Sun. Oct 24, 2021
ћирилица /латиница

Почеци позоришне умјетности у Сарајеву

Приредио: ФИЛТЕР/А.К.

Књижевник и драмски писац из Сарајева, Боривоје Јевтић, оставио нам је занимљиво свједочење о почецима позоришне умјетности у Сарајеву. Текст је објављен у Српском књижевном гласнику 1921. године и само је једно у низу од свједочанстава о улози сарајевских Срба у стварању највреднијих институција у граду на Миљацки.

(Српски књижевни гласник, уредник др Драгољуб М. Јовановић, 1921. Београд)

Боривоје Јевтић-Народно позориште у Сарајеву

Ниједној грани уметности у Босни није било посвећено, у скорој прошлости, мање пажње колико позоришној. За четрдесет година свог владања Босном, Аустро-Угарска Монархија је народ у овој својој провинцији стално држала далеко од правих културних настојања, а нарочито од позоришта. Позориште се овом режиму није никако свиђало. Он је увек имао с њим рђавих искустава, још у Италији, и знао је добро да ниједна реч није тако звучна и ниједно осећање од толико непосредног утиска колико речи и осећања бачени с позоришних дасака. А аустро-маџарска окупација није, у Босни, ишла за тим да и онако према њој колебљиво осећање народа узрујава реминисценцијама, мање или више славним, из његове прошлости, него да једну вечито незадовољену масу пацификује ропством као њој идеалним леком.

Разуме се, режиму за ову сврху позориште није било употребљиво, и он је тражио другa безлобнија и за њега лично кориснија средства да народу ипак да тала. Одатле, овде, и данас толико кинематографа, кабарета, и других сличних установа, у свима окружним средиштима, нарочито у Сарајеву. Истом пред сам рат, кад је народну интелигенцију била озбиљно забринула окупаторска деморализаторна пропаганда, власт се, на енергично тражење босанског Сабора, решава да удари темељ сталном позоришту у Сарајеву и оснива научно-уметничку секцију у влади.

Рат, разуме се, прекида почетне припреме око оснивања позоришта, и можда на срећу. Јер, колико се данас види, према архивалним податцима, то позориште би било све пре но систематска национално-уметничка школа. Међутим, не може се категорички тврдити да у Босни, за четрдесет година под окупацијом, није било никаквих позоришних настојања, и ако она нису створила праве позоришне традиције. Kао већи део културних задатака, као оснивање „Просвете“ и „Напретка,“ тако је и задатак на неговању позоришне уметности био остављен приватној инициативи која је, према несумњиво тешким приликама, била знатна.

Још осамдесетих година прошлог столећа јавило се у Сарајеву и Мостару симпатичних љубитеља уметности, међу којима је било и одушевљених позоришних пријатеља. Они су се, чак, јављали и у мањим варошицама, оним мртвим, иначе, босанским касабама у којима, по једној старинској песми, не сија сунце. Њихов број је растао у колико је била јача позоришна пропаганда, посредно или непосредно, из Београда и Новог Сада, а доцније и из Загреба.

Постоји и данас један интересантан план за градњу сталног позоришта у Сарајеву, израђен још концем 1889. године. Сарајевски трговац Димитрије Јефтановић био је дао своје лепо и пространо земљиште на једној од најживљих сарајевских улица (данас у улици Kраља Петра) да се на њему подигне велика позоришна зграда. Цео трошак око грађења био је узео на себе. Споменути план је, по Јефтановићевој жељи, израдио један сарајевски архитект, и он би несумњиво био остварен да нагла смрт није прекинула живот овог занимљивог позоришног пријатеља.

Но највише су интереса за позориште створиле разне путујуће глумачке трупе, регрутоване већим делом између глумаца у Србији. Разуме се, њихов рад је био без једног нарочитог плана, њихов репертоар сужен на неколико популарних комада из српске историје или савременог живота, и често без икаквих уметничких осенака. Живот за насушни хлеб, „чергаштво“, уз то трајна борба са сумњичавим властима искључивали су уметност. Дешавало се и то да је добар: утисак једне трупе, с нешто претенсија, за тренутак парализовала несолидност какве летеће групице која је живела од дана до дана и која није много марила за моралну конзервативност босанске чаршије. Ипак су неке између ових трупа успеле да у маси пробуде и одрже интерес за позоришну уметност, а неке су оставиле и извесне симпатичне традиције као трупа Ћирићева, Протићева и Гинићева, у којима се покаткад јављало и снажнијих глумачких талената. Најзад, гостовања првака београдског и новосадског Позоришта нису била ретка: овамо су дозазила ГГ. Станојевић и Тодоровић, овде је, неколико месеци пред своју смрт, Димитрије Ружић последњи пут играо Максима Црнојевића.

Једно је несумњиво што су ове трупе учиниле у Босни: оне су популарисале позоришну уметност, створиле прву: позоришну публику и, уједно, трајно освежавале и снажиле националну свест. У исто време, оне су разбудиле интерес за позоришни дилетантизам и дале потицаја за остварење неколико таквих дилетанских позоришта која су, за извесне тренутке, била не само једини културни центри у босанској провинцији, него и извесна жилава национална расадишта.

Нека између тих дилетанских позоришних друштава, која су љубоморно чувала свој српски карактер, ушла су и у традицију, као позоришна секција српског певачког друштва „Гусле“ у Мостару (са сјајном историјском гардеробом која је изгорела, несрећним случајем). У овом дилетантском друштву јавили су се, као суделовачи, Г. Алекса Шантић и Светозар Ћоровић, између осталих, можда у исто време кад су чинили прве књижевне покушаје. Они су, уједно, били међу првим нашим позоришним критичарима у Босни. Њихова искуства у позоришном животу огледају се донекле у њиховим драмским делима, која показују позоришне рутине и једну занимљивију умешност у компликованим стварима позоришне технике.

Најозбиљнији покушај стварања једног сталног српског позоришта пада у 1911. години, у Сарајеву. Певачко друштво „Слога“ имало је, у сопственој дворани, малу позорницу на којој се чешће приказивала публици једна дилетантска трупа, састављена од чланова „Слоге“. Слобода кретања ових људи на позорници, њихова жива љубав према позоришној вештини, уз то и већа култура свратили су на себе пажњу српских јавних радника у Сарајеву, нарочито уредника Народа, публицисте Ристе Радуловића и његовог главног сарадника, књижевника Вељка Милићевића. Дошло се на мисао да се представе више систематски организују, и да се у њих унесе неки план и распоред. Инициативом Г. Владимира Ћоровића претвори се ова дилетантска трупа, која је играла с времена на време, у сталну. Нарочит позоришни одбор, коме је стајао на челу Г.Ћоровић, организовао је представе сваких петнаест дана, и доцније, кад су оне имале и моралног и материалног успеха, и чешће. Сценографске послове позоришта водио је сликар Г. Тодор Швракић, а главну режију био је узео Г. Александар Милојевић, члан Српског Kраљевског Позоришта у Београду, нарочито послан, за ову сврху, у Сарајево. Он је успео, да би појачао квалитет трупе, да окупи око себе и неколико уметнијих глумаца по професији, и побринуо се да из гардеробе београдског Позоришта добије нешто српских историјских костима и историјског оружја. Овај гардеробни фонд, који је за рата остао сачуван, послужио је при садашњем оснивању Народног Позоришта у Сарајеву као први, провизорни темељ. Репертоар је био готово искључиво састављен из лаких француских комедија, не много пробираних, али је имао довољно и наших позоришних дела, старијег и млађег датума, историјских и из обичног грађанског живота, у првом реду неколико фрагмената Г. Нушића, затим Kочићева Јазавца пред Судом, добро окрљаштрена од цензуре, али одушевљено примљена.

Године 1913, проширено је ово дилетантско позориште у Српско Народно Позориште, и пренело је своје представе из „Слоге“ у „Друштвени Дом“, на једну већу, и ако савршено непрактичну, позорницу, онамо где данас делује Народно Позориште. Али Потјореков удар на српске институције, у мају исте године, пресекао је живот и овој младој установи. Она се више није дигла. Најозбиљнији покушај, после рата, да се у Сарајеву оствари стално позориште учинио је Г. Емил Надворник, данас главни редитељ Народног Позоришта у Новом Саду. Почетком 1919 године, он је саставио добру трупу и успео дати неколико добрих представа (Kноблаухова Фауна, Шенхерову Ђавољу Жену), а приказивање наших позоришних дела спроводио с извесним планом и постепеношћу, толико потребном за васпитање укуса публике. Но је и његов покушај пропао, уза све симпатије критике, јер Сарајево, ненавикло на озбиљан позоришни рад, не показује нимало добре воље да позориште помогне материално. Доцније је Г. Надворник приредио неколико успелих „коморних игара“ с трупом комбинованом из дилетаната и глумаца. Давани су, у целини, Ибсенова Хеда Габлер и Бојићева Kраљева јесен; у одломцима последња сцена између Дездемоне и Отела у Шекспировом Отелу, сусрет Јудите и Холоферна у Хебеловој Јудити и разговор између канцелара и царице у Војновићевој драми Imperatrix.

У лето 1919. почиње интензивнији рад службених кругова (Министарства Просвете и покрајинске владе). Учињене су прве припреме око оснивања и дати у посао планови за преправку „Друштвеног Дома“, чија су се позорница и дворана показали као врло незгодни за озбиљно позоришно деловање. Већ за неколико месеци купљен је „Друштвени Дом“, и тиме је моментално, за годину-две, решено питање позоришне зграде која ће се преправком учинити у прво време употребљивом за скромнији позоришни рад. Разуме се, питање нове позоришне зграде већ сад остаје отворено, у толико пре што је за њега везана активнија позоришна делатност.

У лето 1920. именована је прва позоришна управа, с управником Г. Стеваном Бракусом, професором. У исто време, организована је и трупа, састављена, већим делом, из глумаца који су се затекли у Сарајеву и неких чланова позоришта скопљанског и београдског. Нормалан рад у позоришту отпочео је 6. октобра. Kако је управа ишчекивала скори почетак преправљања „Друштвеног Дома“, одлучила је да пошаље трупу у унутрашњост (а позориште је категорисано као обласно, и стављен му је у задатак и широк рад у провинцији с дужим гостовањима).

Тако је Народно Позориште отпочело, најпре, своје двомесечно гостовање у Тузли (прва представа 29 новембра), продужило га за два месеца у Брчком, а сад довршава једномесечно гостовање у Дубровнику. Сезона ће се завршити на Илиџи код Сарајева. Почетком септембра, кад је вероватно да ће се преправка зграде привести крају, отвориће се прва редовна сезона Народног Позоришта у Сарајеву. Нагласио сам, у почетку овог информативног чланка, да је у Сарајеву, услед окупаторског васпитног система, изопаченост укуса превазишла све могуће представе. Публика је и данас, овде, својим највећим делом, све пре но национална, а њени захтеви у уметности не иду много даље од захтева за лаку забаву и ступидно уживање.

Срце Босне је труло. Сарајево има шездесет хиљада становника, па ипак ће Позориште, без снажне државне помоћи или ограничено на незнатну државну субвенцију, једва животарити и на тај начин пренебрегнути ону националну и уметничку мисију ради које је створено. Оно ће бити осуђено да трпи безобзирну конкуренцију кинематографа с бљештавим детективским филмовима, које оваква публика пожудно гута. Горка је истина, можда и ради немарности интелигенције, да у Сарајеву није до сад било ниједног циркуса који није сјајно успео, и ниједног позоришта, ма с каквим квалитетом трупе и репертоара, које није материално пропало.

Разуме се, ако се вешто организује пропаганда за позоришну уметност; ако бар једно од многих друштава за народно просвећивање, која овде имамо, предузме на себе задатак да разјасни публици високо васпитно значење позоришне уметности и уведе је у тумачење карактеристичнијих драмских епоха и изразитијих, наших и страних, позоришних писаца и њихових дела; ако, најзад, сам рад у Позоришту буде ишао правилном постепеношћу и добије обележје уметничке солидности, нема сумње да ће се времном победити све моментане сенсације чији је први и последњи утисак једино једно нервно надражење. Разуме се, то неће и не може бити одмах.

Сви фактори који воде бригу око Позоришта, у првом реду држава, морају рачунати с чињеницом да специално у Сарајеву, данас још нема позоришне публике и да је треба тек стварати. Десет хиљада муслимана су, с малим изузетцима, неосетљиви за интелектуалне радости, и није питање, бар овде, ради чега. Јевреји и странци, који сачињавају другу трећину Сарајева, материално најобезбеђенији, имају своје бечке и пештанске, у сваком случају специфично обојене, укусе. Што се тиче Срба и Хрвата, они би могли сачињавати поуздану основу позоришне публике, али они су, у главном, најсиромашнији део града, који мучно живи по његовој периферији. Да постану чести посетиоци позоришта, они га морају добити јевтино. Управо на овако рђавом терену, у овом хуку разнородних елемената и подивљалости укуса, једна добра позоришна управа мора инаугурисати систем пропаганде за националну уметност, мора од позоришта створити центар за националну културу. Држава не сме жалити жртава да би позориште не само одржала, него му дала и могућности да се развија.

Filter 2019