Mon. May 16, 2022
ћирилица /latinica

Naličje rusko-ukrajinskog sukoba: Politika identiteta i rat istorijama

Izvor: RTS OKO/Vukan Marković

U aktuelnom ratu u Ukrajini, svi koriste istoriju kako bi dokazali da su na njenoj pravoj strani. Ranije se često govorilo da pobednici pišu istoriju, dok je u savremenom svetu istorija neka vrsta manifesta, ideološkog načela s kojim se ide u rat, i s kojim se, naravno, u ratu pobeđuje. Kad je tvoja istorija „ispravna“, onda ti je i pobeda osigurana. Dve suprotstavljene interpretacije istorije ukrajinskog naroda i države izraz su dve fundamentalno različite političke paradigme, koje su se sada sukobile u bratoubilačkom ratu. Svaka politika mora da ima svoju istoriju – i obrnuto.

Mnogi posmatrači primećuju da je takozvani liberalni svetski poredak, nastao padom Berlinskog zida 1989. godine i raspadom Sovjetskog Saveza 1991, sa izbijanjem rata u Ukrajini prošle nedelje otišao u istoriju. Međutim, istim tim ratom istorija se na velika vrata vratila u svet geopolitike.

To se da zaključiti iz Putinovog govora od 21. februara, manje od tri dana uoči početka invazije. Svesno ispisujući novu epohu evropske istorije, Putin je govor o priznanju nezavisnosti Donjecke i Luganske Narodne Republike započeo svojom interpretacijom moderne ukrajinske istorije, i pogubnim posledicama takve istorije po Rusiju.

Osnovna pretpostavka Putinovog narativa svodi se na uverenje o istorijskoj neraskidivosti ukrajinske nacije od ruske države, a njegova svrha je da potvrdi stav da je sovjetsko stvaranje savremene Ukrajine urađeno na štetu Rusije.

Ukratko, ruska pozicija se svodi na to da su Rusi vekovnom borbom stvorili države u svom okruženju, dok su savremene granice bivših sovjetskih republika stvorili komunisti kako bi te zemlje otuđili od Rusije. Sugeriše se da su bivše republike, a naročito Ukrajina, veštačke tvorevine koje bi trebalo da budu zahvalne Lenjinu, jer bi njihovi žitelji bez sovjetskog nasleđa i dalje bili Rusi. Po toj istoriji, komunisti su hteli da smanje i oštete Rusiju, pa su zato rasparčali prostor koji istorijski pripada Rusima. Jasne su paralele sa sličnim narativima kod raznih balkanskih naroda.

Ono što je bitna razlika u odnosu na Balkan jeste prisustvo snažnog kontranarativa sa Zapada. Stručnjaci za Istočnu Evropu, ukrajinski istoričari i ideolozi godinama pozivaju na istorijsku objektivnost, pretpostavljajući da istorija može biti objektivna kategorija, pa tako pronalaze epizode kojima dokazuju da je ukrajinska nacija veoma stara, i kroz koje istoriju Ukrajinaca i Ukrajine predstavljaju kao vekovnu borbu protiv stranog jarma, kako ruskog, tako u nekim slučajevima i poljskog.       

Naravno, svakom ozbiljnijem posmatraču je jasno da su oba narativa problematična, i da su u svojoj suštini politički motivisana. Međutim, ono što je bitno u sukobu dveju istorija jeste jezik kojim se te istorije pričaju i upotreba tih istorija u objašnjavanju i legitimisanju aktuelnih sukoba. Način na koji govorimo o istoriji često mnogo manje govori o tome šta se zaista desilo u prošlosti, a mnogo više o tome kako bismo voleli da je prošlost izgledala da bismo danas bili ono što želimo da budemo. Istorija je u tom smislu često projekcija sadašnjice na prošlost, pa i budućnost. Za tu istoriju je najmanje bitno ono što se zaista desilo. I nikoga to trenutno ne interesuje.

“Ukrajina, zemlja Kozaka, sa susedima Vlaškom i Moldavijom”, nemačka mapa iz 1720.

Ako izuzmemo činjenicu da je ovaj rat u Ukrajini zapravo sukob Rusije i NATO-a, ili Zapada, koji se silom prilika dešava preko Ukrajine, u središtu istorijskog sukoba koji traje već skoro dve decenije jeste pitanje prirode ukrajinske nacije, samim tim i Ukrajine kao države. Šta je dakle ukrajinska nacija?

Konstitutivni nacionalni mit

Klasične teorije o naciji tvrde da naciju između ostalog definišu jezik, elita koja stvara kulturu i kanon na osnovu istorijskih događaja, i država koja to promoviše  praveći od onog što je bio narod – naciju.

Kod Ukrajinaca je to od nastanka nezavisne Ukrajine 1991. godine dosta problematično. Iako imaju svoj jezik, velika većina ukrajinske kulturne i intelektualne elite smatrala se ako ne Rusima, onda nečemu najsličnijem Rusima. Primera radi, najveći ukrajinski pisac svih vremena, Gogolj, sva svoja dela je pisao na ruskom, uključujući Tarasa Buljbu, istorijsku novelu o kozacima, i pri tome se i sâm smatrao pripadnikom ruske kulture.

Još veći problem se tiče istorijske osnove za ukrajinsku naciju. Naime, formativni mit Rusije i Ukrajine je identičan. Zasniva se na Vladimiru Velikom, osnivaču Kijevske Rusije, koji je pokrstio Istočne Slovene 988. godine i osnovao grad Kijev kao kolevku ruskog pravoslavlja. Tek nakon mongolske najezde ruska država se pomerila na sever oko Novgoroda i takozvanog Zlatnog prstena Rusije, gradova Jaroslavlja, Vladimira, Suzdalja, Kostrome i, naravno, Moskve. Odatle se vekovima širila do Arktika i Pacifika, udaljenog pola sveta.

U tim vekovima ruskog širenja, Ukrajina, kolevka ruske državnosti, postaje bukvalno krajina, slično kao što kod nas reč „krajina” koristimo za pogranične delove u Bosni, Hrvatskoj i oko Negotina. Ukrajina je vekovima bila zemlja na kraju ruske i poljske države.

Međutim, to nikako ne znači da je ovo područje bilo marginalno. Naprotiv, sukobi i saradnja između Rusije i Poljske, kao i između njih i Tevtonskog viteškog reda, litvanske vlastele, Habzburga, Tatara, Turaka, pa čak i Fanariota, pored raznoraznih drugih u prolazu, dovele su do neverovatne raznolikosti ovog područja.

Slavenosrbija i Nova Srbija (1752-1764), formirane nakon seoba Srba iz Austrije sredinom 18. veka na prostor Ukrajine
Slavenosrbija i Nova Srbija (1752-1764), formirane nakon seoba Srba iz Austrije sredinom 18. veka na prostor Ukrajine

Tome svemu treba dodati i Jevreje, kojima je tokom Ruskog carstva bilo dozvoljeno da žive jedino u takozvanom pojasu naseljavanja (čerta osedlosti), koji se mahom nalazio na teritoriji savremene Ukrajine. S tom ogromnom koncentracijom Jevreja se mora računati, kao i sa najromantičnijom i najopevanijom grupom stanovništva – kozacima.   

Kozačka mitologija i status tampon zone

Od svih ovih istorijskih uzora, današnji Ukrajinci najviše se pozivaju na kozake i vole da izvode svoje mitološke korene iz kozačkih poluorganizovanih protodržava. Jasno je i zašto. Kozaci su simbol slobode, slovensko stanovništvo indiferentno prema religiji ili pripadnosti nekom od carstava, koje slobodno jaše nepreglednim stepama. Kozačka mitologija, narodne pesme, legende i običaji podsećaju na naš epski ciklus.

Međutim, kozaci nisu država. Iako su vekovima mrsili konce kako Poljacima tako i ruskim carevima (dovoljno je pomenuti samo Bogdana Hmeljnickog), kozaci teško da nude istorijski uzor za državnost; oni su više princip anarhije i haosa. Koliko god da je mit o njima romantizovan, kozaci su naposletku ipak velikom većinom pristali da služe ruskim carevima i postali deo ruske vojske.

Zaporoški kozaci pišu pismo turskom sultanu Mehmedu IV, slika Ilje Rjepnina iz 1893, koja se čuva u Harkovskom umetničkom muzeju
Zaporoški kozaci pišu pismo turskom sultanu Mehmedu IV, slika Ilje Rjepnina iz 1893, koja se čuva u Harkovskom umetničkom muzeju

Tu dolazimo do najvećeg problema. Da bismo mogli da koristimo istoriju kao opravdanje za današnje događaje, ta istorija ne sme biti heterogena i komplikovana. Mora se svesti na jasan obrazac, prijemčiv i poznat svima. Ukrajinski narativ je tu previše raznovrstan. Ne postoji jedinstven istorijski okvir kroz koji Ukrajinci mogu da prate svoju slobodarsku i državnu tradiciju kroz vekove.

Naprosto, Ukrajina je uvek bila tampon zona između Rusije i Evrope. Taj status joj je dodeljivan tokom celog 20. veka. I po odredbama sporazuma u Brest-Litovsku marta 1918, Ukrajinska Narodna Republika, prva i kratkotrajna iteracija ukrajinske državnosti, priznata je kao neutralna tampon država između Sovjetske Rusije, još neudružene u SSSR, i još postojećeg Nemačkog carstva. Ukrajina je, dakle, od samog starta shvatana kao krajina, zemlja na liniji razgraničenja većih i jačih.

Zaporoški kozaci se zabavljaju, litografija iz 1760.
Zaporoški kozaci se zabavljaju, litografija iz 1760.

Sovjetskom pobedom nad fašizmom počinje zaokruživanje sadašnje teritorije Ukrajine, koje je dodatno zakomplikovalo situaciju. Od delova Mađarske, Čehoslovačke i Rumunije, Ukrajina dobija delove Galicije, Karpatsku Ruteniju, Bukovinu i, možda najznačajnije od svega, od bivše Druge poljske republike dobija Lvov, jedan od najvažnijih gradova za poljsku kulturu i istoriju.

Upravo su tim guranjem granica na zapad posle poraza nacizma u Ukrajinu inkorporirani krajevi s najrazličitijim stanovništvom i obogaljeni strašnim zločinima, poput Banderinih. I upravo u tom kraju su danas najprisutniji neonacisti i revizionisti, mrski kako Rusima tako i Poljacima.

To ovu sadašnju situaciju čini još paradoksalnijom. Rusija u ime oslobađanja od nacizma najpre napada krajeve sa stanovništvom koje većinski govori ruski, dok su Lvov i zapad zemlje, gde se nalaze ti od kojih Rusi oslobađaju, prikazani kao centar slobodne Ukrajine.

Obeležavanje 113. rođendana Stepana Bandere u Kijevu, 1. januara 2022.
Obeležavanje 113. godina od rođenja Stepana Bandere u Kijevu, 1. januara 2022.

Zaokruživanje današnje teritorije Ukrajine završeno je u doba Hruščova pripajanjem Krima, „dragulja u kruni Katarine Velike”. Dobar deo istoričara, čak i na Zapadu, priznaje da nije najjasnije zašto je Hruščov dao Krim Ukrajini. Jedno od bizarnijih objašnjenja kaže da je tim poklonom želeo da obeleži trista godina prisajedinjenja Ukrajine Rusiji.

Sve u svemu, Ukrajina je kroz vekove po definiciji bila tampon zona, ili tampon država, između Rusije i Zapada. Tako je zamišljena i 1991. godine. Suština ruskog istorijskog diskursa, ali i geopolitičkog interesa jeste da očuvaju taj status kvo. A suština Zapadnog je da ga naruše i odgurnu granicu ruske zone uticaja na istok. Gde su u toj priči Ukrajinci?

Rodno mesto ukrajinske nacije

Od onih klasičnih teorija o naciji, jedino što nam ostaje jeste ideja o „svakodnevnom plebiscitu” Ernesta Renana. Po toj ideji, mnogo bitnije i od jezika i od kulture, istorije, pa čak i države, jeste osećanje pripadanja naciji. Dakle, nacija postoji tamo gde se ljudi osećaju njenim pripadnicima.

Ali čak i tu ne postoji jedinstven stav. Viševekovna istorijska pomeranja u Ukrajini dovela su do lingvističke i konfesionalne raznolikosti koja manje-više ima geografski karakter: istok govori ruskim i pripada pravoslavnoj crkvi, dok je zapad ukrajinski i grko-katolički ili unijatski. Do sada ništa osim državljanstva nije stvaralo osećaj „ukrajinstva” kod stanovnika Lvova i Harkova, na primer.

Protivtenkovski ježevi u Kijevu, 3. marta 2022.
Protivtenkovski ježevi u Kijevu, 3. marta 2022.

Da bi se prevazišlo odsustvo nacionalne određenosti, opet vrlo slično s događajima u bivšoj Jugoslaviji, istoričari i/ili ideolozi pribegavaju buđenju osećanja žrtve. Stradanje od zajedničkog neprijatelja najpouzdaniji je element kolektivnog sećanja i kohezije. Žrtva za slobodu je rodno mesto nacije. 

Međutim, najveću žrtvu i najveće stradanje Ukrajinci dele s Rusima i Belorusima, današnjim agresorima. Radi se, naravno, o Drugom svetskom ratu, koji je na teritoriji Ukrajine imao epske proporcije, od Holokausta do uništenja slovenskog stanovništva. Tako da ni najveće stradanje u Drugom svetskom ratu ne može biti samo ukrajinsko.

Stoga ti istoričari, tj. ideolozi, insistiraju na onim iskustvima i sećanjima u kojima su Rusi neprijatelji, nauštrb ovih gde su Ukrajinci zajedno s Rusima oslobađali Evropu. Zato je Holodomor, Staljinovo plansko izgladnjivanje mahom Ukrajinaca, danas formativni mit ukrajinske nacije.     

Prave i pogrešne strane istorije 

Međutim, pitanje toga kako se Ukrajinci odnose prema prirodi svoje države i nacije sada je sekundarno. Ovaj rat je rat između Rusije i Zapada a vodi se na ukrajinskoj zemlji. Rusija i Zapad su, dakle, oni koji imaju najviše da dobiju ili izgube kako u ratu tako i u ideološkom i istorijskom prekomponovanju Ukrajine.

Demonstracije u Donjecku 2016.
Demonstracije u Donjecku 2016.

Tu dolazimo do upliva istorije u geopolitiku. Rusi pokušavaju da isprave „pogrešnu” istoriju, dok njihovi NATO neprijatelji pokušavaju da otkriju „novu” istoriju, dokazujući time da je dosadašnji narativ sve vreme bio pogrešan. Dok Rusi žele da krajnje brutalno pokažu Ukrajincima da im je sudbina da budu tampon zona, Zapad im obećava integraciju, dakle slobodu od ruskog uticaja, naravno ne sad i ne odmah, nego onda i onoliko kada i koliko im oni kažu.

Ako govorimo o upotrebi istorije u ovom ratu, ono što je posebno zanimljivo jeste potreba obeju strana da dokažu da su na pravoj strani te istorije. Da bi bio pobednik, moraš imati silu celokupnog istorijskog iskustva iza sebe. Ranije se često govorilo da pobednici pišu istoriju, dok u savremenom svetu sve više deluje da je istorija neka vrsta manifesta, ideološkog načela s kojim se ide u rat, i s kojim se, naravno, u ratu pobeđuje. Kad je tvoja istorija „ispravna”, onda ti je i pobeda osigurana.

Obe interpretacije istorije ukrajinskog naroda možemo shvatiti kao izraz dve fundamentalno različite političke paradigme, koje su se sada sukobile u bratoubilačkom ratu. Svaka politika mora da ima svoju istoriju – i obrnuto.

Predavanje Karla Bilta o istoriji Ukrajine

U ovom ratu napadnuta je i paradigma liberalnog svetskog poretka, koja globalno dominira poslednjih trideset godina. Ona podrazumeva da se politika i geopolitika zasnivaju ne na objektivnim interesima, nego na vrednostima, i to ne samo na demokratiji i ljudskim pravima već na širem paketu koji uključuju sve od slobodnog tržišta do priznavanja prava marginalizovanim grupama.

Pored tih uglavnom plemenitih vrednosti, ova paradigma ne samo da podrazumeva nego i aktivno nameće superiornost Zapada u njihovom ostvarivanju. Zapad je taj koji određuje šta je prihvatljivo a šta nije, i koje su vrednosti civilizacijske. Stoga, ova paradigma pretpostavlja univerzalnost i negira postojanje „objektivnih” nacionalnih interesa, ali se istovremeno implicitno bazira na svetu u kojem Sjedinjene Države dominiraju globalnom geopolitikom i bezbednosnim strukturama.

Drugim rečima, čak i ako nešto jeste u objektivnom interesu Zapada, to nije zbog toga što Zapad ima svoje strateške ciljeve, nego zbog toga što je to neophodno da bi se ostvarile civilizacijske vrednosti. To najbolje možemo videti u terminologiji koja se koristi u ratovima.

Naime, skoro nijedan rat na svetu, pogotovo onaj koji vode velike sile, ne odvija se između suverenih država. Ona zemlja koja hoće da ide u rat nikada ne kaže da napada drugu suverenu državu iz svojih interesa, što je bio princip sve do druge polovine 20. veka, već se uvek ratuje protiv terorista, necivilizovanih režima, kršitelja ljudskih prava, agresora, ili sada u slučaju Putina i Ukrajine – nacista.

Besmislena je tvrdnja da je celokupni ukrajinski režim nacistički, isto kao što je bilo besmisleno američko opravdanje za napad na Irak, kada su tvrdili da Sadam Husein poseduje oružje masovnog uništenja, koje do danas nije pronađeno. Kada tvrdi da ide u „specijalnu operaciju” kako bi „denacifikovao” Ukrajinu, Putin je zapravo prilično moderan – on naprosto koristi jezik koji se već decenijama praktikuje kad god velika sila udara na neposlušne gde god oni bili.

Proslava Dana pobede u Donjecku, maja 2016.
Proslava Dana pobede u Donjecku, maja 2016.

Identitet i real politika

Međutim, duhovni i vrednosni element u liberalnoj paradigmi, koliko god licemeran, u oštroj je suprotnosti s Putinovom realpolitičkom paradigmom, koja je uglavnom indiferentna prema bilo kakvim vrednostima. Putin i Rusija nastupaju s pozicije nečega što liči na devetnaestovekovnu ideju o balansu između velikih sila, koji se ostvaruje kroz „objektivne” državne, nacionalne i ostale interese, ako treba i ratom. Narodi, gradovi, vojske i države su polja i figure na šahovskom polju, na kome velike sile i državnici igraju svoju igru.

Kao što tvrdi Džon Miršajmer (John Mearsheimer), istaknuti predstavnik realistične škole u političkoj teoriji, u ovoj paradigmi odnosi među velikim silama zasnivaju se na racionalnoj želji da postignu regionalnu hegemoniju u međunarodnom sistemu koji nije kontrolisan. Kontrolisati se može jedino dogovorom među tim velikim silama – u multipolarnom svetu u kojem sile jedna drugoj priznaju svoje domene uticaja.

Bilbord u Kijevu, 5. marta 2022.
Bilbord u Kijevu, 5. marta 2022.

I za jednu i za drugu paradigmu je istorija, kao ono što se „zaista” desilo, nebitna. Liberalnoj paradigmi je istorija ono što opravdava njihove civilizacijske norme – svi događaji koji opravdavaju razvoj sveta u tom pravcu se prihvataju, dok se ovi drugi, koji bi mogli da ispričaju drugačiju priču, uglavnom ignorišu. Pa je tako nebitno što je Ukrajina skoro hiljadu godina vezana za Rusiju najtešnjim mogućim vezama, nebitna je i komplikovana i raznolika struktura stanovništva, i kao posledica toga i istorijsko sećanje Ukrajinaca. Jedino je bitno kako otcepiti Ukrajince od Rusa i kako za to naći istorijsko opravdanje.

S druge strane, Rusi su za očuvanje statusa kvo, kao što vidimo, spremi da izvrše invaziju na ono što je vekovima bila najbliskija, bratska zemlja. Pa Ukrajincima zbog toga sleduje istorijsko „prevaspitavanje”, u ovom slučaju ponovno uspostavljanje prethodnog narativa, gde se Ukrajina posmatra kroz strogu diplomatsku igru – sudbina zemlje je da bude tampon zona između Rusije i Zapada.

Tu leži i tragedija ovog rata. On se, na krupnijem nivou, najmanje tiče samih Ukrajinaca koji u njemu najviše ginu. Od Deklaracije u Bukureštu 2008. godine, kojim je prvi put zvanično predočena ideja da se NATO može proširiti i na Ukrajinu, a pogotovo od Majdanskog prevrata 2013/2014. godine, u ukrajinskom javnom mnjenju jača mišljenje da njihova zemlja treba da se oslobodi statusa tampon zone.

Na trgu Majdan u Kijevu, 9. avgusta 2014.
Na trgu Majdan u Kijevu, 9. avgusta 2014.

Ne ulazeći u iskrenost Zapada da integriše Ukrajince, za priču o istoriji ukrajinske nacionalne svesti najbitnije je što je s Majdanom i Zapadnim obećanjima Ukrajincima predočeno da njihova sloboda zavisi od njihovog identiteta. Ne možeš biti deo Zapadne porodice naroda ukoliko ne prihvatiš njihovu osnovnu paradigmu, a to se odnosi i na istoriju i istorijski identitet. Tvoj identitet je posledica tvoje istorije, pa ako želiš da budeš slobodan od Rusa, i tvoja istorija mora biti oslobođena od Rusa.

Zemlja između i čisti identiteti

Dakle, identitetska neodređenost kod Ukrajinaca nema nužno veze sa Ukrajincima. Ona se zasniva na mnogo opštijoj formuli: biti proruski nastrojen znači biti automatski antievropski, i obrnuto: ako si proevropski, moraš biti antiruski nastrojen. Naprosto tako sistem funkcioniše, nemoguće je kombinovati.

Ni tu se tragedija Ukrajine ne završava. Vekovima se stanovnici onoga što se danas naziva Ukrajina premišljaju oko toga ko su i šta su. Paradoksalno, ovaj rat je za svega nekoliko dana razrešio te viševekovne dileme. Tamo gde je postajala nesigurnost i neodređenost u pogledu nacionalne pripadnosti, ukrajinskom narodu status nacije sada je zacementiran.

Formativni nacionalni mitovi su uvek snažniji kada su zasnovani na epskoj borbi dobra i zla. Dosad su Ukrajinci svoje najveće trijumfe, kako vojne tako i kulturne, morali da dele s Rusima i Sovjetima. Sadašnji rat im daje samostalni izvor mita o borbi i stradanju za slobodu. Čak će i potencijalni poraz u ovom ratu u tom smislu imati pozitivan uticaj na ukrajinsku nacionalnu svest.

Ukrajinski vojnik u Kijevu, 2. marta 2022.
Ukrajinski vojnik u Kijevu, 2. marta 2022.

Dok su Zapadne sile i Rusija Ukrajince držali u limbu između identitetskih i istorijskih pravaca, Ukrajina je bila amorfna masa, moneta za potkusurivanje od 600.000 kvadratnih kilometara i 40 miliona stanovnika. Taj status kvo je narušen 2014. godine. Manipulišući snovima Ukrajinaca o integraciji u bogato i sređeno zapadno društvo, Zapad je pokrenuo seriju događaja koji se sada završavaju ruskom invazijom. Ovim procesom je Ukrajina zapravo konačno postala nezavisna nacija. Da li će im to doneti bolju i srećniju budućnost? Neće.

Za razliku od Evropljana, koji su se posle dvadeset godina krvavih ratova u kojima su listom učestvovali tek sad setili koliko je rat užasna stvar, makar narodi s Balkana znaju kako se ti procesi (ne) završavaju. Nakon bratoubilačkih ratova, bivši bratski narodi skoro nikada ne dobijaju „katarzu”, niti bivaju odvojeni jedni od drugih. To smo videli u raspadu Jugoslavije i to će se najverovatnije desiti i posle ovog rata. Ukrajinci neće biti udaljeniji od Rusa, niti će s njima biti manje povezani; ipak već hiljadu godina žive jedni s drugima. Samo će se od sada aktivno mrzeti. 

Filter 2019