Шеховац: Егзодуси сарајевских Срба одговор на пријетње и дискриминацију

Извор: Срна

Од 1992. до 2013. године догодила су се два прогона Срба из Сарајева, “велики дуги и велики кратки егзодус”, који су били одговор на пријетње дискриминацијом, ратом и постратном осветом радикалних бошњачких структура, на страх од криминала и на одсуство гаранција међународне заједнице за безбједност и равноправност са другим грађанима овог града, изјавио је Срни предсједник Удружења “Истина и правда” Душан Шеховац.

Шеховац је подсјетио да је, према попису становништва из 1991. године, у граду Сарајеву живјело око 157.000 Срба и око 58.000 Југословена, од којих су, према његовој процјени, око 28.000 били етнички Срби.

– У току рата, на територијама града Сарајева које су Дејтонским мировним споразумом 1996. године припале ФБиХ населило се око 10.000 Срба који су протјерани са територија БиХ које су тада биле под контролом такозване Армије РБиХ – рекао је Шеховац и напоменуо да је на територији општине Соколац, која тада није била у саставу града Сарајева, а данас је општина града Источно Сарајево, 1991. године живјело око 10.000 Срба.

Када се саберу ови подаци, истакао је он, добије се да је око 205.000 Срба боравило, односно живјело на територији садашњих градова Сарајево и Источно Сарајево почетком и током 1992. године.

Користећи резултате српских демографа који су се бавили истраживањима о промјенама броја становника града Источно Сарајево у међупописном периоду од 1991. до 2013. године, Шеховац је рекао да се долази до сазнања да је 1991. на територији данашњег града Источно Сарајево живјело око 43.000 Срба, а на територији која данас припада граду Сарајеву око 114.000 Срба.

Према његовим ријечима, резултати пописа становништва из 2013. године показују драстичне промјене.

– У граду Сарајеву, Кантону Сарајево, заједници девет општина, пописано је 13.300 Срба, а у граду Источно Сарајево, заједници шест општина, пописано је око 60.000 Срба – напоменуо је Шеховац и додао да подаци говоре да 2013. године на територији данашњег града Сарајева, односно Кантона Сарајево, недостаје, то јест нема, око 100.000 Срба, а да се број Срба на територији данашњег града Источно Сарајево повећао за око 17.000 и има их око 60.000.

Узимајући у обзир све анализиране демографске податке, он сматра да је неминован одговор на питање – шта се десило са око 138.000 грађана српског поријекла од 1992. до 2013. године?

Шеховац “велики дуги” егзодус Срба из Сарајева описује као исељавање, добровољно или присилно, око 128.000 Срба који су имали пребивалиште у граду Сарајеву 1992. године и 10.000 Срба који су исте године имали пребивалиште на другим подручјима такозване РБиХ, а који су протјерани са подручја града Сарајева од 1992. до 2013. године.

– Око 128.000 Срба из Сарајева – 100.000 Срба и 28.000 Југословена српских етничких коријена, у великом дугом егзодусу од 1992. до 2013. године, добровољно или присилно напустило је град Сарајево – рекао је предсједник Удружења “Истина и правда” са сједиштем у Источном Сарајеву.

Шеховац је објаснио да је око 15.000 Срба из Сарајева убијено, нестало или погинуло од 1992. до 2013. године, да је око 30.000 Срба добровољно или присилно напустило тај град почетком 1992, од јануара до маја, те да га је око 13.000 Срба добровољно или присилно напустило од 1992. до 1995. године.

“Велики кратки” егзодус Срба из Сарајева, који је саставни дио “великог дугог” егзодуса сарајевских Срба, Шеховац описује као исељавање, добровољно или присилно са подручја града Сарајева од јануара до марта 1996. године, око 60.000 Срба који су имали пребивалиште у федералном Сарајеву 1992. године и 10.000 Срба који су те године имали пребивалиште на другим подручјима такозване РБиХ.

– Око 60.000 Срба из Сарајева је у великом кратком егзодусу од јануара до марта 1996. године добровољно или присилно напустило град Сарајево. Око 10.000 Срба који су имали пребивалиште 1992. године на другим подручјима (такозване) РБиХ, а привремено, од 1992. до 1995. године су боравили на територији Српског Сарајева, добровољно или присилно напустили су град Сарајево – подсјетио је Шеховац.