У понедјељак су нови одборници СДС-а у Скупштини града Источно Сарајево дошли на степенице зграде Градске управе и одржали конференцију за медије да поруче како је прошао рок за сазивање конститутивне сједнице Скупштине града Источно Сарајево. Градоначелник Ћосић им је поручио да су могли ући и да му је драго да више не желе одуговлачити процес конституисања новог сазива градског парламента.

Је ли вријеме да грађани, након што су изабрали градоначелника, директно бирају и одборнике који ће их заступати у Скупштини града?

У понедјељак је формиран Клуб одборника СДС-а у Скупштини града који броји девет одборника. Њихова прва јавна порука којом најављују своје дјеловање у градском парламенту је да је истекао рок за одржавање конститутивне сједнице Скупштине града. Рекли су да је 16. априла ове године Централна изборна комисија донијела одлуку о избору одборника у градску скупштину, па појаснили зашто су ту.

Мирослав Лучић, шеф Клуба одборника СДС-а у Скупштини града навео је да је та одлука ступила на снагу 18. априла, даном објављивања у Службеном гласнику БиХ, те да је дошло до директног кршење Закона о локалној самоуправи Републике Српске јер је чланом 44. планирано да се одрже конститутивне сједнице свих нивоа власти у року од 30 дана од момента службеног објављивања резултата гласања, преноси портал Катера.

”Закон је прекршен и ми скрећемо пажњу одговорним да ту грешку што прије исправе и да закажу сједницу. Ми ћемо као клуб одборника СДС-а послати позив одговорним, руководству скупштине и градоначелнику јер је дужан да спроведе законе који се тичу функционисања града Источно Сарајево” рекао је Лучић на конференцији за новинаре која је одржана на степеницама Градске управе.

Он је навео и то да ће девет одборника СДС-а у наредном периоду дјеловати конструктивно, подржавати све одлуке које буду важне за добро функционисање града Источно Сарајево и на добробит његових становника.

Ћосић: СДС најприје да се информише о чињеницама, па тек онда да иступа у јавност

Након објаве вијести са ове конференције, огласио се и градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић. Он је у изјави агенција Срна рекао да није тачна тврдња да је истекао рок за формирање новог сазива Скупштине града Источно Сарајево, те поручио да би новоформирани Клуб одборника СДС-а у градској скупштини требало најприје да се информише о чињеницама, па тек онда да иступа у јавности.

“Централна изборна комисија је 16. априла потврдила резултате посредних избора и дод‌јелу мандата за Скупштину града, али та одлука није тог дана запримљена у градску администрацију, већ тек крајем мјесеца, након чега су одборници постепено у наредних десетак дана преузимали сертификате. Нови сазив Скупштине града биће формиран ускоро и ту нема ништа спорно”, истакао је Ћосић у изјави Срни.

Он је додао да га изненађује што Клуб одборника СДС-а сада, након пет мјесеци, тражи сазивање конститутивне сједнице, иако су управо они као странка, највећим дијелом преко одборника из Скупштине општине Источна Илиџа, мјесецима одуговлачили процес избора градских одборника.

“Јавности је познато да је Скупштина општине Источна Илиџа више пута одгађала избор својих представника у Скупштину града, чекајући повољан расплет у вези са једном одборницом Српске радикалне странке и враћањем мандата, како би кроз жријеб у ЦИК-у СДС добио пет од шест одборника. У томе су и успјели, али су заборавили да не могу утицати на исход избора у другим скупштинама општина које чине град Источно Сарајево”, рекао је градоначелник.

Зашто се помиње избор одборника у Источној Илиџи?

Чињеница је да је конститутивна сједница Скупштине града могла већ бити одржана. Тако је било ранијих година, када би се након октобарских избора нови сазив формирао већ у марту или априлу. Толико времена је било потребно да се након конститутивних сједница скупштина општина одрже прве сједнице и на посредан начин изаберу представници свих општина у градском парламенту.

Али, ова година је била изузетак. И то због тога што је ЦИК чекао избор у свим општинама како би се дала потврда свим одборницима. Чекала се Источна Илиџа јер су остале општине са изборима својих одборника завршиле током јануара, фебруара и почетка марта. Источна Илиџа тек 27. марта.

Прва редовна сједница новог сазива Скупштине општине Источна Илиџа, на којој су и бирани одборници за Скупштину града, трајала је више од мјесец дана.

Сједница је почела 20. фебруара, а тачка која предвиђа избор одборника за Скупштину града била је посљедња на дневном реду. Приступило се раду, али је након неколико усвојених одлука сједница прекинута на захтјев начелника.

Први наставак је заказан за 25. фебруар и по сличном сценарију, након неколико усвојених одлука је прекинута на захтјев клуба СДС-а због, како су тада рекли,  потребе за додатним усаглашавањем.

Други наставак сједнице је заказан за сриједу 26. фебруара али тада није одржан јер се одборници скупштинске већине нису појавили и није било кворума.

На заказивање нове сједнице чекало се скоро мјесец дана.

Трећи наставак прве редовне сједнице заказан је за 27. март када се, коначно дошло до посљедње тачке дневног реда, избора одборника за Скупштину града. Ни ту није био крај јер је, за оне који познају процес избора, и тада било јасно да ће се са званичним избором још сачекати.

Наиме, направљене су и изгласане листе са истим бројем гласова што је значило да ће бубањ у ЦИК-у одлучити.

Једино што је било познато је да је СНСД добио једног одборника јер је та листа имала четири гласа. Све остале, а то је пет са именима одборника скупштинске већине и једна са одборницима опозиције, имале су по три гласа. Пошто из ове општине у Скупштину града иде шест одборника, од којих је један већ поменути СНСД, сада је остало да бубањ ЦИК-а одлучи којих пет још даје свог одборника.

Бубањ ЦИК-а и коначан избор

Дакле, у бубњу ЦИК-а нашло се пет кандидата позиције и један опозиције. Бубањ ЦИК-а је донио срећу позицији – извучено је свих пет њихових куглица и то четири СДС-а и једна ДНС-а. И то је коначно значило да се процес избора одборника за градски парламент може приводити крају. Умјесто крајем фебруара, ове године у Источној Илиџи тај посао су успјели завршити крајем марта.

У Источној Илиџи одуговлачење избора одборника са Скупштину града постаје традиција од када је градоначелник из СНСД-а

Љубиша Ћосић је први директно изабран градоначелник Источног Сарајева. Он је 2020. добио скоро 20.000 гласова а четири године касније нешто више од 24.000. Први је градоначелник за кога су гласали грађани, за разлику од ранијих које су бирали одборници Скупштине града. Ћосић је први градоначелник из СНСД-а. Прије њега сви градоначелници били су из СДС-а или ПДП-а.

Он је поручио да би се, због ефикаснијег рада, стање са избором одборника за градски парламент могло мијењати на начин да се одборници бирају директно на изборима. Тако се ситуације попут овогодишње не би понављале јер већ отежавају функционисање градске скупштине.

А истом, или бар сличном, сценарију као овогодишњем у Источној Илиџи свједочили смо и прије четири године. Након новембарских избора 2020. године, почетком 2021. услиједио је избор представника општина у Скупштини града. И тада је сједница Скупштине општине Источна Илиџа на којој су се бирали одборници за градски парламент, одгађана неколико пута. Трајала је скоро мјесец дана, од 25. јануара до 19. фебруара када су одборници коначно изабрани.

Да су неки ранији сазиви Скупштине општине Источна Илиџа били изузетно ефикасни када су бирали одборнике за Скупштину града показује податак да су након избора 2016. године, сједницу на којој су бирали градске одборнике одржали у јануару 2017. Четири године раније, урадили су то још прије – након избора 2012. одборнике су изабрали крајем те исте године.

Даља процедура за формирање Скупштине града

Када је ЦИК утврдио све одборнике у свим општинама и потврдио резултате посредних избора за Скупштину града Источно Сарајево, додијељен је мандат за 31 одборника са подручја шест градских општина. Након тога је услиједила процедура додјеле и преузимања мандата.

Градоначелник Источног Сарајева је потврдио да ће конститутивна сједница ускоро бити одржана. Сматра да је циљ оваквог поступања СДС-а било стварање већине у Скупштини града коју би предводила ова странка, али да “од тога неће бити ништа”.

“Иако добро знају како су се понашали у протеклом периоду, долазе и држе конференцију за новинаре на степеницама испред Скупштине града, не јавивши се ни као људи, ни као одборници, ни као суграђани. А добро знају да бих их, као домаћин и градоначелник, увијек примио. Лично никада не бих одржао конференцију испред зграде општине Источна Илиџа, а да се претходно не јавим начелнику Маринку Божовићу”, наводи Ћосић.

Он је закључио да овакво понашање СДС-а најбоље говори о политичком стилу који су одабрали за будуће д‌јеловање у градској скупштини.

The post Зашто још није одржана конститутивна сједница Скупштине града? appeared first on ФИЛТЕР.

Након што се у јавности појавила информација да грађани више неће моћи да користе дио улице Васиља Грђића јер се шири Међународни аеродром Сарајево, на вид‌јело излазе бројни проблеми који годинама оптерећују становнике подручја уз међуентитетску линију.

И нема града у Српској коме је то питање важније ријешити него Источном Сарајеву. Подразумијева се, прво општинама у саставу града. Али, кренимо редом.

Божовић тврди да Вујичић обмањује јавност и подсјећа на коријен проблема

Начелник општине Источна Илиџа Маринко Божовић поручио је данас да ни он ни ова локална заједница нису издали никакво одобрење да се на подручју Источне Илиџе изводе радови на проширењу Међународног аеродрома Сарајево.

Он је данас детаљно објаснио проблем са којим су се сусрели становници улице Васиља Грђића и најавио да ће тужити посланика СНСД-а у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ Мирослава Вујичића уколико му се јавно не извини.

Подсјећамо, Вујичић је прије два дана рекао да је начелник општине Источна Илиџа Маринко Божовић одобравањем да се на подручју општине изводе радови на проширењу Међународног аеродрома Сарајево, поклонио границу и територију Српске и упитао га која је цијена тога.

„Јако сам љут и разочаран и јако увријеђен због овакве тврдње и изјаве, а посебно због тога што је пренесена путем средстава јавног информисања, а да ме нико није питао за моје мишљење“, поручио је Божовић на почетку конференције за медије.

Како је све почело?

Начелник Источне Илиџе је рекао да је све почело 31. јула када је Општина добила допис од  Међународног аеродрома Сарајево уз копију катастра и елаборат, а све с циљем обавјештења о почетку радова на проширењу. Осим тога, упутили су и грађевинску дозволу федералног Министарства за просторно уређење.

„Одмах смо упутили дописе Републичкој управи за геодетске имовинско-правне послове, Казнено-поправном заводу Кула, МУП-у Републике Српске и грађевинској инспекцији града Источно Сарајево. На састанку који је био заказан за 12. август су се појавили представници Геодетске управе и Полицијске станице Источна и Илиџа. Градска инспенција и КПЗ Кула се нису појавили, с тим што је КПЗ послао писмени одговор у вези са ситуацијом у којој се налазимо. Тражили смо на састанку, а имамо и записник, хитан одговор Републичке геодетске управе да ли се грађевинска дозвола која је издата од Федералног министарства простире на дио територије Републике Српске. Већ 13. августа смо добили писмени одговор да се ради о објекту који прелази међуентитетску територију Републике Српске и да он као такав не може да се гради. Овд‌је имамо и записник са састанка и оне који су били“, појаснио је Божовић.

Он је додао да је потом Међународном аеродрому Сарајеву и градској инспекцији у Источном Сарајеву упућен допис у којем је наведено да општина није издала никакво одобрење за грађење.

„И да у складу са позитивним законским прописима, уколико неки грађевински објект прелази територију двије општине, у овом случају два ентитета, надлежно је Министарство за просторно уређење и грађевину Републике Српске те да му се обрате писмено. Такође је наведено да у случају, сад понављам, у случају почетка радова, Општина Источна Илиџа је упознала грађенинску инспекцију града Источно Сарајево и да ћемо бити принуђени да стопирамо радове. Овд‌је се налази писмен доказ за то од 13. августа, четири дана прије него што је Вујичић изманипулисао јако велики број становника општине Источна Илиџа“, додао је Божовић.

Није први пут да се помиње граница међу ентитетима

Начелник Источне Илиџе је подсјетио да се тражила и замјена територије потребне за проширење аеродрома, наводећи како још није завршен ни посао о питању формирања међуетитетске линије, осим на Добрињи путем арбитражне одлуке.

“Општина Источна Илиџа је још 2022. године упутила допис Предсједништву БиХ, Народној скупштини РС, предсједнику РС, Влади РС, Републичкој управи за геодетске и имовинско-правне послове, Влади ФБиХ, Кантону Сарајево, Опћини Илиџа и Опћини Нови Град. Тражили смо да се дио територије, који је у овом случају предмет данашње манипулације Мирослава Вујичића, замијени са дијелом територије који припада Источној Илиџи, а који се налази се на потезу Мојмила. На том дијелу земљишта Општина Источна Илиџа, нажалост, нема никакве ингеренције због положаја. Дакле, рекли смо да се обраћамо у име Општине и грађана и информисали да је међуентитетска линија успостављена тако да пресијеца улицу, имања, па чак и куће. Овакво стање је одрживо само на папиру, а у стварном животу произилази ситуација која формално-правно производи нерјешиве проблеме. Образложили смо све и дали скицу и чак дали предлог како извршити замјену овог земљишта, односно понудили рјешење. И замислите сљедеће. Од свих наведених којима смо се обратили, одговор смо добили само од једне институције, а то је Републичка управа за геодетске и имовинско-правне односе”, рекао је Божовић

Прочитао је одговор у коме се наводи: “Закључцима Владе Републике Српске из 2009. године, Републичка управа за геодетске и имовинско-правне послове је задужена да обави стручни геодетски посао идентификовања ентитетске линије, те да припреми информацију о потребним кадровским, финансијским и материјалним средствима, и у времену који послу идентификације, предвиђа се завршити и доставити Владе Републике Српске на разматрање. На основу наведених закључака, Управа је приступла активностима из 2010. године и израдила пројекат план прецизног описа граница Републике Српске и Федерације. Тачност положаја граничне линије између ентитета је наведана у самом Дејтонском мировном споразуму, гд‌је у тачки 1 члан 4 анекса, итд., каже на крају „…које стране прихватају као контролне и дефинисане и тачне у размјери од 50 метара.“

“Све ове документе ћу вам доставити и дати на увид да можете са њима да располажете“, додао је Божовић.

Навео је да се даље додаје да су најзначајније активности преузете од стране Управе почеле још 1997. и 1998. године па све до данашњег дана, и гд‌је се појављују проблеми, те да су апсолутно дефинисали надлежност око међуентитетске линије која је везана за двије комисије – Комисију геодетске управе Републике Српске и Комисију геодетске управе Федерације.

„Односно,  заједничко тијело које, замислите, ни до данашњег дана није урадило ништа по питању формирања међуентитетске линије. Такође, имамо у истом том допису реченицу која каже: „Заједничка комисија није почела са радом, иако је од Дејтонског споразума прошло 27 година, тако да још увијек није прецизно утврђен ниједан дужни метар граничне линије између ентитета, изузев на Добрињи у Сарајеву гд‌је је то био интерес Федерације, и то путем арбитражне одлуке.“ Сјетите се само егзодуса сарајевских Срба, Источне Илиџе, после оног великог егзодуса 1996. и фамозне Шерданове одлуке када су се наши суграђани други пут морали пресељавати. Дакле, тврдње изнесене од Вујичића су апсолутне и гнусне лаже које је мени као становнику ове општине угрожена безбједност. Угрожена је безбједност чланова моје породице, јер ја у животу ништа нисам продао. За мене територија и граница Републике Српске немају цијену коју неко може платити. И нећу дозволити да се на такав начин било којег игра са мојим именом и презименом и функцијом коју обављам у овој општини осму годину часно и поштено, штитећи интересе од првог до посљедњог становника ове општине и првог и задњег милиметра њене територије“, поручио је Божовић.

Проблем се не рјешава 30 година, општина немоћна

Начелник Источне Илиџе је подсјетио да је Општина Источна Илиџа о овом проблему Републичку управу за имовинско-правне и геодетске послове упознала и у 2023. години, када је дошло до излагања Опћине Илиџа.

„А сада ћу вам рећи још једну тврдњу која ова општина има и која је апсолутно тачна. Општина Источна Илиџа, изузев катастерске општине Храсница, ниједну катастарску општину нема изложену. И немамо успостављену власничку књигу, нити знамо у овом моменту шта је власништво општине Источна и Илиџа. Замислите, 30 година после рата на територији општине Источна и Илиџа није завршено излагање. То није надложност јединце локалне самоуправе, изузев што се тамо појављамо као странке. Сви наши становници и сви развојни пројекти општине Источна и Илиџа су угрожени и стопирани, због тога што за сваку од појединачних грађевинских дозвола, за сваку од појединачних ситуација морамо тражити појединачно излагање и рјешавати имовинско-правне односе на такав начин.

Упитао је да ли је иједна локална заједница у Републици Српској у оваквом положају.

„Ја вам одговорно тврдим да није ниједна. И нико у Влади Републике Српске и од актуелног руководства Републике Српске не зна шта је положај Источне Илиџе као пограничне општине наслоњене на Кантон Сарајево, и данас су се сјетили да један човјек лаже и износи такве неистине на рачун Општине Источна Илиџа и на моје лично име. Ја то нећу дозволити“, поручио је Божовић.

Споразум са аеродромом није тајна али нема везе са земљиштем

Божовић је коментарисао и то што Вујичић за Споразум Општине са аеродромом тврди да је ријеч о тајном документу.

„Споразум није тајан, ево налази се спред мене и добићете га на увид. Предмет овог споразума је регулсање међусобних односа у успостављању принципа заједничког и непосредног и посредног д‌јеловања у смислу надзора и контроле површина без препрека и са препрекама, спречавања и зградње објеката, који представљају опасност за одвијање зрачног саобраћаја у зонама међународног аеродрома. Дакле, замислите да општина Источна Илиџа на потезу слијетне стазе направи солитер висок 20 спратова. Може ли се то урадити у овом дијелу Сарајева без сагласности Сарајевског аеродрома односно сагласности оних нивоа БиХ, Републике Српске и Федерације који међународни аеродром треба да обезбиједи да има несметан приступ писти. У случају да се, не дај Боже, деси нека нежељена ситуација на Сарајевском аеродрому, овим споразумом је дефинисано да ми одржавамо комуналну инфраструктуру која иде до међународног аеродрома и да стављамо на располагање ватрогасну бригаду, комунална предузећа и све остале који су везани за цивилну зашту Општине Источна и Илиџа.И то су уладиле и општине Илиџа и Стари Град. И апсолутно смо овај споразум објелоданили и он нема никакве везе са помјерањем границе нити издавањем одобрења за грађење, што је била тврдња господина Вујичића“, рекао је Божовић.

Земљиште посједовно на Општини Источна Илиџа, у грунту се води на Међународни аеродром Сарајево

Одговарајући на питање о обухвату земљишта које је проблем спора у овом случају, начелник Источне Илиџе је појаснио да се ради о земљишту између 20.000 и 30.000 м2.

„Када је у питању земљиште које је предмет грађевинске дозоле које је издао надлежни орган из Федерације – он задире у територију Републике Српске на дио земљишта који се посједовно води на Општини Источна и Илиџа. А у грунту се, замислите, води на Међународном аеродром Сарајево још из 1991. године када је извршена експропријација за потребе његовог ширења. Дакле, и улица Васиља Грђића је власнички на Међународном аеродрому и у тај дио те грађевинске дозоле ми не можемо да дајемо никакве смјернице нити смо давали, нити можемо одлучивати да ли ће се они радити или неће радити исто као што се они не питају у територију Републике Српске. Уколико пређу границу Републике Српске ми ћемо радове стопирати. Ја немам информацију да су прешли“, рекао је Божовић.

Он је додао да цијела ситуација говори да ће то земљиште бити изложено на Општину Источна Илиџа.

„По Дејтонском мировном споразуму предузећа која немају правне насљеднике у Републици Српској, а Међународни аеродром је предузеће које се налази у Федерацији, сва његова имовина се излаже или на Републику Српску или на локалну заједницу на чијој територији се налази“, рекао је Божовић.

Божовић најавио долазан на протест

Он је додао да је упознат са најавом протеста становника улица Васиља Грђића који је заказан за уторак у 12.00 часова и да ће присуствовати као њихов суграђанин и као начелник и бранити њихове интересе и искористити све оно што је у границама његових могућности да им помогнем, да им се обезбиједи несмјетан живот.

Вујичић поручује да су грађевински радови искључиво у надлежности општине

Посланик СНСД-а у ПД ПС БиХ Мирослав Вујичић поново се данас огласио а поруку је упутио из улице Васиља Грђића. Рекао је да су грађевински радови на подручју Источне Илиџе искључиво у надлежности општине.

“На простору који је за мене Република Српска, јавно предузеће у власништву Владе Федерације БиХ, ради шта хоће и то је недопустиво, при томе угрожава живот Срба који живе у Доњем Которцу. Ко издаје дозволе ако не општина? Регулациони планови, планови ширења града и развоја општине искључиво су у надлежности општине. Замислите да се ресторан `Кула`, којим случајем проширио на територију која припада Федерацији, знате каква реакција би била од начелника федералне Илиџе”, питао је Вујичић.

Према његовим ријечима, Божовић је требало да тражи асистенцију и других органа Републике Српске јер је улазак фирме, која је 100 одсто у власништву Федерације БиХ на територију Српске, недопустив.

Он је навео да му није намјера и да не жели да ради било чији посао, али да жели да упозори на трајно штетне посљедице по становнике Источне Илиџе, односно становнике Доњег Которца у Улици Василија Грђића.

“Нико не може да ме убиједи да је проширење аеродрома Сарајево на територију Републике Српске добро по Источну Илиџу. А да не говорим о контексту радова преко ентитетске линије, гд‌је она уопште није утврђена од Комисије за утврђивање ентитетске линије”, рекао је Вујичић.

Коментаришући Божовићев позив да му се јавно извини, Вујичић је рекао да Божовић њему треба захвалити због тога што штити имовину која припада Источној Илиџи.

“Ово што ја причам, требало је да ради Божовић. Начелник је морао да води рачуна о имовини којом би он требало да управља, а не ја као посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ. Дакле, очекујем захвалност Божовића што му помажем у раду и бринем се о подручју Истоџне Илиџе, а што је он требало да ради”, изјавио је Вујичић.

Са становницима улице разговарамо у уторак

За уторак, 20. август, у 12.00часова најављен је протест становника улице Васиља Грђића. Рећи ће нам шта о свему они мисле и шта ће затварање ове улице значити за њихов свакодневни живот.

The post Зашто се затвара дио улице Васиља Грђића? Знамо ли шта припада Српској а шта Федерацији? appeared first on ФИЛТЕР.

Тог 5. априла 1945. године око 17 часова 18. хрватска бригада предвођена Слободаном Кезуновићем налазила се на полазном положају Вучја Лука – Црепољско спремна за одлучан напад на град. Његова јединица припадала је III босанском корпусу којим је командовао још један легендарни Сокочанин генерал-пуковник Перо Косорић (1918 – 1969).

Још од првих борби на Романији 1941. године, Перо Косорић се истицао великом храброшћу због чега је био један од најпознатијих партизанских бораца на Романији, а касније и један од најпознатијих партизанских команданата у Босни и Херцеговини. У састав III корпуса улазиле су следеће дивизије и јединице: 27 дивизија на челу са командантом генерал-пуковником Зекић Милошем (Србин) и у оквиру ње јединице – 16. муслиманска бригада, командант пуковник Мићић Спасо (Србин); 19. бирчанска бригада, командант Јовичић Ратко (Србин); 20. романијска бригада, командант генерал мајор Шћепановић Радомир и 38 дивизија на челу са командантом генерал-пуковником Херљевић Фрањом и у оквиру ње јединице – 17. мајевичка бригада, командант пуковник Милиновић Стојан (Србин);18. хрватска бригада, командант Кезуновић Слободан (Србин); 21. бригада, командант Каркаш Влатко.

Српски народ у БиХ поднио је, у Другом свјетском рату, убједљиво највећи број жртава и губитака, 721 хиљаду изгубљених живота. Истовремено, то значи и убједљиво највећи број људских живота уграђених у побједу над фашизмом и усташама.

„Наши су борци нестрпљиво чекали када ћемо кренути на Сарајево, које је у последњим сунчаним зрацима лежало испод нас. Загријани, радосни и борбени једва су чекали команду за покрет. У свим јединицама, код сваког борца напетост је достизала врхунац. Сваки корпус, свака бригада, сваки батаљон желио је да први стигне у град. Развило се спонтано такмичење“ каже даље генерал Кезуновић.

У овом тренутку остало је око 38.000 нациста и усташа у Сарајеву и они се увелико повлаче из града. Прије повлачења жељели су да униште што више инфраструктуре али су их у томе спријечили илегалци на челу са Владимиром Валтером Перићем (1919 – 1945), највећом легендом обавјештајног рада на овим просторима и вођом Покрета отпора у Сарајеву. Он је са својим саборцима бранио електричне централе, трафо станице, фабрике, пошту, мостове итд.

Усташки кољач Макс Лубурић схвата да су јединице Народноослободилачке војске Југославије у потпуности опколиле Сарајево и у ноћи између 4. и 5. априла кукавички бјежи из Сарајева у Загреб, авионом са аеродрома у Рајловцу. Побјегао је сам са пилотом, остављајући своје усташке одреде кољача да се сами сналазе.

Записи генерала Кезуновића о даљим догађањима наводе: „Пала је команда за покрет. У налету, трком, јурила је бригада према граду. Десетак километара који су нас дијелили од њега претрчали смо готово без даха и око 8 сати увече, радосни и сретни, улазиле у прве сокаке и улице, а из грла наших бораца орила се пјесма:

>> Сарајево чека партизане да му лијече од душмана ране. <<

Куће су се отварале, са свих страна трчали су према нама сретни и насмијани грађани, обасипали нас даровима, цигаретама и нудили јела и пића. Грлили смо се и љубили са људима које нисмо познавали и које нисмо никада видјели.“

При уласку у град срели су курира који их је обавијестио да се Њемци ужурбано повлаче из Сарајева. У граду се налазила заштитница и то у бункерима на Миљацки код Градске вијећнице.

„Процијенили смо да се из тог дијела града непријатељска заштитница може повлачити само у два правца: садашњом Титовом улицом или обалом Миљацке. 17. мајевичка бригада са другом Валтером Перићем (са њим смо се састали у Титовој улици код „Зоре“ творнице бомбона) упутила се Титовом улицом до Маријина двора, а наша бригада добила је задатак да запосједне обе обале Миљацке. Приликом изласка на Обалу почело је пушкарање на горњем току Миљацке. Један дио бригаде заузео је положај на лијевој обали ријеке код фудбалског игралишта на Скендерији, а други дио запосјео је на десној обали зграде позоришта, Поште, Другу мушку гимназију, Државну штампарију, велику зграду у којој је биоскоп „Тесла“, Електричну централу и простор тадашњег Циркус-плаца. Код посједања зграда борци су заузимали положаје на првом спрату да би избјегли непосредни удар из тенкова, јер се тенковске топовске цијеви не могу подићи да гађају први спрат зграде пред којом се налазе. На уласку у зграде остављено је обезбјеђење од неколико бораца. Јединицама је наређено да започну борбу уколико непријатељ наиђе, тек онда када из зграде биоскопа „Тесла“, у којој се налазио Штаб бригаде, буде отворена ватра. Око 10 сати ноћу све је било спремно и за последњу борбу у граду. Пушкарање са горњег тока Миљацке се настављало. Наши су борци нестрпљиво очекивали да Нијемци на њих наиђу. Око пола ноћи зачули смо зујање мотора. По цести, уз обалу Миљацке, наилазила је колона камиона и аутомобила прошарана са неколико тенкова. Пролазили су испод згарде биоскопа „Тесла“. Пустили смо да један дио колоне прође, онда су на њих бачене бомбе и отворена ватра из митраљеза и машинки. У исти мах из свих запосједнутих зграда од Позоришта до Циркус-плаца истовремено су бачене бомбе и отворена страховита ватра из митраљеза и машинки. Неколико минута било је као у паклу. Нијемци су се огорчено бранили, покушавали су да се пробију, а ми им нисмо дали. Борба се водила неколико сати. За Нијемце је то била борба на живот и смрт. И коначно, пред зору 6. априла, разбијена је њемачка јединица која је штитила одступницу из Сарајева, остављајући уништене камионе, тенкове и аутомобиле. Само у овој борби било је 35 мртвих, 5 заробљених и велики број рањених Њемаца. Неколицина је успјела да се бјегом спаси из Сарајева, док се један дио посакривао по граду, па смо их током дана извлачили из подрума, поткровља, шупа, итд.

Освануо је 6. април. Град је био слободан, радостан и распјеван. Грађани и борци који су га ослободили славили су побједу.“

Овде се казивање генерала Кезуновића завршава. На дан 6. априла 1945. године сломљен је отпор Нијемаца и усташа и Сарајево је коначно ослобођено. Јединице III корпуса прве су ушле у град и ослободиле га. На челу читавог III корпуса био је наш Сокочанин генерал-пуковник Перо Косорић. Јединице НОВЈ имале су у операцији ослобођења Сарајева 637 погинулих, 2020 рањених и 27 несталих бораца.

Званична верзија догађаја каже да је Валтер Перић погинуо када је кренуо према Електричној централи, од топовске гранате испаљене из малог талијанског тенка са Циркус плаца. Незванична верзија каже да су Валтера убили с леђа по наређењу, јер је својим обавјештајним радом прикупио информације о високим функционерима, које би их угрозиле након завршетка рата. Истина ће, као и много пута до сад, највјероватније остати сакривена. Ипак, наша је дужност, а и дужност будућих покољења, да његујемо културу сјећања на ове изванредне личности, храбре народне хероје који су учинили апсолутно све могуће и немогуће да спасу отаџбину и народ, и земљу ослободе окупаторског терора. Ослобођењем Сарајева отпочела је последња битка за ослобођење цијеле Југославије, а сви ми, данас и заувијек, можемо бити поносни што су наши Сокочани дали огроман допринос овој сјајној побједи. Слава им!

The post Борба за ослобођење Сарајева (2. дио) appeared first on ФИЛТЕР.

Најсмртоноснији, најкрвавији и најразорнији рат у историји човјечанства, Други свјетски рат, однио је више од 60 милиона живота на страни Сила савезница и више од 12 милиона живота на страни Сила Осовине.

У Босни и Херцеговини је страдало 904.000 лица, од чега је 721.000 убијених Срба, 68.000 Муслимана, 24.000 Хрвата и 11.024 убијених Јевреја. Од 1941. до 1945. године БиХ је била поприште највећих и најтежих битака (Битка на Неретви, Битка на Сутјесци), а на њеној територији вођене су и одлучујуће битке у завршној фази рата. Једна од њих је и битка за ослобођење Сарајева, односно тзв. Сарајевска операција.

Истакнута личност ове легендарне војне операције био је и чувени Сокочанин генерал-мајор Слободан Кезуновић (1920-2006). Иако, у то вријеме, тек двадесетпетогодишњи младић, већ је био комадант 18. хрватске ударне бригаде, а у склопу 38. ударне дивизије НОВЈ (Народноослободилачке војске Југославије). Преносимо дијелове његових оригиналних записа, односно аутентична свједочења о ослобађању Сарајева.

„У борбама са 22. њемачком дивизијом од Власенице до Зворника, и око Зворника, у фебруару и марту 1945. године 18. хрватска источно-босанска бригада имала је велике губитке. Због тога је бригада остала у Зворнику да се одмори, среди и попуни новим борцима и наоружањем. Остале јединице наше 38. дивизије пошле су одмах на Романију, да отпочну борбу за ослобођење Сарајева.

После 10 дана одмора у Зворнику, кренули смо на Романију у састав дивизије свјежи, одморни, весели и борбени. Усиљеним маршом стигли смо за два дана, иако је пут био дугачак око 100 километара, а преко Милан планине и Романије дубок снијег. После одмора од непуна два дана добили смо задатак да заузмемо положаје на цести Соколац – Сарајево, да на тим положајима смјенимо јединице 19. бирчанске бригаде.

У Сокоцу се налазио опкољен јак гарнизон Нијемаца и усташа. То је уједно била и наудаљенија тачка одбрамбеног појаса око Сарајева.“

Генерал Кезуновић даље наводи да су опкољени непријатељи свим силама настојали да се пробију до Сарајева, као и да су се водиле жестоке борбе. „Неколико пута су, у очајничком покушају да се пробију, јуришали на наше положаје. Дешавало се да по десетак њихових војника пређе преко нашег стрељачког строја, иза леђа наших бораца, за којима смо трчали и хватали их… Борбе су биле огорчене, без предаха. Нијемци и усташе су знали, ако се не пробију, да ће бити потпуно уништени, а ми смо били чврсто одлучили да их ни по коју цијену не пропустимо према Сарајеву.“

У генераловим документима наведено је и да су имали количину хране довољну само за 3 дана па су брзо дошли у тежак положај. Првог априла и даље су водили жестоке борбе, а ситуација се мјењала из сата у сат. Час би они држали неки положај, час би исти прелазио у руке непријатеља. У том метежу дотрчао је курир који их је обавијестио да је у Шахбеговићима велика колона Нијемаца, што је значило да су пришли нашим војницима иза леђа. Процјена са терена била је да их има преко 2 хиљаде због чега је одлучено да војска прво крене ка том реону и нападне Нијемце. У помоћ је пристигло још батаљона исте дивизије. Рано ујутро 3. априла наши војници напали су непријатеља и убрзо разбили њемачке јединице које су се, бацајући оружје и опрему, дале у паничан бијег преко Кадиног села до Мокрог, гдје су од раније имали утврђене положаје. Од заробљених Нијемаца сазнали су да припадају 14. пуку VII СС дивизије „Принц Еуген“ и да имају задатак да омогуће пробијање и извлачење опкољених Нијемаца и усташа за Сарајево. Бригада комаданта Кезуновића, као и остале јединице 38. дивизије односно III корпуса коме су сви заједно припадали, водили су оштре борбе код Мокрог наредних дана али су Нијемци и усташе из Сокоца ипак успјели да се пробију до Сарајева. Након тога, војска НОВЈ 5. априла 1945. године прелази на линију Вучја Лука – Црепољско брдо, полазни положај за напад на Сарајево.

„Пред нама је у котлини лежало Сарајево. Борци су добили кратак одмор, док смо ми комаданти и комесари бригада добили од Штаба дивизије последње задатке за напад на град. Стајали смо на брду, гледали Сарајево, а комадант 38. дивизије генерал-пуковник Фрањо Хрељевић показивао је руком које ће јединице с које стране нападати и ући у град.“

Овдје треба подсјетити да је у данима пред ослобођење Сарајева, од 18. фебруара до 4. априла такозвани усташки бојник, Вјекослав Макс Лубурић, самозвани пуковник монструозне усташке сателитске творевине Независне Државе Хрватске, и комадант цијелог система усташких концентрационих логора НДХ, вршио најгори терор над грађанима Сарајева. Он је у Сарајеву 18. фебруара формирао „Пријеки ратни суд стожера пуковника Лубурића“ са задатком да створи атмосферу страха међу Сарајлијама и спријечи оружану побуну у граду која би зауставила повлачење њемачких снага од Вишеграда, преко Сарајева, према Босанском Броду а пред офанзивом НОВЈ. Лубурић је узурпирао неколико зграда и вила у Сарајеву и у њима направио мучилишта и стратишта грађана Сарајева. Дан и ноћ свирала је прегласна музика како би се прикрили ужасни јауци и крици жртава. Најгора звјерства извршена су у вили „Берковић“. Тамо су подрумске просторије биле прекривене потоцима згрушане крви, а људи су убијани на најчудовишније, нормалном човјеку незамисливе начине. Пронађени су казани за кување живих људи, пегле којима су пекли жртве, месарске ченгле, бодежи и различита сјечива, разна кљешта, чекићи, итд. Лешеви жртава били су до те мјере унакажени у овим дивљачким крвавим оргијама, да су били потпуно непрепознатљиви. Неке од жртава породице су препознале по одјећи.

Да би још више застрашили становништво, усташе су у ноћи између 27. и 28. марта 1945. године објесили 55 грађана на Мариндвору, по бандерама и дрвећу од Фабрике дувана до Земаљског музеја.

Лубурић и његове усташе су у свом бестијалном пиру убили 783 особе чији су лешеви пронађени, и претпоставља се преко 400 лица која никад нису нађена. На ове злочинце и окрутне манијаке, плус СС-овце и остале војне снаге нацистичке Њемачке крећу јединице Народноослободилачке војске Југославије, међу којима и бригада под командом нашег Сокочанина генерал-мајора Слободана Кезуновића.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

(НАСТАВИЋЕ СЕ…)

The post Борба за ослобођење Сарајева (1. дио) appeared first on ФИЛТЕР.

Републички Завод за статистику објавио је годишњи билтен који се односи на демографију са подацима за 2022. годину. Објављени су подаци о броју рођених, умрлих, закључених бракова и разведених бракова. Такође, посебан дио односи се на унутрашње миграције.

На крају 2022. у Српској је живјело 1 120 236 становника

У процјени броја становника наводи се да је на крају 2022. године у Републици Српској живјело 1 120 236 становника.

У односу на крај 2018. године то је за 27 666 становника мање.

Прошле године у Српској је рођено 9 118 беба, годину раније 9 274, док је 2020. тај број био 9 161. У 2019. години рођене су 9 274 бебе, а у 2018. години 9 568.

Што се тиче броја умрлих у 2022. умрло је 16 263 људи, у 2021. години 19 002, у 2020. 16 582, а у 15 081. Број умрлих у 2018. години био је 14 763.

Све више родитеља одлучује се за треће, четврто и пето дијете

Интересантни су подаци о реду рођења беба. Подаци показују да се све више родитеља одлучује за треће, четврто и пето дијете.

У 2022. години забиљежено је да је број породица које су добиле треће, четврто или пето дијете највећи у посљедњих пет година.

Колико који град има становника?

У дијелу Билтена у коме су анализирани подаци о природном кретању становништва по градовима и општинама, наводи се процјена броја становника са поређењем података за претходних пет година.

Само су градови Бањалука, Источно Сарајево и Требиње у претходних пет година повећали број становика. Међу општинама у тој категорији су Источно Ново Сарајево, Петровац, Станари, Источни Дрвар и Источни Мостар.

У Бањалуци је на крају 2022. године било 185 177 становника. У односу на 2018. број становника порастао за 920.

Више становника има и у Требињу јер је овај град 2018. имао 28 334 становника, а прошле године 28 347.

У Бијељини је број становника опао, па је у односу на 2018. прошле године у овом граду било 878 становника мање. На крају прошле године Бијељина је имала 103 105 становника.

Број становника смањује се и у Градишци. На крају 2022. године у овом граду живјело је 46 284 становника, што је за 1 534 мање у односу на крај 2018. године.

Дервента је у посљедњих пет година изгубила 728 становника. У 2018. тамо је живјело њих 25 311, док је у 2022. Дервента имала 24 583 становника.

Добој је 2018. имао 60 211 становника, а на крају 2022. тај број био је 58 305, што је 1 906 становника мање.

Зворник је од 2018. године изгубио 1 087 становника. На крају 2018. у овом граду живјело је 53 405 становника, док их је на крају прошле године било 52 318.

Мркоњић Град је 2018. године имао 15 073 становника, а 2022. године 14 074, за 999 мање.

Приједор је за пет година остао без 2 436 становника. Уовом граду 2018. било је 78 826 становника, а прошле године 76 390.

Теслић је 2018. имао 36 315 становника. Пет година касније у овом граду живе 35 054 становника, што је за 1261 мање.

ИСТОЧНО САРАЈЕВО

Број становника на подручју Града Источно Сарајево је у посљедњих пет година порастао. На крају 2018. у граду је живјело 60 080 становника, док је на крају прошле године тај број био 60 120.

Што се тиче података по општинама, раст броја становника забиљежен је у само у општини Источно Ново Сарајево.

Источна Илиџа је 2018. имала 14 237 становника, а на крају 2022. године 14 035, што је за 202 становника мање.

У Источном Старом Граду 2018. године живјело је 1 059 становника, а до прошле године тај број мањи је за 87. На крају 2022. у овој општини била су 972 становника.

Источно Ново Сарајево има 1 012 становника више у односу на 2018. По објављеним подацима у овој општини је на крају 2018. живјело 11 540 становника, а 2022. њих 12 552.

На подручју општине Пале 2018. године живјела су 20 094 становника, а на крају 2022. године њихов број је смањен за 244. На крају прошле године у овој општини живјело је 19 850 становника.

У општини Соколац 2018. било је 11 150 становника, а 2022. године 10 744, што је за 406 становника мање.

На подручју Трнова 2018. године биле су 2 000 становника, а на крају прошле године 1 967, што је за 33 становника мање.

Више становника у пет општина у Српској

Осим већ поменуте општине Источно Ново Сарајево која је за пет година број становника увећала за нешто више од 8%, више становника прошле године у односу на 2018. било је и у Петровцу, Станарима, Источном Дрвару и Источном Мостару.

Повећање броја становика забиљежено је и у општини Петровац који је 2018. имао 516 становника, док их данас у тој општини живи 634.

Већим бројем становника могу се похвалити и Станари. У овој општини је 2018. живјело 6 768 становника, а прошле године било их је 6 988.

У Источном Дрвару 2018. било је 65 становника, а прошле године 105.

Источни Мостар је 2018. имао 243 становника, а прошле године 244.

Унутрашње миграције

Објављени су и подаци о унутрашњим миграционим кретањима по општинама и градовима. То подразумијева број досељених у општине и градове и број одсељених из општина и градова у Српској.

Погледајте податке за Источно Сарајево и све општине у саставу града за претходних пет година.

The post У којим градовима и општинама се број становника повећао? Погледајте податке из 2018. и 2022. године. appeared first on ФИЛТЕР.

У науци су пси, поготов они са статусом кућних љубимаца, третирани као заглупљени еx-курјаци, који су припитомљавањем и зависношћу од својих власника током хиљада година у доброј мери дегенерисани. Али, одскора, нова генерација истраживача вратила је углед омиљеном човековом пратиоцу, установивши да они могу савладати такве ствари за које се мислило да су својствене само људима.

У истраживањима способности мишљења, расуђивања и памћења у животињском свету годинама је предност давана човеколиким приматимама, нарочито шимпанзама, док је canis familiaris – пас – због свог изванредног чула мириса био интересантан углавном полицији.

У науци су пси, поготов они са статусом кућних љубимаца, третирани као заглупљени еx-курјаци, који су припитомљавањем и зависношћу од својих власника током хиљада година у доброј мери дегенерисани. Али, одскора, нова генерација истраживача вратила је углед омиљеном човековом пратиоцу, установивши да они могу савладати такве ствари за које се мислило да су својствене само људима.

Најбољи друг

Лојалност према људима коју пси непрекидно доказују кроз векове део је њиховог природног инстинкта, а њихово понашање према онима који су их прихватили није далеко од идеја које имамо о љубави и пријатељству, тако да многи власници паса своје љубимце изједначују са члановима породице.

Близина људима, која је дуго времена заправо дисквалификовала ове четвороношце као истраживачки модел, постала је интересантна и за антропологе. Кад се ради о разумевању људског понашања, ниједан сисар не може се ни приближити псу, мишљење је већине истраживача.

На Универзитету „Макс Планк” у Лајпцигу, стручњаци су показали да кад би, на пример, ставили испред пса и шимпанзу два суда, од којих је само у једном храна, и кад би кажипрстом показали прави суд, пси би одмах схватили смисао, док би шимпанза, генетички и по сродности далеко ближа човеку, остала без икакве реакције.

Штавише, пси би чак знали и да протумаче поглед вође експеримента; уколико би погледао у правцу суда с храном, пас би одмах крено према њему. Међутим, уколико би поглед био уперен у истом правцу у којем се налази суд, али нешто више од њега, према некој тачки високо на зиду, пас то не би протумачио као упутство већ би остао без реакције. За све то шимпанза није спосособна.

Четвороножни човеков сапутник је до те мере прилагођен комуникацији са људима да му је та способност изгледа записана у наследном материјалу, тј. у генима.

Психологија паса

У још једном експерименту, др Јулијана Камински, која се на Институту „Макс Планк” бави психологијом паса, показала је да и шестомесечни штенци схватају исплативост тражења циља на који им указује прст власника. Ту нема никаквог пређашњег утицаја човека, јер су штенци у првих шест недеља само с мајком. „Тек после тог периода почиње фаза осетљивости на утицај људи и евентуалано дресирање”, каже др Камински, тврдећи да апсолутна сигурност у интерпретацију људских гестова почиње још у раном периоду развоја пса.

Вукови, напротив, немају те способности нити их могу стећи после дугог вежбања, истиче Адам Миклоши, биолог на најстаријем у најутицајнијем универзитету у Будимпешти, Универзитету „Етвеш Лоранд”, који је и пионир модерних истраживања на псима.

Миклош је одабрао тринаест студената којима је дао да одгаје вучју штенад. Студенти су их хранили цуцлом, носили су их са собом кући, шетали с њима водећи их на повоцу и учили их извршењу простих команди.

После неколико месеци, истраживачи су ставили мале вучиће и неколико младих паса пред исти проблем: учили су их како да дођу до комада меса из једне посуде. Након неког времена, извођач експеримента би посуду затворио.

Вучићи би после тога неуморно обилазили око лонца покушавајући да дођу до свог комада меса, док би млади пси после првог неуспелог покушаја одлазили до експериментатора, сели поред њега гледајући га право у очи и чекали даљи развој догађаја.

Вучићи су се, као и пси, интересовали само за храну, али за разлику од паса нису знали да ће до циља доћи само ако комуницирају са човеком.

Стратегија псећег учења

Научница др Камински тврди да се код паса врло простим механизмима може постићи врло комплексно разумевање.

Граничарски пас је у стању да упамти називе двеста различитих играчки, а што је најчудније, нове појмове учи по принципу који користе мала деца приликом зaкључивања о значењу нових речи.

Пас је, наиме, могао да од осам играчки, од којих му је по имену седам било познато, апортира баш ону непознату јер му је тражена а да раније раније није чуо њен назив. Од десет покушаја успео би седам пута. И он би, као и дете, непознату реч повезивао са непознатом играчком. До сада су стручњаци сматрали да тако нешто могу урадити само људи.

Због оваквих сензационалних случајева и извештаја у протеклим годинама, истраживање понашања паса постало је модел за изучавање психологије животиња, а на том пољу се може јако много истраживати.

Већ је доказано да четвороношци примењују стратегију учења за коју се веровало да је својствена само деци старијој од годину дана: примењују тзв. селективну имитацију.

Једна керуша је добијала храну само ако би отворила поклопац притиском шапом на полугу. Приликом отварања поклопаца на њен начин остали пси би били доведени да је посматрају. Кад би била приморана да у устима држи тениску лопту и да притом шапицом притиска полугу и отвара поклопац, остали пси би своје судове отварали њушком. Али кад би керуша, без лоптице у устима, отварала поклопац својом шапом, и остали пси би применили исти метод и уместо њушки и они би користили шапе. Кад би керуша отварала поклопац на неки још сложенији и тежи начин, сви пси би је имитирали.  

Исто тако се понашају и мала деца. Кад посматрају одраслу особу која прекидач за светло притиска челом уместо прстом, одмах га имитирају, али само ако овај нема ништа у рукама. Сасвим свесно се опредељују за знатно компликованији метод паљења светла. Међутим, уколико одрасла особа има нешто у рукама и због тога пали светло притискањем прекидача за светлост својим челом, деца ће по правилу палити светло на нормалан начин, притискајући прекидач прстом.

Логика љубимаца

Пси нису без разлога направили каријеру, не само као маркери животног стила многих људи, већ и као лабораторијске звезде које омогућавају изучавање понашања и људи и осталих четвороножаца

За разлику од ранијих времена када су држани на ланцу, данас многи власници своје љубимце воде у школу за младе псе на „agility training”, што би значило да их уче да на рампама одржавају равнотежу, да се провлаче кроз разне цеви и изводе вештине које се не практикују у стандардној дресури.

Међу псима се јасно показују разлике у мисаоним способностима, при чему се као нарочито паметне издвајају оне расе које су пре само неколико генерација коришћене за лов и чување стада и говеда на ливадама.

Граничарски коли најрадије би јурили по пољима пазећи на поверена им стада оваца. Ти пси, једноставно, воле да раде.

Познати амерички истраживач и стручњак за псе Стенли Корен, професор психологије паса на канадском Универзитету у Британској Колумбији, држи да граничарски коли припада најинтелигентнијој од свих 400 псећих раса.

Стенли Корен у својој књизи пише да интелигенција паса зависи од њихових гена у 51 одсто случајева, а од околине у 49 осто. Он верује да су менталне способности паса једнаке интелигенцији детета од две године.

Псећи IQ

Многи власници паса убеђени су да су баш њихови љубимци обдарени специјалним способностима и добровољно их доводе у лабораторије у којима би им се тестирала интелигенција.    

Брита Остхаус, британска професорка са Универзитета Екстер, каже да је за њу болно што при сваком тестирању брзо долази до границе интелигенције преко које пси не прелазе. 

Недавно је у својој лабораторији поставила баштенски „шпалир” живе ограде, тако да на једној страни буде пас, а на другој власник. На једном крају провидног „шпалира” кроз који је пас могао да види свог власника налазио се отвор за пролаз на другу страну. Кад би пси неколико пута прошли корз „шпалир”, госпођа Остхаус би га окренула тако да отвор за пролаз буде на супротном крају од пређашњег. Свих 20 испитиваних паса одмах је јурнуло ка крају шпалира на коме је био пролаз у претходном експерименту.

Очигледно је било да навика надвладава разум. Један доберман је једноставно остајао да чучи на месту на коме је раније био отвор и не покушавајући да оде на други крај. Други пси су пак настојали да насилно продру кроз ограду, баш на месту ранијег отвора.

Иако се пси лако прилагођавају многи чему што је у вези са њиховим власником и обично извршавају лаке задатке, кад год је у игри и мало логике они остају немоћни, што међу онима који их воле изазива праву жалост.

Тако, на пример, пси умеју да потезањем из кутије извуку комад меса повлачењем канапа на чијем је крају месо завезано. Међутим, уколико се канап на чијем је крају месо помери у страну, а преко њега дода још један канап у правцу залогаја, пас ће увек повлачиту њега и то безуспешно, и не покушавајући да провери да месо можда није на помереном канапу.

Суперчуло мириса

Canis familiaris, најчешћи кућни љубимац, нема логику као најјачу особину, али располаже способностима препознавања и идентификације људи на основу њиховог мириса и то са прецизношћу од 1:100.000, односно с једном погрешном идентификацијом на милион исправних.

У томе има преретеривања, тврде стручњаци, јер да је тако, у полицији и у судницама не би седели полицајци и судије већ четвороношци.

Ипак, не могу се пренебрећи способности паса трагача, а најбољи доказ који говори о лакоћи с којом они проналазе људе по мирису јесте и некадашњи озлоглашени „Mantrailing”, поступак којим су некад у Америци хватани одбегли робови.

Сви људи и жене ослобађају мирисе који се појављују на површини њихове коже и из природних отвора. Ниједан други примат нема у свом пазуху мирисне жлезде као што их има човек. У људском пазуху лучи се врло компликована мешавина хормона званих стероиди, масних киселина и још најмање стотину других међусобно различитих супстанци.

Првобитна улога парфема била је прикривање мириса људског тела који, као што знамо, уме да буде и јак и непријатан. Многе бактерије које на кожи живе као сапрофитни организми храну и енергију апсорбују осмотски, од ткива и сокова који су у фази рападања. Најчешће се ради о бактеријама, паразитима и биљкама које не производе хлорофил те због тога немају способност фотосинтезе. То је разлог да се одмах устремљују на зној и почињу да га метаболишу, што нос, наравно, региструје. 

После удисања мириса зноја особа које су биле под стресом због страха појачавају се одбрамбени рефлекси, а псима је то непогрешив сигнал да се ради о особи која има проблем, дакле која може бити сумњива.

Тајна њуха

Пас, чије је чуло мириса неупоредиво осетљивије од човековог, располаже са 210 милиона ћелија у носној слузници. У великој је предности над људским родом и по броју рецептора – пас их има око 1.000 и сви они оцењују молекуле који „миришу”, а долазе удахнутим ваздухом.

Али, ни човек није немоћан. Са својих 350 различитих рецептора у више слојева мирисне слузнице, распознаје око 10.000 различитих мирисних акорда.

На несрећу, генетичке анализе које су недавно спроведене показују да је људско чуло мириса знатно слабије него пре неколико милиона година, па чак и да се тенденција слабљања и даље наставља.  

Пси поред мирисне слузнице поседују и нарочит орган задужен за ловљење феромона. Тај „инструмент”, познат и као Јакобсонов вомероназални орган (ВНО), код човека је закржљао и представаља реликт, тако да је дугачак свега око десет милиметара, а широк само један милиметар. Он, у суштини, не функционише јер има само око пет рецептора који су измешани са осталим из носне слузнице. Код паса је ВНО начичкан са 200-300 типова рецептора, а задатак му је да преко феромона распозна припаднике своје врсте.

Много је тога што доприноси тајни canis familiarisa у његовим могућностима мирисања. Врло компликована набораност његове мирисне слузнице у носу доприноси површини слузнице, која је тридесет пута већа него површина исте слузнице у људи.

Кад би се раширила и кад би јој дебљина била као у двоножаца, та слузница би заузимала површину од целог квадратног метра. Сваки квадратни центиметар псеће мирисне слузнице садржи милион и по чулних ћелија, које су својим влакнима директно повезане са свим деловима мозга.

Из једне сложене хемијске информације пси могу профилтрирати и најсуптилније мирисне сигнале, тако да између десет милијарди других мирисних сигнала они издвајају онај који долази од фрагмената само једног молекула.

Грађа псећег носа је јединствена. Приликом дисања пас покреће нос тако да издахнут ваздух излази кроз пукотине са стране и не преклапа се са струјом ваздуха која долази са циља.

За сада не постоји ниједан електронски инструмент који би се могао приближити феноменалним могућностима псећег носа. Међутим, време и доба дана могу утицати на прецизност закључака које пас доноси о ономе што је намирисао. 

Пси дијагностичари 

Лоренс Мајерс, један од највећих светских познавалаца паса и експерт с Колеџа за ветеринарску медицину на Универзитету у Оберну у Алабами, САД, истиче да пас не распознаје само мирис хране, новчаница или динамита, већ по мирису мокраће или издахнутог ваздуха, открива и прве назнаке неких болести.

Стручњаци Пољске академије наука и калифорнијске клинике „Пајн Стрит”, која се уз ортодоксну бави и традиционалном кинеском медицином, упустили су се на ову тему у контролисану клиничку студију, начинивши 12.000 проба њуха три лабрадора и две португалске пудле.

Пси су без неког претходног тренинга припремани две недеље, при чему су упознавали мирис издахнутог ваздуха здравих и болесних особа. Потом су мирисали пластичне цилиндаре у које је издисало ваздух 86 болесника с раком плућа или дојке и 83 других, с ваздухом здравих особа. Цилиндри су били затворени и без имена болесника, а нико од особља, па чак ни руководиоци студије, нису знали у којима је чији ваздух. У питању је била тзв. двоструко слепа студија.

Биланс теста је био задивљујући: у равно 90 одсто случајева пси би поставили тачну дијагнозу болести.

Одушевљени руководилац студије, др Мајкл Мекалох, с клинике „Пејн Стрит”, мисли да границе постављања дијагнозе уз помоћ псећег њуха ни издалека нису достигнуте.

У Енглеској су паметни четвороношци тренирани да по мирису распознају мокраћу болесника с карциномом мокраћне бешике. руководилац ове студије Керолин Вилис у British Medical Journalu написао је како се током тренинга паса одиграо чудан догађај: на један од узорака мокраће здравих особа из контролне групе, пси би се увек изнова враћали и њушкали га. На крају, желећи да виде у чему је ствар, истраживачи су прегледали здравог учесника теста и на опште изненађење утврдили постојање малог тумора десног бубрега.

Коментатор угледног часописа своје дивљење целом догађају изразио је посебним текстом у коме се пита да ли смо дотле дошли да све апарате који коштају милионе гурнемо у неки ћошак и запослимо четвороношце као савршене дијагностичаре. 

Живот пише романе 

Доказ да живот пише романе јесу и неке неке случајности које из основа мењају гледање на ствари. Позната је и више пута понављана прича британског хирурга коме је захваљујући осетљивом носу његовог пса спасен живот.

Седећи једне летње вечери 1989. године уморни доктор Брајан Џенет никако није могао да доврши читање новина у својој бержери, јер му је кућни љубимац, доберман, непрекидно њушкао десну ногавицу покушавајући да је откине. Цела ствар се понављала неколико узастопних дана, док доктор на крају није пажљиво погледао потколеницу да би видео разлог узнемирености пса.

Ништа нарочито: на спољашњој страни било је једно потпуно индолентно испупчење, исте боје као и околна кожа. За сваки случај, отишао је код свог дерматолога који је утврдио рак у почетној и излечивој фази раста. Доктор је оперисан, а анегдота је изазвала приличну пажњу у локалној медицинској заједници, тако да је 1989. године о томе изашао чланак у медицинском часопису The Lancet.

Иако се тврди да пси морају проћи кроз школовање да би се њихов њух могао користити у свакодневној пракси намењеној људима, изгледа да има самоуких паса, што се видело током снимања емисије о клиници „Пајн Стрит”.

Наиме, док је јапанска телевизијска екипа снимала емисију о клиници, неколико паса се окомило на камермана чији им је „дисајни профил” био сумњив. То је био аларм за лекаре, који су истог дана код сиротог, али и срећног камермана установили тумор плућа у самом почетку раста, бар тако истиче очевидац, Гинтер Стокингер, репортер немачке ревије Шпигл. 

Мирис дисидената

Полицијски стручњаци у бившој Источној Немачкој већ су седамдесетих година истраживали својства мириса тела разних дисидената. На Хумболтовом универзитету у Берлину је 1985. један криминолог промовисан у доктора наука пошто је одбранио тезу о сузбијању криминала с нарочитим освртом на „трагове мириса тела починиоца преступа”.

Колико је наука у реалном социјализму била у спрези с праксом показали су стручњаци некадашње ДДР, а осетила је на својој кожи Сузана Б. октобра 1989, кад је била приведена у Инспекцију народне полиције у Источном Берлину, у градској четврти Плензлауер. Сузана је заједно са својом дванаестогодишњом сестром ухапшена у рану зору под оптужбом да је својеручно састављене и написане летке лепила на улазна врата многих зграда. „Устаните против старог и окошталог режима”, писало је на лецима који су представљали приватан и наиван чин позива на перестројку.

Чувари поретка, међутим, мислили су другачије од Сузане. „Деловање противно параграфу 220 Кривичног законика”, писало је у полицијском дневнику. Пошто су нотиране Сузанине физичке карактеристике као што су висина, тежина, боја очију и слично, из једне фиоке је извађена боца у којој се налазила жута марама, сећала се Сузана у исповести датој часопису Шпигл у мају 1990. Морала је  ту мараму да стави на препоне и притисне је на голу кожу. Јасно је било да је узет узорак њеног телесног мириса који ће бити упоређен с мирисом летка.

Једна од боље чуваних тајни Министарства државне безбедности бивше ДДР била је фантастична колекција бочица с милионима узорака мириса, углавном на памучним марамицама, које су стављане преко предмета које су користила сумњива лица. Потом би марамице биле чуване у вакуумски затвараним бочицама.

„Штази” је преко сарадника илегално долазио до делова одеће опозиционара, тако што су шалови и марамице крадени с њихових радних места, а столице у ресторанима на којима су седели сумњиви противници режима такође би биле обрађиване и са њих би били узимани узорци мириса. Касније, кад затреба, полиција би лако могла упоредити мирисе с лица места и оних који јој стоје у регистрима. Поређење би се лако обављало помоћу паса.

Истини за вољу, судови у ДДР-у нису прихватали доказе о кривици који би били добијени поређенем мириса помоћу паса. Но полиција је имала своје разлоге због којих је извођење доказа помоћу мириса тела довела до савршенства.

Истражитељи и тужиоци у Западној Немачкој боље су пролазили, јер су њихови докази засновани на псећем њуху често прихватани. Чувени је случај од пре 33 године кад је порота у Хамбургу донела пресуду алкохолисаном лађару, који је током пљачке убио једну старију жену. Пресуда је донета на основу доказа које су обезбедила два пса овчара, пошто су открила мирис руку убице на дршкама ташне убијене жене.

Ипак, непогрешивост пасјег њуха још није добила интеренационално признање. Иако су се људу од науке, скупивши се на једној експертској међународној конференцији у Лос Анђелесу 1999, с резервом односили према улози псећег њуха у полицијским истрагама, сматрајући да је квота погрешних идентификација превисока. У Министарству унутрашњих послова Нордхајм-Вестфалије постоји специјална школа за псе, у којој се спроводи обука зарад проналажења људи после природних катастрофа, али и на препознавању и откривању прекршилаца закона на основу мириса зноја.

Два дипломирана пса, са именима др Вотсон и др Квинси, по мирису зноја могу открити тражена лица и у највећој гомили људи. Они се оријентишу на основу невидљивих честица које стално отпадају с људске коже на тло, или их ветар наноси на травњаке, грмље и гране дрвећа. Али доктори Вотсон и Квинси нису обучавани за откривање криминалаца. Они ће се бавити искључиво проналажењем старих људи који су се загубили и лутају улицама у погрешном правцу тражећи своје куће, или деце која су се изгубила током шетњи непознатим деловима града. 

Електронски нос 

Амерички стручњаци и научници испробавају могућност дигитализације контроверзног метода идетификације мирисом, како би се он користио у борби против тероризма. Америчко министарство одбране финансира метод оптималног откривања мириса у истраживачком ценртру DARPA, у коме се планира развој детектора мириса којим би се откривали убачени терористи.

Електронски нос, који се већ користи у прехрамбеној индустрији и у васионским станицама и бродовима, где региструје концентрацију амонијака у кабинама, на путу је ка полицијској и медицинској примени.

На пример, коришћењем полимера као индикатора омогућено је откривање трагова мириса који настају као последица метаболизма туморских ћелија.

Ова околност је позната откад је гасном хроматографијом доказано излучивање формалдехида, алкена и деривата бензена из туморских ћелија, али досад није било техничких могућности њеног коришћена, истакао је доктор Валас Сампсон на првој светској „радионици” која је на ову тему одржана 8. октобра прошле године у Истанбулу. Доктор је пензионисани онколог са Станфорда, а сада је руководилац пројекта примене електронског носа. 

Лична мирисна карта

У пројекту разазнавања мириса псећим њухом, стручњаци из Филаделфије су већ пронашли да је мирис човека недељив од његове генетичке индивидуалности и да је у тесној вези са имунским системом. „Сваки човек има јединствен, индивидуални мирис”, каже Гери Бочемп, директор Монел центра за хемијска чула у Институту за истраживање мириса.

Испарењима из свог тела људи око себе емитују бескрајно много података, које само треба знати протумачити. „Може се, чак, сазнати колико је неко стар, којег је пола и од које болести пати”, убеђен је Бочемп. „Потребан је огроман технички скок да би се направили сензори за ту сврху. На томе се мора много радити јер је техника надохват руке”, каже он.

Постоје предности идентификације мириса у односу на друге биометријске поступке: сумњиво лице се може открити са дистанце. Осим тога, мирис остаје у ваздуху, иако је осумњичени већ отишао. Кафтан Бин Ладена био би довољан добром псу да га са лакоћом пронађе.

Мирис који је дигитализован може се сачувати, такође, на дигитални начин. Чак и конвенционални регистри мириса, каквих већ има, могу се дигитализовати и по потреби упоредити с мирисом који се појављује испарењем с површине тела било које особе.

Наравно, проћи ће још времена док се то не оствари, али зато не постоје правне препреке за чување бочица с мирисом овејаних криминалаца и убица. Још мање има разлога за занемаривање школовања обдарених четвороножаца чије су способности идентификације разних мириса далеко веће од било ког електронског носа. 

The post Шта пас умије и разумије: Схватити човјека, дијагностицирати тумор, нањушити страх appeared first on ФИЛТЕР.

Три године и осам месеци прошло је од његове смрти до тренутка када је комшиница са спрата помислила да је можда чудно што комшију, који је у тој згради живео скоро 40 година, дуго није видела. Одважила се и провирила кроз отвор на вратима. Угледала је гомилу поште и о томе обавестила предузеће које је власник зграде. Из предузећа су позвали полицију. Сутрадан је у шведским новинама објављена вест насловљена „Најусамљенији човек у Стокхолму”. Дато је и неколико назнака о идентитету покојника. У тренутку смрти имао је 78 година. У Шведској је живео од шездесетих. Дошао је „из бивше Југославије”. Име није саопштено.

Удокументарном филму Шведска теорија љубави (Swedish Theory of Love, 2015) Ерика Гандиниjа, режисера италијанско-шведског порекла, говори се, поред осталог, о људима чији изостанак, односно смрт, нико годинама не примећује.

Мртви у стану труле и распадају се, а пензија им редовно стиже на банковни конто и одатле се аутоматски, аутогиром, плаћају рачуни… Са становишта система иструлели покојници су живи и здрави.

Најбизарније је ипак што те људе годинама не траже ни најближи сродници, комшије, бивше колеге… Баш нико.

Гандини показује да у Шведској, када после више месеци, или више година, мртав човек коначно буде откривен у стану или кући, неретко уопште није лако ући у траг најближима.

У филму видимо да је таквих случајева толико да је држава на крају основала службу чија је делатност – трагање за најближим сродницима заборављених покојника.

Филм, после кога задуго остаје грч у стомаку, у Шведској је изазвао доста реакција – о њему се писало, подстакао је на разговоре и полемике, а Шведска телевизија је после њега 2017. покренула документарну серију Наследник непознат (Arvinge okänd).

Новинари копају по архивама и детективски истражују не би ли расветлили судбине људи који су на онај свет отишли толико сами самцијати да ни надлежна државна служба некад није била у стању да пронађе најближе који би наследили оно што је за покојницима остало.

Подаци шведског Националног одбора за судску медицину, релативно недавно спомињани у медијима, показују да је у периоду од 2018. до 2020. године више од 400 људи било мртво у својим домовима најмање месец дана пре него што су пронађени; више од 100 је лежало мртво током три месеца; најмање десет је лежало годину дана или дуже.

Међу свим тим усамљеницима у једној од најсрећнијих земаља на свету по УН-овом извештају о светској срећи (World Hapiness Raport) један човек је ипак заслужио да постане симбол.

„Најусамљенији човек у Стокхолму”.

Тако су га прозвали медији. 

У стану на Седермалму

„На Седермалму у Стокхолму пронађено је тело човека, који је, према првим проценама, лежао мртав у стану више од три године.”

Вест је најпре објављена у локалним, стокхолмским вестима Шведског радија. Била је субота поподне последње недеље новембра последње предковидске године. Вест су преузели и други медији и прича је наредног дана постала национална. У њој је очигледно препознато нешто „универзално шведско”.

Прва претпоставка о времену смрти покојника изречена је на основу хране у фрижидеру и поште која је у стану затечена. У Шведској обично нема поштанских сандучића у ходнику зграде, него се пошта убацује кроз мали отвор на улазним вратима. Тако у стану, са унутрашње стране врата, може да се направи планина поште, а да споља то нико не примети. 

Три године и осам месеци прошло је од смрти човека до тренутка када је комшиница са спрата помислила да је можда чудно што комшију, који је иначе у тој згради живео близу 40 година, дуго није видела. Одважила се на акцију… и провирила кроз отвор на вратима! Угледала је гомилу поште и о томе је обавестила предузеће које је власник зграде. Из предузећа су позвали полицију.

После увиђаја, окружни полицајац изјавио је како је реч о несвакидашњем случају. Полиција прилично често улази у станове покојника, обично после пријава о непријатном мирису, што буде неколико недеља или неколико месеци после нечије смрти. Овај пут прошло је више година, а нико од станара у згради ништа није осетио, нити приметио. Највероватније зато, рече, што је стан имао добру изолацију и вентилацију. Био је, такође, одшкринут прозор. 

Мали стан од 22 квадрата је, према сведочењу, био уредан, са веома мало намештаја, скоро као монашки. Покојник је лежао потрбушке у једном углу собе. „Као да је устао, а онда се срушио и остао тамо”.

У соби је била упаљена сијалица и свирао је радио…

После полицијске истраге и медицинске обраде посмртних остатака, јавност је обавештена да покојник није лежао мртав у свом стану „само” три године, него најверовтније три године осам месеци и осам дана. Ознака на календару остала је на 10. марту…

Дато је и неколико назнака о идентитету покојника.

У тренутку смрти имао је 78 година. У Шведској је живео од шездесетих.

Дошао је – „из бивше Југославије”.

Име није саопштено.

Рачунао сам кад је човек умро и израчунао да смо скоро четири године можда били комшије. Седермалм је био моја прва адреса у Стокхолму; одселио сам се „југоисточно” неколико месеци после смрти незнаног Југословена. 

Сусрет код споменика Наки Скоглунду

Кучкари, кажу разна истраживања, најлакше ступају у комуникацију са непознатим људима – куце хоће да се њушну, поиграју, изјуре, па онда неминовно дође до интеракције између власника: „Је л’ мужјак или женка? Колико има година? Како се зове? Која је раса…”

Ни то правило у Шведској не важи, бар не као другде. Као што комшије у згради трче ка степеницама кад виде да неко већ чека лифт, не би ли избегле замарајуће отварање уста и интеракцију коју по правилу доживљавају као непријатну, тако је мање-више и са кучкарима. Простран је град, има доста зелених површина…и није тешко ескивирати било кога.

Да будем искрен, ескивирао сам и ја. У бриљантном есеју Писмо из Шведске Сузан Сонтаг примећује како за Швеђане разговор никад не престаје да буде проблем: „Сваки пут кад конверзација почне, можеш да осетиш како расте физичка напетост између саговорника.” Ту физичку напетост осећао сам и ја – сваки пут кад би требало да се упуштам у причу. И Мици је била на своју руку, лујка покупљена као штене с паркинга у Врњачкој бањи, непредвидива, никад ниси знао ко може да је изнервира…

Из доба мојих шетњи с Мици по Седермалму један сусрет који нисам могао да ескивирам остао ми је урезан у памћење. Саговорник је био необичан, није се уклапао…

Сцена се одиграла крај споменика Наки Скоглунду, фудбалеру Хамарбија, Интера и шведске репрезентације. Као ни Гаринча против кога је играо у легендарном финалу Светског првенства 1958, ни Нака никако није успевао да се снађе у стварном свету и рано је умро, од алкохола. Становао је у Улици Катарина Бангата, тик поред малог трга који сада носи име Грете Гарбо, а која је такође у том крају одрасла и ишла у школу… У паркићу, мало поред зграде у којој је становао, насупрот Трга Грете Гарбо, Наки је подигнут споменик – гол у реалној величини и стилизовани метални он како шутира… и забија у рашље.

Крај тог гола-споменика Мици и ја смо свакодневно пролазили и по неколико пута. Преподне буду ту деца из оближњег вртића, некад на ходочашће дођу навијачи Хамарбија, а тог раног летњег поподнева на клупици крај Наке седео је чика пензионерског узраста, малко раздрљен, у демоде оделцу. Циркао је пивце на сунцу. И одударао је од фото-робота Седермалмљанина двехиљадитих.

Како смо му се Мици и ја приближавали, тако чика устаде са клупе – лименка му у једној, бела пластична кеса у другој руци – и искорачи према нама као да хоће да буде сигуран да не можемо да прођемо крај њега а да га не констатујемо.

„Знаш чији је ово споменик?”, обрати ми се на шведском.

Наравно да сам знао. Знао сам чак и реченицу да формулишем на шведском. Али би ми потребан тренутак, или два, да се саберем од изненађења. Нисам пре тога доживео да ми се у Стокхолму на улици обрати човек који жели само да заподене необавезан разговор. Ко је овај и шта хоће?

Неколико једноставних реченица било је потребно да се препознамо по акценту.

Прешли смо на нашки. После елаборације о Наки Скоглунду, чух у кратким цртама и његову животну причу. У Шведску је дошао као младић, шездесетих, са родитељима и сестром. У тренутку док причамо сестра му је лежала у болници, у Гетеборгу; требало је да иде да је посети. Он је радио као шофер и као шофер се пензионисао неку годину раније. Живео је у хиресрет станчићу на Содермалму, на десетак минута од места на ком смо стајали.

Хиресрет је тековина старих времена, нешто слично станарском праву – станови су се добијали на коришћење на основу ранг-листе и ко би се тако уселио могао је да користи стан доживотно. У новије време тај систем је пробушен и број таквих станова, поготово у централним деловима града, стално се смањује. Колатералне жртве „реформи” постали су и стари хиресрет-станари, махом радници, који су у зградама у којима живе деценијама постајали „мањина” и нешто као станари другог реда. 

Човек је говорио екавски, течно, али како већ може да говори неко ко је дуго, дуго одсечен од матерњег језика. Као да је из другог, с вихором прохујалог времена. Рече и да доле није био бар двадестак година – нема више никог тамо, помрли су…

Кад сам га на крају упитао одакле је доле и како се зове, трже се као да га опрљих питањем. Загледа се у мене, као да процењује да ли тако нешто сме да ми каже. Већ сам то виђао и доживљавао – људи су зазирали јер су због имена и места рођења трпели непријатности и увреде.

На крају ипак одговори.

„Југослав. Из Крагујевца.”

Долазио ми је Југослав понекад на памет после тога и потражио сам га у телефонском именику. У Шведској су сви у именику. На Седермалму је био један једини Југослав. Никад нисам успео да га добијем телефоном.

„Да није можда он…” 

Нобелова награда Петеру Хандкеу

Почетком децембра, недељу дана пошто је „најусамљенији човек у Стокхолму” постао медијска тема, сретох се са Ацом.

Ацо Драгићевић је из Пребиловаца у Херцеговини. У Шведску је стигао у избегличком таласу деведесетих. Кад се с породицом скрасио у Седертељеу, индустријском градићу надомак Стокхолма, покренуо је лист „Дијаспора”.

У то доба још беше више листова на српском или српскохрватском. У двехиљадитим оста само Ацина „Дијаспора”.

Новине су посредовале нашем упознавању и пријатељству. Имао сам осећај, а и сад га имам, да за „наше” приче, на српском, у читавој Шведској и не мари нико други сем нас. 

Сретнемо се, разменимо новости из наших парохија, па распредамо шта би требало ставити на папир, сачувати од заборава… 

Тог децембарског поподнева нашли смо се у кафеу „Академибокханделна”, књижаре која гледа на Х-торгет и Консертхусет.

У Консерхусету се то вече одржавала једна од свечаности у част добитника Нобелове награде. На тргу је била гужва и доста полиције. Нарајцани Бошњаци су се мобилисали да демонстрирају против Хандкеа, па су се и Срби дигли на контра-митинг. Пољаци који су дошли да навијају за Олгу Токарчук нашли су се потпуно ван контекста…

Густи децембарски мрак их је (срећом) брзо покрио, а хладноћа је неминовно хладила и најусијане главе. На северу мрак и зима анестезирају и најстрасније.

Кроз стакло смо посматрали представу на тргу испред нас и причали.

Реч о овом, реч о оном, споменух и покојног „Југословена”.

Ацо се тек беше вратио из Херцеговине, та прича му је била промакла.

„Сви ми ‘Југословени’ смо се показали, а ево и даље се показујемо”, рекох алудирајући и на митингаше на тргу… „Ипак, могао бих да се опкладим да је тај несрећник био Србин…”

Моја љутња као да је инспирисала Ацу.

„Провјерићу”, рече.

Неколико дана касније разговарао је са полицијом. Кад је завршио, послао ми је СМС од две речи.

„Бранислав Тешановић”. 

На Шумском гробљу

Иако је његов идентитет у једном тренутку обзнањен, полиција и надлежни недељама нису успевали да пронађу никога од Тешановићеве родбине. Мистериозност је подгревала интересовање медија. 

Службена сахрана организована је кад су завршене административно-бирократске формалности – читавих месец и по пошто је покојник пронађен. Место сахране – Шумско гробље, неколико је километара јужно од Седермалма. Са 100 хиљада гробних места највеће је гробље у земљи и под заштитом је Унеска као културно добро. Ту је сахрањена и Грета Гарбо. У истом крају, на пет минута од Шумског гробља, налази се и Српска православна црква Свети Сава.

Бранислава Тешановића на вечни починак је, по службеној дужности, испратио Јими Јансон, протестантски свештеник.

„Остављаш нас са многим питањима. Напустио си нас а да нисмо могли да се побринемо за тебе, да се опростимо, да кажемо збогом…”, рекао је током службе.

После је у камеру рекао како је било необично – сваке недеље на том гробљу се испраћа бар по једна особа без игде икога, а на сахрану Бранислава без игде икога дошли су новинари неколико главних шведских медија, фото-репортери, снимала је камера…

Сви су ишчекивали да ли ће се можда појавити неко од родбине, пријатеља…

Дошао је Ацо, са још два земљака. Ја нисам могао, отпутовао сам био за Београд.

„Са Драгославом Драгом Аврамовићем и Светиславом Светом Андрићем појавили смо се на сахрани са закашњењем. Вријеме смо изгубили тражећи једну од бројних капела које су се ушушкале у боровој шуми огромног гробља”, описао је Ацо одлазак на Шумско гробље. „У капели само сандук са покојником. Двије свјеће горе. У полукругу са обе стране сандука празни редови столица. Свијеће догорјевају. Присутна су само службена лица. Сви се интересују јесмо ли, нас тројица, родбина покојника.

– Нисмо родбина, али јесмо земљаци, каже Драго.

Улазимо у капелу да се опростимо од покојника.

Посљедњи поздрав човјеку којег нисмо познавали.

Не може бити а да се не јавља питање како је то могуће? Јесмо ли се толико отуђили једни од других. Плаћамо ли то, и на овај болан начин, данак и као појединци и као друштво у којем живимо – брзом темпу живота?”

Откривање самоће

Али Феган, новинар-истраживач програма Uppdrag granskning Шведске телевизије (СВТ), стартовао је ту Ацу – хтео је да зна да ли су познавали Бранислава. Ацо му је одговорио одречно, али се похвалио како је пронашао више информација о њему него што их је у том тренутку имала полиција. Али је пак пронашао тада једину познату Бранислављеву фотографију, из старијих дана… Од „ти мени, ја теби” трампе информација, почела је сарадња.

Заједно смо тражили одговор на питање: Ко је био Бранислав Тешановић и како се десило да сконча тако сам?

Uppdrag granskning, или у слободном преводу „Задатак истраживање”, је репортерско-истраживачка емисија Шведске телевизије са вишедеценијском километражом. Ужива велики углед као новинарска и друштвена институција. Под лупом Uppdrag granskninga су „велики играчи” – компаније, бизнисмени, државне установе, политичари… Не само да додирују недодирљиве, неретко их опасно завале. У овом случају скренули су са уобичајног пута. 

„Самоћа је у Шведској велика тема”, написао ми је Али, пошто смо ступили у кореспонденцију. „Хтели бисмо да се ухватимо у коштац са том тешком темом тако што бисмо осветлили Бранислављеву судбину. Има етичких дилема око тога, али верујем да ако радимо са поштовањем, можемо то да урадимо како треба.”

Описујући недостатак писаних извора у југоисточној Европи, швајцарски историчар Оливер Јенс Шмит рекао је негде да се о псу мезимцу папе Пија II зна више него о појединим војсковођама на Балкану. Слажући коцкице о животу Бранислава Тешановића из прве руке сам се уверио да са нашим архивама ни данас није много другачије. У једном ми је дословно речено: „Ми ни о знаменитим личностима немамо комплетну грађу, камоли о неком анонимном…”

Бранислављеве животне станице у Шведској – долазак, послови, адресе – лоцирали смо такорећи из места. Зна се шта је где похрањено, архиви су сређени, дигитализовани, мање-више доступни; није чак нужно наступати под фирмом Шведске телевизије да би се у њих ушло и до нечега дошло. Код нас су, да, били ратови, паљене су и нестајале матичне књиге и штошта друго, али није само то. Много је расутог и уништеног небригом, аљкавошћу, кратком памећу… Као да су архиве о нама важније другима… 

Побуђе, општина Братунац

Усељеничка служба Шведске чува документ из ког се види када је Бранислав Тешановић стигао у Шведску; ту стоје и основни подаци о њему – место и датум рођења, претходна адреса, запослење. На основу тих података Ацо је, уз помоћ земљака из Власенице, дошао до Бранислављевог извода из матичне књиге рођених.

Рођен је 10. марта 1938. године.

Место рођења – село Побуђе, општина Братунац, Дринска бановина, Краљевина Југославија. Данас је то Република Српска у Босни и Херцеговини.

Мајка му се звала Цвијета, девојачко Илић, рођена 1913, преминула 1941.

Отац се звао Милутин и рођен је 1912.

Сестра – Бранка, рођена је 1940. Имала је двоје деце. Постоји индиција да је сестра жива.

Од тога се кренуло у трагање. У више праваца. Ишли смо свуда где би се отворио неки траг. Неки трагови водили су ка новим информацијама и разјашњењима. Неки трагови су, испоставиће се, намерно наводили у кривом смеру. Човек некад свесно или несвесно замагљује или брише трагове за собом – зато што нешто и сам жели да потисне и заборави…

Али, како написа Иво Андрић у Травничког хроници: „Од свога порекла и детињства се не може побећи”. 

Канцеларија на Теразијама

Те 1965. године Луј Армстронг је свирао у Београду, Ролингстонси су издали сингл I Cant Get No (Satisfaction), Дилан је прешао на електрику и објавио Like a Rolling Stone, Црњански се вратио у Југославију, у Београду је отворен Музеј савремене уметности, у Бразилу је уведена војна диктатура, Де Гол је победио Митерана на изборима, умро је Черчил, убијен је Малком Екс, премијерно је приказан Доктор Живаго, Радивоје Кораћ је дао 99 кошева Асвику из Стокхолма…

Дванаестог новембра 1965. Бранислав Тешановић је са 27 година стигао у Шведску.

Само три дана пре тога, 9. новембра, шведска Државна управа за тржиште рада је, у сарадњи са југословенским Заводом за запошљавање, отворила канцеларију на Теразијама у Београду. Интересовање је било велико. Само од 9. новембра до 21. децембра 1965. године кроз ту канцеларију ће проћи 2.300 људи. Током 1966. свакодневно ће је посећивати 65 људи.

Шведска предузећа су Државној управи за тржиште рада слала захтеве колико радника им је потребно и са каквим квалификацијама. Некад су и сами представници послодаваца долазили у Југославију и учествовали у регрутацији радне снаге. У сарадњи са југословенским Заводом за запошљавање бирало се из којих крајева Југославије ће радници бити регрутовани.

Организоване су посете шведских представника по местима у унутрашњости, потенцијални радници су се упознавали са условима живота у Шведској, обављани су лекарски прегледи и, по сређивању документације које би потрајало пар месеци, организован је превоз до Шведске. Нови радници дочекивани су на својим радним местима.

Иако се датум Бранислављевог одласка у Шведску скоро у дан подудара са отварањем београдске канцеларије шведске Државне управе за тржиште рада, то може да значи и да је у Шведску отишао независно од ње (у супротном вероватно би морао да сачека неколико месеци). У прилог том сценарију иде и то што у архиви шведске Државне управе за тржиште рада није пронађен његов фајл.

Савезно извршно веће је раније 1965. године донело одлуку да југословенски грађани могу у иностранство без излазних виза. Тако су Југословени у Шведску, а и другде, легално одлазили пре и мимо међудржавног споразума.

Досељеничку политику Шведске у то доба диктирале су потребе предузећа, а она су била првенствено заинтересована за неожењене и неудате младе и здраве раднике са села, са релативно мало образовања, који би брзо могли да науче једноставне, монотоне и репетативне послове. Процењивало се да ће такви радници дуже остајати на истим радним местима „јер су навикли на тежак и монотон рад”. Процене су касније потврђене у пракси.

Раднике који су одлазили самоиницијативно, на своју руку, није нужно одмах чекало радно место, већ су обично морали мало и да се сналазе. То је доба огромног раста шведске индустрије и посла је било, није морало дуго да се чека. 

Радници на привременом раду у Шведској

Документи из градских архива и црквених књига указују да је Бранислав првих година по доласку у Шведску променио више пребивалишта и занимања. Прва станица му је било мало село Висефјердаи у покрајини Смоланд на југу Шведске. Затим је провео краће периоде у Малмеу, Вестеросу и Гетеборгу. Радио је као металац, токар, дрвостругар, металостругар, бушач.

У Стокхолму се скрасио почетком седамдесетих. У предузећу „Сименс Елема” у Солни, специјализованом за склапање рендген апарата и друге медицинске опреме, радиће преко 18 година. У то време ће се уселити и у хиресрет станчић на Седермалму.

Архива „Сименс Елема” је у Немачкој, и Али је преко ње дошао до Курта, Бранислављевог колеге из тог периода. Он рече како је Бранислав био поуздан и примеран радник, али и тих, повучен. Никад нису разговарали о приватним стварима. „Није тражио контакт”, каже Курт. С обзиром на модел комуникације, контакт му сасвим сигурно није ни нуђен.

Шездесетих и седамдесетих Југословени су – као Југословени – били једна од најбројнијих invandrare заједница у Шведској и понајвише су се дружили међусобно – и због језика, али и због културних баријера. У местима где је било наших ницала су удружења, клубови, покретане новине, спортски клубови… Више југословенских фудбалских тимова такмичило се у нижим лигама.

По доласку у Стокхолм, Бранислав се активирао у једном од њих. „Плави тим” основан је 1972. године и такмичио се петнаестак година у Трећој шведској лиги. „Дијаспорским” каналима Ацо је дошао до тренера „Плавог тима” Симе Вучковића, неких бивших саиграча и познаника… Неки од њих и дан данас се окупљају у једном кафеу у тржном центру у Солни.

Бранислав је био голман Б-тима „Плавог тима”.

„Био је кратак”, каже Сима, „тако да није баш имао предиспозиције да буде неки велики голман. Али могао је да стоји на голу.” Бранио је понекад, најчешће у летњој сезони, кад су други били на одмору.”

Први мај у знаку спорта

Божо Драгић, репортер „Југословенског листа”, извештава са Првомајског турнира 1977. у Шепингу који је обележио голман Плавог тима. Наслов објављеног текста је: „Први мај у знаку спорта”. У њему пише:

„Послије дуге зиме, леда и снијега дошао је дуго очекивани 1. мај. Тај дан, дан радничке класе био је и први сунчани дан ове године. Као да је и природа хтјела да каже неку реч поруке и буђења. Из Стокхолма смо се упутили аутобусом са екипом Плавог тима на традиционални фудбалски турнир у Шепингу…
 Учесници турнира били су Катринехолм, Весторос, Шепинг и Плави тим, а поздравне речи учесницима упутио је друг Радојица Максимовић, председник Југословенског удружења из Шепинга: ‘Радујемо се да овај турнир пада у јубиларној години приједседника Тита – 40-годишњицу доласка на чело КПЈ и 85-и рођендан. Надам се да ће и данашња фудбалска надметања бити у том духу.’
   У првој утакмици Катринехолм је победио Шепинг 3:1. Друга утакмица Вестерос – Плави тим донијела је пуно узбуђења и било је право уживање за публику…. Момчад обију екипа су приказале допадљив и атрактиван фудбал, са смишљеним и духовитим комбинацијама. Шансе су се наизменично догађале на једној и другој страни, али је утакмица у регуларном времену завршена неодлучно 1:1. Код извођења једанестераца успјешнији је био Плави тим и коначним резултатом 5:4 се пласирао у финале.
   У финалној утакмици нисмо видјели ни један згодитак. Овај резултат је одговарао ономе што смо видјели на терену, а умор се већ осјећао на играчима. У извођењу једанестераца поново је Плави тим био надмоћан и резултатом 5:3 освојио пехар. Најуспешнијих играч турнира је свакако вратар Плавог тима који је одбранио четири ударца са бијеле точке. Сви сусрети одржани су у таквој пријатељској атмосфери и фер игри, какву љубитељи фудбала и фудбалери врло ретко доживљавају.”

У тексту се не наводи име голмана, па можемо да претпоставимо да је то био Бранислав.

Тренер Сима и бивши плавотимци из кафеа у Солни присетили су се још једног интересантног детаља – Бранислав је похађао курс и на крају добио дозволу за управљање малим приватним авионима. То је било скупо задовољство. Процењују да је за то морао да штеди најмање пет година.

Иако је за дозволу морао да се помучи, кад ју је коначно добио није много летео, јер му је један од првих летова пресео. Уплашио се био за живот.

Случајно је, не знајући, улетео у зону где је било забрањено надлетање цивилним авионима и за њим је узлетео војни авион. Пилот му је сигнализирао да слети, али се он, по причи, толико успаничио и спетљао да није знао ни шта да одговори, ни шта да ради. Некако је, ипак, успео да слети, али га је после тог шока наводно минула жеља за летењем..

Аеродром Брома у Стокхолму опслужује и мале приватне авионе и то је стециште приватних летача. Нико из тих кругова не сећа се Бранислава. Свеједно, у архиву је пронађена документација која сведочи да је заиста полагао и добио дозволу за летење – 1981. године. 

Кратка историја Карабурме

Улица Јухорска број 4 у Београду, у насељу Карабурма, наведена је као последња Бранислављева југословенска адреса, а као последњи послодавац – предузеће „Давид Пајић Дака”. Тако је лично навео у формулару Усељеничке службе по доласку у Шведску.

Кроз 19. век, а и кроз део 20. века, Карабурма је била синоним за губилиште и злу судбину. „Завршити на Карабурми” или „послати некога на Карабурму…” дуго је имало преносно значење. Све до почетка 20. века ту негде поред данашњег Панчевачког моста извршаване су смртне казне.

Погубљени су на лицу места закопавани, без обележја, па се место сматрало уклетим и за њега су везиване свакакве сујеверице. Веровало се, на пример, да су громови који су приликом олује ударали око Карабурме, у ствари ударали у необежене гробове и да је то знак божје срџбе.

Касније, кад је крај почео да се урбанизује, радници су наилазили на кости чим забоду ашов у земљу. Касније је на Карабурми била шинтер-мала, где су довођени пси-луталице. Ако их у року од три дана нико не би тражио убијани су (секиром), а њихова одрана кожа продавала се за пет динара и од ње су се правиле рукавице.

На Карабурми су могле да се дижу куће без дозволе и никле су фавеле, без водовода и канализације. Ипак, све до иза краја Првог светског рата крај је био ретко насељен. Ствари се мењају изградњом Панчевачког моста 1935. и проширењем текстилне фабрике „Коста Илић и синови”. После Другог светског рата крај се убрзано урбанизује и Карабурма ће 1955. добити статус београдске општине, а две године касније биће прикључена општини Палилула.

Пошто је у приобаљу Дунава било смештено доста индустрије, за раднике који су ту радили Карабурма је била згодна локација за становање. Доста радника предузећа „Давид Пајић Дака” живело је на Карабурми.

Јухорска је једна од улица које секу Улицу Маријане Грегоран. Зграда на броју 4 је петоспратница из шездесетих година. Станари на које смо наишли не могу да памте шездесете, а Бранислављевих исписника или старијих од њега у згради више нема. 

Радник у „Даки” 

Предузеће „Давид Пајић Дака” било је највећи произвођач лифтова у Југославији и на Балкану. Крајем седамдесетих имало је чак 2.200 запослених широм бивше Југославије, а само у Београду одржавало је 10 хиљада лифтова. Производило је и за наменску индустрију (касе, рафове и слично), а радило је доста и у иностранству – у Индији, Пакистану, Совјетском савезу, Турској, Либији…

У транзицији и приватизацији предузеће је распарчано и приватизовано.

У тренутку када смо истраживали животни пут Бранислава Тешановића, некадашња управна зграда фабрике у Ванизелисевој улици, бившој Ђуре Ђаковића, срушена је зарад изградње „пословно-стамбеног објекта”. Од некадашње зграде која је била и историјски споменик и споменик културе, сачуван је само део фасаде од цигле.

Архива предузећа такође је раздељена и чува се (оно што је сачувано) на различитим крајевима града. Један део је у полунапуштеном депоу „Икарбуса”, уз ауто-пут према аеродрому. Епоха трудбеничког полета у прашњавим фасциклама оронуле и запуштене зграде. Картони личних доходака, распореди годишњих одмора, листа чланова Савеза комуниста, ранг-листе за станове, добровољни даваоци крви…

Имена, одлуке, решења, записници… и вишеслојна прашина таложена десетлећима. Бранислава нигде. 

Фини мали господин

У образложењу својеручно писане молбе за шведско држављанство, Бранислав је 1987. године навео да је 22 године у Шведској и да у своју родну земљу није ишао последњих девет година: „Немам контакт ни са ким оданде, ни са породицом, нити са било ким другим, најмање 15 година.”

Пет година касније, 1992, отишао је у превремену пензију – због здравствених проблема. Жалио се на болове у телу. Послови које је радио читав радни век очигледно су узели данак.

Комшиница из зграде у Стокхолму (она која је приметила да га дуго нема) описала га је као „финог малог господина”. Уредно јој се јављао, али никад за толике године нису причали. Као карактеристично, запазила је како је одлазио у дуже шетње.

Ишао је у Културхусет и у Кунгстрегорден – да игра шах.

Културхусет је огромна „кућа културе” близу Централне станице у центру Стокхолма (по концепту нешто налик Дому омладине). Под истим кровом ту су библиотеке, позориште, биоскоп, галерије, кафеи, ресторани… На једном међуспрату дежурна екипа и дан данас игра шах. Углавном су то старији invandrare, дођоши. Кунгстредгорден је парк недалеко одатле; тамо се шахисти из Културхуеста преселе у краткој летњој сезони.

Интересантно, и у фото-архиви Културхусета пронађена је једна фотографија шахиста на којој се види и Бранислав. 

Сима је тренер Плавог тима био волонтерски. Приходовао је од посластичарнице у улици Дротнинггатан у центру града. Ту су редовно свраћали „Југовићи”. Долазио је и Бранислав.

Кад је Сима посластичарницу продао, тад отприлике и Бранислав нестаје из видокруга тог друштва.

На питање кад је тачно то било, Сима одговара: „Деведесетих.”

Када је почео рат у Југославији, „Југословени” у Шведској су се поцепали и поделили уздуж и попреко. Већина југословенских организација претворила се у националистичке сателите који су мање-више само репродуковали званичну пропаганду – српску, хрватску, бошњачку… Они који нису хтели да прихвате скретање у национализам, или из неких других разлога нису могли да се уклопе, повлачили су се у себе…

Ја у то време нисам био у Шведској, али сам се о томе наслушао прича људи различитих генерација. 

По ономе како су шведски медији деведесетих, а и касније, именовали, Бранислав је био „босански Србин”, па још из села поред Сребренице. 

Из Стокхолма у Побуђе

На аутобуској станици у Братунцу нашао сам се са Дарком, таксистом из Сребренице, са којим ме је повезала пријатељица коју је својевремено возио по том крају. Уз кафу на станици, објашњавам му шта тражим.

„Јеси сигуран да је Побуђе? Да није можда Побрђе?”, пита ме.

Није први који поставља то питање. Разни људи су и Аци и мени објашњавали како је Побуђе стопроцентно бошњачко-муслиманско и да тамо нема Срба. Побрђе, на другој страни братуначке општине, српско је село.

„У изводу из матичне књиге рођених пише Побуђе. Хоћу да проверим, ако је то уопште могуће…”, одговорим.

Дарко познаје крај, ту је читав живот. Ипак, у Побуђе – које је петнаестак километара од Братунца – није раније залазио. До тамо се иде прво главним путем – кроз „географију разарања”. Кравица, Урковићи, Хрнчићи… Топоним до топонима знан по рату и злу. Ожиљци су и даље свуда. Не могу да не боду очи.

Негде између Урковића и Хрнчића одваја се уски пут за брда. Кривудамо узбрдо. Са врха пуца поглед. Излазимо из кола. Гледам брда и удолине испред себе и схватам да сам Побуђе погрешно замишљао. Уместо кућа груписаних на једном месту, ово су разбацана мала села. Побуђе је, разјаснио сам касније, име за двадесетак села. Није било шансе да све то обиђемо.

Спуштајући се низ другу страну брда пролазимо кроз насеље, поред мале џамије… Житеља има, види се да ту неко и живи, ал нигде никога да сретнемо. Има обновљених кућа које изгледају ново, али су на њима углавом спуштене ролетне, као да су све закатанчене.

„Раде људи у Немачкој, Аустрији…”, каже Дарко.

Обећа ми да ће ми пронаћи контакт учитељице која је некад у Побуђу радила, па да за неки дан, кад будем долазио са Алијем и његовим камерманом, некога и сретнемо ко би нам евентуално нешто рекао.

У повратку пролазимо кроз Коњевића Поље. Показује ми нову српску цркву крај пута… „Ово је муслиманско место… Црква је подигнута на приватном имању… Суд је пресудио да треба да се премести…” Спомиње ми и фрку која се дигла кад су се основци из Сребренице на школској прослави Светог Саве усликали са четничким обележјима и слику ставили на инстаграм. За трен је пукла политичка криза све до Сарајева и Бањалуке.

Не знам које је чије село. Чија год да су, читав предео делује као да је испражњен од људи. Чак и тамо где некога има, нема живости, устрепталости. Као да је све замађијано, анестезирано, на „холду”… Пусто и суморно. У Сребреници, каже ми Дарко, не ноћи ни хиљаду људи. Братунац је мало живљи. 

Црквене књиге из братуначких цркава, оно што је од њих остало, још педесетих су пребачене у општину. Матичар Нешо ми такође понавља како у Побуђу нема Срба.

„Тешановић није презиме из тог краја”, каже. „Вероватно му је отац био ‘нешто’…” 

Кроз источну Босну

Спуштам се до Љубовије, одмах с друге стране Дрине. Једну ствар хоћу ту да проверим.

Већина Бранислављевих познаника и другара – из Плавог тима и других – навела је како им је говорио да у Југославији „нема више никога”, без улажења у ширу причу и објашњавања. Једино је тренеру Сими споменуо како је као дете био усвојен. Та прича је била веома магловита. Наводно га је у кућу примио (бивши) партизан из Љубовије, и са њим је живео до петнаесте, шеснаесте године, а онда је између њих избила свађа, не зна се око чега, и Бранислав је после тога – по тој верзији – морао да оде.

Између Братунца и Љубовије саграђен је нови мост – гранични прелаз – али није још (био) пуштен у промет.

Откад сам се упустио у истраживање Бранислављеве судбине и миљеа из ког је потекао, често сам посезао за Андрићем. Можда постоји темељнији извор о источној Босни од њега; ја га нисам нашао. Питам се да ли ово сада одговара његовим мрачним слутњама. Или је другачије замишљао. И шта би он, који је толико славио и идеализовао мостове, рекао за овај нови и модеран који спаја обале са којих су исцурели људи. 

Пуста аутобуска станица у Љубовији. Празни и руинирани локали око ње. Центар за социјални рад у Љубовији постоји од 1976. године. Шта је било пре тога, ко се бавио усвајањима и где би могла да буде архива из четрдесетих и педесетих, немају појма.

Шетња између установа. Нико не зна ништа што би мени могло да значи.

„О томе може да зна једино Топлак.”

Топлак је матичар. Свакакве приче из тог краја зна, свашта му је пролазило кроз руке. Објашњавам. Потражиће.

Никакав документ са именом Бранислава Тешановића неће пронаћи. 

Кад сам на крају дана укључио рачунар, чекао ме је мејл од другара, историчара који се доста бавио истраживањем жртава у Другом светском рату, поготово у НДХ. Пошто су Побуђе и источна Босна у то доба формално припадале НДХ, и од њега сам тражио сугестије за трагање. Послао ми је документ пописа жртава рата из Босне и Херцеговине у Другом светском рату, по општинама и селима, из 1964. године.

Жртве из села Побуђа у општини Братунац излистане су на 1062. страни. 

Укупно је двадесет два имена. Четири су различите спецификације смрти: „убијен у директном терору”, „погинуо у директном терору”, „заклан у директном терору”, „убијен од стране четника”.

Сва презимена су муслиманска: Авдић, Хајдаревић, Ибрахимовић, Јашаревић, Јашић, Мухаремовић, Нукић, Омеровић, Смајић.

Осим једног, последњег на листи: Тешановић.

„Тешановић (Јово) Милосава, рођена 1929. Српкиња, убијена 1944. у директном терору, Бања Ковиљача (1628030002)” 

Ратна сирочад

Од „власеничке везе”, преко које смо дошли до Бранислављевог извода из матичне књиге рођених, сазнајемо да је Бранка, Бранислављева сестра, жива. Има 80 година и живи у индустријском градићу на око сат времена од Београда. И њено двоје деце су истом граду. Имају око 60 година.

Али Феган ми сугерише да сачекам да он и камерман дођу у Београд, па да тек онда покушамо да ступимо у контакт са Бранком. Хоће да сними, ако буде прилике. У шведским медијима је око случаја створена читава мистерија, а нико није успео да је разреши тако што ће пронаћи неког ко је Браниславу био истински близак.

Кад је дошао дан, ја сам тај који треба да телефонира. Намештају камеру, стављаљу ми бубицу, зовем… Нико се не јавља. Кратко олакшање пре следећег позива. Нервозан сам. Не знам да ли жена уопште зна да јој је брат мртав, не знам у каквим су односима били… Зовем поново десетак минута касније. „Добар дан…”

Деликатно је, али ступамо у разговор и прича полако креће. Пита ме да ли сам био са Браниславом.

„Ммм, знате, Бранислав је преминуо…”

Знала је. Два-три дана раније њена ћерка је била у Шведској амбасади. Касније те вечери дошла је код Бранке и показала јој је Бранислављеву фотографију коју је фотографисала у амбасади (исту ону коју је Али пронашао). Није га препознала. Нису се чули преко 50 година.

„Ми смо ратна деца. Сирочићи. Нисмо мајку запамтили…”

Није била вољна за сусрет.

„Нисам у стању…”

Захваљујући Бранкиној ћерки и унуку, ипак смо се срели. 

Њена прва сећања су из дома за ратну сирочад – из Јарковца у Банату. Није знала да ли је имала мајку, оца, брата, сестру. „Кад бисмо ми деца легли у соби – велика је просторија била, горе је била лампа, зидна, плафоњерка, и онако у полумраку ми бисмо главом љуљали и говорили: ‘Тата, мама, водите ме кући…'”

Прво сећање на оца и брата је из 1947. године, кад је имала седам година. Тада је отац, заједно са Браниславом, дошао да је узме из дома. Не зна где је Бранислав провео ратне године. Каже да отац о томе никад није причао.

Из Јарковца нису отишли у Побуђе, него Власеницу. „Отац је тамо имао кућу која није разрушена”.

Од оца је чула да је рођена у Побуђу, никад тамо није живела. Цвијету, мајку, никад није спомињао. После рата се поново оженио и са другом женом је имао двоје деце.

Са Браниславом се лепо слагала, он је био старији две године и волео је, каже, да је зачикава… Сећа се да су одлазили у вежбаоницу, у спортски клуб, на екскурзије које је школа организовала, на такмичења у Сарајеву, Тузли…

Понавља више пута како су детињство и године које су провели заједно „прошли као трен”, како је све то трајало јако, јако кратко… Кад је завршио школу, Бранислав је отишао у војску, а после војске у Београд. Она се удала чим је завршила школу и са 18 је родила прво дете, а годину дана касније и друго. Са малом децом за њу је почео неки други живот.

Бранислав је са оцем очигледно имао проблематичан однос. Један разлог за „злу крв” био је то што Бранислав није желео да настави очев занат и ради као ковач, а отац њега није желео да подржи у науму да заврши техничку школу. На своју руку ће се зато уписати у школу у Сарајеву, али ће после само месец-два морати да одустане јер није имао средстава да себе издржава.

Међутим, није, било само то, чини се, мада тај могући дубљи разлог остаје у магли. Дало би се закључити да је отац, иако вредан човек и добар радник, био преке нарави, груб, а можа и насилан. Бранислав није био тип који би на насилност узвраћао и улазио у обрачун; бирао је да оде и прекине све везе.

На опаску како су људи који су Бранислава познавали у Шведској редом истицали да је био повучен, она каже: „Такав је био… Кад смо дошли из дома, повучени смо били…” 

Фотографије из албума

Из породичног дома у Власеници Бранислав је свакако отишао у другој половини педесетих – Бранка се не сећа датума, као што се не сећа ни где је тачно служио војску, иако је у њеном фото-албуму и једна Бранислављева фотографија управо из војске.

Са мајком има једну једину фотографију – Бранка је на њој беба, а Бранислав има две и по, три године. По његовом одласку од куће, видели су се свега неколико пута – сећа се да је једном дошао у Власеницу кад су њена деца била мала, а она је неку годину касније оставила децу на чување код комшинице и отпутовала у Београд, да види како се снашао и да ли има девојку.

Упознала је тада Бранислава са својим девером, који је био доктор. Бранислав је био добро расположен, и није био сам. Њено сећање потврђује и фотографија из албума коју су јој поклонили. „Бранки, од Олгице и Бранислава”, пише на полеђини. Датум је: 15. септембар 1964.

Бранка каже да јој је Бранислав, испраћајући је тада на воз, споменуо да планира да иде у иностранство. Растанак на Железничкој станици у Београду у септембру 1964. је последњи пут да су се видели. У прво време пошто је отишао за Шведску, нека вест о њему би и дошла. Врло брзо је, међутим, настао потпун мук. „Никад се ником није јавио, није звао, писао…”

Следећи мужевљеву службу, Бранка се, са породицом, одселила из Власенице на Косово. Селили су се, за службом, и касније. И Бранислав се првих шест, седам година у Шведској често сељакао, није имао дугорочну адресу… Шта год да је био разлог, контакт и комуникација између брата и сестре су изгубљени.

Вест да јој је брат преминуо стигла је до ње заобилазним путем. Неко од рођака је нешто јавио полусестри, она је јавила Бранкиној ћерки, а ћерка је у Амбасади Шведске разјаснила да није реч о гласини. Тако је на крају дошло и до ње.

Нико јој није саопштио детаље око Бранислављеве смрти, али осећа, јасно јој је, да је био сам… Непрестано, каже, премотава живот уназад.

„Ево видите, мој живот је скроман… Сељакали смо се, није било лако, али подигли смо децу, сад су ту и унуци, већ велики… А он… Мислио је да ће му бити боље…“

Ту застане… шири руке… не завршава.

„Кад би ме неко питао да ли имам брата или сестру, рекла бих: „Имам брата, али немам појма где је. Али само нек је жив и здрав…”

Магнус, камерман, снимио је читав разговор. У сваком амбијенту он тражи и проналази прави кадар. Зна и да гурне не би ли га ухватио, да нешто случајно не пропусти. Код Бранке у кухињи, где смо седели, попили кафу и разговарали, промакао му је само један мали детаљ – сличица Гаврила Принципа, на зиду, уз календар. 

Различити светови

Дарко, таксиста из Сребренице, јавио ми је да у Побуђу у школи потражимо домара Адмира. Кећемо рент-а-кар аутом београдских таблица. Вози Магнус. Кад смо већ били крај Дрине изненадила га је табла „Босна и Херцеговина”. Био је убеђен да идемо на Косово. Њему је то скоро па исто.

Не капира ни зашто ја осећам нелагоду. Али зна. Он је избегличко дете, а одрастао је у Ринкебију, симболу имигрантског предграђа. Шведски је усредсређен на зацртани циљ, али има и емпатију према људима с којима ради. Свестан је различитих светова – зајебаних, сјебаних и других.

Школа је у Бурницама. То је једно од 20 села под заједничким именитељем Побуђе. Кад се путем из подножја стигне на друго брдо „онда оштро лијево”, а не право, као што сам с Дарком ишао претходни пут. На врх брда Али седа за волан да би Магнус могао да снима. Ја сам на сувозачком месту. Пола километра од скретања улазимо у насеље. Има и неких људи на видику. Једна жена нешто ради крај пута, а изнад пута, под стрехом, екипица кафенише. 

„Добар дан, школа где је?”

„Школа, ено је, само се вратите овим путем.”

„Адмир, домар, је л’ ту…?”

„Не знам гдје је. Негдје је отишао.”

„Треба нам неко старији из села, јер радимо причу…”

„Ево, овај човек…”, каже жена и показује на једног из екипице који је најближе стајао.

„Не, не, ја сам млад”, одговара он на то.

„Он, он… њега…”, инсистира она.

Смејемо се, лед је пробијен. Излазим из аута, причамо. Придружила се и екипица која је кафенисала. Магнусу и Алију није јасно шта се дешава, али су брзо изашли и они.

Објашњавам причу од Кулина бана: човек у Стокхолму, умро сам, нико годинама није приметио да га нема, шведска полиција није могла да нађе никога од родбине…

„У изводу из матичне књиге пише да је рођен у Побуђу. Српско је име…Бранислав…”

„Овде нема…”

„Годиште је 1938, матични лист је нађен, пише Побуђе…”

„Еј стани… Јово Тешан… Је ли Тешановић презиме?

„Јесте.”

„Тешановић Никола. Он је у Милићима сад, ти његови наследници…”

„Отац Милутин је 1912. годиште. Кажу да је био ковач у селу.”

„То је Јове Тешана отац. Али у Милићима сад живи тај Тешан. Јово Тешан је једини што је припадао Побуђу.”

„То су два брата била.”

„Знам. Тешан је са мном био члан Савеза комуниста. Био је старији од мене. Доле им је била кућа – од Коњевић Поља кад скренете према Касаби. Он је продао кућу пре рата и преселио се у Милиће.”

Пошто смо хтели да продужимо до Милића, да пробамо да пронађемо те Тешановиће тамо, телефонирао је за инструкције.

„Миладине, побратиме… Од Јове Тешана наследници, гдје су у Милићима?”

Вехид из Бурница је возио испред нас, да нам покаже где је била кућа Тешановића у Побуђу, а онда и до Тешановића у Милићима. Успут смо застали на неколико места, да би Магнус могао да сними кућу, село, брда, долине, пут… У станкама причам са Вехидом. Његови су у тај крај дошли „од Ваљева”. Из Побуђа су били протерани деведесетих, после рата су се вратили…

Заједно смо позвонили на врата Тешановића у Милићима. Отворила нам је жена од седамдесетак година, у црнини.

Нада Тешановић је жена Бранислављевог брата од стрица Николе. Удала се 1971, тако да Бранислава никад није срела, он је нестао неколико година раније, али је за њега знала из приче свог свекра Јове. Спомињао га је, тражио, туговао што је „нестао”. Такав Бранислављев одлазак спочитавао је, по Надиној причи, свом брату Милутину, али и односу с маћехом.

Надин син је први сазнао за Бранислављеву судбину. У полицијску станицу у Братунцу је стигао допис из Шведске амбасаде у Сарајеву и један полицајац тамо се сетио њеног сина који сад живи у Словенији и вози велике камионе по Европи. Син није знао за Бранислава; она јесте… Од њих је онда вест отишла даље.

„Ту му је мајка сахрањена”, каже нам успут.

„Бранислављева мајка?” 

„Овде се сложиње Цвијета Илић, удата Тешановић, рођена 1913. преминула 1942. у болници Бијељина и син Благоје, рођен 1941. преминуо 1942. Споменик подижу: супруг Милутин, дјеца Бранислав и Бранка… ” – уклесано је у каменом споменику.

Тај споменик, као и други на том малом гробљу код Касабе где леже и Тешановићи, био је оборен у рату деведестих.

Крај споменика Цвијети Тешановић и њеном једногодишњем сину Благоју као да је прича коначно заокружена.

Дође тако неко време…

Тешановићи су „велико племе” из Херцеговине и одатле се се померали у различитим правцима и разним временима. Једно од померања према Босни било је подстакнуто одмаздом Турака после буне 1875. После Берлинског конгреса у Босну стиже Аустроугарска и почиње ново мерење времена…

„Градили су се друмови, нове државне зграде, и жандарске касарне у планини. Кад једног љета опет избише инжењери. Није се могло разумјети шта раде, али су сви говорили да ће провести жељезницу и да ће пруга ићи кроз бријег изнад вароши. Једни су се кладили да то неће моћи учинити, други су тврдили да ће довршити и то као што су све остало…”, пише Андрић у приповеци Рзавски брзаци. Има код њега још доста тога на ту тему.

Тешановић који се усидрио у Побуђу звао се Благоје, и дало би се претпоставити да је био пет до десет година старији од Андрића; значи, да је рођен у другој половини осамдесетих 19. века. А можда су били и вршњаци. Благоје је био Бранислављев деда и стигао је у Побуђе у првој деценији 20. века, негде од Хан Пијеска. Дошао је, или је можда распоређен, као путар. О томе би нешто вероватно могло да се нађе у неком бечком архиву.

Аустроугарска је Србе сматрала потенцијално нелојалним за војску и проналазила им је „резервне распореде”. Једно од занимања на која су рапоређивани било је управо путарство. Кућа коју нам је Вехид показао налази се крај пута, у удолини, између брда. Нека брда су од ових, нека од оних, Благоје Тешановић се посадио баш између.

„Ту им је била и вода”, показује Вехид поточић који се с брда слива.

Благоје је имао два сина: Милутина, Бранислављевог оца, и Јову, Бранислављевог стрица, оца оне Милосаве из списка жртава Другог светског рата, и свекра Наде Тешановић.

Милутин је постао ковач, Јово кројач. Опслуживали су брда и села у околини – српска, муслиманска… коме год су били потребни ковач и кројач. Уз кућу је била и кафаница, да онај ко дође да заврши посао може нешто да поједе и евентуално заноћи.

Пуцњи Гаврила Принципа на Видовдан 1914. Србима у Босни су закомпликовали живот. Има разне литературе о том времену. Независно од сценарија који се у њиховом случају реализовао, сасвим сигурно им није било једноставно и лако. Нема сумње да им је лакнуло кад се рат завршио и кад је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Милутин и Јово стасавају крајем двадесетих и почетком тридесетих и тада својим занатским умећем доприносе домаћинству. Милутин Тешановић и Цвијета Илић вероватно су се венчали у првој половини 1937. године – њему је тад било 25, њој 24 године. Десетог марта наредне године родио се Бранислав. Бранка се родила тачно две године касније. 

Године 1941. почиње Други светски рат у Југославији. Босна постаје саставни део НДХ, али НДХ никад није успоставила контролу над читавом својом територијом. Источна Босна ће постати кланица своје врсте. Бранислављев стриц Јово је завршио у Немачкој у заробљеништву. За Милутина, Бранислављевог оца, није јасно где је био за време рата. Није јасно ни шта се за то време дешава са децом. Бранку је отац 1947. године узео из дома за ратну сирочад у Јарковцу у Банату, али није јасно како је до дома уопште дошла у ратном вихору.

Такође, проверавајући тај траг, добио сам информацију да је дом у Јарковцу радио од краја рата па до 1947, 1948. године. Ако је та информација тачна, поставља се питање одакле су и како деца стигла у Јарковац, а међу њима и Бранка. За Бранислава се не зна ни толико.

Кућа Тешановића је у Другом светском рату запаљена. Према причи Наде Тешановић, Јовину жену Загорку и децу чували су и крили локални муслимани. Кад је то постало немогуће или сувише рискантно, помогли су им да побегну преко Дрине. Део породице рат је провео у избеглиштву у Бањи Ковиљачи. „Милослава” са списка жртава Другог светског рата је погрешно име; ћерка Јове и Загорке звала се Видосава и умрла је (према Надиној причи) од последица рањавања у бомбардовању Београда, пошто се затекла тамо 6. априла. У Бањи Ковиљачи је сахрањена.

Јови су комшије сачувале шиваћу машину и он се по повратку из заробљеништва враћа у Побуђе, обнавља кућу и наставља тамо са својим занатом. Његов син Никола, Бранислављев брат од стрица, оженио се са Надом 1971. Седамдесетих су им рођена деца, два сина. Кад су деца кретала у школу, продали су кућу у Побуђу, и отишли у Милиће. Никола је тамо радио у предузећу. Јово је тад већ био у пензији.. И док је био жив плаћао је накнаду за гроб ћерке Видосаве у Бањи Ковиљачи. 

Споменик незнаној особи

Одмах поред каменог гроба Цвијете Тешановић и њеног сина Благоја, на коме су од времена избледела слова, стоји црна плоча на којој пише само „Тешановићима”.

„Ја сам рекла сину да то подигне”, прича Нада. „Знате, све нам је било нешто наопако… Један син нам је извршио самоубиство 1999. Имао је само 22 године… “,

За време рата деведесетих, старијег сина распрскавајући метак погодио је у јетру. Био је више мртав него жив кад је медицинска сестра регистровала да још има пулс. Кад је видео у каквом је стању пацијент ког су донели, доктор је урадио нешто што је знао углавном из теорије. Јетра се регенирише… и он је исфронцлане комадиће скупио и некако „завезао”, па шта бог да.

Младић је недељама лелујао између два света. Претегло је на крају на страну живота. Преживео је, али се дуго опорављао.   

„Он је у Словенији и вози тамо, има већ 10 година. Има сина фудбалера који иде у школу и тренира фудбал… Голман је.”

За млађег сина каже да је био „млад, нежан дечко”: „Није рата волио никако, а овде рата било онолико…”

После његове смрти неко им је рекао да имају дуг према мртвима и тад су подигли споменику „незнаној особи”.

Али пита да ли то значи да Бранислав може да буде сахрањен ту, на том гробљу.

„Како не… Али ми немамо како да то организујемо”, каже Нада.

Причу о судбини Надиних синова, Тешановића рођених седамдесетих, и детаљ са гробом на коме пише „незнаном Тешановићу”, Али Феган на крају није убацио у документарац. Рече ми да би то закомпликовало причу и тражило доста додатног објашњавања, а формат који има на располагању је задат и ограничен. И без тога тај Uppdrag granskning је био најгледанији у сезони. Тајна самовања Бранислава Тешановића остаће заувек недоречена.

Документарни филм “Најусамљенији човек у Стокхолму”

Епилог

Кад сам дошао у Стокхолм, бициклом сам, с мојим другаром Рикардом, отишао до Шумског гробља. Рикард је малтене читав живот у Стокхолму и никад није био ту. Показао сам му прво где је гроб Грете Гарбо. Онда смо продужили до Бранислава. Али Феган ми је послао упутство како да нађем тачно место.

Читаво гробље је у шуми, трава је поткресана, све је уредно, сваки гроб се одржава. Лако смо нашли Бранислава. Оставио сам цвеће и једну јабуку.

На дрвеној плочи којом је гроб обележен нема Бранислављевог имена. Само број: 143. 

„Нико не зна шта значи родити се и живети на ивици између два света, познавати и разумевати један и други, а не учинити ништа да се они објасне међу собом и зближе, волети и мрзети и један и други, колебати се и поводити целог века, бити код два завичаја без иједнога, бити свуда код куће и остати заувек странац; укратко: живети разапет, али као жртва и мучитељ у исто време.” (Иво Андрић)

The post Најусамљенији човјек у Шведској звао се Бранислав Тешановић. Ово је прича о њему appeared first on ФИЛТЕР.

Простор општина Источно Ново Сарајево и Источна Илиџа напаја се водом са изворишта Тилава које је крашко врело и чија издашност варира. Kада је филтер направљен, 1968. године, просјек је био 150 литара, а максимум 210 литара.

Глобална промјена климе, интензивна сјеча шуме и изградња на ширем подручју Јахорине и Требевића (одакле Тилава добија воду), утицали су на смањење капацитета изворишта. Претходних деценија смањиван је доток воде у подземље, а све то утиче на издашност врела.

Kако се смањивала, најбоље показују подаци из 2003.године. Тада је минимална издашност износила 80 литара, док је посљедњих дана тај број 65 литара по секунди.

Kолико нам воде треба?

Дневна потрошња за подручје општина Источно Ново Сарајево и Источна Илиџа је око 140 литара по секунди, укључујући резервоар Kриж који сам, када се пуни, „вуче“ 30 секундних литара. Претходних мјесеци је, у одређеном периоду потрошња воде била и 180 литара. Тада су, кажу у Водоводу, почели упозоравати на рационално трошење воде и апеловали да се она не користи за пуњење базена или прекомјерно залијевање башти.

„Све до уназад мјесец данас смо те недостатке, у смислу дотока и потрошње воде, успјели надомјестити јер имамо резервоаре. За периоде екстремне потрошње имамо акумулиране количине воде у резервоарима па се то распореди како би се тај недостатак могао покрити“, каже Весна Kапетина, руководилац сектора пројектовања и развоја у KП „Водовод и канализација“.

Kада ни то није било довољно, а како би се избјегле редукције, почело се са „пригушењима“. Ни то не помаже у посљедњих неколико дана јер је доток екстремно низак, па је редукција била једина опција.

Редукција

„Нажалост, то је најнеповољније за грађане јер остају у одређеном дијелу дана потпуно без воде. Направили смо такав систем да имамо четири подручја и свако од њих је у редукцији по осам сати. Исцрпљујемо и количине воде и људске ресурсе јер то захтијева рад на терену буквално 24 сата. Зоне смо морали дефинисати тако да нам, док је једна у редукцији, обезбиједи количину воде за остале које ће моћи да буду покривене“, појашњава Kапетина.

Зоне су дефинисане и тако да током радних дана ниједна школа или вртић не остану без водоснабдијевања. Из предузећа појашњавају да затварање и отварање зона знају потрајати и до сат времена. Затварање се врши полако јер се само тако може сачувати комплетан водоводни систем.

„Покушавамо заиста на све могуће начине да превазиђемо ову ситуацију“, поручује Kапетина.

Шта Водовод ради како би се повећале количине воде?

Осим Тилаве, у систем су претходних година каптирана још два врела, али и њихова издашност у овом периоду је на минимуму.

Урађен је пројекат за укључивање још једног врела (Kасиповац), али проблем је што се оно налази на приватном посједу па због неријешених имовинских односа врело још није каптирано.

Истовремено, у току су геолошка истраживања . Геолози који су обилазили терен планирају радити подземне бушотине како би се видјело постоје ли додатне количине воде које се могу укључити.

Ипак, чини се да је једино право рјешење локација Kијево. Водовод је већ урадио идејно рјешење и пројекат којим се сагледава могућност да се вода са тамошњег извора прикључи у постојећи систем. У Kијеву се налази једно јаче извориште са 35 секундних литара. Тренутна потрошња у том дијелу града је занемарива у односу на издашност врела.

„Ми газдујемо водоводом у Трнову и тај дио у Kијеву и припада нама, али је то друга локална заједница. Дозволу за такав објекат или довођење воде до дијела који покрива водовод Тилава, издаје ресорно Министарство. Доводни цјевовод би ишао главним магистралним путем и ту су посебне сагласности „Путева РС“. Ако укључимо и вриједност те инвестиције, а то је по нашим прорачунима близу 2.000.000 KМ, то је дуготрајан процес.

Вода се Сарајеву не испоручује од априла 2018. године

Упитана о томе да ли се вода са изворишта Тилава продаје сарајевском Водоводу, Kапетина каже да су то дезинформације и да воду са тог изворишта користе само грађани Источног Сарајева.

Подсјећа да је уговор са сарајевским Водоводом потписан 2017. године и тада је прецизирано да се Сарајеву продаје вишак воде са изворишта Тилава.

„Тај уговор је трајао до априла 2018. године, када су они прекинули сарадњу. Послије тога се вода никада није испоручивала Сарајеву“, каже Kапетина.

The post Зашто имамо редукције воде и које је рјешење? appeared first on ФИЛТЕР.

Сарајевски Срби су зачетници позоришне умјетности на овим просторима. Деспића кућа била је претеча савременог позоришта и у њој су игране прве позоришне представе у граду на Миљацки.

Сарајевско српско позориште било је позоришна кућа и једина институција чији циљ је требало да буде искључиво бављење позоришном умјетношћу на територији ратног Српског Сарајева. Позориште је формално постојало неколико дана, а основано је 21. новембра 1995. године, а све активности око даљег рада позоришта прекинуло је потписвање Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини.

Позориште је било смјештено у Вогошћи, у просторијама бившег општинског Културног центра. Позоришна умјетност се у Српском Сарајеву одвијала у склопу културних центара, а окосница оснивања Сарајевског српског позоришта је представљало организовање првог Фестиивала монодраме Српске. Значај Фестивала монодраме у то вријеме био је несагледив у Републици Српској а његово одржавање мотивисало је готово све општине у Српском Сарајеву кад је култура у питању.

Општина Вогошћа, у сарадњи са Градом Српско Сарајево, иницирала је након одржавања првог Фестивала монодраме Српске у Хаџићима реконструкцију свог Културног центра у Сарајевско српско позориште.

Сарајевско српско позориште у Вогошћи је отворено, па одмах затворено, ноћ након што су објављени резултати дејтонских преговора, 21. новембра на датум који је одабран као крсна слава (Свети Арханђел Гаврило) позоришта. За разлику од Фестивала монодраме ово позориште трајало је само један дан а изведена је само једна представа, „Семе” Народног позоришта Републике Српске које је помагало цијелу акцију и о свом трошку успјело да допутује и изведе прву српску представу у Вогошћи захваљујући, прије свих, несебичном залагању тадашње директорке позоришта Љиљане Лабовић. Нажалост, егзодус Монодраме Српске подстакао је и егзодус Сарајевског српског позоришта.

Један од главних иницијатора формирања и отварања Сарајевског српског позоришта био је и Срна фест, који је добио велику политичку подршку Скупштине града Српско Сарајево и материјалну помоћ Општине Вогошћа. У кратком периоду од шест мјесеци, трпећи офанзиве и бомбардовања, бивши Дом културе претворен је у позориште са свјетским стандардима и нормативима.

Тадашња Влада Републике Српске, у низу приоритета који су је објективно притискали током егзодуса сарајевских Срба у фебруару 1996. године, није послала одговор гдје треба градити и организовати културни кутак за народ са ових простора. Град Српско Сарајево побринуо се за смјештај евакуисаних библиотека са Илиџе и Новог Сарајева и Фестивал Монодрама Српске из Хаџића, и све је пресељено у Лукавицу, у некадашњи Војнички клуб, као будући нуклеус културног живота Српског Сарајева. У њему је Фестивал монодраме наставио да живи, а са њим паралелно и идеја о реконструкцији зграде Војничког клуба у Сарајевско српско позориште, прву професионалну и до краја опремљену институцију тог типа у Источном Новом Сарајеву.

Сарајевско српско позорште организовало је током свог кратког формалног постојања играње само једне представе. Представа „Семе” Народног позоришта Републике Српске је изведена, а као посебан куриозитет ове представе је да је њеним извођењем 23. новембра 1995. отворена али истовремено и затворена нова позоришна сцена у Вогошћи, то јесте Сарајевско српско позориште. Било је то само два дана након прекида рата.

The post Сарајевско српско позориште appeared first on ФИЛТЕР.

Грађани Источног Сарајева бираће први пут директно на локалним изборима градоначелника.

Подсјећамо да се градоначелник до сада бирао посредно, тако што се чекало на формирање скупштина свих шест градских општина, потом на формирање Скупштине града и тек тада су одборници градског парламента бирали градоначелника.

О томе ко су били градоначелници и које странке су их предлагале, писали смо раније.

Измјене Закона о граду Источно Сарајево које су усвојене ове године, предвиђају директан избор градоначелника.

Чија имена ће бити на гласачким листићима?

Милорад Додик, предсједник СНСД-а потврдио је да ће кандидат ове странке бити Љубиша Ћосић. О осталим именима у СНСД-у се није ни говорило.

И док је СНСД-ов кандидат већ познат, остале странке се још не изјашњавају о томе кога планирају кандидовати.

Дарко Бабаљ, предсједник Градског одбора СДС-а Источно Сарајево прије два дана јавно је, гостујући у програму ОСМ ТВ, потврдио да ће ова странка имати свог кандидата за градоначелника. Ипак, није говорио о именима али је навео да “уколико СДС буде тражио од мене да будем кадидат за градоначеника, немам право да то одбијем”.

Мирослав Лучић, актуелни предсједник Скупштине града Источно Сарајево у јавности се све чешће помиње као један од најизгледнијих кандидата за градоначелника.

С обзиром на то да су свих претходних година у Скупштини града већину чинили одборници СДС-а и ПДП-а, дугогодишњи партнери у власти договарали су се о томе ко ће бити градоначелник.

Зато је интересантно што је Градски одбор ПДП-а Источно Сарајево два дана након Бабаљеве изјаве упутио саопштење за јавност у коме се наводи “да су става да ПДП има убједљиво најбоље кандидате за градоначелника и начелнике појединих општина које су у саставу града, те детаљно анализира потенцијалне кандидатуре, посебно за градоначелника Источног Сарајева и начелнике општина у овом граду”.

У саопштењу истичу и то да су “поносни на мандат актуелног градоначелника Ненада Вуковића који ову функцију обавља достојанствено, веома одговорно и на задовољство великог броја грађана свих шест градских општина”.

Из ПДП иде порука да најбољи морају бити кандидати за појединачне функције. “Ко су најбољи ће рећи становници у оквиру истраживања јавног мњења које је у току на овом подручју”, наводе у саопштењу.

С друге стране у СДС-у искључују могућност трећег кандидата за градоначелника, рачунајући само на кандидате СДС-а и СНСД-а.

The post Два или три кандидата за градоначелника? appeared first on ФИЛТЕР.