Борба за ослобођење Сарајева (2. дио)

Извор: demossokolac.com

Тог 5. априла 1945. године око 17 часова 18. хрватска бригада предвођена Слободаном Кезуновићем налазила се на полазном положају Вучја Лука – Црепољско спремна за одлучан напад на град. Његова јединица припадала је III босанском корпусу којим је командовао још један легендарни Сокочанин генерал-пуковник Перо Косорић (1918 – 1969).

Још од првих борби на Романији 1941. године, Перо Косорић се истицао великом храброшћу због чега је био један од најпознатијих партизанских бораца на Романији, а касније и један од најпознатијих партизанских команданата у Босни и Херцеговини. У састав III корпуса улазиле су следеће дивизије и јединице: 27 дивизија на челу са командантом генерал-пуковником Зекић Милошем (Србин) и у оквиру ње јединице – 16. муслиманска бригада, командант пуковник Мићић Спасо (Србин); 19. бирчанска бригада, командант Јовичић Ратко (Србин); 20. романијска бригада, командант генерал мајор Шћепановић Радомир и 38 дивизија на челу са командантом генерал-пуковником Херљевић Фрањом и у оквиру ње јединице – 17. мајевичка бригада, командант пуковник Милиновић Стојан (Србин);18. хрватска бригада, командант Кезуновић Слободан (Србин); 21. бригада, командант Каркаш Влатко.

Српски народ у БиХ поднио је, у Другом свјетском рату, убједљиво највећи број жртава и губитака, 721 хиљаду изгубљених живота. Истовремено, то значи и убједљиво највећи број људских живота уграђених у побједу над фашизмом и усташама.

„Наши су борци нестрпљиво чекали када ћемо кренути на Сарајево, које је у последњим сунчаним зрацима лежало испод нас. Загријани, радосни и борбени једва су чекали команду за покрет. У свим јединицама, код сваког борца напетост је достизала врхунац. Сваки корпус, свака бригада, сваки батаљон желио је да први стигне у град. Развило се спонтано такмичење“ каже даље генерал Кезуновић.

У овом тренутку остало је око 38.000 нациста и усташа у Сарајеву и они се увелико повлаче из града. Прије повлачења жељели су да униште што више инфраструктуре али су их у томе спријечили илегалци на челу са Владимиром Валтером Перићем (1919 – 1945), највећом легендом обавјештајног рада на овим просторима и вођом Покрета отпора у Сарајеву. Он је са својим саборцима бранио електричне централе, трафо станице, фабрике, пошту, мостове итд.

Усташки кољач Макс Лубурић схвата да су јединице Народноослободилачке војске Југославије у потпуности опколиле Сарајево и у ноћи између 4. и 5. априла кукавички бјежи из Сарајева у Загреб, авионом са аеродрома у Рајловцу. Побјегао је сам са пилотом, остављајући своје усташке одреде кољача да се сами сналазе.

Записи генерала Кезуновића о даљим догађањима наводе: „Пала је команда за покрет. У налету, трком, јурила је бригада према граду. Десетак километара који су нас дијелили од њега претрчали смо готово без даха и око 8 сати увече, радосни и сретни, улазиле у прве сокаке и улице, а из грла наших бораца орила се пјесма:

>> Сарајево чека партизане да му лијече од душмана ране. <<

Куће су се отварале, са свих страна трчали су према нама сретни и насмијани грађани, обасипали нас даровима, цигаретама и нудили јела и пића. Грлили смо се и љубили са људима које нисмо познавали и које нисмо никада видјели.“

При уласку у град срели су курира који их је обавијестио да се Њемци ужурбано повлаче из Сарајева. У граду се налазила заштитница и то у бункерима на Миљацки код Градске вијећнице.

„Процијенили смо да се из тог дијела града непријатељска заштитница може повлачити само у два правца: садашњом Титовом улицом или обалом Миљацке. 17. мајевичка бригада са другом Валтером Перићем (са њим смо се састали у Титовој улици код „Зоре“ творнице бомбона) упутила се Титовом улицом до Маријина двора, а наша бригада добила је задатак да запосједне обе обале Миљацке. Приликом изласка на Обалу почело је пушкарање на горњем току Миљацке. Један дио бригаде заузео је положај на лијевој обали ријеке код фудбалског игралишта на Скендерији, а други дио запосјео је на десној обали зграде позоришта, Поште, Другу мушку гимназију, Државну штампарију, велику зграду у којој је биоскоп „Тесла“, Електричну централу и простор тадашњег Циркус-плаца. Код посједања зграда борци су заузимали положаје на првом спрату да би избјегли непосредни удар из тенкова, јер се тенковске топовске цијеви не могу подићи да гађају први спрат зграде пред којом се налазе. На уласку у зграде остављено је обезбјеђење од неколико бораца. Јединицама је наређено да започну борбу уколико непријатељ наиђе, тек онда када из зграде биоскопа „Тесла“, у којој се налазио Штаб бригаде, буде отворена ватра. Око 10 сати ноћу све је било спремно и за последњу борбу у граду. Пушкарање са горњег тока Миљацке се настављало. Наши су борци нестрпљиво очекивали да Нијемци на њих наиђу. Око пола ноћи зачули смо зујање мотора. По цести, уз обалу Миљацке, наилазила је колона камиона и аутомобила прошарана са неколико тенкова. Пролазили су испод згарде биоскопа „Тесла“. Пустили смо да један дио колоне прође, онда су на њих бачене бомбе и отворена ватра из митраљеза и машинки. У исти мах из свих запосједнутих зграда од Позоришта до Циркус-плаца истовремено су бачене бомбе и отворена страховита ватра из митраљеза и машинки. Неколико минута било је као у паклу. Нијемци су се огорчено бранили, покушавали су да се пробију, а ми им нисмо дали. Борба се водила неколико сати. За Нијемце је то била борба на живот и смрт. И коначно, пред зору 6. априла, разбијена је њемачка јединица која је штитила одступницу из Сарајева, остављајући уништене камионе, тенкове и аутомобиле. Само у овој борби било је 35 мртвих, 5 заробљених и велики број рањених Њемаца. Неколицина је успјела да се бјегом спаси из Сарајева, док се један дио посакривао по граду, па смо их током дана извлачили из подрума, поткровља, шупа, итд.

Освануо је 6. април. Град је био слободан, радостан и распјеван. Грађани и борци који су га ослободили славили су побједу.“

Овде се казивање генерала Кезуновића завршава. На дан 6. априла 1945. године сломљен је отпор Нијемаца и усташа и Сарајево је коначно ослобођено. Јединице III корпуса прве су ушле у град и ослободиле га. На челу читавог III корпуса био је наш Сокочанин генерал-пуковник Перо Косорић. Јединице НОВЈ имале су у операцији ослобођења Сарајева 637 погинулих, 2020 рањених и 27 несталих бораца.

Званична верзија догађаја каже да је Валтер Перић погинуо када је кренуо према Електричној централи, од топовске гранате испаљене из малог талијанског тенка са Циркус плаца. Незванична верзија каже да су Валтера убили с леђа по наређењу, јер је својим обавјештајним радом прикупио информације о високим функционерима, које би их угрозиле након завршетка рата. Истина ће, као и много пута до сад, највјероватније остати сакривена. Ипак, наша је дужност, а и дужност будућих покољења, да његујемо културу сјећања на ове изванредне личности, храбре народне хероје који су учинили апсолутно све могуће и немогуће да спасу отаџбину и народ, и земљу ослободе окупаторског терора. Ослобођењем Сарајева отпочела је последња битка за ослобођење цијеле Југославије, а сви ми, данас и заувијек, можемо бити поносни што су наши Сокочани дали огроман допринос овој сјајној побједи. Слава им!