Fri. Apr 19, 2024
ћирилица /латиница

Како је и зашто синтагма “српски свијет” постала баук у региону: Срби би само да буду Срби, ништа више, а ни мање од тога

Извор: Глас Српске

Преко Доситеја Обрадовића и Вука Стефановића Караџића српска култура ушла је у “европски свијет”, а сад тај “српски свијет” смета појединим балканским народима. Од ове синтагме направљен је толики баук иако она нема никакве идеолошке и политичке конотације, већ само упућује на потребу очувања националног идентитета српског народа на просторима Балкана, те јачања кохезије кроз духовно и културно уједињење те очување идентитета.

“Срби би само да буду Срби, ништа више, а ни мање од тога”, порука је саговорника “Гласа Српске”, који истичу како је осовина Приштина, Подгорица, Сарајево и Загреб, искривљавањем чињеница и злоупотребом овог појма, поистовјећујући га са неким новим наводним великосрпским хегемонизмом и стварањем Велике Србије, само жељела након територијалног расцјепкавања српског народа, сада то поновити и завршити и на пољу културних и духовних веза, као најважнијих карика у очувању идентитета једног народа.

Поставља се питање колико то Србија треба да буде мала, а да не буде велика, али и колико то српски народ мора бити културно и духовно разједињен да би задовољио политичке апетите србофоба, којима смета чак и када се Београд и Бањалука договоре о изградњи “свесрпског светилишта” у Доњој Градини, донесу одлуку да 15. септембар буде Дан српског јединства, слободе и националне заставе или усвоје Закон о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћириличног писма.

Стара матрица

Синтагма “српски свијет” први пут се нашла у употреби још у 19. и раном 20. вијеку и тада су је најчешће користили културни радници, између осталог Јован Јовановић Змај и Жарко Лазаревић, али су о њој писали и Светозар Марковић и Владимир Ћоровић.

Гледано глобално, он је аналоган изразима и код других европских народа. Најближа данашња аналогија је можда француска, јер је израз Ле Монде франсаис (“француски свијет”), синоним за Франкофонију, међународну организацију која представља скуп држава, земаља и регија који користе француски као национални језик.

Термин “српски свијет” близак је и концепту “руског свијета”, који представља политику јединства руског народа засновану на заједници руског језика и културе, односно државе и њене дијаспоре, а који је прокламован као званичан политички програм Кремља.

Са поновном употребом овог појма у Србији, додуше још стидљиво, кренуло се 2016. године када је у једној од емисија на радију “Снага народа” истакнуто да српство “није државност, граница или национално питање, већ да је то свијет вриједности”. Редитељ и продуцент поменуте емисије Миљан Глишић исти дан је одлучио да ову синтагму која се односи на свијест једног народа, са његовим врлинама и карактеристикама, поново покуша медијски оживити, схватајући да духовно и културне везе српског народа на просторима бивше Југославије нису биле никада слабије.

– Имам утисак да ни данас много људи не зна шта суштински значи “српски свет”. То није државотворна ствар, у питању је само очување идентитета. Нажалост, многи су је злоупотребили. И то је један удружени злочин из страсти, јер ти који то раде у ствари не могу свој идентитет да изграде на другу начин него на мржњи и негирању свега што је српско. Председник Црне Горе Мило Ђукановић први је то урадио и то у јеку највећих литија, које су угрозиле његову дотадашњу владавину. Када је видео да је ђаво однео шалу, оштро је оптужио Србе, Српску православну цркву и власти у Београду, како је на помолу нова хегемонистичка идеја велике Србије, која се транспортовала у мекши еуфемизам “српски свет” – каже Глишић, наводећи како су онда и други искористили ту “Ђукановићеву тезу” да крену са ширењем баука по Балкану.

Ипак општа хајка кренула је тек након званичне изјаве министра унутрашњих послова Србије Александра Вулина да је задатак ове генерације политичара, стварање “српског свијета” те да Београд треба да буде мјесто “окупљања.”

Из Подгорице, Загреба и Сарајева одмах је одговорено како је то само “еуфемизам за стару етничко-идеолошко-освајачку политику из времена Меморандума САНУ и ратничких похода Слободана Милошевића”. Члан Предсједништва БиХ, Жељко Комшић је том приликом покушао бити и духовит па је поручио како “никада неће бити остварени снови кафе-куварице Мире Марковић”.

Колико је ова кампања била неразумна и ишла у крајност вјероватно се може видјети и из једног интервјуа предсједника Србије датог ТВ FACE, приликом којег је новинар од Вучића затражио да прокоментарише наводе како је и “мали Шенген” у ствари покушај стварања ”српског свијета”.

Сљепило

Према ријечима академика Милимира Мучибабића када се сагледа ова наметнута проблематика, може се закључити једино да се ради о нездраворазумском промишљању те да је исконструисани страх проткан мржњом политичка платформа елита из Загреба, Сарајева, Приштине и Подгорице.

– Поново је даљинским управљачем укључена та осовина, која ће остати упамћена не само по територијалном парцелисању Срба већ и духовном и културном уништавању и сатанизовању. А нови страх није ништа друго до србофобија. То су све ствари које немају никакве везе са здравим разумом. Није споран турски, њемачки, француски или рецимо руски, али јесте “српски свијет”. Сматрам да се ради о историјским комплексима, који онда узрокују мржњу, а која онда доводи и до политичког сљепила. И онда се користи превазиђена реторика о некаквом великосрпском хегемонизму те се користи сав арсенал оружја настао на антисрпској политици и кампањи. Кроз те наочаре бошњачка политичка, вјерска и интелектуална елита није могла видјети чак ни у вакцинама хумани гест комшијске солидарности. Отуда је и Вучићев поклон у виду вакцина, за једног вјерског поглавара, бившег реиса, “срамота вијека” и “национално понижење” – истакао је Мучибабић.

Како је поручио, мора се разумјети и схватити да је вријеме расрбљавања, од Дрезденског конгреса, АВНОЈ-а и краја комунистичког режима, прошло и да се српство не може сводити на “ужесрбијанство”. Појединци се, појаснио је Мучибабић, морају ослободити тих комунистичких и коминтеровских фрустрација да су до Дрине Срби, а преко Србијанци и да схвате да је нација јединствена и недјељива те да почива на истом језику, култури, традицији и свим духовним вриједностима.

Како каже, не треба заборавити ни да је уставна обавеза Србије да брине о свом народу, ма гдје се он налазио. Српски народ, који је, наглашава овај академик, претрпио НАТО агресију, санкције и невиђену медијску манипулацију и сатанизацију, одлучио је само да врати достојанство националној држави, а тиме и култури уопште и скине са врата слику криваца за “све”, коју су му окачили о врат свјетски моћници.

– То раде у миру, не угрожавајући друге, помажу свом народу у сусједним земљама, свјесни моралне обавезе да се боре за истину и да себи и свијету покажу другу страну медаље. Кад други брину о својим мањинама, Србија то подржава. А кад је она, увиђајући насушну потребу, почела да води рачуна о очувању културног и духовног јединства цјелине српског народа на његовом духовном простору, онда је то звоно за узбуну. Та обавеза постала је више него очигледна послије рушења заједничке државе, када је један дио народа остао по републикама, новим државама које нису имале слуха за Србе као мањину, њихов језик, писмо, културу и традицију – рекао је Мучибабић, објашњавајући како се Српска, иако би то многи жељели, не може избрисати гумицом.

На крају је поручио да је у стварности највећа пријетња региону у ствари “малигни утицај” западних колонијалних сила. Запад већ 100 година, како истиче Мучибабић, на овим нашим просторима демонстрира презир према слабима и разбојничку ћуд колонизатора чија је максима: “Завади, па владај”.

– Њима не требају партнери него поданички режими које не интересује развој региона и бољи и просперитетнији живот властитог народа – додао је он.

Нечиста савјест

Да “српски свијет” представља тек културни и духовни простор, односно културно и вјерско јединство српског народа, недавно је устврдио и дипломата Дарко Танасковић. Он, према његовим ријечима, представља “свеукупност језичког, културног, традицијског и менталног, а не превасходно територијалног простора, у ком Срби живе. И то не би требало да никога забрињава, а ако и има таквих, за то су, истакао је он, криви превасходно политичари који су његовом изворно неполитичком карактеру дали “отровно политичко значење”.

Политичка димензија значења “српског свијета”, како је навео, актуелизована је систематским оспоравањем Србима да у “њиховим” државама и срединама цјеловито и неоптерећено буду Срби и то у свему ономе што српство културно и идентитетски подразумијева. У тим државама и срединама, наводи овај бивши дипломата, Србима се нуди лажна нада да ће у културно-идентитетском погледу остати независни, дакле у свом свијету, ако учествују у политичком животу тих земаља као њихови грађани.

Тако нешто својевремено је, према ријечима Танасковића, Србима нудио и хрватски социолог Славен Летица, који је од аустромарксисте Ота Бауера преузео дефиницију политичког народа као “свеукупности људи уједињених заједничком судбином у заједницу карактера” и позивао српску заједницу у Хрватској да нађе своје мјесто у “хрватском политичком народу”. Танасковић упозорава да Срби то не смију никако да прихвате, јер то је клопка у коју не смију да упадну ако желе да културно-идентитетски опстану, а посебно због трагичних историјских искустава.

Сматра и да обрушавање на помињање “српског свијета” у политичком контексту понајприје говори о немирној савјести тих будних критичара који знају, али никада неће признати, да је та политичка димензија значења ове синтагме актуелизована систематским оспоравањем Србима да у “њиховим” државама и срединама цјеловито и неоптерећено буду Срби и то у свему ономе што српство културно и идентитетски подразумијева.

На крају је поздравио буђење и ојачавање идентитетске парадигме и духовно-културних саставница “српског свијета” и одао признање, прије свега патријарху Порфирију, који, по његовом мишљењу, значајно доприноси овом буђењу са поруком: “Не бојте се да будете оно што јесте”.

Павловић: Рефлекс антисрпске политике

Момчило Павловић из Института за савремену историју наводи како негативна конотација која је у региону “прикачена” овом изразу није ништа друго него рефлекс комунистичке антисрпске политике. Србија по тој комунистичкој идеологији, како каже, нема право да води своју политику духовног, културног, вјерског и другог јединства.

– Баук који су они направили од “српског света” претварајући га у еуфемизам за идеју Велике Србије има везе само са кризом идентитета тих истих, јер већина тих држава никада уистину нису биле државе, већ само територије под управом великих сила – констатовао је Павловић.

©citajfilter.com 2019-2023 * Оснивач и издавач: Centar media d.o.o. * Главни и одговорни уредник: Мира Костовић * Контакт: citajfilter@gmail.com