Wed. Jan 20, 2021
ћирилица /latinica

Počeci pozorišne umjetnosti u Sarajevu

Priredio: FILTER/A.K.

Književnik i dramski pisac iz Sarajeva, Borivoje Jevtić, ostavio nam je zanimljivo svjedočenje o počecima pozorišne umjetnosti u Sarajevu. Tekst je objavljen u Srpskom književnom glasniku 1921. godine i samo je jedno u nizu od svjedočanstava o ulozi sarajevskih Srba u stvaranju najvrednijih institucija u gradu na Miljacki.

(Srpski književni glasnik, urednik dr Dragoljub M. Jovanović, 1921. Beograd)

Borivoje Jevtić-Narodno pozorište u Sarajevu

Nijednoj grani umetnosti u Bosni nije bilo posvećeno, u skoroj prošlosti, manje pažnje koliko pozorišnoj. Za četrdeset godina svog vladanja Bosnom, Austro-Ugarska Monarhija je narod u ovoj svojoj provinciji stalno držala daleko od pravih kulturnih nastojanja, a naročito od pozorišta. Pozorište se ovom režimu nije nikako sviđalo. On je uvek imao s njim rđavih iskustava, još u Italiji, i znao je dobro da nijedna reč nije tako zvučna i nijedno osećanje od toliko neposrednog utiska koliko reči i osećanja bačeni s pozorišnih dasaka. A austro-madžarska okupacija nije, u Bosni, išla za tim da i onako prema njoj kolebljivo osećanje naroda uzrujava reminiscencijama, manje ili više slavnim, iz njegove prošlosti, nego da jednu večito nezadovoljenu masu pacifikuje ropstvom kao njoj idealnim lekom.

Razume se, režimu za ovu svrhu pozorište nije bilo upotrebljivo, i on je tražio druga bezlobnija i za njega lično korisnija sredstva da narodu ipak da tala. Odatle, ovde, i danas toliko kinematografa, kabareta, i drugih sličnih ustanova, u svima okružnim središtima, naročito u Sarajevu. Istom pred sam rat, kad je narodnu inteligenciju bila ozbiljno zabrinula okupatorska demoralizatorna propaganda, vlast se, na energično traženje bosanskog Sabora, rešava da udari temelj stalnom pozorištu u Sarajevu i osniva naučno-umetničku sekciju u vladi.

Rat, razume se, prekida početne pripreme oko osnivanja pozorišta, i možda na sreću. Jer, koliko se danas vidi, prema arhivalnim podatcima, to pozorište bi bilo sve pre no sistematska nacionalno-umetnička škola. Međutim, ne može se kategorički tvrditi da u Bosni, za četrdeset godina pod okupacijom, nije bilo nikakvih pozorišnih nastojanja, i ako ona nisu stvorila prave pozorišne tradicije. Kao veći deo kulturnih zadataka, kao osnivanje „Prosvete“ i „Napretka,“ tako je i zadatak na negovanju pozorišne umetnosti bio ostavljen privatnoj iniciativi koja je, prema nesumnjivo teškim prilikama, bila znatna.

Još osamdesetih godina prošlog stoleća javilo se u Sarajevu i Mostaru simpatičnih ljubitelja umetnosti, među kojima je bilo i oduševljenih pozorišnih prijatelja. Oni su se, čak, javljali i u manjim varošicama, onim mrtvim, inače, bosanskim kasabama u kojima, po jednoj starinskoj pesmi, ne sija sunce. Njihov broj je rastao u koliko je bila jača pozorišna propaganda, posredno ili neposredno, iz Beograda i Novog Sada, a docnije i iz Zagreba.

Postoji i danas jedan interesantan plan za gradnju stalnog pozorišta u Sarajevu, izrađen još koncem 1889. godine. Sarajevski trgovac Dimitrije Jeftanović bio je dao svoje lepo i prostrano zemljište na jednoj od najživljih sarajevskih ulica (danas u ulici Kralja Petra) da se na njemu podigne velika pozorišna zgrada. Ceo trošak oko građenja bio je uzeo na sebe. Spomenuti plan je, po Jeftanovićevoj želji, izradio jedan sarajevski arhitekt, i on bi nesumnjivo bio ostvaren da nagla smrt nije prekinula život ovog zanimljivog pozorišnog prijatelja.

No najviše su interesa za pozorište stvorile razne putujuće glumačke trupe, regrutovane većim delom između glumaca u Srbiji. Razume se, njihov rad je bio bez jednog naročitog plana, njihov repertoar sužen na nekoliko popularnih komada iz srpske istorije ili savremenog života, i često bez ikakvih umetničkih osenaka. Život za nasušni hleb, „čergaštvo“, uz to trajna borba sa sumnjičavim vlastima isključivali su umetnost. Dešavalo se i to da je dobar: utisak jedne trupe, s nešto pretensija, za trenutak paralizovala nesolidnost kakve leteće grupice koja je živela od dana do dana i koja nije mnogo marila za moralnu konzervativnost bosanske čaršije. Ipak su neke između ovih trupa uspele da u masi probude i održe interes za pozorišnu umetnost, a neke su ostavile i izvesne simpatične tradicije kao trupa Ćirićeva, Protićeva i Ginićeva, u kojima se pokatkad javljalo i snažnijih glumačkih talenata. Najzad, gostovanja prvaka beogradskog i novosadskog Pozorišta nisu bila retka: ovamo su dozazila GG. Stanojević i Todorović, ovde je, nekoliko meseci pred svoju smrt, Dimitrije Ružić poslednji put igrao Maksima Crnojevića.

Jedno je nesumnjivo što su ove trupe učinile u Bosni: one su popularisale pozorišnu umetnost, stvorile prvu: pozorišnu publiku i, ujedno, trajno osvežavale i snažile nacionalnu svest. U isto vreme, one su razbudile interes za pozorišni diletantizam i dale poticaja za ostvarenje nekoliko takvih diletanskih pozorišta koja su, za izvesne trenutke, bila ne samo jedini kulturni centri u bosanskoj provinciji, nego i izvesna žilava nacionalna rasadišta.

Neka između tih diletanskih pozorišnih društava, koja su ljubomorno čuvala svoj srpski karakter, ušla su i u tradiciju, kao pozorišna sekcija srpskog pevačkog društva „Gusle“ u Mostaru (sa sjajnom istorijskom garderobom koja je izgorela, nesrećnim slučajem). U ovom diletantskom društvu javili su se, kao sudelovači, G. Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović, između ostalih, možda u isto vreme kad su činili prve književne pokušaje. Oni su, ujedno, bili među prvim našim pozorišnim kritičarima u Bosni. Njihova iskustva u pozorišnom životu ogledaju se donekle u njihovim dramskim delima, koja pokazuju pozorišne rutine i jednu zanimljiviju umešnost u komplikovanim stvarima pozorišne tehnike.

Najozbiljniji pokušaj stvaranja jednog stalnog srpskog pozorišta pada u 1911. godini, u Sarajevu. Pevačko društvo „Sloga“ imalo je, u sopstvenoj dvorani, malu pozornicu na kojoj se češće prikazivala publici jedna diletantska trupa, sastavljena od članova „Sloge“. Sloboda kretanja ovih ljudi na pozornici, njihova živa ljubav prema pozorišnoj veštini, uz to i veća kultura svratili su na sebe pažnju srpskih javnih radnika u Sarajevu, naročito urednika Naroda, publiciste Riste Radulovića i njegovog glavnog saradnika, književnika Veljka Milićevića. Došlo se na misao da se predstave više sistematski organizuju, i da se u njih unese neki plan i raspored. Iniciativom G. Vladimira Ćorovića pretvori se ova diletantska trupa, koja je igrala s vremena na vreme, u stalnu. Naročit pozorišni odbor, kome je stajao na čelu G.Ćorović, organizovao je predstave svakih petnaest dana, i docnije, kad su one imale i moralnog i materialnog uspeha, i češće. Scenografske poslove pozorišta vodio je slikar G. Todor Švrakić, a glavnu režiju bio je uzeo G. Aleksandar Milojević, član Srpskog Kraljevskog Pozorišta u Beogradu, naročito poslan, za ovu svrhu, u Sarajevo. On je uspeo, da bi pojačao kvalitet trupe, da okupi oko sebe i nekoliko umetnijih glumaca po profesiji, i pobrinuo se da iz garderobe beogradskog Pozorišta dobije nešto srpskih istorijskih kostima i istorijskog oružja. Ovaj garderobni fond, koji je za rata ostao sačuvan, poslužio je pri sadašnjem osnivanju Narodnog Pozorišta u Sarajevu kao prvi, provizorni temelj. Repertoar je bio gotovo isključivo sastavljen iz lakih francuskih komedija, ne mnogo probiranih, ali je imao dovoljno i naših pozorišnih dela, starijeg i mlađeg datuma, istorijskih i iz običnog građanskog života, u prvom redu nekoliko fragmenata G. Nušića, zatim Kočićeva Jazavca pred Sudom, dobro okrljaštrena od cenzure, ali oduševljeno primljena.

Godine 1913, prošireno je ovo diletantsko pozorište u Srpsko Narodno Pozorište, i prenelo je svoje predstave iz „Sloge“ u „Društveni Dom“, na jednu veću, i ako savršeno nepraktičnu, pozornicu, onamo gde danas deluje Narodno Pozorište. Ali Potjorekov udar na srpske institucije, u maju iste godine, presekao je život i ovoj mladoj ustanovi. Ona se više nije digla. Najozbiljniji pokušaj, posle rata, da se u Sarajevu ostvari stalno pozorište učinio je G. Emil Nadvornik, danas glavni reditelj Narodnog Pozorišta u Novom Sadu. Početkom 1919 godine, on je sastavio dobru trupu i uspeo dati nekoliko dobrih predstava (Knoblauhova Fauna, Šenherovu Đavolju Ženu), a prikazivanje naših pozorišnih dela sprovodio s izvesnim planom i postepenošću, toliko potrebnom za vaspitanje ukusa publike. No je i njegov pokušaj propao, uza sve simpatije kritike, jer Sarajevo, nenaviklo na ozbiljan pozorišni rad, ne pokazuje nimalo dobre volje da pozorište pomogne materialno. Docnije je G. Nadvornik priredio nekoliko uspelih „komornih igara“ s trupom kombinovanom iz diletanata i glumaca. Davani su, u celini, Ibsenova Heda Gabler i Bojićeva Kraljeva jesen; u odlomcima poslednja scena između Dezdemone i Otela u Šekspirovom Otelu, susret Judite i Holoferna u Hebelovoj Juditi i razgovor između kancelara i carice u Vojnovićevoj drami Imperatrix.

U leto 1919. počinje intenzivniji rad službenih krugova (Ministarstva Prosvete i pokrajinske vlade). Učinjene su prve pripreme oko osnivanja i dati u posao planovi za prepravku „Društvenog Doma“, čija su se pozornica i dvorana pokazali kao vrlo nezgodni za ozbiljno pozorišno delovanje. Već za nekoliko meseci kupljen je „Društveni Dom“, i time je momentalno, za godinu-dve, rešeno pitanje pozorišne zgrade koja će se prepravkom učiniti u prvo vreme upotrebljivom za skromniji pozorišni rad. Razume se, pitanje nove pozorišne zgrade već sad ostaje otvoreno, u toliko pre što je za njega vezana aktivnija pozorišna delatnost.

U leto 1920. imenovana je prva pozorišna uprava, s upravnikom G. Stevanom Brakusom, profesorom. U isto vreme, organizovana je i trupa, sastavljena, većim delom, iz glumaca koji su se zatekli u Sarajevu i nekih članova pozorišta skopljanskog i beogradskog. Normalan rad u pozorištu otpočeo je 6. oktobra. Kako je uprava iščekivala skori početak prepravljanja „Društvenog Doma“, odlučila je da pošalje trupu u unutrašnjost (a pozorište je kategorisano kao oblasno, i stavljen mu je u zadatak i širok rad u provinciji s dužim gostovanjima).

Tako je Narodno Pozorište otpočelo, najpre, svoje dvomesečno gostovanje u Tuzli (prva predstava 29 novembra), produžilo ga za dva meseca u Brčkom, a sad dovršava jednomesečno gostovanje u Dubrovniku. Sezona će se završiti na Ilidži kod Sarajeva. Početkom septembra, kad je verovatno da će se prepravka zgrade privesti kraju, otvoriće se prva redovna sezona Narodnog Pozorišta u Sarajevu. Naglasio sam, u početku ovog informativnog članka, da je u Sarajevu, usled okupatorskog vaspitnog sistema, izopačenost ukusa prevazišla sve moguće predstave. Publika je i danas, ovde, svojim najvećim delom, sve pre no nacionalna, a njeni zahtevi u umetnosti ne idu mnogo dalje od zahteva za laku zabavu i stupidno uživanje.

Srce Bosne je trulo. Sarajevo ima šezdeset hiljada stanovnika, pa ipak će Pozorište, bez snažne državne pomoći ili ograničeno na neznatnu državnu subvenciju, jedva životariti i na taj način prenebregnuti onu nacionalnu i umetničku misiju radi koje je stvoreno. Ono će biti osuđeno da trpi bezobzirnu konkurenciju kinematografa s blještavim detektivskim filmovima, koje ovakva publika požudno guta. Gorka je istina, možda i radi nemarnosti inteligencije, da u Sarajevu nije do sad bilo nijednog cirkusa koji nije sjajno uspeo, i nijednog pozorišta, ma s kakvim kvalitetom trupe i repertoara, koje nije materialno propalo.

Razume se, ako se vešto organizuje propaganda za pozorišnu umetnost; ako bar jedno od mnogih društava za narodno prosvećivanje, koja ovde imamo, preduzme na sebe zadatak da razjasni publici visoko vaspitno značenje pozorišne umetnosti i uvede je u tumačenje karakterističnijih dramskih epoha i izrazitijih, naših i stranih, pozorišnih pisaca i njihovih dela; ako, najzad, sam rad u Pozorištu bude išao pravilnom postepenošću i dobije obeležje umetničke solidnosti, nema sumnje da će se vremnom pobediti sve momentane sensacije čiji je prvi i poslednji utisak jedino jedno nervno nadraženje. Razume se, to neće i ne može biti odmah.

Svi faktori koji vode brigu oko Pozorišta, u prvom redu država, moraju računati s činjenicom da specialno u Sarajevu, danas još nema pozorišne publike i da je treba tek stvarati. Deset hiljada muslimana su, s malim izuzetcima, neosetljivi za intelektualne radosti, i nije pitanje, bar ovde, radi čega. Jevreji i stranci, koji sačinjavaju drugu trećinu Sarajeva, materialno najobezbeđeniji, imaju svoje bečke i peštanske, u svakom slučaju specifično obojene, ukuse. Što se tiče Srba i Hrvata, oni bi mogli sačinjavati pouzdanu osnovu pozorišne publike, ali oni su, u glavnom, najsiromašniji deo grada, koji mučno živi po njegovoj periferiji. Da postanu česti posetioci pozorišta, oni ga moraju dobiti jevtino. Upravo na ovako rđavom terenu, u ovom huku raznorodnih elemenata i podivljalosti ukusa, jedna dobra pozorišna uprava mora inaugurisati sistem propagande za nacionalnu umetnost, mora od pozorišta stvoriti centar za nacionalnu kulturu. Država ne sme žaliti žrtava da bi pozorište ne samo održala, nego mu dala i mogućnosti da se razvija.

Filter 2019