођење бесконачнних ратова са малим Ивом. Иво станује повише Илеша ,а испод мене. Живи са мајком Надом, оториноларингологом, коју сви зовемо Бибица. Биба је преправила Ивин натпис и сад на зиду читам
„Стјепан Бибицу пр*и, г*зи и хан*ри“!

Држим се за стомак. Овај рат траје мјесецима. Стјепан би вјероватно постигао некакав договор са Ивом, али Биба је реметилачки фактор. Иво, симпатични плавокоси дјечак омиљен је у комшилуку, али Биби из непознатих разлога јако иде на живце.

Отварам врата хаустора и излазим на улицу. Хладан зрак реже плућа. Наша зграда, Скерлића број 15. Направљена је још двадесетих година двадесетог вијека. Ољуштена фасада. Голе цигле само понегдје прекривене смеђкастим остацима малтера.

Ђе си ба Раде!!! Поздравља ме Иво!
Је ли те ико диро? Питам га.
Није нико бураз!
Видим, рат са Бибом се наставља.
Ма ко је је*е! Kокош стара, вазда ме нешто старој издаје.
Протрљам Иви косу и одлазим.

Kренуо сам ка Енесовој играоници. Тамо се од ове јесени састајемо. Сад је јануар. Енес је прије имао само хемијску чистиону у Његошевој, а онда је купио простор поред и отворио забавни салон, Билијар, двије видео игре и неколико флипера. Јадно мјесто, али у близини нема бољег.

Пролазим крај зграде на броју тринаест. Архитектонско ремек дјело Јосипа Ванцаша. Гипсани украси на фасади још се држе. Улаз је у Скерлићевој улици, али зграда је дијелом и у Његошевој. Неки клинац мућка ауто лак. Препознајем га. Један мали дебели, млађи од мене три године. Хамица. Сиротиња. Отац напустио мајку, њега и сестру. Живе у подрумском стану у Сутјесци.

Мићо Иванчевић га је једном сурово претукао. Размишљам, шта ли Мићо сад ради? Прије двије године умрла му је мајка Верица. Он и брат Владимир су одселили код ђеда у Банатско Kарађорђево. Стари му је официр, одмах је нашао другу женску.

Хамица мућка лак. Застајем да видим шта црта или пише. Хамица није баш бистар. Исписује слово С. Поново протреса лак, а затим пушта млаз боје. Слово О, не ипак је то Д. Почиње да пише следеће слово, али се ништа не дешава. Нервозно тресе боцу И упућује јој низ јалијашки псовки. Из спреја једва видљиво почињу излазити распршене честице боје. Хамица једва завршава слово Х. Приглупо се церека и гледа своју умјетничку инсталацију. Скраћеница СДХ исписана скоро потрошеним спрејом једва се надзире на тамно сивој фасади архитектонског бисера из доба аустро-угарске управе.

Шта ти то Хама значи?
Kако шта значи! Ес-Де-Ха јаране!
Шта ти је то?
Наша странка јаране!
Чија ваша странка?
Хамица ме тупо гледа.
Не знам јаране.
Тјерам га ударцем ноге у тур.
Немој да си на мојој згради шта написо, иначе ћу ти ја око ископат. Јеси ме чуо мајмуне!
Хамица тихо отрча низ таму Његошеве, спомињући ми мајку и пријетећи неким, вјероватно имагинарним рођацима.

Мишљења и ставови објављени у рубрици “Kолумне” су искључиво лични ставови аутора текстова и не одражавају ставове редакције порталаcitajfilter.com

The post Сарајевске крхотине appeared first on ФИЛТЕР.

Аутор: Раде Ликић

Урезивао сам ножем своје име на дрвене зидове бараке неуспјешно опонашајући фонт Мирослављевог Јеванђеља. Онда изађох у ров и из аутоматске пушке испалих дугачак рафал у ваздух. Гдје су непријатељи нисам знао, локалци нам нису рекли, а било је свеједно.

Рат је завршен. Вело је још спавао, а Ван Дам је бацао големе бомбе “Претисовке” ка замишљеном непријатељу. Ми смо били на истуреном извиђачком положају, кога смо крстили једноставним нумеричким именом “Тројка” Нас десетак држало је положај на брду Гунчар, тик изнад Ремонтног завода у Хаџићима. Био је Бадњи дан 1996. године. Чекали смо смјену и силазак у град.

Чекао сам други заредом Божић у животу који нећу провести у Вођенима, херцеговачком селу крај Љубиња, родном мјесту мога оца. Смјена је стигла, а нас десетак почели смо силазак ка Хаџићима. У неједнаким униформама, са различитим борбеним прслуцима, неко са беретком, црном вуненом капом или по гусарски свезаном марамом на глави, више смо личили на неку паравојну формацију него на специјалну јединицу МУП-а РС. То је привукло пажњу јединица Ајфора који су у оклопним возилима крстарили по Хаџићима и околини. Опколили су нас са возилима и пушкама на готовс. После краће расправе пустили су нас да идемо куда смо наумили, и наставили своје нервозно и грозничаво крстарење.

Стигли смо у основну школу, нашу базу гдје смо спавали када нисмо на линији. Окупати се нисам имао гдје. Скинуо сам борбени прслук, бомбе, одложио пушку и упутио се одмах друмом ка Илиџи. Дозволу за одлазак нисам тражио. Шта ми могу, нек ме казне како год хоће! Био је крај рата, а ја нисам имао амбиција да мирнодопску каријеру наставим у униформи. Размишљао сам само како да се пребацим до Касиндолске улице у којој нисам био скоро 4 године. А та улица до рата, била је један од мојих микрокосмоса. Мјесто гдје сам провео скоро сваки викенд, мјесто гдје су живјели, тетка и тетак, рођаци, мајчини ујаци, кумови…Никога од њих нисам видио четири године и нисам знао шта ме тамо чека. Само једно сам знао. Свака кућа је била завијена у црно. Из сваке куће у коју сам мислио свратити у нетом завршеном рату неко је погинуо.

Ишао сам брзо, очекујући да некога зауставим, али друмом су само нервозно крстарили припадници Ајфора, са пушкама на готовс. Пред собом сам угледао потковицу, не ову нашу херцеговачку плочу, него праву у облику слова У. У рату несвјесно и сујевјерно, тражите знакове који вам предказују срећу као неко повољно пророчанство да ћете се извући из невоље у коју сте упали. Тако сам и ја овај схватио и чини ми се није прошао трен,крај мене се зауставило ауто.-Улази, војник! пријатно ме позва средовјечни возач. Даде ми лименку Лашког пива, коју први пут тад угледах. Сазнадох да је Хрват из Кисељака и да је цијели рат ишао трговином на српску територију. Дао ми и кутију Ронхила што тада бијаше велики луксуз. Промицали су километри, пут ми се учинио дужим негошто га памтим. Угледах цркву у Блажују. Ту сам крштен 1976. Необавезно смо причали и на крају, онако полуискрено донијели закључак који се може сажети у реченициу:-Шта нам је ово требало.

Илиџу сам једва распознавао. Једва сам и нашао пут који води ка Касиндолској улици. Све се промјенило за четири године. Трагови рата су били на сваком кораку, а према аеродрому разапете жице и преко њих пребачене деке. Да штите од снајпера. Замишљао сам како је мојим рођацима, листом млађим од мене туда било ићи у школу. Жив се човјек на све навикне. Касиндолска је прилично дуга улица, а уска. Насељена махом становништвом из Калиновика и Љубиња. Тај брдски динарски елеменат добро се показао у рату, али су изгубљеним животима платили страшну цијену. И сада када су побједили, опстали и одржали се, морају да иду. Опет ми кроз груди пролази зебња. Какве ћу људе затећи, да ли су се промјенили, да ли су љути, да ли су мрачни? Да ли су огорчени на људе или Бога?Да ли куну судбину или се радују Божићу?

Наједном, указа ми се теткова кућа, срце залупа брже а зебња се још појача. Ушао сам у пространо двориште и одмах препознао Пријатеља Ранка. На њему униформа, провео је на линији читав рат иако му је више од седамдесет година. Једног сина изгубио у саобраћајној несрећи у Ираку, некада осамдесетих, другог на самом почетку рата. Милосав се звао, оженио мајчину прву родицу, из Будинчића куће, која је одмах до њихове. Најмлађи Војкан, муж мајчине сестре, два пута рањаван. Испитивачки ме гледа, мало подозриво али онда се указује блистав осмијех препознавања.-Бријатељу јеси ли то ти? еуфорично и са радошћу викну. То “Бријатељу” је наше. Тако сам га звао још као трогодишњак када сам му на свадби његовог сина опсовао мајку јер ми води тетку. Још се тако зовемо. -Јесам, Бријатељу, ја сам! Грли ме и љуби са широким осмијехом и неким радосним усхићењем. Зове прију Софију, да види ко је стигао у добри час. Омалена прија Софија, вјечито насмијана и пријатна, али која се у трену зна преобразити у лава, грли ме и љуби. Суза нема, вјероватно су их обоје исплакали. Са спрата силази тетка и рођаци. Сви смо некако ведро расположени. Туге нема или се не види. Изгледа да смо је научили суспрезати у себи.

Послије сам отишао до Будинчића мајчиних ујака, односно ујина. Душан је умро осамдесетих. Срце га прекинуло. Максим погинуо у рату. Убила га граната. Док прелазим на њихово имање, гледам у бетонске стубове некадашње ограде. Не сјећам се, али знам причу. Ограду је арматурним кљештима прекинуо мој отац у стању пијане еуфорије када се покојни Милосав женио ћерку покојног Максима. Пошто су Будинчићи удали кћер, а још прије и сестричну за момке из сусједне породице, мој отац је сматрао да ограда између те двије куће не треба више да постоји.Са зебњом улазим и у то двориште. Помало из страха, какве ћу затећи ујине и мајчине родице а помало јер одатле вучем најстрашнију трауму из дјетинјства. Ту, у Будинчића кући тако сам се испрепадао од великог земљотреса 1979. да сам се наредних година тамо бојао одлазити. И ту ме дочекује радост, препознавање, љубав ближњих и весеље.

Идем и до куме Руже. Кум Рајко, вјенчани кум мојих родитеља и мој крштени, погинуо је на положају према Добрињи. Затичем куму и њене синове Горана и Бојана, кумчад мог оца. Смијех се ори њиховом кућом. Кумови су под гасом. Препричавају ми како је мој покојни отац лани , дан после бијега из Сарајева, ломио крсни хљеб за Јовањдан, њихову крсну славу. Неко му је рекао, да је чувао стан, док се он борио. Отац му је наводно одговорио;-Огради шта си ослободио, пизда ти материна..-Јој, која је кум легенда. закључује кум Бојан.

Свратио сам и до мајчиног рођака Мише. Син Милан, јединац, погинуо је на положају у близини куће. Успут сам срео и чика Радета, очевог колегу са посла. И његов је Роћко погинуо. Провео сам тада у Касиндолској један нестваран Божић. Два дана сам се веселио , пио, јео, радовао животу, онако како и треба радити када су дани Христова Рожденства, са људима иза којих је била смрт и велико страдање, а пред њима неизвјесност епских размјера. Из Хаџића сам у Касиндолску дошао са зебњом и празних џепова, а вратио се окријепљен са скоро двјеста марака у џепу, које су ми поклонили моји ближњи, иако им је сваки динар требао, јер их је чекао тежак избјеглички живот.Када данас у својој околини видим људе обољеле од похлепе, од стицања, како ниско падају пред баналним искушењима, не радујући се ничему, па ни Божићу, сјетим се тог нестварног Божића у Касиндолској улици. Божића проведеног међу људима ратницима, око којих је све требало бити обавијено тамним осјећањима свеприсутне смрти, а ипак је било било у знаку живота.

Мишљења и ставови објављени у рубрици “Kолумне” су искључиво лични ставови аутора текстова и не одражавају ставове редакције портала citajfilter.com

The post Божић у Касиндолској appeared first on ФИЛТЕР.