Исповијести ратних доктора надљудских могућности

Извор: Глас Српске

Доктори су у рату најважнији војници, јер спасавају оне који се међусобно рањавају и убијају. У рату уче и занат и живот наново, отимају живот из канџи смрти, често се боре против природних закона, а можда и против божје воље. Понекад на лицу, рукама и мантилу ратног доктора има више туђе крви него што у том тренутку струји кроз тијело онога ко пред њим лежи на операционом столу. Доктор у рату је ходајући мали бог у бијелом мантилу.

Написао је то новинар и писац Мирослав Јанковић на почетку књиге “Борба моја за животе других” између чијих корица су сабране муке и надљудски подвизи доктора и медицинског особља с почетка крвавих деведесетих, праћени сталном олујом метака и пројектила. Аутор те књиге је чувени сарајевски доктор Славко Ждрале.

У сарајевској болници Кошево је радио до пред сами рат. Април 1992. Из Сарајева полако одлазе, а рат пристиже. Пуцњи све чешћи, у дотадашњем мотелу “Жица” у Блажују је направљен прихватни здравствени центар. Све то је организовао доктор Милан Пејић, Ждралин друг са факултета, специјалиста ОРЛ, тада још први човјек Клинике за ОРЛ на Кошеву. И један и други и данас истичу да је у свему била потребна добра организација, а уз  то су мучили своје, али и муке десетина, стотина и хиљада оних којима су били једина сламка спаса. Нису то били само војници и цивили којима су меци, гелери, гранате, бомбе разарали тијела и унутрашње органе. Болничке прагове прелазила су дјеца чије је здравствено стање захтијевало хитно збрињавање, породиље, стари… А они, љекари, сестре, возачи и остали на почетку, осим заклетве и воље, нису имали ништа. Како је изгледала ледина, са које су почели, сјећа се Ждрале.    

– Стижем у Блажуј. Призор. Ресторански столови поређани попречно. Њих десетак прекривени бијелим чаршафима. Са стране нешто завојног материјала и покоја инфузија. Постаје нам јасно да је то почетак нове здравствене установе у неким крајње непримјерним условима – написао је Ждрале.

И тако је почело. Борба за животе, транспортовање тешко рањених, велике муке с трансфузијом. Мањак свега, осим метака и рафала. Рат се захуктавао.

– Понекад ми се чинило као да сам са колегама докторима и сестрама само глумац у неком ратном филму, да то што живимо и радимо није стварност, него само ружан сан, а који, ето, никако неће да прође. Али, нема одустајања – прича Ждрале описујући борбе за животе током којих су чак и неке сестре знале дежурати 72 часа без прекида.

Повријеђених све више, а он бива, крајем јула 1992. премјештен у болницу у Касиндолу, на позицију директора. 

– Моји сарадници и ја у Касиндолу и даље се рвемо са истим, нерјешивим проблемом: нема струје, нема нафте, нема кадра, а прилике све теже – каже Ждрале који је свакодневно у мислима кројио и прекрајао организацију рада, јер је она темељ свега у ратном вихору који се надвио над Сарајевом и околином.

– Упорно, данима, размишљам како се организовати када стигне рањеник, чије ће повреде одмах тражити увод у општу анестезију, хитну хируршку интервенцију, а како поступити када их стигне више у исто вријеме. Како након оперативног захвата пратити рањеника, да ли има на располагању кадра који то може радити 24 часа. Један од охрабрујућих момената био је тај да тим, који сам формирао, практично је живио у болници – каже Ждрале за “Глас”.

Када би долазила два или више рањеника, у екипи су се договарали да се држе реда хитности, а да након тога иду у операциону салу.

– Радимо без обзира које је вријеме, дан и ноћ. Тако ће бити до краја рата. И даље ми је стална мора како обезбиједити санитетски материјал, растворе, крв, игле за пункцију и оно што сваки дан ишчекујем – да ми се неко појави од сестара и љекара па да проширујем екипу – прича Ждрале.  

Вријеме када зима покуца на врата доносило је нове бриге. Дани све краћи и хладнији. Котловница за гријање на нивоу рада да одржава проток млаке воде кроз радијаторе. Агрегат напаја струјом само основне просторије, гдје су и операциона сала и кабинет за трансфузију. Остале двије трећине болнице користе свијеће и батеријске лампе које се на прсте могу пребројати, а они се привикавају на свакодневно завијање сирена санитета када улазе на болничку капију.

– Тако је било и 20. новембра 1992. године. Кола нагло стају. Возач и сувозач искачу и болним гласом вичу: Погођен је у трбух, крварење је велико – пише доктор Ждрале, описујући том реченицом ко зна колико других сирена које су наговјештавале борбе између живота и смрти.

– У послијеподневним часовима 26. фебруара 1993. примам једну госпођу из Француске, каже да је представник хуманитарне организације “Соланж”. Док разговарамо, тишину нарушава продоран јаук сирене санитетских кола. Сестра долази по мене да кренем према амбуланти јер се ради о тешко повријеђеном дјетету. Улазим у салу и видим на операционом столу лежи дијете са раном на предњем трбушном зиду и са већ успостављеним венским путевима и анестезиологом који предузима хитне мјере реанимације. Све је спремно за операцију. Отвори се трбух. Исти пун крви са видљивим примјесама цријевног садржаја. Све то нам указује да морамо брзо радити – наводи Ждрале, присјећајући се случаја, са срећним крајем, тада шестогодишњег дјечака Срђана Лале који је рањен на Врацама снајпером док је њега и брата мајка водила за руку.

– И опет исто питање: који су то зли људи да су у стању уперити пушчану цијев у дијете и убити га – пита се доктор који се, уз своје личне муку, у том рату нагледао свега и проживио свашта.  

Прелиставајући ратне мемоаре, још један дан не заборавља. То је 25. мај ’93. Примају рањеника. Замјеника команданта у Војковићкој бригади. Зове се Драган Марковић, рођен 1960. Глава крвава. Униформа попрскана крвљу и гарава. Рендген снимци су показали безброј металних куглица у глави, то јест мозгу, по тијелу и екстремитетима.

– Постаје ми јасно да је Драган задобио повреде експлозијом бомбе. Идем да провјерим моје сазнање код његових сабораца. То ми и потврђују. Замоле ме да саслушам шта се десило. Кажу да је то њихов командант и да су били у борбеним дејствима на подручју Игмана. У једном тренутку, упали су у унакрсну ватру, која је пријетила да их све уништи. У том тренутку Драган је истрчао испред војника, кренуо на јуриш и успио да разбије засједу. Ипак, из руке противника буде бачена бомба, експлодира и рањава га. Борба тада престаје и успијевамо да га извучемо. Причају ми то у даху и постаје ми јасно зашто борци у грчу чекају шта ћу ја да им кажем – прича овај доктор, наводећи да се Драган опоравио и да његов херојски чин не познаје вријеме ни године.

Рат још букти, а доктори настављају да побољшавају организацију док тек понеки дан пролази без рањених.

– Септембар 1993. Санитетска кола стижу. Опет видим језив призор. Војник на носилима. Здробљене су обје ноге до кољена, практично ампутиране. У салу га уносе што брже могу. Без икакве припреме, навлачим рукавице и уз помоћ инструментарке клемујем крвне судове да спријечим крварење. Још четири повријеђена пристижу. Граната је испаљена из Сарајева. Пала је међу војнике на Златишту и експлодирала. Једина могућност оперативног збрињавања је ампутација обје ноге у предјелу наткољенице. Тешка одлука, али једина могућа. Одлучујем да што мање скраћујем наткољеничке кости с надом да ћу постојеће дефекте у постоперативном току успјети да санирам. Болесник се уредно буди из анестезије и смјештамо га у интензивну његу ради наставка лијечења. Слиједе свакодневна превијања – истиче.

Један од симбола ратног здравства била је болница “Жица” у Блажују у којој су уточиште пронашли многи љекари, бјежећи из Сарајева, али и они који су тражили шансу за нови живот након рањавања. Подигао ју је, буквално из ничега, доктор Милан Пејић.

– Дали су нам један мотел у Блажују, фабрике “Жица” из Зенице, по томе је и добила назив болница. Нисмо били припремљени на такав посао. Сви смо се школовали и радили у мирно вријеме те бавили се само својом струком и  све нас је то изненадило. У мотелу смо имали салу, са хотелским столовима, сепаре за мање захвате. Знало је да дође по десет, 15 рањеника, а ми нисмо у почетку имали ни лијекова, ни крви, инфузија – прича Пејић.

Сналазили су се како су знали и умјели, а били су толико близу Игмана да их је, како је објаснио, могао пушком да погоди ко је хтио.

– На срећу нисмо погођени. Трансфузију крви смо сами организовали крајем јуна захваљујући једном доктору. Прве фиксаторе смо добили од Француза, а касније нам је помогао “Орао”. Из иностранства су људи слали помоћ. Било је доста и неквалитетних лијекова, истеклог рока – каже Пејић, присјећајући се да је доктора Миодрага Лазића случајно срео на Палама, а који тада није могао да вјерује да нико од хирурга из Сарајева неће да дође у “Жицу” јер није било сигурно.

– Човјек је изразио спремност и дошао средином октобра те остао до краја рата. Тај допринос се не може заборавити – испричао је Пејић.

Рат је обиљежио почетак каријере и хирурга Драгана Костића, који је тада имао 35 година. Специјализацију је обавио у Београду, не слутећи да ће бити у прилици да свој посао ради у рату. Није недостајало теоретског искуства, али тик уз линију фронта све је било другачије.

– Био сам члан санитетског батаљона Првог крајишког корпуса, али првих 19 мјесеци рата провео сам у ратној болници Семешница коју сам формирао у мају 1992. Нађете се у ситуацији коју нико не жели, а дођете пред људски и професионални испит. Болница је била на мање од километар ваздушне удаљености од непријатељске линије, али када видите младе људе који су спремни да бране народ, ни та удаљеност није била проблем нама – казао је, присјећају ће се да је доста случајева заувијек остало у сјећању.

– Мене и екипу, од 15 до 20 сјајних људи, погледао је и Бог и остварили смо сјајне резултате, са веома мало смртних исхода код рањеника. Још мало па ће се навршити 30 година од операције на срцу војника Жељка Станишића. Тај млади човјек не би ни дошао жив до нас да нисмо били близу линије. Метак је био забоден у срце и сваким откуцајем, помјерао се према вани. Саборци су га донијели на рукама и ми смо успјели. Био је ту још један тежи рањеник, мислим звао се Славен, са прострелном раном грудног коша. Видите кроз њега. Те операције су за нас значиле много, јер су добро прошле. Знали смо оперисати и по 18 сати дневно. Радило се у адаптираној сали велике сеоске школе у селу Руска Пилана, покрај рјечице Семешнице, а некада смо, због хитности, истовремено двојицу рањеника стављали на два стола како би зауставили крварење, а потом оперисали прво једног па другог. То се само може у рату доживјети – прича Костић којем је, као и многима, недостајало и материјала и свега, осим тимског рада и пожртвованости.

У причама ова три љекара, крију се приче и сјећања читаве плејаде доктора, медицинских техничара, сестара, возача санитета и многих других који нису побјегли од рата, већ му се супротставили како су најбоље могли и знали, остајући привржени свом позиву да спасавају животе, без да гледају ко је ко.

Вјечни Миодраг Лазић

У помоћ колегама по заклетви, у вријеме рата, из Србије је стигао хирург Миодраг Лазић. Током деведесетих година спасавао је животе у Републици Српској Крајини и Републици Српској. На позив народа Српске Крајине у јулу 1991. отишао је као хирург добровољац, годину радио у ратним болницама у Двору на Уни, у Глини и Костајници. Са борцима је учествовао у продору коридора. Као добровољац, у септембру 1992 дошао је у ратну болницу Коран у Пале. Послије мјесец, као шеф хируршке екипе, отишао је на Илиџу и радио у ратној болници “Жица” у Блажују. Као једини хирург за стомак и грудни кош радио је скоро двије године на простору најширег ратишта Српске – сарајевско-романијске регије коју је чинило пет општина са више од 100.000 становника. Сјећања је записао у књизи “Дневник ратног хирурга”, а о њему је снимљен и документарни филм. Одликован је Крстом милосрђа за несебично залагање и жртвовање у збрињавању становништва у рату. Преминуо је 14. априла 2020. у Нишу од посљедица вируса корона, а пред смрт је поручио да жели да буде испраћен са пјесмом “Марш на Дрину”.