Костовић: Мијењањем назива улица и тргова у Сарајеву покушавају избрисати трагове Срба

Извор: Срна

Лицемјерност сарајевске политике најбоље се огледа кроз измјене назива сарајевских улица, чиме покушава избрисати трагове српског присуства у овом граду, оцијенио је за Срну историчар Александар Костовић.

Костовић је као један од примјера навео 6. новембар 1918. године, Дан ослобођења Сарајева у Првом свјетском рату, када је српска ослободилачка војска дочекана са одушевљењем свих становника града, а у историјским изворима су сачувани дирљиви говори поглавара исламске заједнице и политичких представника босанских муслимана.

– Као спомен на тај догађај, Сарајево је имало улицу 6. новембра, трг Живана Ранковића, првог српског војника који је ушао у Сарајево и Обалу војводе Степе Степановића што је симболично подсјећало на пут којим су српски војници ушли у град – истакао је Костовић.

Костовић је напоменуо да постоје многи историјски документи који о томе свједоче, а једно од њих је сјећања љекара Милана Јојкића сачувано у дјелу “У сусрет српској војсци у Сарајеву 1918. године”.

– Сарајево се обукло у најсвечаније рухо, да дочека српску војску, да дочека браћу српску из Србије. На Жутој табији, на мјесту на коме се деценијама вила царска аустријска застава, вије се српска. Вије се као симбол слободе, поздравља весело лепршајући се у зраку, јуначку, непобједиву српску војску; Потпуковник Ранковић и ја, сваки у своме куту, наслоњени главом на руку, сједимо, ћутимо и плачемо” – казивао је Јојкић.

Костовић подсјећа да је, према документима, Јојкић био у трочланој делегацији Народног вијећа која је била одређена за састанак са командантом Друге српске армије, војводом Степановићем у Вишеграду гдје је договорен улазак српске војске у град како би се успоставио ред.

ПРВИ СПРСКИ ВОЈНИК У САРАЈЕВУ – ДОКУМЕНТИ КАО ДОКАЗ

У воз који је кренуо 6. новембра 1918. године у 10.00 часова из Вишеграда за Сарајево, укрцали су се војници 14. пука Тимочке дивизије. Командовао им је Живан Ранковић. Осим њега, у воз су се укрцали његов ађутант, капетан Петровић, са више официра, војни свештеник, те 160 војника. У Сарајево су ушли у 16.30 часова.

Окупљени народ у Сарајеву, око 30.000 људи, готово без даха, очекивао је да види првог српског војника.

– Први је из воза искочио потпуковник Живан Ранковић. Витка и симпатична појава младог српског потпуковника учинила је необично диван утисак. Изразима одушевљења и радости није било краја – наводи Јојкић.

Ранковић је оставио утисак и на Јојкића који пише за њега да плијени појавом као да га је “Србија изабрала да осваја срца као што је освајао земље и градове”.

– Говорио је гласом мелодичним, ласним, меким. Види му се да је узбуђен и тронут до срца. У кратком свом говору изрекао је све што осјећа српски војник кад први пут у животу ступа на братску босанску земљу” – пише Јојкић.

УЛИЦЕ КОЈИХ ВИШЕ НЕМА

– Живан Ранковић и 6. новембар. Трг и улица некадашњег Сарајева, те Обала Степе Степановића, чувале су успомену на овај славни датум који је некада био у срцима свих становника Сарајева, без обзира на њихову вјерску припадност – наводи Костовић.

Костовић каже да Трг подно Бистрика, формиран почетком 20. вијека изградњом аустроугарских војних зграда са обје његове стране, због чега је на почетку назван Војни трг, добио је 10. јануара 1919. године назив Ранковићев трг.

– Након Другог свјетског рата назван је Трг 6. априла, по неком новом ослобођењу, да би 1993. године понио назив Аустријски трг који има и данас. Они који су му дали име тиме прикривају, али не и прекривају, и 6. новембар и 6. април – констатује Костовић.

Костовић каже да се Улица Бистрик која иде од Миљацке, поред некадашњег Ранковићевог трга, па све до врха Бистричког потока, тако називала до 1931. када је добила име по 6. новембру, Дану ослобођења Сарајева.

– Изузев Другог свјетског рата, тај назив је носила све до 1993. године, када је опет преименована у Улицу Бистрик. О Степи Степановићу и његовој обали, која је понијела то име 1919, мало је један текст. Обала је носила име једног од најславнијих и најомиљенијих српских војсковођа који је за кратко вријеме службовања у Сарајеву освојио симпатије свих његових становника. Током Другог свјетског рата носила је назив по Адолфу Хитлеру, да би војвода добио своју обалу одмах по ослобођењу. Од 1993. године носи назив Обала Кулина бана – наглашава Костовић.

НИ ТРАГА ДА СЕ НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ ЗВАЛО ПОЗОРИШТЕ КРАЉА ПЕТРА ДРУГОГ

Костовић каже да данас нема ни десетине других обиљежја која су свједочила о Србима у Сарајеву, те да се у садашњој “званичној” веризији свјесно из историје институција и установа избацују неки периоди.

– Тако да имамо примјер да на званичној страници сарајевског позориште нема ни трага да се годинама звало Позориште краља Петра Другог – истиче Костовић.

Костовић је оцијенио да прикривањем дијела историје, Сарајево не добија ништа.

– Тим потезима прикривања историје Сарајево не добија ништа, осим једнократних јефтиних политичких поена за појединце, а као главни град губи много. Легитимет прије свега – сматра Костовић.

ИЗ УРБАНОГ ТКИВА СЕ ПОТИСКУЈУ ТРАГОВИ ЈЕДНОГ НАРОДА

Социолог Владимир Васић је оцијенио да процес преименовања улица и реинтерпретације јавног простора у Сарајеву није неутралан административни чин, већ јасна порука о томе ко има право на сјећање и видљивост у друштву.

– Када се из урбаног ткива потискују трагови једног народа, то се са правом доживљава као симболичка маргинализација, а не као пука техничка промјена. Сарајево данас показује како политика сјећања може постати средство сужавања, умјесто ширења заједничког идентитета. Примјери попут Маријин Двора, Хотела “Европа” или Башчаршије подсјећају да је овај град историјски био слојевит и вишезначан – и управо то се не смије сводити на једну доминантну причу – рекао је Васић за Срну.

Ако се јавни простор обликује тако да одражава само један идентитетски наратив, додаје Васић, онда се не гради заједница, него се продубљују постојеће подјеле.

– Друштво које брише сложеност властите прошлости ризикује да изгуби и способност за заједничку будућност – сматра Васић.

ИМЕНОВАЊА СРЕДСТВО ПОЛИТИЧИКЕ КОНТРОЛЕ

Предсједник Удружења грађана “Истина и правда” Душан Шеховац упозорио је да се
политичком контролом над јавним простором, именовања постају средство обликовања колективног памћења.

Шеховац је оцијенио да промјене назива мјеста, улица, тргова, мостова и институција у Сарајеву нису изолован или административно технички процес, већ одраз дубљих друштвених и политичких трансформација.

– Оне произлазе из три кључна разлога. Први је дистанцирање од комунистичког насљеђа, али не нужно и од антифашизма. Насљеђе након Другог свјетског рата било је обликовано кроз спој антифашистичке борбе и социјалистичког поретка, па се промјеном система дио тог симболичког простора преиспитује и редефинише – каже Шеховац.

Шеховац указује да је други разлог национална афирмација – потреба да се, након распада СФРЈ и рата деведесетих година прошлог вијека, јасније изрази бошњачки културни и историјски идентитет у јавном простору.

– Трећи разлог је снажно искуство рата 1992–1995, због којег имена из новије историје често добијају предност над старијим слојевима сјећања – каже Шеховац.

Шеховац напомиње да се ова три процеса материјализују кроз више кључних елемената, од којих је један политичка контрола над јавним простором, гдје именовања постају средство обликовања колективног памћења.

Он указао да је један од елемент и новац, као и јачање бошњачког културног идентитета кроз већу присутност националних симбола и личности.

Међу овим елементима су и редефинисање идентитета заједнице, кроз селекцију оних личности и догађаја који се сматрају репрезентативним, као и дистанцирање од социјалистичког насљеђа као политичког и идеолошког оквира.

– Пети елемент је давање предности именима из посљедњег рата и новије историје, која непосредно одражавају савремено искуство и трауматичне догађаје – нагласио је Шеховац.

Шеховац констатује да су посљедице таквих промјена вишеслојне.

– С једне стране, оне могу допринијети јаснијој идентитетској артикулацији и осјећају припадности већинске заједнице. С друге стране, уколико се спроводе без ширег консензуса, доводе до сужавања заједничког простора сјећања, слабљења интегративних наратива, попут антифашизма и продубљивања друштвених подјела – указао је Шеховац.

Шеховац сматра кључни изазов није у самој промјени назива, него у проналажењу равнотеже између легитимне потребе за идентитетском афирмацијом и очувања друштвене кохезије у плуралном друштву.