Sun. Jun 26, 2022
ћирилица /latinica

Dušan Kovačević, književnik, scenarista i režiser: Ljudi su me ujeli mnogo puta, psi nikada

Izvor: Glas Srpske/Branislav Predojević

Po nekim književnim teorijama, postoji nekoliko velikih tema u književnosti poput ljubavi, rata, bolesti, smrti itd. Prilikom njihovog ukrštanja dobije se nekih 49 podtema, odnosno žanrova. Tako, recimo, ako ukrstite velike teme ljubavi i rata, dobijete “Anu Karenjinu”, ako ukrštate bolest i ljubav, dobijete “Smrt u Veneciji” i tako dalje.

Znači, ništa više nije na ovom svetu novo, niti se u umetnosti može nešto novo izmisliti. Ono što je jedna vrsta konstante u umetnosti još od antičkih drama, kao jednog od temelja svetske književnosti, jeste tema smrti. Da li je to smrt u ratu, smrt u činu žrtvovanja ili činu herojstva, neka slučajna smrt, nije toliko važno. Rekao bih, a to skoro da nije metafora, smrt je nešto odakle mi dolazimo i kuda se vraćamo na kraju puta. Smrt je kroz ceo moj rad jedna od primarnih tema, skoro pa opsesivni motiv u većini mojih tekstova, uključujući i scenario za komad “Kumovi”, po kojem je pisan scenario za film “Nije loše biti čovek”, kaže Dušan Kovačević, jedan od najvećih srpskih pisaca, scenarista i režisera u velikom intervjuu za “Glas Srpske”.

On ističe da se motiv preispitivanja života nakon smrti kao bazični lajtmotiv provlači kroz najveći dio njegovog književnog, pozorišnog i filmskog opusa, dodajući da je druga tematska nit tog filma odnos čovjeka i životinje, u ovom slučaju konkretno čovjeka i psa, njemu lično daleko važnija.

– Odrastao sam na selu, okružen životinjama i prohodao sam držeći se za krzno jednog velikog psa po imenu Garo, koji je bio naš čuvar i moj najodaniji drug u detinjstvu. Od tih dana do dana današnjeg ljubav prema psima, pticama i drugim životinjama je konstanta u mom životu. Mogu vam reći da sam od ljudi mnogo puta bio ujedan, a od pasa nikada. Čovek kada ujede, ostaje ožiljak na duši do kraja života, dok od ujeda psa ostaje ožiljak na mesu koji brzo zaraste. Pri čemu pas ujeda u samoodbrani, što sa ljudima, nažalost, nije slučaj. Odnos ljudi i pasa jeste emocija na kojoj sam gradio ovaj film, kako bi se istakla ta vernost psa prema čoveku, koja je ušla u narodni izraz “veran kao pas”, čak kada se smrt ispreči kao prepreka – kaže čuveni književnik.

Na neki način ovo je omaž čestitim ljudima. Živimo u vremenu kada nam se zlo čini inspirativnijim, a Vi ste ipak dali prednost dobrim ljudima koji su uobičajeno nezanimljivi za literaturu.

KOVAČEVIĆ: Film je priča koja je zasnovana, kao što sam pomenuo, na mojoj drami “Kumovi” i to je samo bio povod, jer kada ekranizujem svoje drame, one mi samo služe kao prvi korak, a kasnije se ta priča odvaja, jer su priča u pozorištu i priča na filmu dve različite stvari. To jeste deo u filmu posvećen muzičarima, ali taj film ima tri, četiri paralelne priče koje se na kraju svedu u jedan kraj i u nekakvu vrstu optimizma koji će svako od nas prihvatiti, pa da li je to sreća ili nesreća, nisam siguran, ali u svakom slučaju mislim da je to dobar bioskopski film.

Da li ste razmišljali o tome da Vam Holivud prizna patent na žanr dramedije, kao najsrpskijeg od svih žanrova, pošto miješanje suza radosnica i suza tuge u jedinstven izraz odlikuje Vaš opus od početka do kraja?

KOVAČEVIĆ: Na neki način, priče koje ispisujem, od svoje prve drame “Maratonci trče počasni krug”, iz davne 1972 godine, veoma su slične onom što sam ja želeo slikati dok sam razmišljao, kao mlad čovek, da upišem likovnu akademiju. Nešto slično Bošovim slikama ili slikama Salvadora Dalija, na kojima se sudara mnogo motiva realnog i nerealnog sveta. Pomenuta želja je na neki način postala prepoznatljiva osobina mojih priča, koje su sve redom mračne i teške, u kojima je komedija neka vrsta začina. Bez elemenata komedije taj bi se mrak generalno teško gledao.

Da li su zato Vaši scenariji, koji su završili u rukama drugih režisera, mislim konkretno na komade “Specijalni tretman” i “Sveti Georgije ubiva aždahu”, na kraju procesa djelovali mnogo mračnije od ostataka Vašeg opusa?

KOVAČEVIĆ: U oba filma žanrovski je prevagnula priča prema drami i mraku. Kada se to desi, onda ovo o čemu sam malopre pričao najbolje opisuje onaj čuveni Kunderin naslov “Nepodnošljiva lakoća postajanja”.

Pomenuli ste “Maratonce”, koji ove godine slave 40 godina od filmske premijere, tu su jednako cijenjeni klasici poput filmova: “Ko to tamo peva”, “Balkanski špijun”, “Podzemlje”, “Profesionalac”. Koliko Vam je uspjeh ovih filmova bio podsticaj, a koliko teret prilikom rada na novom filmu?

KOVAČEVIĆ: Ja sam u ovom svetu – teško mi je i izgovoriti tu reč – umetnosti, jako dugo, gotovo pola veka. Ta reč je poslednjih decenija izuzetno glupo i olako korištena, pa kada kažu za nekog da je umetnik, skoro da se nasmejem. Ono što je izuzetno važno i bitno jeste da sam ja prevashodno čovek koji sedi za radnim stolom i piše neke priče. Ove priče se mogu razviti u pozorišne drame, prozne knjige ili filmske priče. Meni je samo važno da imam dobar koncentrat priče, da je mogu sam sebi ispričati u nekoliko rečenica. Kada imam jako čvrstu osnovu u arhitektonskom smislu, kada imam temelj, onda mogu graditi priču dalje na tom temelju. Meni je film jedan deo mog paralelnog života i što se tiče režije, to sam radio svakih dvadeset godina. Prvo “Balkanskog špijuna”, potom 20 godina kasnije “Profesionalca”, a evo sad, 18 godina kasnije, “Nije loše biti čovek”. Računam, ako bog da, da ću tamo oko stote godine raditi sledeći film (smijeh).

Otprilike kao Pantelija, u “cvijetu starosti”?

KOVAČEVIĆ: Upravo tako (smijeh).

U zanatskom smislu s kim ste od režisera najlakše sarađivali kao scenarista, a sarađivali ste skoro sa svima u posljednjih pet decenija?

KOVAČEVIĆ: Nekako se posrećilo da sam sa većinom ljudi radio dosta lako, razumljivo i bez velikih trzavica. Istina, bilo je režisera sa kojima sam jako teško sarađivao, uglavnom sam radio jednom i nikad više. Pošto sam imao sreće da tokom karijere imam mnogo premijera, mislim i na pozorište i film, sada kad bih nabrajao, mislim da nema režisera u bivšoj Jugoslaviji, od Makedonije do Slovenije, sa kojim nisam sarađivao, direktno ili indirektno. Sa ove distance, mislim da sam nekako najležernije radio ta dva filma sa Šijanom: “Ko to tamo peva” i “Maratonce”. Sreli smo se vrlo mladi, ja sam imao nepunih 30 godina, on je takođe bio sličnih godina. To su energetski gledano najbolje godine za rad, u nepune tri godine snimili smo dva filma, u jednom dahu, sa lakoćom i energijom koja je bila neverovatna. Radio sam velike projekte i sa Emirom Kusturicom, koji je veoma inspirativan i kreativan stvaralac. Samo što Emir ima čudnu želju da sve uradi na besprekoran način, pa dovodi sebe i ljude oko sebe u jedan lep suicid. Jedan zanimljiv način rada na principu: “Ko preživi, pričaće!”

Vaš novi scenaristički projekat “Heroji Halijarda”, koji radite kao koscenarista sa Radošem Bajićem, ima veoma zanimljivu i vrlo poučnu temu, u smislu kako smo za pola vijeka od spasilaca zapadnih saveznika postali omiljeni negativci na tom istom Zapadu?

KOVAČEVIĆ: Nisu oni krivi za ­to. Zato što bi u svakoj drugoj zemlji takav film bio snimljen pre 50 godina. Pošto smo mi stalno u sukobu sami sa sobom, jer je kod nas građanski rat stalno i tiho prisutan, nama ne treba veliki neprijatelj kada mi sami sebi zagorčamo život. To niko od stranaca ne bi bolje uradio. Ova tema je na neki način nastavak moje knjige “20 srpskih podela” iako sam kasnije otkrio da sam mogao mirno da teram do nekih 100, ipak sam stao na vreme. Mislim da je dvadeset sasvim dovoljno.

Kako gledate na ovu najnoviju srpsku podjelu, na ekologe i zagađivače?

KOVAČEVIĆ: To je nešto što se moglo očekivati da će ovako završiti. To je nešto konkretno. Voda, vazduh i zemlja su tri elementa od kojih čovek živi i svako njihovo uništavanje znači nemogućnost opstanka. Katastrofalan je podatak da je 70 odsto gradova u Vojvodini bez dobre pijaće vode. Da bude gore, Vojvodinu svako malo poplave Dunav ili Tisa, što znači da to nije Sahara da nema vode, već nema volje, pameti i želje da se nešto promeni nabolje. Sećam se jedne zanimljivosti iz 70-ih godina, da su Holanđani nudili Josipu Brozu dogovor po kome bi oni preuzeli Vojvodinu na 20 godina, prvu setvu bi dali nama, ostalo bi uzimali oni, što je, naravno, odbijeno kao izdaja zemlje. Danas imamo ponovo uzimanje zemlje uz vrlo sumnjive dogovore i niko se u državi ne brine previše. Iz onog što sam ja mogao saznati o grupaciji “Rio Tinto”, to je jedna belosvetska grupa razbojnika. Jedna multinacionalna kompanija koja se bavi iskopavanjima širom planete i malo ih ko pamti po dobru. Inače, ja sam iz tog kraja, rođen sam ispod Cera. Tim putem su išli mnogi osvajači i vojske, ali se malo njih vratilo. Zbog toga verujem da će i oni u svom osvajanju proći slično. Rođen sam blizu Mišar polja, gde je Karađorđe porazio tursku vojsku 1806. godine, na Ceru je pala Austrougarska monarhija, pa logično računam da će i “Rio Tinto” propasti u tom kraju.

Jednom prilikom ste iznijeli vrlo zanimljivu tvrdnju da”Srbi kao narod nikad nisu propustili priliku da propuste priliku”. Koliko se držimo ove “svijetle” tradicije u ovom vijeku?

KOVAČEVIĆ: Mi smo vrlo često, blago rečeno, neozbiljni. Imamo neku vrstu osećaja da je stalno nedelja i da ne treba ništa raditi. Neka nonšalancija i osećaj superiornosti za koji, stvarno, ne znam otkud nam i od koga smo ga nasledili. Niko nije bolji, niko nije pametniji, darovitiji i spretniji od nas. I to se ponavlja iz generacije u generaciju. I onda neko poveruje u to. Tragično je kada u to poveruje vlast. I onda se počne ponavljati naša tragična i nesrećna istorija, da često stradamo zato što sebe precenili, a druge potcenili.

Koliko je kriva za takvo stanje naša bezrezervna sklonost prema svjetskim ideologijama, svejedno da li je u pitanju marksizam ili kapitalizam?

KOVAČEVIĆ: Na ovo pitanje moram vam ispričati jedan stari vic, bez želje da nekog vređam, pošto je vic od pre pola veka. “Sedi crnac i nešto čita. Priđe mu pandur i pita ga: Šta to čitaš? On kaže: Marksa. Pa mu pandur kaže: Malo ti je što si crn”. Naravno, ovo je vic iz doba ideoloških borbi. Iako marksizam u sebi ima neke elementarno dobre stvari, kao ideju socijalne pravde, u praksi se to ispostavilo kao nešto potpuno drugo. O gorkoj ironiji njegovog sunovrata kao ideje govori činjenica da je Karl Marks, kao vodeći borac protiv kapitalizma i eksploatacije radnika, sahranjen na jednom privatnom groblju. To je jedno spomen-groblje za koje, ako želite ući, morate platiti ulaznicu. Znači, mrtvi Marks zarađuje i bogati nekog kapitalistu.

Uzimajući u obzir naše slabosti i činjenicu da nas je sve manje iz godine u godinu, da li ste optimista ili pesimista o pitanju naše budućnosti?

KOVAČEVIĆ: Ja sam, u principu, od ranog djetinjstva, čovek koji misli dobro. Ne želim da mračim, da unosim negativnu energiju i da predviđam katastrofalne rasplete. S druge strane, krucijalno pitanje srpske egzistencije jeste pitanje – koliko nas je? I o tome se mora povesti računa. Vidim da se sad napokon preduzima nešto, sa nekim merama, podsticajima i sličnim metodama podizanja nataliteta, ali mislim da je to osnovni zadatak svih ljudi koji će voditi ovu naciju u budućnosti. Šta će nam putevi, fabrike i zemlja uopšte ako nema ljudi i ako nas neće biti? Uzalud je i ovo što radimo i pišemo ako nas ne bude. Ko će to čitati?

Nakon desetine scenarija, drama, proznih djela prošle godine ste izdali i autobiografsku zbirku pjesama “Ja to tamo pevam”, što je iznenadilo i čitaoce i struku.

KOVAČEVIĆ: U toj knjizi, koja je za mene izuzetno važna jer predstavlja jednu vrstu putovanja kroz moj život i rad i za koju sam i predgovor sam napisao, a on nosi naslov “Zašto čovek piše pesme”, pokušao sam da objasnim koja je to lepa ljudska potreba da, s vremena na vreme, napiše neki stih. Skoro da ne postoji čovek koji bar jednom u životu, za svoju dušu, nije napisao bar jedan stih ili jednu pesmu, a da one nastaju u trenucima sreće, tuge ili osećanja panične prolaznosti. Većina, ipak, odustaje od toga i bavi se nekim drugim poslovima, dok samo oni retki, kao što ste rekli, rođeni pesnici – moraju da pišu. Tako da je u ovoj knjizi zabeležen moj rad i moj život u trajanju više od pola veka. U svemu onome što sam radio pokušavao sam da pronađem neko posebno mesto za poeziju.

Kada smo kod pisanja, šta je ono za Vas bilo prije pola vijeka, a šta je danas?

KOVAČEVIĆ: Nekada je to bila želja da se bavim nečim što će biti deo nekog mog intimnog sveta i da ne budim deo nekog sistema, pod nekom kontrolom. Pisanje je dosta autističan posao. Pomenuo sam već da sam želeo da se bavim slikarstvom, što je vrlo slično pisanju. Tu su prazno platno ili papir koje treba nečim ispuniti. Nema nikog drugog, sam sam sebi i gazda i sluga. Nisam dobar ni kao gazda ni kao sluga. Izabrao sam profesiju u kojoj je sve u mojim rukama. I, evo, proveo sam skoro ceo život baveći se tim poslom. Pisanje je način života, to nije profesija. Pisanje nije želja da napišem nešto da imam knjigu više. Ja svaki dan napišem makar jednu rečenicu. I to ne smatram nekim velikom poslom. Kada radim nešto što volim, u tome baš uživam.

Porijeklo

Rođeni ste u Podrinju, ali porodično porijeklo vučete s ove strane Drine, iz Hercegovine, prostora poznatog po čvrstim, upornim i vrijednim ljudima. Koliko Vam je ta genetska nit pomogla u karijeri?

KOVAČEVIĆ: Moj se stric jako ozbiljno bavio porodičnim poreklom. On je došao do podataka o seobi iz Hercegovine u Mačvu. Imamo na porodičnom groblju u okolini Šapca prvi spomenik nalik na stećak, na grobu pretka po imenu Radovan koji je otprilike 1780. godine doselio na taj prostor. Jedan velik deo porodice Kovačevića odselio je u Bijeljinu, gde su podigli grad. Vučemo poreklo negde sa tromeđe Bosne, Hercegovine i Crne Gore, ali je to mesto, prapostojbina Kovačevića, nestalo, spaljeno u nekom zlu, kojeg na tom području nikad nije nedostajalo. Ima nas svuda u svetu, čak sam u Čikagu bio u ulici koja nosi naziv Kovačevića, po mojim precima koji su odselili tamo pred Prvi svetski rat. Preci si mi bili veliki borci i čuvali su neke svoje vrednosti, pre svega veliki rad, u koji su čvrsto verovali, verujem da mi je to na neki način odredilo životni put.

Filter 2019