Sun. May 22, 2022
ћирилица /latinica

Da li je Đinđić pobijedio ili izgubio?

Izvor: Nedeljnik/Veljko Lalić

Zoran Đinđić je pobedio. I Zoran Đinđić je izgubio.

Ovo su dve vrlo teško dokazive teze. I pomalo hrabre za jedan esej, ali takav je bio i Đinđić, pa ću pokušati da ih dokažem.

Ja verujem da mi danas živimo u Đinđićevoj Srbiji, koliko god to perverzno zvučalo, i tu ne mislim na poređenja Vučića i Đinđića, niti na nekolicinu njima zajedničkih ljudi, već na prostu činjenicu: kako bi danas izgledala Srbija da nas u kapitalizam nije uveo Đinđić?

Da su Berlinski zid na Balkanu razbili Vuk Drašković, Vojislav Koštunica, Vojislav Šešelj, ili još ranije Ivan Stambolić.

To su potpuno različiti modeli tranzicije.

I jedino je Đinđićev – alternativa.

Ljudi koji žale za 6. oktobrom treba prvo da definišu “šta je 6. oktobar”?

Jer, to je Miloševićeva pobeda. Nije teško zamisliti današnju Srbiju kao balkansku Belorusiju, pošto je i njemu trebalo još sasvim malo. Putin se utvrđivao na vlasti, a međunarodne okolnosti dramatično promenile posle američke invazije na Irak 2003. godine.

Na uvođenje demokratije u Srbiji tako je presudno uticala jedna indijska vračara, koja je Miri Marković rekla da idu na izbore posle bombi.

Šta bi, pak, bilo da je Koštunica nametnuo svoj “polovičan model”, koji je i nametnuo kasnije, a koji je predstavljao simbiozu intelektualne i biznis elite (Srpski kulturni klub), čija je deviza da ekonomija ostane u “srpskim rukama”, iako su “srpske ruke”, i pre toga i nakon toga, uglavnom novac izvlačile iz zemlje.

Nil Klark 14. marta 2003. u Gardijanu piše da je pred 5. oktobar više od 700.000 jugoslovenskih preduzeća bilo u društvenom i državom vlasništvu, a u privatnom samo pet odsto privrede. Danas je 50:50, i to su jedina dva sveta u kojima živimo, pošto priče kako se ne bi raspala Jugoslavija da su pred rat došli Šel i Filip Moris, deluju kao bajke.

Danas je, ipak, moguće živeti bez “srpskih ruku” u džepu ili na vratu.

Makar za polovinu stanovništva.

Đinđićeva vizija meni danas zvuči kao sintagma za neki glupi film, kao i priča o njegovom pragmatizmu, pošto pragmatičan čovek ne bi odbio mesto u nemačkom intelektualnom društvu, niti kasnije katedru na najprestižnijem Harvardu, kako bi vodio zemlju u kojoj državna bezbednosti hoće da ga ubije, i na kraju ga i ubije.

U Srbiji se mnogo pisalo o Đinđićevoj ličnosti, i to uglavnom od samoproglašenih prijatelja, a da nikad nismo čuli šta Đinđić misli o njima.

Od kada smo se odlučili na ovaj projekat i ja sam o njemu pričao sa mnogo ljudi, od Ivana Ivanovića do Mila Đukanovića.

I svi su uglavnom imali oprečna mišljenja.

Mene to ne čudi, pošto sam poznavao Đinđića, prvi tekst na jednoj naslovnoj strani bio mi je “Zvezda teško pada”, kada je kao gradonačelnik skinuo petokraku sa Starog dvora, uradio sam nekoliko intervjua kasnije, pratio ga što bi se reklo novinarskim žargonom, i jedino što sam mogao da zaključim jeste da je bio pristojan i pametan čovek. I da je Veruović uvek bio pored njega.

U zemlji u kojoj se porodice iznenade kad pronadu desetine miliona evra posle nečije smrti, ili gde deca političara sa prosečnim platama po pravilu idu u skupe privatne škole, deluje perverzno Đinđića optuživati za takve stvari.

Šira javnost i danas misli da je Mira Marković preminula kao ucveljena udovica, iako ju je ruska vojska čuvala u elitnom delu Moskve, a jednom našem političaru šef KGB-a je doslovno rekao: “I tebe bismo čuvali da si u zemlju uneo pet milijardi dolara.”

Đindićev sin završio je FPN, ćerka mu je radila na projektima pri Vladi, Koštunica je “prebogatoj” Ružici prepisao kuću za stan na Studenskom trgu, dok se Marko oženio jednom od najbogatijih Ruskinja, koju sigurno nije upoznao u Meku.

I zato je to više stvar anegdota, koje i nemaju neku vrednost pošto Đinđić nije bio istaknuti član kulturno-društvene elite. Bio je strejt, kažu ljudi.

Problem je što su sećanje na njega zaposeli tzv. prijatelji, iako je sama Ružica rekla da su posle ubistva ostali sami, što bi bilo kao kada bi s nekom vrednošću o Titu govorili njegovi saborci, ili o Hitleru Šper i Gering.

Đinđiću mnogi mogu da fakturišu izgubljenu nadu.

Uz Tomaša Masarika bio je jedini filozof koji je vladao u modernoj Evropi, a ovaj prvi je preporodio Čehoslovačku izmedu dva rata.

Dva kamena temeljca novije istorije, ipak, ostaju Milošević i Đinđić.

Dvojica arhineprijatelja čije i smrti obeležavamo u dva dana, u istorijom nabijenom martu.

Narod koji se stalno okreće onom koji im je pokrao štednju, umesto onom koji im je vratio, teško će se Đinđićem sresti u budućnosti.

Filter 2019