Посљедњи лет за Сарајево-прича о Стевану Попову

Аутор: ФИЛТЕР/О.Б.

Прије пар дана, начелник општине Источно Ново Сарајево Љубиша Ћосић, предложио је да се нови парк назове “Парк великана”. Том приликом навео је 9 личности чије ће се бисте налазити у парку. Све позната и призната имена из различитих историјских периода, али на једно име већина застане на прву.

–Стеван Попов? Попов, то онај што су Џејмс Бонда снимили по њему? Није тај? Пилот? А да, чуо сам нешто о њему.

Ко је Стеван Попов чија ће биста бити постављена у „Парку великана“ у Источном Новом Сарајеву?

Летење у крви

Да је Стева био Амер, направили би већ брдо филмова о њему. Умјесто тога, Стеван Попов који је 23 године био је пилот ЈАТ-а, а једно вријеме носио и титулу резервног официра ЈНА, није дочекао да оде онако како доликује једном хероју.

Стеван Стева Попов, капетан инструктор “ЈАТ-а”, био је резервни војни пилот, спортиста, свестрани и ангажовани ваздухопловац. Рођен је 12. јуна 1945. у Избишту, у околини Вршца. Са шеснаест година се пријавио за једриличарски курс. Иако му ваздухопловни почеци нису били обећавајући (на првом лету уништио је једрилицу), није одустао и упорношћу, вољом и љубављу према авијацији, успио је да достигне највеће висине и домете.

У Вршцу је завршио курс за моторног пилота и као један од најбољих 1965. отишао у Школу резервних официра у Задру. Послије армије школовање је наставио у Панчеву, одакле је цијела ескадрила пребачена у Мостар, ради снимања филмског ратног спектакла “Сутјеска”.

У “ЈАТ” је дошао 1972. године са већ стеченим летачким стажом у аеро-клубу и привредној авијацији. Саобраћајну каријеру је започео на “каравели”, и то као флајт – инжењер, потом се школовао за копилота на истом авиону, а касније је као копилот летио на “Боингу Б-707”. Године 1979. стекао је звање капетана на авиону ДЦ-9, а јануара 1987. постаје и капетан на “Б-737-300”. Априла исте године именован је за замјеника директора „Летачке оперативе“ и истовремено за в. д. директора овог “Јатовог” ООУР-а.

Посљедњи лет за Сарајево

Почетком деведесетих година прошлог вијека, када су ратови захватили простор бивше Југославије, и кад је поред свих ваздухопловних вјештина требало показати војничку смјелост и проницљивост, и изнад свега велико човјековољубље, Стева Попов је баш тада доказао величину свог племенитог срца. Као један од неколицине “ЈАТ-ових” пилота, који су као резервисти били у Југословенском ратном ваздухопловству, летио је на запљењеном авиону “Б-707” – познатом као “кикаш” и учествовао у евакуацији цивила, војника и опреме са аеродрома у Пули, Задру, Бањалуци, Бихаћу и Сарајеву.

Само у току једног дана “ЈАТ-ови” пилоти су имали шеснаест летова између аеродрома Батајница и Сарајево и обратно и превезли око 4.000 људи.

Међу тим пилотима био је и Стева Попов који је током операције евакуисао 40.000 људи из Сарајева за Београд. У дану се враћао по пет, шест пута у пакао Сарајева, чак и по мраку. На писту је слијетао према обрисима околних брда и сјећао се људи који су сједили на поду, сабијени као сардине, али захвални што су побјегли далеко од рата.

Двије најупечатљивије приче из евакуације цивила из Сарајева 1992. године су о дјеци.

У првој, Стева Попов је, у општем метежу, у пристанишној згради аеродрома у Сарајеву, угледао двоје дјеце, притијешњене гомилом уза зид. Дјечак, десетогодишњак, држао је у једној руци картонски коферчић а другом је обгрлио неколико година млађу сестру. Када је сазнао да су остали без родитеља, повео их је у авион, који је већ био пун, и уз пријетњу обезбеђењу које је контролисало улазак у “Боинг”, успио да их уведе и довезе до Београда.

Ништа мање није била драматична прича о жени са двоје дјеце, која је у општој гужви на сарајевском аеродрому успјела да дође до авиона, и тек кад је стигла у Београд, схватила је да јој нема једног дјетета. Стева Попов се авионом одмах вратио у Сарајево, у препуној пристанишној згради нашао изгубљено дијете и одвезао га на Батајницу до мајке.

Момо Капор се Стеви Попову одужио романом “Последњи лет за Сарајево”, у коме је велики књижевник описао како је то радио велики пилот и још већи човјек.

Одлазак по фудбалере у Шведску

Резолуцијом 757 Савјета безбедности УН, 30. маја 1992. године уведене су економске санкције према Србији и Црној Гори. Овом резолуцијом су све земље ове међународне заједнице биле у обавези да ускрате дозволе за полијетање, прелет и слијетање сваком ваздухоплову СФРЈ и да послије 30. маја прекину све контакте са југословенским ваздухопловством у цјелини.

Због истих санкција суспендована је и фудбалска репрезентација Југославије, која је тек била отпутовала у Шведску на Првенство Европе. Фудбалери, руководство репрезентације и новинари, морали су да се врате назад. И поред тога што су санкције требало да ступе на снагу у поноћ између 29. и 30. маја, “ЈАТ” је одучио да 29. маја пошаље авион у Штокхолм, како би их вратили у Београд. Од Комитета за санкције је добијено одобрење за специјални лет, ЈУ 382/ 381. и у 10 сати прије подне авион “Б-737 – 300” полетио је пут Шведске. Капетан на лету је био Стева Попов, тада директор Летачке оперативе “ЈАТ-а”.

И, онда почињу проблеми. Најприје румунска контрола лета није дозволила прелет ове земље. Наком дуготрајног и мучног натезања, прескочена је прва препрека, као и слична препрека преко територије Пољске. Међутим, већ у фази слијетања, изнад Балтичког мора, испред “ЈАТ-овог” авиона су се појавила два борбена авиона, са намјером да их лагано усмјере ка Норвешкој. Стева, већ какав је био, одлучује се за најдрскије рјешење: окренуо је авион ка њима! Нестали су истог часа.

“ЈАТ-ов” авион је слетио на аеродром “Арланда”, посада је затражила 11 тона горива за повратак, али је “Бритиш петрол” ту наруџбину одбио. И поред настојања посаде, “ЈАТ-овог” представника у Штокхолму, Амбасаде и оперативног центра из Београда, нису нашли рјешење. То натезање је трајало сатима, с тиме што је вријеме неумитно цурило и скраћивало могућност полијетања прије ступања на снагу санкција.

Тада су шведске власти биле намјерне да заробе авион којим је пилотирао Попов и у коме су били фудбалски репрезентативци, али је Попов почео без дозволе да рула авион по писти уз пријетњу да ће полетјети без обзира што у авион није сипано гориво.

И, кад ја авион већ требало да полети, из контроле лета је јављено да ће ипак добити гориво. Напокон, појавила се цистерна “Бритиш петрола”, али радници нису хтјели да наточе гориво. Најзад, послије вишечасовне драме и нервирања, које је окончано плаћањем горива у готовини, на лицу мјеста, добили су гориво и авион је могао да полети. У Београд су слетјели сат прије формалног ступања на снагу санкција Савета безбједности.

Неправда према хероју

Нажалост, његова вјерност према ЈАТ-у занемарена је 2004. када је проглашен технолошким вишком у овој компанији.

Сам Попов у једном интервју је коментарисао овај поступак „ЈАТ-а“ . „Постао сам особа коју народ поштује. Непознати људи и данас ми захваљују на подвигу. Међутим, предузеће “ЈАТ” није ценило мој професионални и племенити подвиг, а ни моје пилотско знање. У 2004. проглашен сам технолошким вишком и отпуштен. Преживео сам потом операцију рака на десном бубрегу јер нисам планирао да умрем. Отказ ми је теже пао од болести“

Нажалост, смрт Стевана Попова десила се када то нико није могао да очекује. Стева је извршио самоубиство 2015. у Руми испаливши себи хитац у главу, пред својом супругом Снежаном Јовановић Попов. Преминуо је на путу до болнице у 68. години. Из брака са првом супругом Душицом Попов има сина Стевана и ћерке Весну и Иву, а са Снежаном ћерку Јелену.

Његове ријечи и даље одзвањају попут авиона који пробија звучни зид…

“Врло често долазим први на авион и то једно сат, сат и по пре путника, пре свих… и врло често станем испод те грдосије и гледам… Размишљам… Боже, је ли могуће да је све ово у мојим рукама, ово чудо, оволико тона гвожђа, да је то све у мојим рукама и да то све треба да ја држим под контролом, да буде све безбедно и да се путници осећају пријатно и да не буде страха и ако се неко плаши у авиону, да отворим врата, јер моја врата од кабине су увек била отворена и код мене сваки путник посебно, они које се плаше летења, имали су прилику да дођу, да виде, да се упознају… Јер знате шта? Човек се увек плаши онога што не познаје.”

О пилотској каријери Стеве Попова још 2000. године написана је и књига – “Пространство плаво Попов Стева”, а њен аутор је Мирослав Стефановић.