Mon. May 16, 2022
ћирилица /latinica

BRANO LIKIĆ: Mene popularnost ne zanima, zanima me muzika

Izvor: telegraf.rs/Goran Živanović

Behu nekada godine u kojim je muzika mnogima bila nešto najvažnije na svetu. Nešto zbog čega se valja odricati, biti uporan, dosledan. Nešto što se strastveno ljubi, a za uzvrat očekuju one emocije koje su duboko porinute u okean naše duše.

Behu to godine u kojima je muzika bila znak prepoznavanja, jer bi odgovor na pitanje “šta slušaš” bio dovoljan da stvorite sliku o nekome koga ste čak i prvi put sreli. Danas je to, nekada obavezno pitanje, potpuno nestalo, potonulo je u glib svakodnevnice i trivijalnih eskapada na društvenim mrežama. U moru takvih bezličnosti, bilo je pravo zadovoljstvo razgovarati sa nekim ko tokom svih ovih godina, ne samo da nije ni za trenutak pomislio da bi tu prvu ljubav mogao zameniti bilo čim drugim, već je ona kroz vreme koje je ostalo iza nas, postala još dublja, snažnija. Mogao bih sada ovde ređati reči i rečenice, ali za svu bitnost ove priče dovoljna je jedna: Brano Likić – koliko muzike u jednom imenu.

Rođen si 1954. godine. Voleo bih da mi kažeš, čega se prvo setiš, kada pomisliš na Sarajevo iz tvojih dečačkih dana?

Uskoro treba da se pojavi moja autobiografija pod nazivom “Sarajevo roks” koja sadrži sve te detalje. U njoj se na jedan pravi način piše o mojoj borbi za muziku i o sretnoj porodici. Jer ono što je ključ, jeste da sam ja rođen u sretnoj porodici i tako sam i odrastao. Rano sam ostao bez oca, umro je u pedeset sedmoj godini. Meni je tada bilo trideset godina, znači taman kad sam se počeo njemu dokazivati, jer taj “rivalitet” između oca i sina uvjek traje. Moj otac je bio veliki autoritet, al’ me je podržavo, kada je odjednom nestao iz mog života to me je baš pomerilo. Ali ako se osvrnem, to je priča o sretnoj porodici. Porodici koja je bila vesela , nasmijana, a ako se desi problem, on se djeli. Moji su “južnjaci”, dole iz Hercegovine i baš pre neki dan čitam kako najduže žive ljudi tamo na Sardiniji. Zašto žive, jer to jedu sira? Ne, kaže, žive zajedno. Svaki dan ručaju zajedno i tu su i đed, i otac, i sin, i unuk. I sad su oni na zajedničkom ručku, unuk dolazi iz škole i kaže: “Dobio sam keca”. A onaj đed ne čuje i kaže: “Zeca”? “Ma nije, keca”! I u tome se napravi ta caka, a ustvari šta se desilo? Oni djele zajednički problem. Niko problem ne uvlači u sebe, napravi se šala od toga i to je to. To je sretna porodica. Slično sam i ja odrastao.

Kada si se zainteresovao za muziku?

U doba kada se desio moj susret sa muzikom, imao sam nekih šest godina. To je doba kada su se pojavili festivali, mi smo imali televizor “Iskra Panorama”, i ja sad gledam prenos, možda je to bila “Opatija” ili “Split”, pjeva Marko Novosel pjesmu “Kad si kupim mali motorin”. Tu se ja oduševim i kažem: “Ja hoću time da se bavim”. Ubrzo nakon toga polazim u osnovu školu i već počinjem nastupati. Pjevam “a kapela”, znači sam, pred cjelom školom. Mama mi je sašila jedan kompletić od vražije kože, V izrez, kratke pantalone i ja pjevam taj “Motorin”, pa “Julijanu” od Dušana Jakšića i te neke šlagerske pjesme, kuckam sebe po bedru i to mi je jedina pratnja. Ustvari, glavnu podršku sam imao od te jedne nastavnice koja je primjetila da sam talentovan. Negdje u četvrtom razredu prestaje taj moj interes, osnovan je nekakav tamburaški orkestar u školi u kome sam svirao bas prim, to mi je bilo dosadno, boljeli su me prsti, pa je nestao taj prvi zanos.

Međutim, stari me je gurao da sviram nešto. On je volio da sviram harmoniku ali mene to nije zanimalo, htio sam gitaru. Bio je uporan, pa je čak doveo i nekog profesora da me uči, ali ja sam svaki dan navaljivao, nisam odustajao od tih svojih želja i jedan dan je došao kući sa gitarom koju je kupio u komisionu, tu odmah pored našeg stana. Ja sam inače živio u centru u ulici Vase Miskina, ono “dijete haustorče”. U tom komisionu je “visila” neka gitara i stari mi je jednom donio kući, onako crnu i “zarđalu” i ja ga pitam: “Čija je bila, čija je bila”? A on će: “Ma sigurno nekog pjane”. Čuj pjane. Nije on htio ništa ružno reć, ali tada nije bilo normalno da se neko profesionalno bavi muzikom. To je bilo nešto za poslije podne, a ne za ujutru. Ti moraš nešto raditi, pa poslije podne sviraj.

I kakva su bila ta prva iskustva vezana za gitaru?

Otac je sestru i mene upisao u muzičku školu, ona je išla redovno, ali meni je to bilo dosadno pa sam napustio. Međutim, ja sam i pored toga savladao sve što je ona učila, jednostavno volio sam učiti sam, biti slobodan, biti svoj. Išao sam na privatne časove kod profesora i to je period negde do šestog razreda kada pravim svoj prvi bend. Najbolja stvar koja može da se desi jednom čovjeku je da ima svoj bend, svoju grupu. Zašto? Tu se čovjek uči svemu. Uči se radu, uspostavljanju harmonije. Jer mi učeći kako da pronađemo tu harmoniju između nas četvorice, učimo kako da pronađemo harmoniju u svjetu, učimo kako biti kompromisan. Na kraju, sa tim pjevanjem iz nas su izlazile i neke energije koje su nas umirivale, pa nismo bili agresivni. Tako da mislim da je najznačajnija stvar za mladog čovjeka da ima svoj bend

Kako se zvala ta prva grupa?

Žute pjege. Tu je sa mnom svirao Medo, brat od Vladimira Savčića Čobija, išli smo zajedno u školu, u isti razred. Čobi je bio stariji, imao je grupu Vokinsi, pa smo ih “špijunirali”. Medo je prenosio sve šta su oni skidali. Išli smo na njihove nastupe, pa smo se malo razočarali, jer smo htjeli da čujemo “fuz-bodž”, a toga nije bilo, mi neke stavri idealizujemo a publika dobacuje itd. Ali to je ono vrjeme kada sanjaš da uradiš nešto. Međutim, mi ubrzo u toj osnovnoj školi postajemo zvijezde. Kada samo jednom prilikom nastupali tu je bila i Ismeta Dervoz. (kasnije pevala u grupama Kodeksi i Ambasadori, op. autora.)

Je li ona nastupala sa vama?

Da, na tom koncertu je pjevala “To Love Somebody”, prateći sebe na klaviru, ali pošto je učila francuski, imala je problem sa izgovorom, ali nikome to nije smetalo, mi smo bili senzacija. Ako se sada okrenem, vidim da je većina tih ljudi sa kojima sam počinjao nestala, niko nije nastavio time da se bavi. Prve bendove praviš sa prijateljima sa kojima si igr’o lopte, sad neko je tu više ili manje talentovan. Potom je došla gimnazija, gdje opet nalazim novo društvo, svi hoće da sviraju. Kupuju se električne gitare, a niko ništa ne zna. Jedan moj drug je tako kupio gitaru, napravio neki utikač i odmah je uključio u struju, zamalo nije pogino frajer. U Sarajevu je u to vrjeme postojalo jedno mjesto blizu Skenderije, koje se zvalo “Trasa”. Tu su organizovani matinei subotom i nedeljom za mlade bendove koji bi dolazili da sviraju, pa tako i ja dolazim sa svojom grupom koja se zvala “Oni“. Tu je već bilo ” muzičara mrakova” i od svih tih bendova koji su nastupali izdvojimo se nas četiri najbolja pojedinca i napravimo grupu Formula 4.

Zanimljivo. Tako su nastali i neki svetski bendovi.

Čovjek koji je sve to organizovao, Izo Džirlo, bio je genijalac. On je pravio selekciju bendova po kvalitetu i tako odjednom iskoče najbolji. Ja sam još od osnovne škole pravio svoje pjesme, a tu smo nastupali sa pjesmom “One Woman” grupe Marbles (The Marbles, “Only One Woman”, op. aut.) za koju sam napravio prepjev. Na takvim svirkama se međusobno kibicujemo, gledaš ko je dobar i tu se spontano desi to spajanje. Pronađu se ljudi istih afiniteta, plus dobri instrumentalisti i tako nastane bend. Tada sam imao sedamnaest godina, već smo prešli u Dom mladih na Skenderiji i tu svake subote djelimo binu s Indeksima, samo mi i oni, a ponekad dođu i Ambasadori. Mi tek postajemo punoljetni, a već smo se etablirali kao pravi bend. Bili smo malo “divlji”, nismo bili grupa za ove razmažene. Imali smo i takvu ekipu koja je išla za nama gde god bi svirali, jer smo pravili i izvodili takvu muziku – agresivnu. Tako da smo imali pravu fan grupu, što Formula 4 i dan-danas ima. Međutim, ključna stvar je onaj momenat kada smo snimili prvu pjesmu. Tada se sve promenilo na pozitivno i tu je krenula naša popularnost. Gostujemo na televiziji Zagreb u emisiji “Zdravo mladi”, u Sarajevu u emisiji “Na ti”, svugdje nas ima. Hoću da kažem, šta u tom momentu znači jedan snimak, koliko je to bilo važno.

Pričaš o tvojoj kompoziciji “Kakvo veče” koja je na prvom singlu Formule 4?

Je, je, ali singl je izašao kasnije nego što smo ga snimili.

Ti si tada već otišao iz grupe.

Udaram ja tu po duši, a Arsen će mom ocu: “Dobar je mali, dobar je mali Boriša. Daj nam još jednu turu bjeloga”(smijeh). Uglavnom, nakon toga ostali smo prijatelji i stalno smo se viđali ili bi se javio da mi kaže da je bio u Švedskoj sa Kemom (Kemal Monteno, op. autora) i da se u Stokholmu vidio sa mojom sestrom (Branka Seka Likić, živi u Švedskoj, doktorirala je ekonomiju i profesor je na Norčeping univerzitetu). Ostao je taj jedan divan odnos. Ako si primetio, ti veliki ljudi jako cjene kada neko sluša to što oni rade. Jer najveći problem u muzici je pronaći onog ko želi da te sasluša. Kada sam intervjuisao Boda (Slobodan Bodo Kovačević, op. autora) on kaže: “Možeš ti biti najbolji gitarista na svjetu i sviraš na pustom ostrvu. Šta to znači? Ništa. Ako nema interakcije, nema ni najboljeg gitariste“. E sad dolazimo do pitanja šta je prava interakcija? Neki ljudi iz mog najbližeg okruženja su postali zvijezde, ali to je industrija. Što se tiče grupe Formula 4, mi smo vježbali ko manijaci, Ljubiša Racić je jedan genijalac koji nije dobio dovoljno prostora kakvog zaslužuje. Evo ja sam sada preuzeo da uradim album Formule 4. Juče smo složili deset pjesama, ja ću uglavnom pjevati i time ćemo zokružiti tu priču.

Znači, stara ekipa je ponovo na okupu.

Da, pripremio sam i jedan scenario za film, koji će govoriti samo o Formuli 4. Jer to je bio pravi rokenrol, prava engleska rokenrol priča. Nema gdje nismo svirali, bilo je tu incidenata, ma svačega. Četiri mjeseca smo svirali u Dubrovniku.

Gde ste svirali u Dubrovniku?

Internacionalni kamp “Rašica”.. Svašta je tu bilo, da te sad ne davim, ali je to osnova za jednu dobru priču. Važno je reći da je Ljubiša išao na časove gitare kod čuvenog Praljka, a to je profesor gitare kod koga je išao i Bodo iz Indeksa. Bio je još jedan dobar profesor, njegovo ime je Kosta Spajić. Ljubiša je išao kod njih, svirao je klasiku i sve živo. A potom smo on i ja išli na sešn časove kod Vukasa, brata Milića Vukašinovića. On je bio arhitekta, umro je nažalost. Neko vrijeme je živio u Londonu, potom se vratio u Sarajevo gdje je slovila priča da je najbolji gitarista u gradu. Išli smo kod njega redovno na časove, svirali s njim. On nas je učio trikovima, cakama i to je bila odlična škola. Ja sam stvarno tu dosta naučio, posebno je bio važan taj način kako je on to nama prenosio. Sa njegovom sestrom sam išao na fakultet, nažalost, od njih troje samo je Mića živ.

Šta se tačno događalo kada si napustio Formulu 4?

Kada sam napustio sve to, dva člana su pošla sa mnom pa smo napravili grupu Sunce koja traje godinu dana, a potom sam sa sestrom Brankom napravio Rezonansu. Jer pazi, meni je oduvek fascinacija bio zvuk, nešto novo, nešto što je drukčije. Nisam želeo da kopiram, ko što većina i radi – hajmo i mi ćemo kao Rolingstonsi…

Da li je to razlog zbog kojeg si u grupu uveo gudače i ostale instrumente?

Da! Baš to. Violinu, violu, flautu, klavir. U toj prvoj pjesmi koju smo snimili “Nemoj meni branit moja nano” pažljiv čovjek će vidjeti da su tu svi elementi onoga što ja volim. Počnemo sa akustikom, ali imamo i džez fraze, potom dolazi kulminacija, slaganje glasova, te “sekunde” koje pjeva Seka, sve je u toj pjesmi složeno. I šta se dešava? Upadaš u industriju, što je najgora stvar koja se može desiti jednom stvaraocu. Snimili smo taj singl, na brzinu napravimo B stranu i to objavi Jugoton. E sad, dolazimo do diskografskih kuća i tu ne znam šta da ti kažem. Ljudi koji su u to vrijeme tu bili zaposleni su mislili da su Bogom dati, niko se tu ne posvećuje nikome. Ti doneseš gotov snimak, on te pogleda ako se tog dana uopšte probudio i konstatuje da li je dobro ili nije dobro. Uglavnom je to tako funkcionisalo. Međutim, ta kompozicija sa našeg prvog singla postaje jugohit, tada je postojala razmena po radio stanicama i to se neprestano vrti. U to vreme ja sam student druge godine Ekonomskog fakulteta, a već imam veliki hit. I odjednom dolazi interes iz RTB-a da snimamo za njih. Zvali su nas na neku Hit paradu i Beogradski sabor gdje se radi urbana šansona, na kome smo osvojili nagradu. I RTB šalje svog predstavnika kući kod mojih roditelja da ih ubjeđuje da pređemo kod njih

Jeste li sa Jugotonom imali nekakv ugovor?

Ma nikakav.

Vi ste verovatno otišli u Jugoton jer je u to vreme u Sarajevu postojalo njihovor predstavništvo.

Ma da, naš drug Hamdija Salković je to poslao da se objavi, to su i učinili ali te više niko ne šiša. Međutim, predstavnik iz RTB-a je govorio mom starom: “Znate, mi želimo da Vaša djeca pređu kod nas, imaće puno para, voziće Mercedesa…” Otac kaže: “Znate šta, ja ne znam da mojoj djeci išta fali. Ali ako oni hoće, neka idu brate”. Ono što je ključno je da mene zanima samo album da snimim. Ja žurim u svemu jer previše toga stvaram i želim da se to reši. I kada smo dobili termine za snimanje albuma odlučio sam da prihvatim ponudu iz RTB-a.

Možeš li da pojasniš kako je nastalo ime grupe? Tu ima nekoliko varijanti u opticaju.

U to vreme postojao je klasični sastav Renesanasa u Beogradu koji svirao tu renesansnu muziku. I Husein Vladović koji nam je radio tekst te prve pjesme jednom kaže: “Hajmo mi dati naziv “Rezon An Sa”…

Što znači – razlog iz Sarajeva.

Jeste, tu se ne misli se na rezonanciju, nego je ideja bila upravo u tome. Kad smo kod tih naziva, interesantno je da sam ja odgovoran za davanje imena “Diskotonu”. Kada je osnovana prva diskografska kuća u BiH, oni su napravili konkurs koji je izašao u novinama ja se javim i pošaljem neke svoje predloge. I jedan od njih pobjedi i tako izdavačka kuća postane “Diskoton”.

Znači, ti si kum “Diskotonu”?

Da, poslaću ti isječak iz novina sa naslovom: “Kum je rekao – Diskoton. Brano Likić član grupe Sunce je kum naše izdavačke kuće”. Tada sam imao grupu Sunce, to je bilo nekoliko mjeseci pre Rezonanse. Bila je tu i nagrada, neke pare sam dobio.

Sjajno. Hajde da se vratimo prvom albumu Rezonanse.

Smišljao sam koncept, pa sam odlučio da jedna strana LP-ija bude etno, a druga je urbana. Htio sam na taj način da završim sa tom etno fazom u koju sam slučajno natjeran, nije to ništa bilo smišljeno. Na etno strani radi se ljubavi dvoje mladih na selu, o opisu njihovog dana i tu je jedna duga pjesma pod nazivom “Alaj bi se zabavljala” gdje se u suštini govori o prolaznosti, o takvom jednom konceptu. Na drugoj strani su urbane teme, ali tu pravim grešku jer stavljam pjesmu “Plug i konje ostavio dika”, ali to se dogodilo jer nam nisu dozvolili da na album ide odlična pjesma “Hljeb” Alekse Šantića koju smo snimili. Tu je ono: “Zemljaci, ljudi dokle ćete? Oni odlaze, parobrod spreman, more se koleba, oni idu tamo jer nema hljeba”. Sad gdje u to doba ’75. godine da pjevaš da u državi nema hljeba (smeh)?

Ali ta pjesma je stvarno mrak, snimili smo je u “Studiju M”, sa sve Hemondima, violinama. Znači, imali smo termine u Radio Novom Sadu koji je dobio prvi osmokanalni studio i mi smo tamo prve mušterije. Taj album smo snimili za dva vikenda. Idemo tamo kombijem, budemo petak subotu i nedelju, vratimo se, pa sledećeg vikenda još jednom. Mislim, to nigđe nema. Posle, kada sam to čuo, htio sam puno toga popravljati, hiljadu ideja sam imao. Međutim, žurili smo jer dolazi Nova godina, treba da se objavi album. Bijelo dugme je pripremilo drugi album i mi smo uz njih jedini na tržištu. A ti znaš da kada se pred Novu godinu nešto objavi da to svi kupuju. I šta se dešava? Odjednom nam javljaju – nestao je naš omot!? Pazi te diverzije.

Kako nestao?!

Nema omota. Javljaju nam da album ne može da izađe jer ga je neko ukrao. “Giro Beograd” štampa i njima i nama. Pazi diverziju: Neko je sklonio te omote, otkrio sam ja kasnije sve ko je i šta radio, da sad ne govorim. I naš album umesto da izađe 1. novembra, izađe 1. februara, što je izazvalo ogroman kiks u prodaji. S druge strane, da sam znao da će se to dogoditi imao sam vremena da korigujem mnoge stvari i napravim vrhunski album. Tek kad sam ga saslušo shvatio sam šta bih mogao promjeniti.

Je li neko iz Dugmeta to uradio?

Nemoj me sad provocirat.

Moram malo.

Pa sigurno je da konkurencija ne spava. Dugme je ogroman bend. Nikad se ja nisam ni poredio s njima. Oni su stvarno veliki bend i mnogo su stariji. Nekada sam žalio što nisam ja bar četiri-pet godina stariji, vjerojatno bi neke stvari bile drugačije. Obožavao sam to što oni rade tada, svirali smo im, dok sam bio u Formuli 4 na promociji prvog albuma. Previše je napora uloženo u sve to. Nisam se ni naljutio, al’ sam skonto da je riječ o diverziji i moji iz grupe su to skontali i vidjeli – ko, šta, kako i zašto je to uradio.

Omot vašeg prvog albuma “Nemoj meni…!” je stvarno fenomenalan.

Ma to je najbolji omot. Dragan (Dragan S. Stefanović, op. aut.) je tu naš glavni fan, odnosno moj. On je to postavio i smislio, on je obožavao tu našu muziku i dan-danas je tako. To vrijeme od ’75. do ’80. godine je bilo dobro, sretno vrijeme, takva je bila i muzika koju smo stvarali. Bila je benigna i jedino si moro da imaš hit. Na tim našim singlovima su bili sve hitovi. Potom dolaze ’80-te i period kada se nakon Titove smrti mnogo toga ruši. U to vrijeme sam već bio oženjen, pa sam se i zaposlio, ali ubrzo taj posao napuštam jer vidim da je to bez veze. Snimam album “Profesija muzičar” na kome i ja i Seka iznosimo sve svoje frustracije i to je najznačajniji album Rezonanse. To se i dan-danas vidi. Evo neki dan me Mia, ćerka Dragana Bjelogrlića, pitala može li koristiti u svom filmu kompoziciju sa tog albuma “Mirno idem krivim putem”. Takođe iz Zagreba jedna žena me je zvala u vezi toga, jedna djevojka iz Sarajeva je hoće koristiti za diplomski…

Zaista je puno onih koji tu pjesmu koriste, nema gdje se ne emituje. Jer ja tu pjevam o prolaznosti života, o radnom danu… A Radio Sarajevo mi je svojevremeno blokiralo tu pjesmu. Kažu – ne možeš ti pjevati u-u-u-radni dan! (smeh). A to je bio uticaj grupe Stili Den, znači fina muzika sa džezerekim primjesama. Prije toga smo uradili album koji je bio najkomercijalniji, naziv mu je “Prolaz molim”, a producirao ga je Nikola Borota (kompozitor, izvođač i producent iz Sarajeva, živi na Novom Zelandu, op. autora) i tu ima jedna interesantna priča. Borota je bio pravi genijalac koji je išao ispred svog vremena, međutim, nije ostao vezan samo za audio format, već je htio imati i televiziju i video produkciju. U svemu što je radio bio je genijalac, dobro je sve to “izvlačio”, što se zvuka tiče, iz tih osam kanala koje je njegov studio imao. I sad, on je iznajmio od Ipeta Ivandića kuću i tu montirao studio. U garaži je smješten bubanj, Ipetova ritam sekcija, a gore na spratu mi pjevamo vokale, odnosno u dnevnom boravku je studio.

Snimali smo taj album baš ono kako treba. Brega je tada bio u vojsci i on dođe onako u šinjelu da nas posjeti, svraćao je i Mato Došen (klavijaturista i producent iz Zagreba, svojevremeno svirao u grupama Hobo i Izazov, op. autora), pa smo to iskoristili da na nekim kompozicijama svira klavir, sve u svemu jedna odlična atmosfera. I jednog dana, kada smo već došli do samog miksa, sjedimo tu Borota, Čenga tehničar, Seka i ja. Odjednom, zvoni neko na vrata. Otvaramo, kad on Ipe sav blijed: “Bježi, sklanjaj se, moram ići u podrum, frka”! Dodaje Čengi nešto, ovaj baca u WC šolju, povlači vodu. U tome ulazi policija, dva inspektora i kažu: “Sjedite, svi ste uhapšeni”. Mi u čudu, čekaj, šta se događa?! “Gdje je taj bubanj?”, pitaju oni. Nasta opšta frka, trka, odvede ih Ipe dole i oni nađu valjda tu drogu ili šta već. I ovaj kaže: “Svi ste uhapšeni, niko do ujutru ne smije ići”. Mi u čudu: “Stari, mi smo došli ovde miksati album, nemamo mi veze s tim”. Ali ne slušaju nas oni i mi već stojimo tu dva-tri sata. “Ako nas ne pustite kući, ja ću frku napraviti”, već sam bio poludio. I oni nas puste, s tim da se ujutro u sedam moramo javiti u policijsku stanicu. Je..ote život, mi odlazimo kući onako uznemireni…

Te noći su uhapsili Ipeta…

Da, našli smu drogu u tom bubnju na kome smo mi svirali, prenosim ti sve to onako iz prve ruke. Vidim danas pišu, pričaju gluposti, nešto što veze nema. I mi sutra ujutru u sedam dolazimo u policiju i tu je taj inspektor…

Amir Latić…

Ma ja, on je kasnije kad je prestao da radi u policiji dolazio kod mene u studio, ali nikad mu nisam vjerov’o. I kaže on: “Dobro, vi ste O.K. Znate li vi još nekoga da uzima drogu”? Čuj, mene pita tako nešto. “Ma stari, ne znam o čemu pričaš”. I tu nas on pusti, kao: “Javite mi ako nešto doznate”. “Ma nosi se u p. m.”, mislim u sebi. Zamisli da ti se desi takva situacija kad snimaš ploču. Ne mogu nikada da zaboravim to Ipetovo uplašeno lice, kada je došao tu, valjda su ga pratili još od Trebevića, uletio je u kuću, a oni odmah za njim. Ipe je kupio tu kuću, nalazila se blizu sarajevskog aerodroma, bile su fine, onako u nizu. Tu je imao kuću i Kemal Monteno i mnogi drugi.

Pomenuo si neke članove Rezonanse, dosta njih je prošlo kroz grupu: Džemo Novaković, Darko Arkus, Tonči Malis, Điđi Jankelić, Šefćet Hodža…

Preko četrdeset muzičara je prošlo kroz grupu, tu su bili najbolji igrači. Recimo Ljubo Pavlović, bubnjar koji je svirao sa Kodeksima (grupa u kojoj su Željko Bebek i Goran Bregović prvi put zajedno svirali, op. autora) koji su zaista bili sjajan bend, isto i Čičci, ali nisu mogli doći do studija da nešto snime i tako se to završilo.

Gitarista Kodeksa, Edo Bogeljić je bio izuzetan.


Jedan od najboljih. Pazi, meni su tri koncerta iz tog vremena ostala u sjećanju. Prvo: Koncert grupe Čičak u Kamernom teatru, pičili su “Good Vibration” od Bič Bojsa, da je to strava. Zatim Dinamiti sa Dadom Topićem. (Grupa iz Osijeka, u kojoj je pored Dada svirao Josip Boček i Ratko Divjak. Prestaju sa radom kada je Topić prešao u Korni grupu, op. autora.) Kada su oni svirali u legendarnom “FISU” (dvorana “Fiskulturnog doma” u Sarajevu, op. autora), pa to je bilo strašno. I treći su Blood, Snjeat and Tears, koji su pomerili sve u mom mozgu, što se muzike tiče i generalno na toj sceni.Brano Likic grupa Rezonansa

Kako si došao na ideju da otvoriš studio?


Nedavno sam pričao sa Milanom Stuparom glavnim producentom u Radio Sarajevu, sa čijim dolaskom se dosta toga promenilo. Pre toga je bilo gotovo nemoguće doći do studija. On mi je rekao da je insistirao da se studio otvori za narod, a ne da samo privilegovani mogu u njega ući. Znači, problem je bio doći do snimaka, a to je najvažnije. Mi smo imali dva genijalca koji su još pre otvorili svoje studije, a to su Paša (Mahmut Paša Ferović, pre otvaranja studija bio član grupe Čičci) i Nikola Borota, ali oni nisu to želeli da đele ni sa kim, tu nisi mogao sjesti miks pult da nešto pomakneš, oni to nisu dozvoljavali. Kada sam ja otvorio studio, seo sam i obračunao da moram dvadeset albuma godišnje snimati da bi podmirio sve troškove. Međutim, ja već tokom prve godine realizujem četrdeset albuma.

Da li je naziv studija BLAP, skraćenica za “Brano Likić audio produkcija”?


Da, to je to. Meni je tada 23 godine, jako sam popularan, prisutan sam svugđe, naslovne strane i sve ostalo. I ja kažem: “Mene popularnost ne zanima, mene zanima muzika. Ja hoću ostati u ovom poslu, a ne mogu ostati u ovom poslu i biti stalno popularan. Niti to želim. Naprotiv, želim da budem stalno prisutan, ali da “ne nosim zvono”, već da ostanem u poslu koji volim.

Kako si rešavao pitanje prostora?


Prvo sam to montirao u stanu svojih roditelja, u dnevnom boravku je bio studio. Međutim taj stan je bio blizu crkve Svetog Ante, koja zvoni svaki sat, pa moraš prekinuti snimanje. Kasnije sam se preselio u kuću moje supruge. Brat joj je otišao u vojsku, u prizemlju kuće je imao atelje, jer je dizajner po struci, pa sam se tu uselio. Kada se on vratio iz vojske, iznajmio sam od rođaka garažu, sa prizemnim stanom u predgrađu Sarajeva. Posle toga sam otišao u vojsku, a kada sam se vratio, preselio sam se u Skenderiju.

U Skenderiji si ostao do kraja, odnosno do rata.

Ostao sam dok nije gorela Skenderija.

Nedavno se na tržištu pojavila knjiga o studiju BLAP Pavla Pavlovića, koja je prepuna interesantnih epizoda, jedna od njih vezana je za Tomu Zdravkovića.


Toma Zdravković je genije, ali… Ta cijela ekipa koja je došla sa njim da snima je bila u neku ruku neobična. Tu su bili Kemo (Kemal Monteno, op. autora), Fadil Toskić (jedan od prvih sarajevskih rokera, prvi pevač Teške industrije, op. autora), Faruk Jažić, nažalost svi su pokojni, su bili njegovi zaljubljenici, oni su “visili” sa njim u tom jednom motelu, naziv mu je bio “Osmica” gdje je on pjevo, a taj ga je Salko Kić obožavo (Salko Fejzibegović Kić, vlasnik nekoliko legendarnih sarajevskih kafana, između ostalih, “Romanije” na obali Miljacke i “Osmice” na Trebeviću, gde je Kemal Monteno u sobi 104 napisao danas već legendarnu Tominu kompoziciju “Pesme moje”, op. autora). On je pjevao u tom motelu, a sa njim je svirao i Fake koji je izvanredan muzičar (Faruk Jažić Fake, muzički producent, autor, kompozitor, dugogodišnji član narodnog orkestra RT Sarajevo i muzički producent Sarajevske filharmonije, op. autora) i on ga je nagovar’o: “Hajde idemo kod Brane, idemo kod Brane”.

U to vrijeme je imao pjesmu “Ispod palme na obali mora”, slabo je to prod’o, otplaćivao je neke kredite i došao je kod mene sa ponudom da snimi album. “OK, kažem ja, ali ja sam producent, ja odgovaram za finalni proizvod, ako ćeš me slušati, možemo sarađivati”. Bukvalno tako kažem, naravno nisam bio arogantan, ali vidim da nije sasvim siguran što bi tačno htio. Kemo je tu napisao neke pjesme, Fake napravio odlične aranžmane, tu su gudači, jedino mi je bez veze što nije bubanj snimljen uživo, već je sve programiro na onom Roland E 707 elektronskom bubnju. Ključna scena tokom snimanja je bila ona kad sve to zamalo da pukne. Toma mi kaže: “Nakon večerašnje tezge u kafani, u “Osmici” dolazim da pjevam”. I dolazi navečer, tu su se svi ovi njegovi poređali i počinje pjevati. Ma nema šanse, grlo samo krklja! Pustim ga ja jedno petnaest minuta, pola sata i jednom momentu kažem: “Ne možemo ovako. Ako hoćete da ovo snimimo da valja, a ja se ispod ovoga potpisujem, dođite sutra odmorni, pa ćemo snimit”. Aaaaa! Tišina u p.m. Panika. Mržnja. Međutim, to je bilo trenutno, sutra se pojavio popodne i sve je bilo kako treba. Vidio je da sam bio u pravu.

Haha, sjajna sećanja.


Tako je bilo, muzika je bila važna. Gledaj, postoji teorija po kojoj je u osnovi svega seksualna selekcija, a koju zastupa Gofri Miler: “DJečaci sviraju, jer to djevojčice vole. A dječaci vole djevojčice”. Možda je to tako. Ali postoji i teorija koju spominje poznati basista Viktor Vuten. On u svojoj knjizi kaže da se radi o zaljubljivanju, jer muzika je ženskog roda. E to je moj slučaj. Kada sam vidio da je Šarl Aznavur počeo dosta kasno da se profesionalno bavi muzikom rekao sam: “To je to. Hoću ovim da se bavim do kraja života”. Ja jako cijenim sve ljude koji su u ovom poslu, ali muzičari često ne znaju cjeniti sebe. Ti se recimo baviš muzikom i odeš negdje da sviraš, a neko počne da ti govori šta teba da radiš. To me izluđuje. Ti na primer sviraš gitaru i ti si samim tim nečim dotaknut, nekom rukom Božijom, nekom višom silom, ti prenosiš emocije.

Ako bi išao unazad, recimo u antičku civilizaciju, u klasičnoj Heladi bio je poznat pojam “auner muzikos” pod kojim se nije podrazumevao samo čovjek koji se bavi muzikom, već je to svestrano odgojena i obrazovana ličnost. To prenošenje muzike je bila sveta stvar. Palton je govorio: “Kakvo je društvo, takva je muzika”. I sad ti zamisli društvo kojem mi sada živimo, kakvo je to društvo, ako je ovakva muzika, ako se ovaj bućkuriš može uopšte nazvati muzikom. Muzička priča je jako složena, a sada smo zahvaljujući tehnologiji došli do toga da je sve senzacija. Mi ne raspravljamo više da li u pjesmi treba da bude amol6 ili dmaj, ili neki dim da to podigne, postale su važne nekakve trivijalne stvari. E ja hoću da istrajem na onom što je kvalitetno, onom što treba potencirati, a to ne mora biti komercijalno. Ustvari, sve je komercijalno ako to neko pravilno sluša. Zašto su Indeksi trajali toliko godina? Pa zato što su se usudili napraviti neke nove harmonije, načeti neke nove teme. Zato je kod mene vječna potraga za zvukom i za novim sadržajima. Kada sam napravio “Kretivnu koaliciju” o kojoj sam ti govorio, koja je otvoreno društvo kreativaca koji participiracu u određenim projektima, shvatio sam da je to ono pravo. Jer ne znači da sam ja najpametniji, već tu nit treba povezati u jednu priču koja će samim tim da izrasta, bit će sa jedne strane optimalna, a sa druge će svi stvaraocima donjeti radost.

Kada je počeo rat, seliš se u Nemačku

.U septembru će biti tačno trideset godina kako ne živim u Sarajevu. Sad je to jedna posebna priča. Te ’92. godine, ja sam bio top-topova. Malo je falilo da preuzmemo Diskoton. Imao sam svoju proizvodnju, imao sam dva studija, i razvijali smo se, jer smo kroz našu profesionalnost stekli poverenje. Mi smo preuzeli razne programe, ne samo muzičke, već i spotove za televiziju, škole stranih jezika smo štampali na kasetama, znači jedan zaokružen proces. I onda u 38. godini meni sve to neko oduzme. Zašto mene Zapad fascinira? Zato što imaju kontinuitet. Sretneš nekog Švabu, a on živi u kući u kojoj je živio njegov djed, otac, a živi i on. A ja moram da počinjem četiri puta. Živim u Minhenu, živim u Pragu, Los Anđelesu… a život samo prolazi. Ko je odgovoran za to što ti je neko nasilno prekinuo razvoj i mogućnost da stvaraš? Pa ko drugi nego vlast. I narod se opet opredeljuje, ja ću za ove, drugi za one. Ma svi su nas prevarili, nema tu opredeljivanja! Jedan život imaš samo i svi smo na gubitku. Ponekad razmišljam da bi možda bilo bolje da sam ipak ostao u Sarajevu, ovako ponekad ne znam gdje sam. I zbog toga treba samo djeliti, djeliti… ideje, kreacije, nekakve vizije. To je suština. Ja sam običan čovjek kao i drugi, imam određene talente, nekome se to sviđa, nekom ne. Masovnost me ne zanima, milioni pregleda na You Tube isto. Vjerojatno kada bi se skinuo go, bilo bi milion pregleda (smeh).

Možeš li mi nešto reći u vezi muzeja koji si pokrenuo?


To je projekt vezan za Ljubinje, rodno mjesto mojih roditelja. Sa svojim rođakom sam kupio jedan veliki objekat koji ima 3500 kvadrata i u jednom dijelu od 350 kvadrata predvidjeli smo dva muzeja, Muzej rokenrola i Muzej tolerancije. Zašto rokenrol i tolerancija? Zato što je rokenrol priča o slobodi, o slobodi mišljenja, da nije bilo te rokenrol generacije, ne bi sada imali ni Apple, ni telefone, ništa od toga ne bi imali. I tolerancija naravno, jer je to ključna priča na Balkanu. Ljubinje su malo mjesto, ali se pokazalo jako tolerantnim i u ovom poslednjerm ratu. Nalazi se na putu Mostar – Trebinje i mislim da je mnogo bolje što će muzej biti u malom mjestu, to je usput, ljudi navrate kada su u prolazu. Razmišljam u okviru toga da napravim i jedan festival kantautora i to bi onda moglo prerasti u pravo hodočašće, jer sam mišljenja da su autori pokretači muzike. Kad si recimo samo pjevač i pjevaš nečije tuđe pjesme, to je druga priča, to je industrija. U tom smislu ove disko kuće bi trebalo da imaju svoje autorske grupe. One drže disko kuće, a ne nešto drugo.

Tako je nekad bilo u Americi.


U Americi je i sad tako. Mada ja sam više za one ljude, za pojedince koji stoje iza svoje muzike i time žele nešto da kažu.

Znači imaš studio u blizini Minhena…

Jeste, to je Grinvald.

U Pragu, u Los Anđelesu.


Da ti kažem, ja sada ovde u podrumu imam opreme za tri studija i analogna i ona digitalna. Danas je druga priča. Nosiš svoje lap topove i hard diskove. Mnogo je važnija ta akustika, kvalitetni mikrofoni, pretpojačala i te stvari. I u Ljubinju imam kompletan studio.

Kada planiraš da otvoriš muzej?


Nadam se ovog ljeta. Da nije bilo korone, već bi to bilo otvoreno. U tom kompleksu imamo otvorene bazene, pa smo to prošle godine dali opštini besplatno na korišćenje i to je baš bio događaj. Napokon sam i našao mlade ljude koji tu mogu nešto da budu, mogu tu da rade. Takođe, želim tu napraviti i malu binu da se može svirati. Znaš šta je dobro sa tim mjestom? Tu ima tako dobrih pisaca i pjesnika da je to čudo. Recimo Draško Sikimić, pa Sergej Ćuk, imam jednog rođaka Likića koji piše, pa ovaj Turanjanin, (Milovan Mile Turanjanin, op. autora), Zdravko Čolić je poreklom iz tog mesta, čudo kolko umova odatle potiče. Ima tu i glumaca koji su u Americi, ko što vidiš pola se talentovanog svjeta odselilo u Ameriku. Kada sam ja otišao tamo, vidio sam da ima crkva Svetog Save u Los Anđelesu koju osnovao neki moj pra-pra-prađed, Mićo Likić. Dođeš u Ameriku vidiš to i pitaš se da li je ovo moguće.

Kakva će biti postavka u muzeju, kako dolaziš do eksponata?

Ima puno stvari koje sam dobio, ima iz studija BLAP, slika koje su prikupljene tokom godina, ploča… Bitno je da ima osnova, posle ćemo to nadograđivati. Ti ćeš potom doć’ i držaćeš predavanja, pričat ćeš, a ljudi to samo čekaju. Hajmo sedam dana rokenrola. Napravićemo neki okrugli sto, biće tu televizija, moramo se potruditi da to ne bude prazna priča. Uglavnom materijala ima, starih gitara, umjetnina… Dragan (Dragan S. Stefanović, proslavljeni dizajner omota, živi u Švajcarskoj, op. autora) mi je dao cijelu izložbu, četrdeset tih veliki slika, omota što je radio. Imao je skoro jednu izložbu gdje je ovim poznatim piscima i umetnicima iz Jugoslavije “dao današnja odijela”.

Sjajno.


Aleksa Šantić je roker, Tin Ujević je panker, ovaj je ovo, ono… To je četrdeset slika koje će tu stalno biti izložene. I da ne zaboravim. Prošle nedelje je na You Tube objavljena prva pesma sa novog albuma Rezonanse koji radim. Radio sam sve sam, Seka je pevala, a priključio nam se i Tomislav Goluban, pa je odsviro usnu harmoniku u toj pjesmi. Čovjek je pobedio u Čikagu kao najbolji bluz harmonikaš, možeš misliti. Pripremio sam i ostale pjesme, ali pošto Seka puno radi, doktor, profesor je tamo, drži katedre i predavanja, malo teže možemo uskladiti vreme. No svakako, dosta toga je otpjevala, ali moram neke korekcije uraditi, pa možda skoknem do nje u Švedsku. U svakom slučaju do kraja godine ćemo to objaviti. Znači ekskluzivna vest: Nakon 37 godina prvi snimak Rezonanse!

Tvoja interesovanja su vrlo široka. Vezana su i za džez. Snimio si album sa našim legendarnim džez trubačem Duškom Gojkovićem, radiš instrumentalnu muziku, tvoje kompozicije se pojavljuju u filmovima, serijama… Ja ću samo reći: Brano Likić, koliko muzike u jednom imenu.


Svaki čovjek mora da ima nekog mentora, to je ključna stvar. Da imaš nekoga koga možeš nešto pitati, sa kojim možeš nešto pođeliti. Ja sam recimo nekom bio mentor. Duško je meni otkrio toliko tajni iz muzike, on je završio Berkli, ja nisam. Puno sam naučio od njega o tim sistemima: kako, gđe, šta. Potrudio se oko organizacije za taj moj prvi džez album, okupio najbolje muzičare, natjero me u tu priču. “Ima nešto u tvom glasu. To moraš iskoristiti. Ima tu i roka i sevdaha, to džezeri nemaju, oni su hladni”.

Koliko si autorskih albuma snimio od kada si otišao iz Sarajeva?


Sada radim jedanaesti samostalni album koji ima naziv “Najbolji dani” po pjesmi koju za koju je Amir napisao riječi?

Amir Misirlić?


Da, ide ovako:

“Došao sam u najbolje dane
Kad me više ne smatraju bitnim
Kad sve mogu da gledam sa strane
Samog sebe neću da rasitnim.
Sad sam sebe čuvam k’o najdraže
Sve sam proš’o i nije mi ništa
Dok imena preko špice bježe
Ja tek ćutim u dnu pozorišta…

Divno.


Sada imam jednu novu saradnju sa Draganom Todorovićem, novinarom koji živi u Engleskoj, profesor je kreativnog pisanja u Kentu i Parizu. On je moj drug iz vojske i tad smo se baš pazili. U kontaktu smo i on je nedavno u Kragujevcu objavio zbirku pjesama, za…bane pjesme baš. Iz knjige sam izabrao deset, koje hoću komponovati. On se oduševio, evo već sam uradio jednu, naziv joj je “Kad počnem da pišem”, dobićeš je. Znaš šta sam još uradio? Peca (Peca Popović, op. autora), piše sjajne stvari na FB i ja uzmem jedan članak koji mi se svidi pa od njega napravim pjesmu. I on čovjek nije mogao da vjeruje, zahvaljivao mi se, a pjesma je stvarno dobra, posalaću ti i nju.

Kako je nastala knjiga intervjua koju si objavio?


Nastala je u Pragu, dok sam bio na radiju Slobodna Evropa. To je jedna posebna priča. Tu sam kao novinar radio trinaest godina i imao sam svoju emisiju pod nazivom “Razgovori sa ljudima koji zvuče”. Uradio sam jedno šezdesetak intervjua, tideset je objavljeno, možda objavim i drugu knjigu od tih preostalih.

Često se tvoja muzika koristi u filmovima i serijama.


Ne znam da li si gledao ovu američku seriju “Seal Team”, tu je isto moja muzika. (CBS produkcija o avanturama američkih “Foka”, dve epizode su snimane u Beogradu, op. autora.) Mojem izdavaču u Americi se javio CBS sa ponudom za saradnju, odnosno za dozvolu da koriste moju muziku u seriji. Međutim, najveći mi je kompliment što je taj frajer koji je to birao, već dobio Oskara za muziku, što je priznaćeš, interesantna činjenica. Zvao me je i glumac Tihomir Tika Stanić i takođe zatražio dozvolu da koristi pesme sa mog albuma, pa Mia Bjelogrlić koju sam pominjao… Stalno se takve stvari vrte.

Kakvi su dalji planovi?

Završavam ovaj album “Najbolji dani”, koji je pri kraju, zatim album dječijih pjesama, to je moj već treći takav album, treba da završim album Rezonanse, a tu je i album “Hercegovina”, zatim album Formule 4… Dakle toliko toga i za rad i za uživanje i na tome sam beskrajno zahvalan.

Filter 2019