Зато што памтимо: Сретан вам 6. новембар, Дан ослобођења Сарајева!

Извор: Филтер

“Сарајево се обукло у најсвечаније рухо, да дочека српску војску, да дочека браћу српску из Србије…а на Жутој табији, на мјесту на коме се деценијама вила царска аустријска застава, вије се српска. Вије се као симбол слободе, поздравља весело лепршајући се у зраку, јуначку, непобједиву српску војску…Потпуковник Ранковић и ја, сваки у своме куту, наслоњени главом на руку, сједимо, ћутимо и плачемо…”

Ово су сјећања љекара Милана Јојкића сачувана у дјелу “У Сусрет српској војсци у Сарајеву 1918.”. Јојкић је био у трочланој делегацији Народног Вијећа која је била одређена за састанак са Војводом Степом у Вишеграду. На том састанку је договорен улазак српске војске у градове, како би се успоставио ред.

Први српски војник у Сарајеву

У воз који је кренуо 6. новембра 1918. у 10 часова из Вишеграда за Сарајево, укрцали су се војници 14. пука Тимочке дивизије. Командовао им је Живан Ранковић. Осим њега, у воз су се укрцали његов ађутант, капетан Петровић, са више официра, војни свештеник те 160 војника. У Сарајево су ушли у 16:30.

“Народ кога је било око 30 000, са прекинутим дисањем, очекивао је да види првог српског војника. Први је из воза искочио потпуковник Живан Ранковић. Витка и симпатична појава младог српског потпуковника учинила је необично диван утисак. Изразима одушевљења и радости није било краја” пишу Вечерње Новости, издање за 12. новембар 1918. године.

Када је тог 6. новембра 1918. године, обалом Миљацке промарширала славна српска Друга армија, дочекана је како се дочекују ослободиоци. Обала ће касније понијети име по њеном заповједнику Степи Степановићу, а Сарајево ће у наредним годинама наставити дочекивати војске. Некад окупаторске, некад ослободилачке. Баклавама. И једне и друге. Па коме запне језгра у грлу запне. Данас обично запне ријеч. Поготово на овакве датуме којих се више нико не сјећа.

„Драга браћо јунаци! Ја Вас увјеравам, да ће муслимани Босне и Херцеговине знати увијек достојно цијенити братске заслуге и очувати у успомени овај први сусретај након бурних стољећа“ говорио је реисул улема на банкету поводом уласка српске војске у Сарајево.

Да ли нам овај говор, сто година послије, дјелује као сатирична вијест? Џемалудин Чаушевић, реисул улема, називао је српску армију „јуначком војском неумрлих заслуга“. Атанасије Шола, први предсједник новоформиране владе у Сарајеву, изражава српској војсци захвалност што је слањем трупа осигурала ред и мир у Босни и Херцеговини.

Васиљ Грђић пита у свом говору: „Смијемо ли вам приступити Бијели Орлови? Допуштате ли робу петвјековном починути у вашем загрљају? Жељно смо вас чекали као дијете мајку, као трава росу, као озебао сунца“. Штампа из тог периода пише о „црно-жутом обручу“ који је стезао српски народ и који је прснуо „омогућивши Босни уједињење са својом старијом сестром Србијом којој дугује слободу“.

Шести новембар би требао бити датум који се обиљежава у Сарајеву као дан ослобођења. Јер ко не види да без 6. новембра не би било 6. априла, тај није у стању да чита из прошлости, а тамо јасно пише ко је овом граду доносио слободу. И ко је једини на овим просторима може донијети.

Изучавање прошлости није забава доконих већ озбиљна анализа процеса и узрочно-посљедичних веза. Озбиљних историчара у данашњем времену све је мање. Зато и нема ко да објасни шетачима Обале Степе зашто је данашњи датум битан. Њима можда и битнији него нама, са друге стране Мојмила. Ми смо чекали српску државу вјековима, а добили смо југословенску. А стварали смо и крвавили за обје. Тако раде државотворни народи. Боре се и стварају. Али и памте.