“Тома Здравковић је живио лоше и скончао грозно… Све то чему се дивимо је скупо плаћено”

Извор: Недељник/Бранко Росић

Тома Здравковић је комплексност. Он је нека спона подземног и надземног света. Тај андерграунд крчми крајпуташа, градских бирцуза, па онда заљубљивање у мејнстрим жене из надземног света. Једно ТВ лице и познати хит. Тома Здравковић је аутор, што значи проживљено и певање из првог лица. Аутентичност.

Тома Здравковић је живот-филм, па ће ускоро и заиста бити филм. Зове се „Тома“. Продуценти су Жељко Јоксимовић и Драган Бјелогрлић.

Сигурно је да ће у филму о Томи Здравковићу, којем је посвећен велики текст у актуелном Недељнику, прштати од биографије која је на неки начин и била филм. Од те биографије којој се диве али не би вољели да је баш њихова, јер идентификација са Томом је у љубавном болу, кафанској капитулацији али не и раној животној капитулацији која се искрено не прижељкује.

Писац и публициста Ђорђе Матић се осврће и на то.

“Kад говоримо о његовој биографији и начину како се артикулисала кроз песме и кроз приче, читаву митологију која је пратила певача, мање у медијима тога времена, а више усмено дакако, у причама о кафани, алкохолу, боемском животу и сличноме, излажемо се опасности да паднемо на једном важном испиту.

Бојим се да се код прича о Томи догодило, а што време више одмиче све више догађа једно, да га тако назовем, емотивно воајерство публике. Најчешће су то они чији живот није личио на његов, него долазе да мало пате и, још више, да гледају ‘ходајући удес’ који је певач утеловљавао, иако га је више наслућивао него експлицитно говорио. У томе је још већа привлачност била, у наслућивању, у оном што се психолошким термином зове ‘фантазија’. То наслућено удара много јаче него емотивна експлицитност, управо емоционална порнографија која данас без сумње и тако очито доминира. Оно што је било имплицитно изречено о певачевој самодеструкцији и боли у песмама, много је јаче деловало на публику него да је било отворено.

Тома је деловао као губитник, као човек који какву год шансу да добије, какав год успех имао, на крају својом вољом, теран неком вишом психолошком намером, све то изгуби. Kод Томе нема наде…”, каже Матић уз додатак да ово не смије да се каже са самозадовољством као што то неки овдашњи малограђани раде, ови који уживају да гледају туђу пропаст и маштају са слашћу о томе.

“Он је, ван митологија о кафани и накнадних романтизованих певачких животописа, живео лоше и скончао грозно. О ближњима да се и не говори. Али је био и велики уметник, што би вероватно био и да није живео како јесте. Дивимо се зато његовом рукопису, који је заиста невероватан, занатски и ауторски говорећи. Немојмо дозволити да митологије прекрију те фантастичне песме и изведбе. И поготово немојмо дозволити да у романтизовању биографије заборавимо колико је то чему се дивимо скупо плаћено.”