Малагурски: Нико нема право да фалсификује историју

Извор: Политика

Оспораван и хваљен. Етикетиран и глорификован. Филмови Бориса Малагурског увијек изазивају пажњу у јавности, полемике, пуне биоскопске сале, доживљавају овације, али и протесте, као недавно у Црној Гори, гдје је приказано његово најновије документарно остварење „Црна Гора: Подељена земља”.

Међутим, да није било таквих реакција, како наглашава Малагурски, помислио би да је промашио суштину филма. Према његовим ријечима, људи су протестовали против филма који нису ни гледали.

– Очекивао сам да ће бити критика од стране оних који ће доћи да погледају филм, али нисам могао ни да замислим ниво засљепљености људи који и не знају против чега се буне. Док је текла премијера филма у крипти Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, изашао сам напоље и преда мном су се одигравали надреални сукоби оних који су дошли у одбрану слободе изражавања и оних који су дошли да забране филм. У храму је публика гледала „Црну Гору: Подељену земљу”, а испред храма сам гледао Црну Гору, подјељену земљу – истиче овај аутор.

– Мој прадеда се као добровољац борио у Мојковачкој бици, а након рата је добио земљу у селу Мартонош, недалеко од Суботице, гдје сам рођен. Он се за слободу борио оружјем на бојном пољу, а у 21. вијеку одлучујућа је борба на пољу свјести, која се буди помоћу умјетности и медија. Филм „Црна Гора: Подељена земља” јесте моја борба за слободу свог народа – додаје Малагурски.

Зашто сте ријешили да се бавите овом темом? Да ли је то била ваша потреба, жеља или се идеја родила након разговора с неким?

Идеја за овај филм настала је у Котору, гдје је, иронично, забрањена пројекција тог филма. Након премијере филма „Косово: Моменат у цивилизацији” у Котору 2018. године у разговору с организаторима родила се идеја о документарцу који ће анализирати историјску генезу подјела у Црној Гори. О тој идеји сам касније разговарао и са митрополитом Амфилохијем, који је свесрдно подржао идеју и дао благослов, заједно с владиком Јоаникијем. Величанствене литије у Црној Гори биле су међу највећим покретачима реализације ове идеје и наш тим је знао да филм морамо да снимимо – сад или никад.

Колико је био дуг и трновит пут од идеје до реализације?

Кад вас први дан снимања црногорска полиција ухапси и скоро пет сати испитује у Центру за безбједност у Подгорици, схватате пуну тежину пројекта на којем радите. Ми смо снимали у периоду након избора 30. августа, а прије него што је конституисана нова скупштинска већина. Све је било неизвјесно. Највећи изазов је било снимање на врху Ловћена, гдје, речено нам је, ниједној ТВ екипи из Србије није дозвољено да снима претходних 20 година, али успјели смо све што смо зацртали.

Шта ћете посебно памтити са снимања?

Снимајући дан на брду Румија. Не зато што за једног Суботичанина који је одрастао у равници није било најлакше планинарити до Цркве Свете Тројице, већ због онога што сам осјетио на врху Румије. „Опколило” нас је Скадарско језеро, у даљини се назирао Ловћен и чинило нам се да нам је читава Црна Гора на длану. Њена прошлост и садашњост. А ми смо то преточили у филм.

Да ли је било притисака или одређених сугестија док сте снимали филм?

Увијек се осјећам слободно. Чак и кад су ме привели у Подгорици, осјећао сам се потпуно слободно јер је за мене то стање духа. Добронамјерне сугестије увијек озбиљно размотрим и од многих људи сам добио одличне приједлоге за овај филм, а притисака није било. Можда се прочуло да сам имун на њих, па због тога нико више и не притиска.

Да ли је тешко бити аутор са ставом у нашој земљи? Колика је цијена те слободе и храбрости?

Цијена је игнорисање мог рада од стране великог дела медија и институција. Ни за један филм нисам добио ни динар од Филмског центра Србије, вјероватно зато што не припадам ниједном филмском „клану”, ниједној политичкој партији, једноставно речено, ниједној интересној групацији. За одбијање суфинансирања филма „Тежина ланаца 3” од ФЦС-а добио сам одговор да је филм исувише научно-истраживачки и превише друштвено ангажован. Филм „Црна Гора: Подељена земља” није им био од националног значаја. Дјелује ми да се и не труде да дају смислене изговоре. Премијеру последњег филма успио сам да најавим само на једној телевизији са националном фреквенцијом. Од колега са медијског јавног сервиса добио сам информацију да ми је забрањено да гостујем на РТС-у. Што се тиче већих кабловских телевизија, на Н1 и Новој С никада нисам гостовао. Али ипак скупимо буџете за филмове. Ипак биоскопске сале буду пуне. У биоскопу „Синеплекс” у „Ушћу” филм о Црној Гори приказивао се у оквиру редовног репертоара чак седам недеља. Мало ли је за један документарни филм?

Да ли филм ипак заузима став и стаје на одређену страну?

Филм заузима став који се поткрепљује чињеницама, а то је да су кроз историју одређени политичари дијелили Црну Гору да би владали њоме. Често су исти политичари у оквиру своје каријере заговарали дијаметрално супротне ставове, што доказује да они нису у њих вјеровали, већ су их обликовали сходно политичким потребама. Као резултат имамо дио народа у Црној Гори који се одродио од сопственог идентитета на основу историјских неистина и политичког диктата. Да би црногорски политичари учврстили новостворени идентитет који дијели народ, испунили су медијску сферу теоријама завјере о Србима, генеришући мржњу према српском народу, измислили су два слова да би одвојили свој језик од српског, а на крају су покушали да отму и светиње СПЦ у Црној Гори. Свако има право да се изјашњава како жели, али нема право да фалсификује историју и дискриминише оне који своју историју знају и поштују.

Каква је била реакција публике откако је филм почео своју свјетску турнеју?

Сваком филмском умјетнику највећа је част када доживи овације након премијере јер је најбитније шта публика мисли. Неописиво сам срећан што сам то доживео у скоро сваком граду гдје је филм премијерно приказан. У Подгорици је, ипак, била најемотивнија атмосфера. Публика је током последњих 15 минута филма аплаудирала сваких пар минута због мисли изнијетих у филму. Људи су ми прилазили након филма у сузама са ријечима хвале. Не може човјек да остане равнодушан на чињеницу да се тек у 2021. години у неком филму говори о страдању Срба у Црној Гори, ако изузмемо нијеми филм Крста Шканате из 1974. о рушењу Његошеве капеле на Ловћену, који је био забрањен од стране комунистичких власти. Протести против филма „Црна Гора: Подељена земља” показали су да и данас постоје људи који би земљу вратили у доба идеолошке цензуре и политичких забрана. Ја могу да разумијем да људе који свој идентитет темеље на неистинама боли истина, али они који данас забрањују филмове сутра спаљују књиге. Историја нас учи шта иде послије тога.

Да ли сматрате да је у филму могла да се чује више и друга страна?

Ми смо послали дописе челним људима ДПС-а са молбом за интервју. Нико од њих нам никада није одговорио. У филму јесу представљени аргументи који контрирају нашој тези, али се слажем да би било боље да их је рекао Мило Ђукановић или неко други из ДПС-а. Жао ми је што није желио да одговара на моја питања пред камером.

Будући да филм покушава да сублимира једну комплексну и веома бурну историју црногорског, односно српског народа, колико је тешко било спаковати све то у цјеловечерњи филм и колико може да држи пажњу?

Занимљиво је што су многи гледаоци имали коментар да је време пролетјело док су гледали филм. Драго ми је што смо учинили документарац „питким” јер теме које обрађујемо јесу комплексне. Током стварања филма полазили смо од тога да документарац снимамо за измишљеног гледаоца ког апсолутно не занима шта имамо да кажемо. И стално смо размишљали како да га заинтересујемо и како да га наоружамо аргументима да би након изласка из биоскопске сале пожелио да шири свјест о темама из филма.

Да ли је нека медијска кућа понудила да филм емитује на свом каналу?

Имам контакте у многим међународним телевизијама које су емитовали неке моје претходне филмове и вјерујем да ће бити заинтересоване да прикажу и филм „Црна Гора: Подељена земља”. Прије свега, мислим на Раша тудеј, Еврочанел, Прес ТВ, Телесур итд. Радимо на томе да филм буде и на стриминг платформи „Нетфликс”. Имам веће проблеме да своје филмове прикажем на домаћим телевизијама. Претходни филм „Тежина ланаца 3” нудио сам свим телевизијама с националном фреквенцијом, па и телевизијама Н1 и Нова С, да емитују потпуно бесплатно. Нико није прихватио понуду. Срећом, ја сам непоправљиви оптимиста, па се надам да ће филм „Црна Гора: Подељена земља” бити емитован на некој од водећих телевизија у Србији. Не због мене, већ због нашег народа у Црној Гори, због њихове борбе и због блаженопочившег митрополита Амфилохија, чији посљедњи интервју је представљен у овом филму као историјски запис од националног значаја.

Зашто сте на београдској премијери рекли да многи медији нису смјели да најаве филм?

Поменуо сам већ да је то цијена слободоумног дјеловања у Србији и могу да разумијем зашто чувари трулог система врше притисак да се другачије мишљење не чује, али тешко ми је да разумијем оне колеге који имају страх да буду новинари. Неколико пута сам остао без посла у медијима зато што нисам пристајао на цензуру и никада се нисам покајао. Никад ми није пала на памет мисао која звучи као идеал „новинара” постистинског доба: „Не таласај и ради шта ти кажу.” Било је периода када није било лако из финансијског угла – уосталом, и данас скупљамо буџете за филмове помоћу донација – али сам увијек мирно спавао. Миран сан и слобода немају цијену.

Да ли вам смета што вас својатају, што једни тврде да сте опозициони аутор, а други да радите из сјенке власти? Чији сте ви заправо?

Мислим да те приче о „некоме ко стоји иза некога” долазе углавном од људи који сопствени неуспех правдају тиме што „нико не стоји иза њих”. Често имам прилику да на друштвеним мрежама прочитам како радим за разне обавјештајне службе, како сам истовремено југоносталгичар и екстремни десничар итд. Признаћу да ме је прије десетак година то нервирало, али сада то гледам из шаљивог угла јер су контрадикторности таквих етикета стварно смијешне. Мени је драго кад видим људе и из власти и из опозиције међу публиком јер су ти филмови намијењени и људима који воде ову државу и онима који претендују да је воде. То што имам поштоваоце у оба табора говори о снази аргумената које износим, без обзира на разлике у политичким опредјељењима. Уосталом, могло би се рећи да иза мене стоје људи који донирају за моје филмове. Народ стоји иза мојих филмова и зато их доживљавам као народне филмове.

Да ли је и Србија подјељена земља?

И Црна Гора и Србија су подјељене земље, и то на сличан начин. У Србији не постоји озбиљна фракција унутар српског народа која тврди да не припада том народу, али народ јесте поларизован око политике. И то је, прије свега, кривица власти јер је она та која диктира политичку културу у земљи. Кад се са врха државе народ дијели на „нас” и „њих”, те подјеле се проширују на готово све сфере друштва. Тако данас имамо неколико паралелних стварности у којима нико не жели да чује другу страну. Сам предсједник Вучић је, док је био у опозицији, говорио да је „посао опозиције да критикује власт, а не власти да критикује опозицију”, и то је остало тачно – власт не треба да напада или гуши критику, већ да је слуша. Без тога нема здравог напретка.