Thu. Apr 25, 2024
ћирилица /латиница

Сарајевске крхотине

Аутор: Раде Ликић

Силазим низ степенице журно. Увијек је тако. Задњих неколико степеница прескачем и треснем што јаче могу на зараван међу спратовима. Увијек ми родитељи пребацују због тога. Од мајке сам прије неколико година за то добијао и шамаре. Застајем на међуспрату и смијем се. Рат између малог комшије Иве и постаријег брачног пара Илеш се наставља.


„Стјепан Бибу пр*и, г*зи и хан*ри“! написао је Иво прије пар дана фломастером на зиду стубишта. Илеши, Стјепан и Биба су средовјечни брачни пар. Стјепан је стоматолог, Јевреј из Војводине и ватрени звездаш. Биба је медицинска сестра . Одушевљен сам Бибином енергијом и вољом за вођење бесконачнних ратова са малим Ивом. Иво станује повише Илеша ,а испод мене. Живи са мајком Надом, оториноларингологом, коју сви зовемо Бибица. Биба је преправила Ивин натпис и сад на зиду читам
„Стјепан Бибицу пр*и, г*зи и хан*ри“!


Држим се за стомак. Овај рат траје мјесецима. Стјепан би вјероватно постигао некакав договор са Ивом, али Биба је реметилачки фактор. Иво, симпатични плавокоси дјечак омиљен је у комшилуку, али Биби из непознатих разлога јако иде на живце.


Отварам врата хаустора и излазим на улицу. Хладан зрак реже плућа. Наша зграда, Скерлића број 15. Направљена је још двадесетих година двадесетог вијека. Ољуштена фасада. Голе цигле само понегдје прекривене смеђкастим остацима малтера.


Ђе си ба Раде!!! Поздравља ме Иво!
Је ли те ико диро? Питам га.
Није нико бураз!
Видим, рат са Бибом се наставља.
Ма ко је је*е! Kокош стара, вазда ме нешто старој издаје.
Протрљам Иви косу и одлазим.


Kренуо сам ка Енесовој играоници. Тамо се од ове јесени састајемо. Сад је јануар. Енес је прије имао само хемијску чистиону у Његошевој, а онда је купио простор поред и отворио забавни салон, Билијар, двије видео игре и неколико флипера. Јадно мјесто, али у близини нема бољег.


Пролазим крај зграде на броју тринаест. Архитектонско ремек дјело Јосипа Ванцаша. Гипсани украси на фасади још се држе. Улаз је у Скерлићевој улици, али зграда је дијелом и у Његошевој. Неки клинац мућка ауто лак. Препознајем га. Један мали дебели, млађи од мене три године. Хамица. Сиротиња. Отац напустио мајку, њега и сестру. Живе у подрумском стану у Сутјесци.

Мићо Иванчевић га је једном сурово претукао. Размишљам, шта ли Мићо сад ради? Прије двије године умрла му је мајка Верица. Он и брат Владимир су одселили код ђеда у Банатско Kарађорђево. Стари му је официр, одмах је нашао другу женску.

Хамица мућка лак. Застајем да видим шта црта или пише. Хамица није баш бистар. Исписује слово С. Поново протреса лак, а затим пушта млаз боје. Слово О, не ипак је то Д. Почиње да пише следеће слово, али се ништа не дешава. Нервозно тресе боцу И упућује јој низ јалијашки псовки. Из спреја једва видљиво почињу излазити распршене честице боје. Хамица једва завршава слово Х. Приглупо се церека и гледа своју умјетничку инсталацију. Скраћеница СДХ исписана скоро потрошеним спрејом једва се надзире на тамно сивој фасади архитектонског бисера из доба аустро-угарске управе.


Шта ти то Хама значи?
Kако шта значи! Ес-Де-Ха јаране!
Шта ти је то?
Наша странка јаране!
Чија ваша странка?
Хамица ме тупо гледа.
Не знам јаране.
Тјерам га ударцем ноге у тур.
Немој да си на мојој згради шта написо, иначе ћу ти ја око ископат. Јеси ме чуо мајмуне!
Хамица тихо отрча низ таму Његошеве, спомињући ми мајку и пријетећи неким, вјероватно имагинарним рођацима.

Мишљења и ставови објављени у рубрици “Kолумне” су искључиво лични ставови аутора текстова и не одражавају ставове редакције порталаcitajfilter.com

©citajfilter.com 2019-2023 * Оснивач и издавач: Centar media d.o.o. * Главни и одговорни уредник: Мира Костовић * Контакт: citajfilter@gmail.com