Tue. May 17, 2022
ћирилица /latinica

Najusamljeniji čovjek u Švedskoj zvao se Branislav Tešanović. Ovo je priča o njemu

Izvor: RTS OKO/P.Dragosavac

Tri godine i osam meseci prošlo je od njegove smrti do trenutka kada je komšinica sa sprata pomislila da je možda čudno što komšiju, koji je u toj zgradi živeo skoro 40 godina, dugo nije videla. Odvažila se i provirila kroz otvor na vratima. Ugledala je gomilu pošte i o tome obavestila preduzeće koje je vlasnik zgrade. Iz preduzeća su pozvali policiju. Sutradan je u švedskim novinama objavljena vest naslovljena „Najusamljeniji čovek u Stokholmu”. Dato je i nekoliko naznaka o identitetu pokojnika. U trenutku smrti imao je 78 godina. U Švedskoj je živeo od šezdesetih. Došao je „iz bivše Jugoslavije”. Ime nije saopšteno.

Pogled na Stokholm iz Sedermalma
Pogled na Stokholm iz Sedermalma

Udokumentarnom filmu Švedska teorija ljubavi (Swedish Theory of Love, 2015) Erika Gandinija, režisera italijansko-švedskog porekla, govori se, pored ostalog, o ljudima čiji izostanak, odnosno smrt, niko godinama ne primećuje.

Mrtvi u stanu trule i raspadaju se, a penzija im redovno stiže na bankovni konto i odatle se automatski, autogirom, plaćaju računi… Sa stanovišta sistema istruleli pokojnici su živi i zdravi.

Najbizarnije je ipak što te ljude godinama ne traže ni najbliži srodnici, komšije, bivše kolege… Baš niko.

Gandini pokazuje da u Švedskoj, kada posle više meseci, ili više godina, mrtav čovek konačno bude otkriven u stanu ili kući, neretko uopšte nije lako ući u trag najbližima.

U filmu vidimo da je takvih slučajeva toliko da je država na kraju osnovala službu čija je delatnost – traganje za najbližim srodnicima zaboravljenih pokojnika.

Film, posle koga zadugo ostaje grč u stomaku, u Švedskoj je izazvao dosta reakcija – o njemu se pisalo, podstakao je na razgovore i polemike, a Švedska televizija je posle njega 2017. pokrenula dokumentarnu seriju Naslednik nepoznat (Arvinge okänd).

Novinari kopaju po arhivama i detektivski istražuju ne bi li rasvetlili sudbine ljudi koji su na onaj svet otišli toliko sami samcijati da ni nadležna državna služba nekad nije bila u stanju da pronađe najbliže koji bi nasledili ono što je za pokojnicima ostalo.

Podaci švedskog Nacionalnog odbora za sudsku medicinu, relativno nedavno spominjani u medijima, pokazuju da je u periodu od 2018. do 2020. godine više od 400 ljudi bilo mrtvo u svojim domovima najmanje mesec dana pre nego što su pronađeni; više od 100 je ležalo mrtvo tokom tri meseca; najmanje deset je ležalo godinu dana ili duže.

Među svim tim usamljenicima u jednoj od najsrećnijih zemalja na svetu po UN-ovom izveštaju o svetskoj sreći (World Hapiness Raport) jedan čovek je ipak zaslužio da postane simbol.

„Najusamljeniji čovek u Stokholmu”.

Tako su ga prozvali mediji. 

U stanu na Sedermalmu

„Na Sedermalmu u Stokholmu pronađeno je telo čoveka, koji je, prema prvim procenama, ležao mrtav u stanu više od tri godine.”

Vest je najpre objavljena u lokalnim, stokholmskim vestima Švedskog radija. Bila je subota popodne poslednje nedelje novembra poslednje predkovidske godine. Vest su preuzeli i drugi mediji i priča je narednog dana postala nacionalna. U njoj je očigledno prepoznato nešto „univerzalno švedsko”.

Prva pretpostavka o vremenu smrti pokojnika izrečena je na osnovu hrane u frižideru i pošte koja je u stanu zatečena. U Švedskoj obično nema poštanskih sandučića u hodniku zgrade, nego se pošta ubacuje kroz mali otvor na ulaznim vratima. Tako u stanu, sa unutrašnje strane vrata, može da se napravi planina pošte, a da spolja to niko ne primeti. 

Tri godine i osam meseci prošlo je od smrti čoveka do trenutka kada je komšinica sa sprata pomislila da je možda čudno što komšiju, koji je inače u toj zgradi živeo blizu 40 godina, dugo nije videla. Odvažila se na akciju… i provirila kroz otvor na vratima! Ugledala je gomilu pošte i o tome je obavestila preduzeće koje je vlasnik zgrade. Iz preduzeća su pozvali policiju.

Pokojnikov stan
Pokojnikov stan

Posle uviđaja, okružni policajac izjavio je kako je reč o nesvakidašnjem slučaju. Policija prilično često ulazi u stanove pokojnika, obično posle prijava o neprijatnom mirisu, što bude nekoliko nedelja ili nekoliko meseci posle nečije smrti. Ovaj put prošlo je više godina, a niko od stanara u zgradi ništa nije osetio, niti primetio. Najverovatnije zato, reče, što je stan imao dobru izolaciju i ventilaciju. Bio je, takođe, odškrinut prozor. 

Mali stan od 22 kvadrata je, prema svedočenju, bio uredan, sa veoma malo nameštaja, skoro kao monaški. Pokojnik je ležao potrbuške u jednom uglu sobe. „Kao da je ustao, a onda se srušio i ostao tamo”.

U sobi je bila upaljena sijalica i svirao je radio…

Posle policijske istrage i medicinske obrade posmrtnih ostataka, javnost je obaveštena da pokojnik nije ležao mrtav u svom stanu „samo” tri godine, nego najverovtnije tri godine osam meseci i osam dana. Oznaka na kalendaru ostala je na 10. martu…

Dato je i nekoliko naznaka o identitetu pokojnika.

U trenutku smrti imao je 78 godina. U Švedskoj je živeo od šezdesetih.

Došao je – „iz bivše Jugoslavije”.

Ime nije saopšteno.

Računao sam kad je čovek umro i izračunao da smo skoro četiri godine možda bili komšije. Sedermalm je bio moja prva adresa u Stokholmu; odselio sam se „jugoistočno” nekoliko meseci posle smrti neznanog Jugoslovena. 

Sedemalm
Sedemalm

Susret kod spomenika Naki Skoglundu

Kučkari, kažu razna istraživanja, najlakše stupaju u komunikaciju sa nepoznatim ljudima – kuce hoće da se njušnu, poigraju, izjure, pa onda neminovno dođe do interakcije između vlasnika: „Je l’ mužjak ili ženka? Koliko ima godina? Kako se zove? Koja je rasa…”

Ni to pravilo u Švedskoj ne važi, bar ne kao drugde. Kao što komšije u zgradi trče ka stepenicama kad vide da neko već čeka lift, ne bi li izbegle zamarajuće otvaranje usta i interakciju koju po pravilu doživljavaju kao neprijatnu, tako je manje-više i sa kučkarima. Prostran je grad, ima dosta zelenih površina…i nije teško eskivirati bilo koga.

Da budem iskren, eskivirao sam i ja. U briljantnom eseju Pismo iz Švedske Suzan Sontag primećuje kako za Šveđane razgovor nikad ne prestaje da bude problem: „Svaki put kad konverzacija počne, možeš da osetiš kako raste fizička napetost između sagovornika.” Tu fizičku napetost osećao sam i ja – svaki put kad bi trebalo da se upuštam u priču. I Mici je bila na svoju ruku, lujka pokupljena kao štene s parkinga u Vrnjačkoj banji, nepredvidiva, nikad nisi znao ko može da je iznervira…

Iz doba mojih šetnji s Mici po Sedermalmu jedan susret koji nisam mogao da eskiviram ostao mi je urezan u pamćenje. Sagovornik je bio neobičan, nije se uklapao…

Scena se odigrala kraj spomenika Naki Skoglundu, fudbaleru Hamarbija, Intera i švedske reprezentacije. Kao ni Garinča protiv koga je igrao u legendarnom finalu Svetskog prvenstva 1958, ni Naka nikako nije uspevao da se snađe u stvarnom svetu i rano je umro, od alkohola. Stanovao je u Ulici Katarina Bangata, tik pored malog trga koji sada nosi ime Grete Garbo, a koja je takođe u tom kraju odrasla i išla u školu… U parkiću, malo pored zgrade u kojoj je stanovao, nasuprot Trga Grete Garbo, Naki je podignut spomenik – gol u realnoj veličini i stilizovani metalni on kako šutira… i zabija u rašlje.

Spomenik Naki Skoglundu
Spomenik Naki Skoglundu

Kraj tog gola-spomenika Mici i ja smo svakodnevno prolazili i po nekoliko puta. Prepodne budu tu deca iz obližnjeg vrtića, nekad na hodočašće dođu navijači Hamarbija, a tog ranog letnjeg popodneva na klupici kraj Nake sedeo je čika penzionerskog uzrasta, malko razdrljen, u demode odelcu. Cirkao je pivce na suncu. I odudarao je od foto-robota Sedermalmljanina dvehiljaditih.

Kako smo mu se Mici i ja približavali, tako čika ustade sa klupe – limenka mu u jednoj, bela plastična kesa u drugoj ruci – i iskorači prema nama kao da hoće da bude siguran da ne možemo da prođemo kraj njega a da ga ne konstatujemo.

„Znaš čiji je ovo spomenik?”, obrati mi se na švedskom.

Naravno da sam znao. Znao sam čak i rečenicu da formulišem na švedskom. Ali bi mi potreban trenutak, ili dva, da se saberem od iznenađenja. Nisam pre toga doživeo da mi se u Stokholmu na ulici obrati čovek koji želi samo da zapodene neobavezan razgovor. Ko je ovaj i šta hoće?

Nekoliko jednostavnih rečenica bilo je potrebno da se prepoznamo po akcentu.

Prešli smo na naški. Posle elaboracije o Naki Skoglundu, čuh u kratkim crtama i njegovu životnu priču. U Švedsku je došao kao mladić, šezdesetih, sa roditeljima i sestrom. U trenutku dok pričamo sestra mu je ležala u bolnici, u Geteborgu; trebalo je da ide da je poseti. On je radio kao šofer i kao šofer se penzionisao neku godinu ranije. Živeo je u hiresret stančiću na Sodermalmu, na desetak minuta od mesta na kom smo stajali.

Hiresret je tekovina starih vremena, nešto slično stanarskom pravu – stanovi su se dobijali na korišćenje na osnovu rang-liste i ko bi se tako uselio mogao je da koristi stan doživotno. U novije vreme taj sistem je probušen i broj takvih stanova, pogotovo u centralnim delovima grada, stalno se smanjuje. Kolateralne žrtve „reformi” postali su i stari hiresret-stanari, mahom radnici, koji su u zgradama u kojima žive decenijama postajali „manjina” i nešto kao stanari drugog reda. 

Stokholmsko radničko predgrađe šezdesetih
Stokholmsko radničko predgrađe šezdesetih

Čovek je govorio ekavski, tečno, ali kako već može da govori neko ko je dugo, dugo odsečen od maternjeg jezika. Kao da je iz drugog, s vihorom prohujalog vremena. Reče i da dole nije bio bar dvadestak godina – nema više nikog tamo, pomrli su…

Kad sam ga na kraju upitao odakle je dole i kako se zove, trže se kao da ga oprljih pitanjem. Zagleda se u mene, kao da procenjuje da li tako nešto sme da mi kaže. Već sam to viđao i doživljavao – ljudi su zazirali jer su zbog imena i mesta rođenja trpeli neprijatnosti i uvrede.

Na kraju ipak odgovori.

„Jugoslav. Iz Kragujevca.”

Dolazio mi je Jugoslav ponekad na pamet posle toga i potražio sam ga u telefonskom imeniku. U Švedskoj su svi u imeniku. Na Sedermalmu je bio jedan jedini Jugoslav. Nikad nisam uspeo da ga dobijem telefonom.

„Da nije možda on…” 

Nobelova nagrada Peteru Handkeu

Početkom decembra, nedelju dana pošto je „najusamljeniji čovek u Stokholmu” postao medijska tema, sretoh se sa Acom.

Aco Dragićević je iz Prebilovaca u Hercegovini. U Švedsku je stigao u izbegličkom talasu devedesetih. Kad se s porodicom skrasio u Sederteljeu, industrijskom gradiću nadomak Stokholma, pokrenuo je list „Dijaspora”.

U to doba još beše više listova na srpskom ili srpskohrvatskom. U dvehiljaditim osta samo Acina „Dijaspora”.

Novine su posredovale našem upoznavanju i prijateljstvu. Imao sam osećaj, a i sad ga imam, da za „naše” priče, na srpskom, u čitavoj Švedskoj i ne mari niko drugi sem nas. 

Sretnemo se, razmenimo novosti iz naših parohija, pa raspredamo šta bi trebalo staviti na papir, sačuvati od zaborava… 

Tog decembarskog popodneva našli smo se u kafeu „Akademibokhandelna”, knjižare koja gleda na H-torget i Konserthuset.

U Konserhusetu se to veče održavala jedna od svečanosti u čast dobitnika Nobelove nagrade. Na trgu je bila gužva i dosta policije. Narajcani Bošnjaci su se mobilisali da demonstriraju protiv Handkea, pa su se i Srbi digli na kontra-miting. Poljaci koji su došli da navijaju za Olgu Tokarčuk našli su se potpuno van konteksta…

Gusti decembarski mrak ih je (srećom) brzo pokrio, a hladnoća je neminovno hladila i najusijane glave. Na severu mrak i zima anesteziraju i najstrasnije.

Kroz staklo smo posmatrali predstavu na trgu ispred nas i pričali.

Reč o ovom, reč o onom, spomenuh i pokojnog „Jugoslovena”.

Aco se tek beše vratio iz Hercegovine, ta priča mu je bila promakla.

„Svi mi ‘Jugosloveni’ smo se pokazali, a evo i dalje se pokazujemo”, rekoh aludirajući i na mitingaše na trgu… „Ipak, mogao bih da se opkladim da je taj nesrećnik bio Srbin…”

Moja ljutnja kao da je inspirisala Acu.

„Provjeriću”, reče.

Nekoliko dana kasnije razgovarao je sa policijom. Kad je završio, poslao mi je SMS od dve reči.

„Branislav Tešanović”. 

Branislav Tešanović
Branislav Tešanović

Na Šumskom groblju

Iako je njegov identitet u jednom trenutku obznanjen, policija i nadležni nedeljama nisu uspevali da pronađu nikoga od Tešanovićeve rodbine. Misterioznost je podgrevala interesovanje medija. 

Službena sahrana organizovana je kad su završene administrativno-birokratske formalnosti – čitavih mesec i po pošto je pokojnik pronađen. Mesto sahrane – Šumsko groblje, nekoliko je kilometara južno od Sedermalma. Sa 100 hiljada grobnih mesta najveće je groblje u zemlji i pod zaštitom je Uneska kao kulturno dobro. Tu je sahranjena i Greta Garbo. U istom kraju, na pet minuta od Šumskog groblja, nalazi se i Srpska pravoslavna crkva Sveti Sava.

Branislava Tešanovića na večni počinak je, po službenoj dužnosti, ispratio Jimi Janson, protestantski sveštenik.

„Ostavljaš nas sa mnogim pitanjima. Napustio si nas a da nismo mogli da se pobrinemo za tebe, da se oprostimo, da kažemo zbogom…”, rekao je tokom službe.

Sveštenik  Jimi Janson na ispraćaju Branislava Tešanovića
Sveštenik Jimi Janson na ispraćaju Branislava Tešanovića

Posle je u kameru rekao kako je bilo neobično – svake nedelje na tom groblju se ispraća bar po jedna osoba bez igde ikoga, a na sahranu Branislava bez igde ikoga došli su novinari nekoliko glavnih švedskih medija, foto-reporteri, snimala je kamera…

Svi su iščekivali da li će se možda pojaviti neko od rodbine, prijatelja…

Došao je Aco, sa još dva zemljaka. Ja nisam mogao, otputovao sam bio za Beograd.

„Sa Dragoslavom Dragom Avramovićem i Svetislavom Svetom Andrićem pojavili smo se na sahrani sa zakašnjenjem. Vrijeme smo izgubili tražeći jednu od brojnih kapela koje su se ušuškale u borovoj šumi ogromnog groblja”, opisao je Aco odlazak na Šumsko groblje. „U kapeli samo sanduk sa pokojnikom. Dvije svjeće gore. U polukrugu sa obe strane sanduka prazni redovi stolica. Svijeće dogorjevaju. Prisutna su samo službena lica. Svi se interesuju jesmo li, nas trojica, rodbina pokojnika.

– Nismo rodbina, ali jesmo zemljaci, kaže Drago.

Ulazimo u kapelu da se oprostimo od pokojnika.

Posljednji pozdrav čovjeku kojeg nismo poznavali.

Ne može biti a da se ne javlja pitanje kako je to moguće? Jesmo li se toliko otuđili jedni od drugih. Plaćamo li to, i na ovaj bolan način, danak i kao pojedinci i kao društvo u kojem živimo – brzom tempu života?”

Kovčeg sa telom Branislava Tešanovića
Kovčeg sa telom Branislava Tešanovića

Otkrivanje samoće

Ali Fegan, novinar-istraživač programa Uppdrag granskning Švedske televizije (SVT), startovao je tu Acu – hteo je da zna da li su poznavali Branislava. Aco mu je odgovorio odrečno, ali se pohvalio kako je pronašao više informacija o njemu nego što ih je u tom trenutku imala policija. Ali je pak pronašao tada jedinu poznatu Branislavljevu fotografiju, iz starijih dana… Od „ti meni, ja tebi” trampe informacija, počela je saradnja.

Zajedno smo tražili odgovor na pitanje: Ko je bio Branislav Tešanović i kako se desilo da skonča tako sam?

Uppdrag granskning, ili u slobodnom prevodu „Zadatak istraživanje”, je reportersko-istraživačka emisija Švedske televizije sa višedecenijskom kilometražom. Uživa veliki ugled kao novinarska i društvena institucija. Pod lupom Uppdrag granskninga su „veliki igrači” – kompanije, biznismeni, državne ustanove, političari… Ne samo da dodiruju nedodirljive, neretko ih opasno zavale. U ovom slučaju skrenuli su sa uobičajnog puta. 

„Samoća je u Švedskoj velika tema”, napisao mi je Ali, pošto smo stupili u korespondenciju. „Hteli bismo da se uhvatimo u koštac sa tom teškom temom tako što bismo osvetlili Branislavljevu sudbinu. Ima etičkih dilema oko toga, ali verujem da ako radimo sa poštovanjem, možemo to da uradimo kako treba.”

Ulazna vrata stana Branislava Tešanovića
Ulazna vrata stana Branislava Tešanovića

Opisujući nedostatak pisanih izvora u jugoistočnoj Evropi, švajcarski istoričar Oliver Jens Šmit rekao je negde da se o psu mezimcu pape Pija II zna više nego o pojedinim vojskovođama na Balkanu. Slažući kockice o životu Branislava Tešanovića iz prve ruke sam se uverio da sa našim arhivama ni danas nije mnogo drugačije. U jednom mi je doslovno rečeno: „Mi ni o znamenitim ličnostima nemamo kompletnu građu, kamoli o nekom anonimnom…”

Branislavljeve životne stanice u Švedskoj – dolazak, poslovi, adrese – locirali smo takoreći iz mesta. Zna se šta je gde pohranjeno, arhivi su sređeni, digitalizovani, manje-više dostupni; nije čak nužno nastupati pod firmom Švedske televizije da bi se u njih ušlo i do nečega došlo. Kod nas su, da, bili ratovi, paljene su i nestajale matične knjige i štošta drugo, ali nije samo to. Mnogo je rasutog i uništenog nebrigom, aljkavošću, kratkom pameću… Kao da su arhive o nama važnije drugima… 

Pobuđe, opština Bratunac

Useljenička služba Švedske čuva dokument iz kog se vidi kada je Branislav Tešanović stigao u Švedsku; tu stoje i osnovni podaci o njemu – mesto i datum rođenja, prethodna adresa, zaposlenje. Na osnovu tih podataka Aco je, uz pomoć zemljaka iz Vlasenice, došao do Branislavljevog izvoda iz matične knjige rođenih.

Rođen je 10. marta 1938. godine.

Mesto rođenja – selo Pobuđe, opština Bratunac, Drinska banovina, Kraljevina Jugoslavija. Danas je to Republika Srpska u Bosni i Hercegovini.

Majka mu se zvala Cvijeta, devojačko Ilić, rođena 1913, preminula 1941.

Otac se zvao Milutin i rođen je 1912.

Sestra – Branka, rođena je 1940. Imala je dvoje dece. Postoji indicija da je sestra živa.

Izvod iz matične knjige rođenih
Izvod iz matične knjige rođenih

Od toga se krenulo u traganje. U više pravaca. Išli smo svuda gde bi se otvorio neki trag. Neki tragovi vodili su ka novim informacijama i razjašnjenjima. Neki tragovi su, ispostaviće se, namerno navodili u krivom smeru. Čovek nekad svesno ili nesvesno zamagljuje ili briše tragove za sobom – zato što nešto i sam želi da potisne i zaboravi…

Ali, kako napisa Ivo Andrić u Travničkog hronici: „Od svoga porekla i detinjstva se ne može pobeći”. 

Kancelarija na Terazijama

Te 1965. godine Luj Armstrong je svirao u Beogradu, Rolingstonsi su izdali singl I Cant Get No (Satisfaction), Dilan je prešao na elektriku i objavio Like a Rolling Stone, Crnjanski se vratio u Jugoslaviju, u Beogradu je otvoren Muzej savremene umetnosti, u Brazilu je uvedena vojna diktatura, De Gol je pobedio Miterana na izborima, umro je Čerčil, ubijen je Malkom Eks, premijerno je prikazan Doktor Živago, Radivoje Korać je dao 99 koševa Asviku iz Stokholma…

Dvanaestog novembra 1965. Branislav Tešanović je sa 27 godina stigao u Švedsku.

Samo tri dana pre toga, 9. novembra, švedska Državna uprava za tržište rada je, u saradnji sa jugoslovenskim Zavodom za zapošljavanje, otvorila kancelariju na Terazijama u Beogradu. Interesovanje je bilo veliko. Samo od 9. novembra do 21. decembra 1965. godine kroz tu kancelariju će proći 2.300 ljudi. Tokom 1966. svakodnevno će je posećivati 65 ljudi.

Gastarbajteri šezdesetih
Gastarbajteri šezdesetih

Švedska preduzeća su Državnoj upravi za tržište rada slala zahteve koliko radnika im je potrebno i sa kakvim kvalifikacijama. Nekad su i sami predstavnici poslodavaca dolazili u Jugoslaviju i učestvovali u regrutaciji radne snage. U saradnji sa jugoslovenskim Zavodom za zapošljavanje biralo se iz kojih krajeva Jugoslavije će radnici biti regrutovani.

Organizovane su posete švedskih predstavnika po mestima u unutrašnjosti, potencijalni radnici su se upoznavali sa uslovima života u Švedskoj, obavljani su lekarski pregledi i, po sređivanju dokumentacije koje bi potrajalo par meseci, organizovan je prevoz do Švedske. Novi radnici dočekivani su na svojim radnim mestima.

Iako se datum Branislavljevog odlaska u Švedsku skoro u dan podudara sa otvaranjem beogradske kancelarije švedske Državne uprave za tržište rada, to može da znači i da je u Švedsku otišao nezavisno od nje (u suprotnom verovatno bi morao da sačeka nekoliko meseci). U prilog tom scenariju ide i to što u arhivi švedske Državne uprave za tržište rada nije pronađen njegov fajl.

Savezno izvršno veće je ranije 1965. godine donelo odluku da jugoslovenski građani mogu u inostranstvo bez izlaznih viza. Tako su Jugosloveni u Švedsku, a i drugde, legalno odlazili pre i mimo međudržavnog sporazuma.

Doseljeničku politiku Švedske u to doba diktirale su potrebe preduzeća, a ona su bila prvenstveno zainteresovana za neoženjene i neudate mlade i zdrave radnike sa sela, sa relativno malo obrazovanja, koji bi brzo mogli da nauče jednostavne, monotone i repetativne poslove. Procenjivalo se da će takvi radnici duže ostajati na istim radnim mestima „jer su navikli na težak i monoton rad”. Procene su kasnije potvrđene u praksi.

Fotografije Žana Mora iz knjige Džona Berdžera
Fotografije Žana Mora iz knjige Džona Berdžera “Sedmi čovek” o gastarbajterima u Zapadnoj Evropi

Radnike koji su odlazili samoinicijativno, na svoju ruku, nije nužno odmah čekalo radno mesto, već su obično morali malo i da se snalaze. To je doba ogromnog rasta švedske industrije i posla je bilo, nije moralo dugo da se čeka. 

Radnici na privremenom radu u Švedskoj

Dokumenti iz gradskih arhiva i crkvenih knjiga ukazuju da je Branislav prvih godina po dolasku u Švedsku promenio više prebivališta i zanimanja. Prva stanica mu je bilo malo selo Visefjerdai u pokrajini Smoland na jugu Švedske. Zatim je proveo kraće periode u Malmeu, Vesterosu i Geteborgu. Radio je kao metalac, tokar, drvostrugar, metalostrugar, bušač.

U Stokholmu se skrasio početkom sedamdesetih. U preduzeću „Simens Elema” u Solni, specijalizovanom za sklapanje rendgen aparata i druge medicinske opreme, radiće preko 18 godina. U to vreme će se useliti i u hiresret stančić na Sedermalmu.

Arhiva „Simens Elema” je u Nemačkoj, i Ali je preko nje došao do Kurta, Branislavljevog kolege iz tog perioda. On reče kako je Branislav bio pouzdan i primeran radnik, ali i tih, povučen. Nikad nisu razgovarali o privatnim stvarima. „Nije tražio kontakt”, kaže Kurt. S obzirom na model komunikacije, kontakt mu sasvim sigurno nije ni nuđen.

Sedište
Sedište “Simensa” u Stokholmu 1962.

Šezdesetih i sedamdesetih Jugosloveni su – kao Jugosloveni – bili jedna od najbrojnijih invandrare zajednica u Švedskoj i ponajviše su se družili međusobno – i zbog jezika, ali i zbog kulturnih barijera. U mestima gde je bilo naših nicala su udruženja, klubovi, pokretane novine, sportski klubovi… Više jugoslovenskih fudbalskih timova takmičilo se u nižim ligama.

Po dolasku u Stokholm, Branislav se aktivirao u jednom od njih. „Plavi tim” osnovan je 1972. godine i takmičio se petnaestak godina u Trećoj švedskoj ligi. „Dijasporskim” kanalima Aco je došao do trenera „Plavog tima” Sime Vučkovića, nekih bivših saigrača i poznanika… Neki od njih i dan danas se okupljaju u jednom kafeu u tržnom centru u Solni.

Branislav je bio golman B-tima „Plavog tima”.

„Bio je kratak”, kaže Sima, „tako da nije baš imao predispozicije da bude neki veliki golman. Ali mogao je da stoji na golu.” Branio je ponekad, najčešće u letnjoj sezoni, kad su drugi bili na odmoru.”

Plavi tim jugoslovenskih iseljenika u Švedskoj, osnovan 1972. godine. Čovek s loptom je Branislav Tešanović
Plavi tim jugoslovenskih iseljenika u Švedskoj, osnovan 1972. godine. Čovek s loptom je Branislav Tešanović

Prvi maj u znaku sporta

Božo Dragić, reporter „Jugoslovenskog lista”, izveštava sa Prvomajskog turnira 1977. u Šepingu koji je obeležio golman Plavog tima. Naslov objavljenog teksta je: „Prvi maj u znaku sporta”. U njemu piše:

„Poslije duge zime, leda i snijega došao je dugo očekivani 1. maj. Taj dan, dan radničke klase bio je i prvi sunčani dan ove godine. Kao da je i priroda htjela da kaže neku reč poruke i buđenja. Iz Stokholma smo se uputili autobusom sa ekipom Plavog tima na tradicionalni fudbalski turnir u Šepingu…
 Učesnici turnira bili su Katrineholm, Vestoros, Šeping i Plavi tim, a pozdravne reči učesnicima uputio je drug Radojica Maksimović, predsednik Jugoslovenskog udruženja iz Šepinga: ‘Radujemo se da ovaj turnir pada u jubilarnoj godini prijedsednika Tita – 40-godišnjicu dolaska na čelo KPJ i 85-i rođendan. Nadam se da će i današnja fudbalska nadmetanja biti u tom duhu.’
   U prvoj utakmici Katrineholm je pobedio Šeping 3:1. Druga utakmica Vesteros – Plavi tim donijela je puno uzbuđenja i bilo je pravo uživanje za publiku…. Momčad obiju ekipa su prikazale dopadljiv i atraktivan fudbal, sa smišljenim i duhovitim kombinacijama. Šanse su se naizmenično događale na jednoj i drugoj strani, ali je utakmica u regularnom vremenu završena neodlučno 1:1. Kod izvođenja jedanesteraca uspješniji je bio Plavi tim i konačnim rezultatom 5:4 se plasirao u finale.
   U finalnoj utakmici nismo vidjeli ni jedan zgoditak. Ovaj rezultat je odgovarao onome što smo vidjeli na terenu, a umor se već osjećao na igračima. U izvođenju jedanesteraca ponovo je Plavi tim bio nadmoćan i rezultatom 5:3 osvojio pehar. Najuspešnijih igrač turnira je svakako vratar Plavog tima koji je odbranio četiri udarca sa bijele točke. Svi susreti održani su u takvoj prijateljskoj atmosferi i fer igri, kakvu ljubitelji fudbala i fudbaleri vrlo retko doživljavaju.”

U tekstu se ne navodi ime golmana, pa možemo da pretpostavimo da je to bio Branislav.

Trener Sima i bivši plavotimci iz kafea u Solni prisetili su se još jednog interesantnog detalja – Branislav je pohađao kurs i na kraju dobio dozvolu za upravljanje malim privatnim avionima. To je bilo skupo zadovoljstvo. Procenjuju da je za to morao da štedi najmanje pet godina.

Jovan Jovanović i Sima Vučković iz Plavog tima u razgovoru sa Alijem Feganom
Jovan Jovanović i Sima Vučković iz Plavog tima u razgovoru sa Alijem Feganom

Iako je za dozvolu morao da se pomuči, kad ju je konačno dobio nije mnogo leteo, jer mu je jedan od prvih letova preseo. Uplašio se bio za život.

Slučajno je, ne znajući, uleteo u zonu gde je bilo zabranjeno nadletanje civilnim avionima i za njim je uzleteo vojni avion. Pilot mu je signalizirao da sleti, ali se on, po priči, toliko uspaničio i spetljao da nije znao ni šta da odgovori, ni šta da radi. Nekako je, ipak, uspeo da sleti, ali ga je posle tog šoka navodno minula želja za letenjem..

Aerodrom Broma u Stokholmu opslužuje i male privatne avione i to je stecište privatnih letača. Niko iz tih krugova ne seća se Branislava. Svejedno, u arhivu je pronađena dokumentacija koja svedoči da je zaista polagao i dobio dozvolu za letenje – 1981. godine. 

Kratka istorija Karaburme

Ulica Juhorska broj 4 u Beogradu, u naselju Karaburma, navedena je kao poslednja Branislavljeva jugoslovenska adresa, a kao poslednji poslodavac – preduzeće „David Pajić Daka”. Tako je lično naveo u formularu Useljeničke službe po dolasku u Švedsku.

Kroz 19. vek, a i kroz deo 20. veka, Karaburma je bila sinonim za gubilište i zlu sudbinu. „Završiti na Karaburmi” ili „poslati nekoga na Karaburmu…” dugo je imalo prenosno značenje. Sve do početka 20. veka tu negde pored današnjeg Pančevačkog mosta izvršavane su smrtne kazne.

Pogubljeni su na licu mesta zakopavani, bez obeležja, pa se mesto smatralo ukletim i za njega su vezivane svakakve sujeverice. Verovalo se, na primer, da su gromovi koji su prilikom oluje udarali oko Karaburme, u stvari udarali u neobežene grobove i da je to znak božje srdžbe.

Kasnije, kad je kraj počeo da se urbanizuje, radnici su nailazili na kosti čim zabodu ašov u zemlju. Kasnije je na Karaburmi bila šinter-mala, gde su dovođeni psi-lutalice. Ako ih u roku od tri dana niko ne bi tražio ubijani su (sekirom), a njihova odrana koža prodavala se za pet dinara i od nje su se pravile rukavice.

Na Karaburmi su mogle da se dižu kuće bez dozvole i nikle su favele, bez vodovoda i kanalizacije. Ipak, sve do iza kraja Prvog svetskog rata kraj je bio retko naseljen. Stvari se menjaju izgradnjom Pančevačkog mosta 1935. i proširenjem tekstilne fabrike „Kosta Ilić i sinovi”. Posle Drugog svetskog rata kraj se ubrzano urbanizuje i Karaburma će 1955. dobiti status beogradske opštine, a dve godine kasnije biće priključena opštini Palilula.

Pošto je u priobalju Dunava bilo smešteno dosta industrije, za radnike koji su tu radili Karaburma je bila zgodna lokacija za stanovanje. Dosta radnika preduzeća „David Pajić Daka” živelo je na Karaburmi.

Karaburma, šezdesetih
Karaburma, šezdesetih

Juhorska je jedna od ulica koje seku Ulicu Marijane Gregoran. Zgrada na broju 4 je petospratnica iz šezdesetih godina. Stanari na koje smo naišli ne mogu da pamte šezdesete, a Branislavljevih ispisnika ili starijih od njega u zgradi više nema. 

Radnik u „Daki” 

Preduzeće „David Pajić Daka” bilo je najveći proizvođač liftova u Jugoslaviji i na Balkanu. Krajem sedamdesetih imalo je čak 2.200 zaposlenih širom bivše Jugoslavije, a samo u Beogradu održavalo je 10 hiljada liftova. Proizvodilo je i za namensku industriju (kase, rafove i slično), a radilo je dosta i u inostranstvu – u Indiji, Pakistanu, Sovjetskom savezu, Turskoj, Libiji…

U tranziciji i privatizaciji preduzeće je rasparčano i privatizovano.

U trenutku kada smo istraživali životni put Branislava Tešanovića, nekadašnja upravna zgrada fabrike u Vanizelisevoj ulici, bivšoj Đure Đakovića, srušena je zarad izgradnje „poslovno-stambenog objekta”. Od nekadašnje zgrade koja je bila i istorijski spomenik i spomenik kulture, sačuvan je samo deo fasade od cigle.

Arhiva preduzeća takođe je razdeljena i čuva se (ono što je sačuvano) na različitim krajevima grada. Jedan deo je u polunapuštenom depou „Ikarbusa”, uz auto-put prema aerodromu. Epoha trudbeničkog poleta u prašnjavim fasciklama oronule i zapuštene zgrade. Kartoni ličnih dohodaka, rasporedi godišnjih odmora, lista članova Saveza komunista, rang-liste za stanove, dobrovoljni davaoci krvi…

Arhiva preduzeća
Arhiva preduzeća “David Pajić Daka”

Imena, odluke, rešenja, zapisnici… i višeslojna prašina taložena desetlećima. Branislava nigde. 

Fini mali gospodin

U obrazloženju svojeručno pisane molbe za švedsko državljanstvo, Branislav je 1987. godine naveo da je 22 godine u Švedskoj i da u svoju rodnu zemlju nije išao poslednjih devet godina: „Nemam kontakt ni sa kim odande, ni sa porodicom, niti sa bilo kim drugim, najmanje 15 godina.”

Pet godina kasnije, 1992, otišao je u prevremenu penziju – zbog zdravstvenih problema. Žalio se na bolove u telu. Poslovi koje je radio čitav radni vek očigledno su uzeli danak.

Komšinica iz zgrade u Stokholmu (ona koja je primetila da ga dugo nema) opisala ga je kao „finog malog gospodina”. Uredno joj se javljao, ali nikad za tolike godine nisu pričali. Kao karakteristično, zapazila je kako je odlazio u duže šetnje.

Išao je u Kulturhuset i u Kungstregorden – da igra šah.

Kulturhuset je ogromna „kuća kulture” blizu Centralne stanice u centru Stokholma (po konceptu nešto nalik Domu omladine). Pod istim krovom tu su biblioteke, pozorište, bioskop, galerije, kafei, restorani… Na jednom međuspratu dežurna ekipa i dan danas igra šah. Uglavnom su to stariji invandrare, dođoši. Kungstredgorden je park nedaleko odatle; tamo se šahisti iz Kulturhuesta presele u kratkoj letnjoj sezoni.

Interesantno, i u foto-arhivi Kulturhuseta pronađena je jedna fotografija šahista na kojoj se vidi i Branislav. 

Branislav Tešanović prati partiju šaha u Kungstredgordenu (sedi na klupi levo, u plavoj košulji)
Branislav Tešanović prati partiju šaha u Kungstredgordenu (sedi na klupi levo, u plavoj košulji)

Sima je trener Plavog tima bio volonterski. Prihodovao je od poslastičarnice u ulici Drotninggatan u centru grada. Tu su redovno svraćali „Jugovići”. Dolazio je i Branislav.

Kad je Sima poslastičarnicu prodao, tad otprilike i Branislav nestaje iz vidokruga tog društva.

Na pitanje kad je tačno to bilo, Sima odgovara: „Devedesetih.”

Kada je počeo rat u Jugoslaviji, „Jugosloveni” u Švedskoj su se pocepali i podelili uzduž i popreko. Većina jugoslovenskih organizacija pretvorila se u nacionalističke satelite koji su manje-više samo reprodukovali zvaničnu propagandu – srpsku, hrvatsku, bošnjačku… Oni koji nisu hteli da prihvate skretanje u nacionalizam, ili iz nekih drugih razloga nisu mogli da se uklope, povlačili su se u sebe…

Ja u to vreme nisam bio u Švedskoj, ali sam se o tome naslušao priča ljudi različitih generacija. 

Po onome kako su švedski mediji devedesetih, a i kasnije, imenovali, Branislav je bio „bosanski Srbin”, pa još iz sela pored Srebrenice. 

Iz Stokholma u Pobuđe

Na autobuskoj stanici u Bratuncu našao sam se sa Darkom, taksistom iz Srebrenice, sa kojim me je povezala prijateljica koju je svojevremeno vozio po tom kraju. Uz kafu na stanici, objašnjavam mu šta tražim.

„Jesi siguran da je Pobuđe? Da nije možda Pobrđe?”, pita me.

Nije prvi koji postavlja to pitanje. Razni ljudi su i Aci i meni objašnjavali kako je Pobuđe stoprocentno bošnjačko-muslimansko i da tamo nema Srba. Pobrđe, na drugoj strani bratunačke opštine, srpsko je selo.

„U izvodu iz matične knjige rođenih piše Pobuđe. Hoću da proverim, ako je to uopšte moguće…”, odgovorim.

Darko poznaje kraj, tu je čitav život. Ipak, u Pobuđe – koje je petnaestak kilometara od Bratunca – nije ranije zalazio. Do tamo se ide prvo glavnim putem – kroz „geografiju razaranja”. Kravica, Urkovići, Hrnčići… Toponim do toponima znan po ratu i zlu. Ožiljci su i dalje svuda. Ne mogu da ne bodu oči.

Pobuđe
Pobuđe

Negde između Urkovića i Hrnčića odvaja se uski put za brda. Krivudamo uzbrdo. Sa vrha puca pogled. Izlazimo iz kola. Gledam brda i udoline ispred sebe i shvatam da sam Pobuđe pogrešno zamišljao. Umesto kuća grupisanih na jednom mestu, ovo su razbacana mala sela. Pobuđe je, razjasnio sam kasnije, ime za dvadesetak sela. Nije bilo šanse da sve to obiđemo.

Spuštajući se niz drugu stranu brda prolazimo kroz naselje, pored male džamije… Žitelja ima, vidi se da tu neko i živi, al nigde nikoga da sretnemo. Ima obnovljenih kuća koje izgledaju novo, ali su na njima uglavom spuštene roletne, kao da su sve zakatančene.

„Rade ljudi u Nemačkoj, Austriji…”, kaže Darko.

Obeća mi da će mi pronaći kontakt učiteljice koja je nekad u Pobuđu radila, pa da za neki dan, kad budem dolazio sa Alijem i njegovim kamermanom, nekoga i sretnemo ko bi nam eventualno nešto rekao.

U povratku prolazimo kroz Konjevića Polje. Pokazuje mi novu srpsku crkvu kraj puta… „Ovo je muslimansko mesto… Crkva je podignuta na privatnom imanju… Sud je presudio da treba da se premesti…” Spominje mi i frku koja se digla kad su se osnovci iz Srebrenice na školskoj proslavi Svetog Save uslikali sa četničkim obeležjima i sliku stavili na instagram. Za tren je pukla politička kriza sve do Sarajeva i Banjaluke.

Ne znam koje je čije selo. Čija god da su, čitav predeo deluje kao da je ispražnjen od ljudi. Čak i tamo gde nekoga ima, nema živosti, ustreptalosti. Kao da je sve zamađijano, anestezirano, na „holdu”… Pusto i sumorno. U Srebrenici, kaže mi Darko, ne noći ni hiljadu ljudi. Bratunac je malo življi. 

Crkvene knjige iz bratunačkih crkava, ono što je od njih ostalo, još pedesetih su prebačene u opštinu. Matičar Nešo mi takođe ponavlja kako u Pobuđu nema Srba.

„Tešanović nije prezime iz tog kraja”, kaže. „Verovatno mu je otac bio ‘nešto’…” 

Kroz istočnu Bosnu

Spuštam se do Ljubovije, odmah s druge strane Drine. Jednu stvar hoću tu da proverim.

Većina Branislavljevih poznanika i drugara – iz Plavog tima i drugih – navela je kako im je govorio da u Jugoslaviji „nema više nikoga”, bez ulaženja u širu priču i objašnjavanja. Jedino je treneru Simi spomenuo kako je kao dete bio usvojen. Ta priča je bila veoma maglovita. Navodno ga je u kuću primio (bivši) partizan iz Ljubovije, i sa njim je živeo do petnaeste, šesnaeste godine, a onda je između njih izbila svađa, ne zna se oko čega, i Branislav je posle toga – po toj verziji – morao da ode.

Između Bratunca i Ljubovije sagrađen je novi most – granični prelaz – ali nije još (bio) pušten u promet.

Otkad sam se upustio u istraživanje Branislavljeve sudbine i miljea iz kog je potekao, često sam posezao za Andrićem. Možda postoji temeljniji izvor o istočnoj Bosni od njega; ja ga nisam našao. Pitam se da li ovo sada odgovara njegovim mračnim slutnjama. Ili je drugačije zamišljao. I šta bi on, koji je toliko slavio i idealizovao mostove, rekao za ovaj novi i moderan koji spaja obale sa kojih su iscureli ljudi. 

Most
Most “Bratoljub” između Bratunca i Ljubovije

Pusta autobuska stanica u Ljuboviji. Prazni i ruinirani lokali oko nje. Centar za socijalni rad u Ljuboviji postoji od 1976. godine. Šta je bilo pre toga, ko se bavio usvajanjima i gde bi mogla da bude arhiva iz četrdesetih i pedesetih, nemaju pojma.

Šetnja između ustanova. Niko ne zna ništa što bi meni moglo da znači.

„O tome može da zna jedino Toplak.”

Toplak je matičar. Svakakve priče iz tog kraja zna, svašta mu je prolazilo kroz ruke. Objašnjavam. Potražiće.

Nikakav dokument sa imenom Branislava Tešanovića neće pronaći. 

Kad sam na kraju dana uključio računar, čekao me je mejl od drugara, istoričara koji se dosta bavio istraživanjem žrtava u Drugom svetskom ratu, pogotovo u NDH. Pošto su Pobuđe i istočna Bosna u to doba formalno pripadale NDH, i od njega sam tražio sugestije za traganje. Poslao mi je dokument popisa žrtava rata iz Bosne i Hercegovine u Drugom svetskom ratu, po opštinama i selima, iz 1964. godine.

Žrtve iz sela Pobuđa u opštini Bratunac izlistane su na 1062. strani. 

Ukupno je dvadeset dva imena. Četiri su različite specifikacije smrti: „ubijen u direktnom teroru”, „poginuo u direktnom teroru”, „zaklan u direktnom teroru”, „ubijen od strane četnika”.

Sva prezimena su muslimanska: Avdić, Hajdarević, Ibrahimović, Jašarević, Jašić, Muharemović, Nukić, Omerović, Smajić.

Osim jednog, poslednjeg na listi: Tešanović.

„Tešanović (Jovo) Milosava, rođena 1929. Srpkinja, ubijena 1944. u direktnom teroru, Banja Koviljača (1628030002)” 

Ratna siročad

Od „vlaseničke veze”, preko koje smo došli do Branislavljevog izvoda iz matične knjige rođenih, saznajemo da je Branka, Branislavljeva sestra, živa. Ima 80 godina i živi u industrijskom gradiću na oko sat vremena od Beograda. I njeno dvoje dece su istom gradu. Imaju oko 60 godina.

Ali Fegan mi sugeriše da sačekam da on i kamerman dođu u Beograd, pa da tek onda pokušamo da stupimo u kontakt sa Brankom. Hoće da snimi, ako bude prilike. U švedskim medijima je oko slučaja stvorena čitava misterija, a niko nije uspeo da je razreši tako što će pronaći nekog ko je Branislavu bio istinski blizak.

Kad je došao dan, ja sam taj koji treba da telefonira. Nameštaju kameru, stavljalju mi bubicu, zovem… Niko se ne javlja. Kratko olakšanje pre sledećeg poziva. Nervozan sam. Ne znam da li žena uopšte zna da joj je brat mrtav, ne znam u kakvim su odnosima bili… Zovem ponovo desetak minuta kasnije. „Dobar dan…”

Delikatno je, ali stupamo u razgovor i priča polako kreće. Pita me da li sam bio sa Branislavom.

„Mmm, znate, Branislav je preminuo…”

Znala je. Dva-tri dana ranije njena ćerka je bila u Švedskoj ambasadi. Kasnije te večeri došla je kod Branke i pokazala joj je Branislavljevu fotografiju koju je fotografisala u ambasadi (istu onu koju je Ali pronašao). Nije ga prepoznala. Nisu se čuli preko 50 godina.

„Mi smo ratna deca. Siročići. Nismo majku zapamtili…”

Nije bila voljna za susret.

„Nisam u stanju…”

Dom za ratnu siročad
Dom za ratnu siročad “Fadil Jahić Španac” u Bijeljini 1946.

Zahvaljujući Brankinoj ćerki i unuku, ipak smo se sreli. 

Njena prva sećanja su iz doma za ratnu siročad – iz Jarkovca u Banatu. Nije znala da li je imala majku, oca, brata, sestru. „Kad bismo mi deca legli u sobi – velika je prostorija bila, gore je bila lampa, zidna, plafonjerka, i onako u polumraku mi bismo glavom ljuljali i govorili: ‘Tata, mama, vodite me kući…'”

Prvo sećanje na oca i brata je iz 1947. godine, kad je imala sedam godina. Tada je otac, zajedno sa Branislavom, došao da je uzme iz doma. Ne zna gde je Branislav proveo ratne godine. Kaže da otac o tome nikad nije pričao.

Iz Jarkovca nisu otišli u Pobuđe, nego Vlasenicu. „Otac je tamo imao kuću koja nije razrušena”.

Od oca je čula da je rođena u Pobuđu, nikad tamo nije živela. Cvijetu, majku, nikad nije spominjao. Posle rata se ponovo oženio i sa drugom ženom je imao dvoje dece.

Sa Branislavom se lepo slagala, on je bio stariji dve godine i voleo je, kaže, da je začikava… Seća se da su odlazili u vežbaonicu, u sportski klub, na ekskurzije koje je škola organizovala, na takmičenja u Sarajevu, Tuzli…

Ponavlja više puta kako su detinjstvo i godine koje su proveli zajedno „prošli kao tren”, kako je sve to trajalo jako, jako kratko… Kad je završio školu, Branislav je otišao u vojsku, a posle vojske u Beograd. Ona se udala čim je završila školu i sa 18 je rodila prvo dete, a godinu dana kasnije i drugo. Sa malom decom za nju je počeo neki drugi život.

Fotografija Branislava Tešanovića iz JNA u porodičnom albumu njegove sestre Branke
Fotografija Branislava Tešanovića iz JNA u porodičnom albumu njegove sestre Branke

Branislav je sa ocem očigledno imao problematičan odnos. Jedan razlog za „zlu krv” bio je to što Branislav nije želeo da nastavi očev zanat i radi kao kovač, a otac njega nije želeo da podrži u naumu da završi tehničku školu. Na svoju ruku će se zato upisati u školu u Sarajevu, ali će posle samo mesec-dva morati da odustane jer nije imao sredstava da sebe izdržava.

Međutim, nije, bilo samo to, čini se, mada taj mogući dublji razlog ostaje u magli. Dalo bi se zaključiti da je otac, iako vredan čovek i dobar radnik, bio preke naravi, grub, a moža i nasilan. Branislav nije bio tip koji bi na nasilnost uzvraćao i ulazio u obračun; birao je da ode i prekine sve veze.

Na opasku kako su ljudi koji su Branislava poznavali u Švedskoj redom isticali da je bio povučen, ona kaže: „Takav je bio… Kad smo došli iz doma, povučeni smo bili…” 

Fotografije iz albuma

Iz porodičnog doma u Vlasenici Branislav je svakako otišao u drugoj polovini pedesetih – Branka se ne seća datuma, kao što se ne seća ni gde je tačno služio vojsku, iako je u njenom foto-albumu i jedna Branislavljeva fotografija upravo iz vojske.

Sa majkom ima jednu jedinu fotografiju – Branka je na njoj beba, a Branislav ima dve i po, tri godine. Po njegovom odlasku od kuće, videli su se svega nekoliko puta – seća se da je jednom došao u Vlasenicu kad su njena deca bila mala, a ona je neku godinu kasnije ostavila decu na čuvanje kod komšinice i otputovala u Beograd, da vidi kako se snašao i da li ima devojku.

Upoznala je tada Branislava sa svojim deverom, koji je bio doktor. Branislav je bio dobro raspoložen, i nije bio sam. Njeno sećanje potvrđuje i fotografija iz albuma koju su joj poklonili. „Branki, od Olgice i Branislava”, piše na poleđini. Datum je: 15. septembar 1964.

Branislav Tešanović sa devojkom, septembra 1964, fotografija koju je poklonio sestri
Branislav Tešanović sa devojkom, septembra 1964, fotografija koju je poklonio sestri

Branka kaže da joj je Branislav, ispraćajući je tada na voz, spomenuo da planira da ide u inostranstvo. Rastanak na Železničkoj stanici u Beogradu u septembru 1964. je poslednji put da su se videli. U prvo vreme pošto je otišao za Švedsku, neka vest o njemu bi i došla. Vrlo brzo je, međutim, nastao potpun muk. „Nikad se nikom nije javio, nije zvao, pisao…”

Sledeći muževljevu službu, Branka se, sa porodicom, odselila iz Vlasenice na Kosovo. Selili su se, za službom, i kasnije. I Branislav se prvih šest, sedam godina u Švedskoj često seljakao, nije imao dugoročnu adresu… Šta god da je bio razlog, kontakt i komunikacija između brata i sestre su izgubljeni.

Vest da joj je brat preminuo stigla je do nje zaobilaznim putem. Neko od rođaka je nešto javio polusestri, ona je javila Brankinoj ćerki, a ćerka je u Ambasadi Švedske razjasnila da nije reč o glasini. Tako je na kraju došlo i do nje.

Niko joj nije saopštio detalje oko Branislavljeve smrti, ali oseća, jasno joj je, da je bio sam… Neprestano, kaže, premotava život unazad.

„Evo vidite, moj život je skroman… Seljakali smo se, nije bilo lako, ali podigli smo decu, sad su tu i unuci, već veliki… A on… Mislio je da će mu biti bolje…

Tu zastane… širi ruke… ne završava.

„Kad bi me neko pitao da li imam brata ili sestru, rekla bih: „Imam brata, ali nemam pojma gde je. Ali samo nek je živ i zdrav…”

Branislav Tešanović na odsustvu iz vojske sa sestrom Brankom
Branislav Tešanović na odsustvu iz vojske sa sestrom Brankom

Magnus, kamerman, snimio je čitav razgovor. U svakom ambijentu on traži i pronalazi pravi kadar. Zna i da gurne ne bi li ga uhvatio, da nešto slučajno ne propusti. Kod Branke u kuhinji, gde smo sedeli, popili kafu i razgovarali, promakao mu je samo jedan mali detalj – sličica Gavrila Principa, na zidu, uz kalendar. 

Različiti svetovi

Darko, taksista iz Srebrenice, javio mi je da u Pobuđu u školi potražimo domara Admira. Kećemo rent-a-kar autom beogradskih tablica. Vozi Magnus. Kad smo već bili kraj Drine iznenadila ga je tabla „Bosna i Hercegovina”. Bio je ubeđen da idemo na Kosovo. Njemu je to skoro pa isto.

Ne kapira ni zašto ja osećam nelagodu. Ali zna. On je izbegličko dete, a odrastao je u Rinkebiju, simbolu imigrantskog predgrađa. Švedski je usredsređen na zacrtani cilj, ali ima i empatiju prema ljudima s kojima radi. Svestan je različitih svetova – zajebanih, sjebanih i drugih.

Škola je u Burnicama. To je jedno od 20 sela pod zajedničkim imeniteljem Pobuđe. Kad se putem iz podnožja stigne na drugo brdo „onda oštro lijevo”, a ne pravo, kao što sam s Darkom išao prethodni put. Na vrh brda Ali seda za volan da bi Magnus mogao da snima. Ja sam na suvozačkom mestu. Pola kilometra od skretanja ulazimo u naselje. Ima i nekih ljudi na vidiku. Jedna žena nešto radi kraj puta, a iznad puta, pod strehom, ekipica kafeniše. 

„Dobar dan, škola gde je?”

„Škola, eno je, samo se vratite ovim putem.”

„Admir, domar, je l’ tu…?”

„Ne znam gdje je. Negdje je otišao.”

„Treba nam neko stariji iz sela, jer radimo priču…”

„Evo, ovaj čovek…”, kaže žena i pokazuje na jednog iz ekipice koji je najbliže stajao.

„Ne, ne, ja sam mlad”, odgovara on na to.

„On, on… njega…”, insistira ona.

Smejemo se, led je probijen. Izlazim iz auta, pričamo. Pridružila se i ekipica koja je kafenisala. Magnusu i Aliju nije jasno šta se dešava, ali su brzo izašli i oni.

Objašnjavam priču od Kulina bana: čovek u Stokholmu, umro sam, niko godinama nije primetio da ga nema, švedska policija nije mogla da nađe nikoga od rodbine…

Ali Fegan i Predrag Dragosavac u razgovoru s meštanom Burnica
Ali Fegan i Predrag Dragosavac u razgovoru s meštanom Burnica

„U izvodu iz matične knjige piše da je rođen u Pobuđu. Srpsko je ime…Branislav…”

„Ovde nema…”

„Godište je 1938, matični list je nađen, piše Pobuđe…”

„Ej stani… Jovo Tešan… Je li Tešanović prezime?

„Jeste.”

„Tešanović Nikola. On je u Milićima sad, ti njegovi naslednici…”

„Otac Milutin je 1912. godište. Kažu da je bio kovač u selu.”

„To je Jove Tešana otac. Ali u Milićima sad živi taj Tešan. Jovo Tešan je jedini što je pripadao Pobuđu.”

„To su dva brata bila.”

„Znam. Tešan je sa mnom bio član Saveza komunista. Bio je stariji od mene. Dole im je bila kuća – od Konjević Polja kad skrenete prema Kasabi. On je prodao kuću pre rata i preselio se u Miliće.”

Pošto smo hteli da produžimo do Milića, da probamo da pronađemo te Tešanoviće tamo, telefonirao je za instrukcije.

„Miladine, pobratime… Od Jove Tešana naslednici, gdje su u Milićima?”

Vehid iz Burnica je vozio ispred nas, da nam pokaže gde je bila kuća Tešanovića u Pobuđu, a onda i do Tešanovića u Milićima. Usput smo zastali na nekoliko mesta, da bi Magnus mogao da snimi kuću, selo, brda, doline, put… U stankama pričam sa Vehidom. Njegovi su u taj kraj došli „od Valjeva”. Iz Pobuđa su bili proterani devedesetih, posle rata su se vratili…

Zajedno smo pozvonili na vrata Tešanovića u Milićima. Otvorila nam je žena od sedamdesetak godina, u crnini.

Nada Tešanović je žena Branislavljevog brata od strica Nikole. Udala se 1971, tako da Branislava nikad nije srela, on je nestao nekoliko godina ranije, ali je za njega znala iz priče svog svekra Jove. Spominjao ga je, tražio, tugovao što je „nestao”. Takav Branislavljev odlazak spočitavao je, po Nadinoj priči, svom bratu Milutinu, ali i odnosu s maćehom.

Nadin sin je prvi saznao za Branislavljevu sudbinu. U policijsku stanicu u Bratuncu je stigao dopis iz Švedske ambasade u Sarajevu i jedan policajac tamo se setio njenog sina koji sad živi u Sloveniji i vozi velike kamione po Evropi. Sin nije znao za Branislava; ona jeste… Od njih je onda vest otišla dalje.

„Tu mu je majka sahranjena”, kaže nam usput.

„Branislavljeva majka?” 

Ali Fegan, Nada Tešanović i Predrag Dragosavac na grob majke Branislava Tešanovića
Ali Fegan, Nada Tešanović i Predrag Dragosavac na grob majke Branislava Tešanovića

Ovde se složinje Cvijeta Ilić, udata Tešanović, rođena 1913. preminula 1942. u bolnici Bijeljina i sin Blagoje, rođen 1941. preminuo 1942. Spomenik podižu: suprug Milutin, djeca Branislav i Branka… ” – uklesano je u kamenom spomeniku.

Taj spomenik, kao i drugi na tom malom groblju kod Kasabe gde leže i Tešanovići, bio je oboren u ratu devedestih.

Kraj spomenika Cvijeti Tešanović i njenom jednogodišnjem sinu Blagoju kao da je priča konačno zaokružena.

Dođe tako neko vreme…

Tešanovići su „veliko pleme” iz Hercegovine i odatle se se pomerali u različitim pravcima i raznim vremenima. Jedno od pomeranja prema Bosni bilo je podstaknuto odmazdom Turaka posle bune 1875. Posle Berlinskog kongresa u Bosnu stiže Austrougarska i počinje novo merenje vremena…

„Gradili su se drumovi, nove državne zgrade, i žandarske kasarne u planini. Kad jednog ljeta opet izbiše inženjeri. Nije se moglo razumjeti šta rade, ali su svi govorili da će provesti željeznicu i da će pruga ići kroz brijeg iznad varoši. Jedni su se kladili da to neće moći učiniti, drugi su tvrdili da će dovršiti i to kao što su sve ostalo…”, piše Andrić u pripoveci Rzavski brzaci. Ima kod njega još dosta toga na tu temu.

Tešanović koji se usidrio u Pobuđu zvao se Blagoje, i dalo bi se pretpostaviti da je bio pet do deset godina stariji od Andrića; znači, da je rođen u drugoj polovini osamdesetih 19. veka. A možda su bili i vršnjaci. Blagoje je bio Branislavljev deda i stigao je u Pobuđe u prvoj deceniji 20. veka, negde od Han Pijeska. Došao je, ili je možda raspoređen, kao putar. O tome bi nešto verovatno moglo da se nađe u nekom bečkom arhivu.

Austrougarska je Srbe smatrala potencijalno nelojalnim za vojsku i pronalazila im je „rezervne rasporede”. Jedno od zanimanja na koja su rapoređivani bilo je upravo putarstvo. Kuća koju nam je Vehid pokazao nalazi se kraj puta, u udolini, između brda. Neka brda su od ovih, neka od onih, Blagoje Tešanović se posadio baš između.

„Tu im je bila i voda”, pokazuje Vehid potočić koji se s brda sliva.

Blagoje je imao dva sina: Milutina, Branislavljevog oca, i Jovu, Branislavljevog strica, oca one Milosave iz spiska žrtava Drugog svetskog rata, i svekra Nade Tešanović.

Milutin je postao kovač, Jovo krojač. Opsluživali su brda i sela u okolini – srpska, muslimanska… kome god su bili potrebni kovač i krojač. Uz kuću je bila i kafanica, da onaj ko dođe da završi posao može nešto da pojede i eventualno zanoći.

Pucnji Gavrila Principa na Vidovdan 1914. Srbima u Bosni su zakomplikovali život. Ima razne literature o tom vremenu. Nezavisno od scenarija koji se u njihovom slučaju realizovao, sasvim sigurno im nije bilo jednostavno i lako. Nema sumnje da im je laknulo kad se rat završio i kad je stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

Milutin i Jovo stasavaju krajem dvadesetih i početkom tridesetih i tada svojim zanatskim umećem doprinose domaćinstvu. Milutin Tešanović i Cvijeta Ilić verovatno su se venčali u prvoj polovini 1937. godine – njemu je tad bilo 25, njoj 24 godine. Desetog marta naredne godine rodio se Branislav. Branka se rodila tačno dve godine kasnije. 

Godine 1941. počinje Drugi svetski rat u Jugoslaviji. Bosna postaje sastavni deo NDH, ali NDH nikad nije uspostavila kontrolu nad čitavom svojom teritorijom. Istočna Bosna će postati klanica svoje vrste. Branislavljev stric Jovo je završio u Nemačkoj u zarobljeništvu. Za Milutina, Branislavljevog oca, nije jasno gde je bio za vreme rata. Nije jasno ni šta se za to vreme dešava sa decom. Branku je otac 1947. godine uzeo iz doma za ratnu siročad u Jarkovcu u Banatu, ali nije jasno kako je do doma uopšte došla u ratnom vihoru.

Takođe, proveravajući taj trag, dobio sam informaciju da je dom u Jarkovcu radio od kraja rata pa do 1947, 1948. godine. Ako je ta informacija tačna, postavlja se pitanje odakle su i kako deca stigla u Jarkovac, a među njima i Branka. Za Branislava se ne zna ni toliko.

Kuća Tešanovića je u Drugom svetskom ratu zapaljena. Prema priči Nade Tešanović, Jovinu ženu Zagorku i decu čuvali su i krili lokalni muslimani. Kad je to postalo nemoguće ili suviše riskantno, pomogli su im da pobegnu preko Drine. Deo porodice rat je proveo u izbeglištvu u Banji Koviljači. „Miloslava” sa spiska žrtava Drugog svetskog rata je pogrešno ime; ćerka Jove i Zagorke zvala se Vidosava i umrla je (prema Nadinoj priči) od posledica ranjavanja u bombardovanju Beograda, pošto se zatekla tamo 6. aprila. U Banji Koviljači je sahranjena.

Jovi su komšije sačuvale šivaću mašinu i on se po povratku iz zarobljeništva vraća u Pobuđe, obnavlja kuću i nastavlja tamo sa svojim zanatom. Njegov sin Nikola, Branislavljev brat od strica, oženio se sa Nadom 1971. Sedamdesetih su im rođena deca, dva sina. Kad su deca kretala u školu, prodali su kuću u Pobuđu, i otišli u Miliće. Nikola je tamo radio u preduzeću. Jovo je tad već bio u penziji.. I dok je bio živ plaćao je naknadu za grob ćerke Vidosave u Banji Koviljači. 

Spomenik neznanoj osobi

Odmah pored kamenog groba Cvijete Tešanović i njenog sina Blagoja, na kome su od vremena izbledela slova, stoji crna ploča na kojoj piše samo „Tešanovićima”.

„Ja sam rekla sinu da to podigne”, priča Nada. „Znate, sve nam je bilo nešto naopako… Jedan sin nam je izvršio samoubistvo 1999. Imao je samo 22 godine… “,

Za vreme rata devedesetih, starijeg sina rasprskavajući metak pogodio je u jetru. Bio je više mrtav nego živ kad je medicinska sestra registrovala da još ima puls. Kad je video u kakvom je stanju pacijent kog su doneli, doktor je uradio nešto što je znao uglavnom iz teorije. Jetra se regeniriše… i on je isfronclane komadiće skupio i nekako „zavezao”, pa šta bog da.

Mladić je nedeljama lelujao između dva sveta. Preteglo je na kraju na stranu života. Preživeo je, ali se dugo oporavljao.   

„On je u Sloveniji i vozi tamo, ima već 10 godina. Ima sina fudbalera koji ide u školu i trenira fudbal… Golman je.”

Za mlađeg sina kaže da je bio „mlad, nežan dečko”: „Nije rata volio nikako, a ovde rata bilo onoliko…”

Posle njegove smrti neko im je rekao da imaju dug prema mrtvima i tad su podigli spomeniku „neznanoj osobi”.

Ali pita da li to znači da Branislav može da bude sahranjen tu, na tom groblju.

„Kako ne… Ali mi nemamo kako da to organizujemo”, kaže Nada.

Priču o sudbini Nadinih sinova, Tešanovića rođenih sedamdesetih, i detalj sa grobom na kome piše „neznanom Tešanoviću”, Ali Fegan na kraju nije ubacio u dokumentarac. Reče mi da bi to zakomplikovalo priču i tražilo dosta dodatnog objašnjavanja, a format koji ima na raspolaganju je zadat i ograničen. I bez toga taj Uppdrag granskning je bio najgledaniji u sezoni. Tajna samovanja Branislava Tešanovića ostaće zauvek nedorečena.

Dokumentarni film “Najusamljeniji čovek u Stokholmu”

Epilog

Kad sam došao u Stokholm, biciklom sam, s mojim drugarom Rikardom, otišao do Šumskog groblja. Rikard je maltene čitav život u Stokholmu i nikad nije bio tu. Pokazao sam mu prvo gde je grob Grete Garbo. Onda smo produžili do Branislava. Ali Fegan mi je poslao uputstvo kako da nađem tačno mesto.

Čitavo groblje je u šumi, trava je potkresana, sve je uredno, svaki grob se održava. Lako smo našli Branislava. Ostavio sam cveće i jednu jabuku.

Na drvenoj ploči kojom je grob obeležen nema Branislavljevog imena. Samo broj: 143. 

Grob Branislava Tešanovića, Šumsko groblje, Stokholm
Grob Branislava Tešanovića, Šumsko groblje, Stokholm

„Niko ne zna šta znači roditi se i živeti na ivici između dva sveta, poznavati i razumevati jedan i drugi, a ne učiniti ništa da se oni objasne među sobom i zbliže, voleti i mrzeti i jedan i drugi, kolebati se i povoditi celog veka, biti kod dva zavičaja bez ijednoga, biti svuda kod kuće i ostati zauvek stranac; ukratko: živeti razapet, ali kao žrtva i mučitelj u isto vreme.” (Ivo Andrić)

Filter 2019