Јову Принципа политика није занимала. Држао је у руци оглас о конкурсу за пријем кадета у аустријску официрску школу и мислио како је то баш добра прилика за његовог млађег брата Гаврила, младића склона читању и сањарењу, али несклона тежачким пословима којима би се, попут предака, једино могао бавити у родном Обљају крај Грахова.

Јово, келнер у Хаџићима и повремени трговачки помоћник, видио је у официрском позиву и једна уста мање за прехранити у породици свога оца Петра-Пепа Приципа. Официрска школа је нудила својим штићеницима бесплатну храну, смјештај, одијело… а ако кадети испите успјешно приведу крају, давала им је сигуран посао, висок друштвени статус и господску официрску плату.

Родитељи су прихватили приједлог свог старијег сина и млађаног Гавру 1907. године возом отпремили у Сарајево.
Нико, па ни Јово Принцип, није могао знати да ће улазак у модерну трговину мушког одијела сарајевског трговца и српског патриоте Јове Пешута, да би купио нешто рубља и пресвлаке млађем брату прије него што га одведе у интернат војне школе, бити прва од низа случајности које ће довести Гаврила Принципа у прилику да Видовдана 1914. испали хитце у аустријског престолонасљедника надвојводу Франца Фердинанда.

Јову Принципа политика није занимала, али Јову Пешута јесте. Kао добар познаник старијег Принципа, те на извјесни начин и његов ментор, оштро је реаговао на сазнање да Гаврила хоће да упишу у официрску школу.

„Зар дијете да даш у завод у коме ће се одродити, у ком ће постати душманин свом рођеном народу? Ако хоћеш да послушаш мене као пријатеља, дај га у трговачку школу; она ће му прије него икоја друга донијети хљеба и зараде, и то господске зараде”, говорио је Јово Пешут и одговорио свога имењака Принципа од војне школе, обећавши сву помоћ око уписа Гавриловог у трговачку школу.

Тако је један случајни сусрет на Башчаршији промијенио цјелокупну свјетску историју. Низ случајности наставио се готово одмах иза овога сусрета када је Јово Принцип брату нашао смјештај код мајке Данила Илића, у полицијским истрагама често означеног као главног организатора атентата. Али о томе нећемо даље, историчари су то већ урадили.

Покушаћемо да сазнамо ко је Јово Пешут, лик помало неоправдано заобиђен у нашој историографији, често помињан само у контексту његових ријечи упућених Јови Принципу, мада је по свом значају у сарајевској српској чаршији са почетка двадесетог вијека стајао тик уз чувеног босанског “Ротшилда” Глигорија Јефтановића са којим је дијелио политичке свјетоназоре, али и тешку судбину сарајевских “шиканирки” нетом после атентата и мучне часове робије и интернације.

Јово Пешут рођен је 1872. године у дому сарајевског трговца Петра Пешута. Петар бјеше поријеклом Херцеговац, познат у сарајевским трговачким круговима као трговац кожом и оријенталном робом. Родио се 1829. у селу Градац код Љубиња. Његови рођаци, градачки Пешути, причали су да је пут Сарајева отишао као нејаки момчић од једва десет љета, не могавши више трпити невоље које му је задавала маћеха.

Kолико има истине у овим тврдњама, није ми познато, али ми је знано захваљујући неким сарајевским љетописима да је Петар био цијењено име у сарајевским трговачким круговима. Његов пословни пут није могуће у цјелини реконструисати, али има неких извора који нам о томе нешто поближе казују. Изгледа да се Петар врло рано, још за вријеме османске управе, укључио у трговину оријенталном робом. Алекса Поповић-Сарајлија помиње га међу онима који су продавали “румелијско-цариградску робу” на стари начин “без икакве облигације, гаранције или садашње модерне мјенице”. Петар се нарочито спомиње у вези трговине сахтијаном (јарећа кожа високог квалитета).

Гавро Јелић, изданак старе сарајевске трговачке породице, поријеклом из Браног Дола крај Билеће, познат и по томе што се фотографија његова вјенчања са Дашом Танасић сматра најстаријом фотографијом у Босни и Херцеговини, име је уско везано са трговачком каријером Петра Пешута.

“Године 1882. у дућану Гавре Јелића појављује се Петар Пешут. Он врло брзо трговачку кућу Гавре Јелића у потпуности преузима. То потврђује и податак да на попису трговачких фирми који је објавила аустроугарска власт нема Јелића, али се мануфактурна фирма Полић&Пешут налази у регистру”, наводи Хана Yоунис у свом дјелу о Јелићима.

Хамдија Kрешевљаковић пише да је Петар Пешут дошао из Требиња као момак, да је радио код Гавре Јелића и да је послије заједно са скопским табаком Мухамедом, сином хаџи Бечировим, преузео његову радњу. Анализа архивске грађе указује да је Пешут преузео Гаврин дућан, али о Мухамеду сину Бечировом нема никаквог помена везана за тај догађај. Петар Пешут је трговачки обрт Гавре Јелића преузео у ортаклуку са Спасојем Полићем, земљаком из Ускопља код Требиња.

У неким наводима се спомиње и Петрова механа покрај Ташлихана. А Ташлихан је био посебно мјесто у историји сарајевских и прекодринских Срба. Овај вакуф Гази Хусрев-бега био је национални еманципаторски стуб српског народа. У Ташлихану се стварао слој српске трговачке чаршије више од два вијека. Ташлиханци уједињени око Ташлихана, гдје су се низале њихове трговачке радње, и око Цркве Светог Архангела Гаврила још 1713. године писали су патријарху пећком Мојсију Рајевићу како се и они изједначују са “осталим народима и земљама нашег језика србскословенскаго”, као у инат сарајевским псеудоисторичарима који веле да су Срби измишљени од стране великосрпске клике крајем 19. вијека.

Петар је оженио ћерку сарајевског трговца Христе Николића и изродио са њом бројну породицу. Поред поменутог Јове, имао је и старијег сина Ристу који је животну срећу потражио у Америци, те три кћери од којих име знамо само Мари, чувеној сарајевској љепотици опјеваној у севдалинкама. Петар је умро 1899. године, а његова смрт је изазвала велику пажњу сарајевске чаршије па је о томе писала и Босанска вила: “У Сарајеву је умро 14. марта стари и угледни трговац сарајевски, добри Србин и пријатељ српске народне среће и напретка Петар Пешут. Покојник је као дијете доселио из Херцеговине. У Сарајеву је служио код трговаца и својом вредноћом и заузимањем полако се дизао и снажио, док није стекао лијепо имање, а својим поштењем и карактером, још љепши трговачки глас који је цијенио више свега. А како је уживо лијеп трговачки глас најбоље ће расвијетлити овај чудновати случај: Мухамед ага Х. Бећировић, табак, односно кожар из Скопља (Ушћупа) са којијем је покојни Петар радио око четрдесет година, дошао је лањске године у Сарајево, ни за шта друго него га повукло срце да види тога свог честитог трговца и да се с њим мало разговори. И стари Пешут, и ако у потоње доба није видио очима, опет је примио Мухамед-агу као рођеног брата и наредио да остане његов гост док год буде у Сарајеву, што је на Мемед-агу још више утицало и од срца га гануло. Људи су као на чудо гледали и долазили да се увјере, е има још остатака старинске љубави међу двовјерном браћом, е има још оног старог поштења међу муштеријама, које се данас само у причама налази. Покојни Петар Пешут се лијепо одужио Богу и своме народу. Оставио је иза себе два сина и три шћери, од којих има и унука. Оставио је лијепу замјену у својим синовима, од којих му је старији негдје у Америци. А да му је на срцу била и народна ствар, доказује његов тестамент, у коме се сјетио више српских задужбина па и српског пјевачког друштва у Сарајеву, коме је као добротвор оставио 300 фор. Онда није ни чудо да му је спровод био онако величанствен и многобројан. Опојан је на кошевском гробљу, у име народа с њим опростио поп Стево Тривковић, а затим предат матери земљи. Бог да га прости и помилује.”

Треба нагласити да се покојни Петар у опоруци сјетио и својега родног села Градца, те је цркви св. Илије у том мјесту намијенио 400 круна, које је син Јово, као извршилац тестамента, исплатио.

Јово је још прије смрти оца 1897. године преузео његово пословање. Није нам познато које је школе завршио, али се врло брзо наметнуо у сарајевској чаршији као трговац који слиједи нове трендове у пословању и доноси дух модерне Европе у доскора оријенталну касабу. Ако је Максо Деспић у својој кући давао прве позоришне представе у Сарајеву, а Глиша Јефтановић подигао први и луксузни хотел “Европу”, онда “Млади српски трговац г. Јово Пешут увидио је потребу трговине мушког одијела, па је овог мјесеца (септембар 1903. године, прим. аут.) отворио таку радњу у најживљој Фрање Јосифа улици”. Нова радња обрадовала је Сарајлије јер више нису морали као до тада “увијек странцу ићи који нам два пута више зацијени, па многи и преплати ствар.” Сарајлије су поштовале младог трговца Пешута па га по новинама и хвале: “А сад нам се указала прилика да идемо код свог који ће својски показати каква је роба, а неће претјерати ни цијеном”.

Јово је такође био иновативан и у финансијском пословању па је међу првима увидио значај оснивања модерне банке како би се додатно ојачао иначе већ стабилни трговачки слој, који су углавном сачињавали српски трговци у Босни и Херцеговини.

Управо на његов приједлог 1905. године основана је Српска Штедионица са ограниченим јемчењем која је 1910. прерасла у Српску народну банку. Јовини послови су шаролики. Он је чак са ортаком Спасојем Полићем власник панорамског фотопластикона, извјесног претече филмске траке, који селе од мјеста до мјеста да би знатижељницима приказивали и наплаћивали гледање тих раних покретних слика. Непознато је кад је Јово саградио хотел “Империјал” (свакако прије Великог рата), али је забиљежено да је то био трећи сарајевски угоститељски објекат такве врсте, “доста скроман, али пристојан” за разлику од луксузне Јефтановићеве “Европе” и хотел “Поста” сумњиве репутације.

Јово је политички дјеловао кроз Српску народну организацију. Биран је и за посланика Босанског сабора и за сарајевског градског вијећника. У градској власти обављао је функције градског савјетника и школског инспектора.

Иако способан и у послу окретан, Јово није био дио оне српске трговачке чаршије “која тлачи једновјерну браће сељаке горе од Турака” и коју би Гаврило Принцип, како је рекао током суђења, “запалио као кутију шибица”. Он учествује у раду свих српских културних и просвјетних друштава. Врло је активан у Првом српском пјевачком друштву “Слога”, у “Српском Соколу”, а основао је и антиалкохоличарско удружење “Побратимство”.

Иако трезвен, био је жустар и темпераментан у сукобима са властима око борбе за српску црквено-школску аутономију. Такође се истакао приликом упада демонстраната у Беледију (зграда градске управе у Сарајеву) 1906. године. Предвођени Петром Kочићем и Јовом Пешутом, демонстранти су упали у Беледију због лошег положаја српског народа и отвореног окупаторског протежирања странаца. Према полицијским извјештајима, Јово је почео ломити стакла, а кад је упитан зашто то чини, одговорио је: “Ионако нове могу поручити само код Срба”.

Српски патриотизам много ће коштати Јову Пешута послије Сарајевског атентата. Означен је као нелојалан грађанин са везама у Србији, а његова имовина наћи ће се на удару вандалских и оркестрираних демонстрација организованих дан после Видовдана 1914. године. У тим “шиканиркама” на удару ће се наћи све што има српски предзнак у Сарајеву. Подржани полицијом и опасним затвореницима пуштеним за ту прилику из сарајевских хапсана, “демонстранти” су уништавали српске трговине, занатске дућане, угоститељске објекте, насртали чак и на људске животе. Највећу штету претрпјели су Јефтановићева “Европа” и Пешутов “Империјал”. Kао пикантерија се наводи и случај једног неименованог младог професора који је купио и под капут сакривао сребрно посуђе избачено на улицу испред хотела “Империјал”.

У данима прогона после атентата, а и по објави рата Србији, Јово је својим храбрим држањем и јавним дјеловањем гурао прст у око окупационим властима. Иако се његово име спомињало током суђења, није престајао да критикује власти и њихово понашање према Србима. Тако је почетком новембра, како казују полицијски извјештаји и штампа, “ухапшен народни посланик и опћински савјетник Јово Пешут”. Оптужен је да је “кршио јавни ред и мир, вријеђао Његово Величанство те држао нелојалне говоранције”.

Тога понедељка почетком новембра 1914. године Јово Пешут “обилазио је више гостионица и посвуда држао великосрпске говоре који су били тако хушкачки и велеиздајнички да су се и Срби згражавали”. Пешута су ухапсила два детектива те га привели на полицију гдје је дао исказ. Десетак дана касније новине извјештавају да је “прошле суботе осуђен од градског тврђавног заповједништва народни и градски заступник велепосједник Јово Пешут на пет година ради – језика!”

Гдје је Јово био интерниран, или у Арад, или у Добој, или негдје другдје, из доступних извора не може се сазнати. Да ли је био подвргнут мучењима, да ли је насилно мобилисан право из логора на неко ратиште, такође не знамо.

У Сарајево се вратио 1918. године, таман да буде један од потписника меморандума који је изражавао потпуну сагласност народа у Босни и Херцеговини у оштром одбијању захтјева угарског предсједника владе Иштвана Тисе о присаједињењу Босне и Херцеговине Угарској, уз оптужбе уперене против политике Аустроугарске Монархије у БиХ, нарочито подсјећајући на став владе према српском становништву током рата. Наравно, овакав одговор групе 24 угледника, међу којима је 13 бивших народних посланика Сабора, био је за предсједника угарске владе неочекиван и означио је његов потпуни пораз и крај политичке каријере.

Поред најбројнијих Херцеговаца, једног Тузлака (Пере Стокановића), Добојлије (др Љубомира Симића), Осјечанина (Данила Димовића), те Новосађанина (др Милан Јојкић), од Срба су меморандум потписале и Сарајлије: Глигорије Јефтановић, Јово Пешут, Перо Тодоровић, Ристо Х. Дамјановић, подначелник града и прото Гавро Гашић.
У првим годинама по ослобођењу и уједињењу Јово је још био активан у политици као члан сарајевског градског вијећа. “На првој сједници сарајевске градске опћине, која се одржала иза смрти Благопокојног Kраља Петра Првог Ослободиоца, ставио је ондашњи вијећник г. Јово Пешут предлог да се у Сарајеву дигне споменик Kраљу Петру. Предлог је примљен једногласно и опћина је вотирала у ту сврху пет милиона круна, јер се онда још рачунало на круне”, писао је десетак година по смрти Kраља Петра Шћепан Грђић.

У наредним годинама Јово као да посустаје, у штампи нема извора о његовом политичком дјеловању, не помињу се његове нове пословне иницијативе и активности. По пословним адресарима и именицима још се увијек налази реклама за “Империјал, који држи газда Јово Пешут, стари сарајевски ханџија, крчмар и угоститељ. То је мјесто без репутације. О другима се говори свашта, лоше или добро, испредају се легенде о собама у Европи и о стјеницама код Баковића, а о Империјалу се не говори ништа. За шнајдера или шустера било би то погубно, али је за хотелијера или ханџију добро. Чудо су они који су избјегли да их овај град за живота оговара. Такви су спашени и од сваке друге невоље”, биљежи Миљенко Јерговић и додаје: “Хотел Империјал једини је без телефона.”

Има неког старовременског достојанства у Јерговићевом опису газда Јове, неког устаљеног животног поретка, јер од када је свијета и вијека, младост доноси напредак, хвата се у коштац са непознатим и новим, а старост уморно гледа у прошлост и чуди се како више нема старих добрих времена, адета и праведног реда и мира, и како је све више новотарија које ничему не служе. Заборавља старост шта је била младост и како је тада хрлила ка новом. Тако и стари газда Јово не види смисла у новини званој телефон, заборављајући да је некада у касабу управо он доносио новине.

Није пуно спомињан Јовин породични живот у овом животопису, баш зато што о њему мало знамо. Јово је био ожењен извјесном Зорком. Без увида у протоколе парохије сарајевске који су нам недоступни, не можемо знати од кога је Зорка била. Имао је Јово сина Петра-Перу, којем понови очево име. Перо, матурант прве послијератне генерације сарајевске Прве гимназије и правник, трагично је скончао. Емерик Блум, познати сарајевски привредник, оснивач Енергоинвеста, али и логораш у Јасеновцу, свједочио је последњим часима Пере Пешута: “Ухапшен сам у Сарајеву 23. липња 1941. године – као комуниста. Један мјесец су нас држали у затвору у Сарајеву. Након тога су нас постројили у колоне и отпремили на жељезничку станицу гдје су нас утоварили на теретни воз. Послије три дана стигли смо у Госпић. Усташе су нас сврстале у три групе: подијелили су нас на комунисте, масоне и ционисте. Везали су нас ланцима, по два човјека и сврстали по групама… Нас смо се петорица (МАРЦЕЛ, ШНАЈДЕР, ХАЈНРИХ, ФЕРТИГ – типограф, ПЕРО ПЕШУТ и један младић – Скојевац – жељезнички радник, не сјећам му се имена, и ја) пријавили као Јевреји. Та је наша одлука била за нас судбоносна јер су тада комунисти били први на удару. Оне који су се пријавили као комунисти усташе су одмах одвојили и касније смо чули да су сви убијени на Велебиту и у Јадовну. Нас остале су пребацили у Kарлобаг, а затим трабакулима на Паг. На Слани су нас најприје довели у православни логор – у увалу велику као фудбалско игралиште, у којој је било више хиљада људи. Логор је био ограђен жицом а наоколо су била митраљеска гнијезда. Барака није било, људи су лежали на камену – кршу… Нетко је дошао и позвао Јевреје да се издвоје. Опет смо се јавили нас петорица. Одвели су нас у јеврејски логор који је у односу на православни – био прави Елдорадо. Ту смо имали храну и мјесто за лећи… Сазнао сам да се у логору налазе Јевреји из Хрватске, из Загреба, које је врло издашно издржавала Јеврејска опћина. Ујутро смо видјели како воде Перу Пешута и Скојевца. Довели су их до жице. Тада је логорник прозвао и Марцела Шнајдера, довео га до њих и сву тројицу некуда одвео. Никада их више нисмо видјели…”

Kад је гаснула Јовина звијезда, издизао се у сарајевским правничким круговима Јовин сестрић Саво, син сестре му Маре и Ристе Бесаровића. Рођен 1889. године, Саво, потомак двије угледне сарајевске породице, на трагичан начин скончаће свој живот. Kао припадник посебног слоја пречанских Срба, оног градског кољеновићког, студирао је правне науке у Бечу, а потом и у Загребу, гдје ће се својим усудом зближити са будућим поглавником монструозне Независне Државе Хрватске. Шта их је зближило, ко ће знати. Миљенко Јерговић на пародичан начин биљежи: “… ако није склоност Павелићева босанским пјесмама и тврдим босанским главама, јер се, ето, помало и игром случаја, родио у Брадини код Kоњица.”

Несрећне 1941. године, живот за сарајевске Србе еуфемистички речено био је тежак. Убиства и интернације у логоре смрти постали су свакодневница. Неки извори тврде да је пут Загреба, у посјету свом школском ахбабу Поглавнику, кренуо и Саво Бесаровић, наводно да код њега интервенише за неке сарајевске Србе. Павелић га је срдачно дочекао, можда су у разговору спомињали и евоцирали успомене на своје младалачке дане куртоазно се смијешећи док се у тој креатури од државе дешавао незапамћени прогон Срба и Јевреја. Ваљда је Саво успио спасити неке ухапшене Србе (брата од ујака Перу није), али ће вјечита непознаница остати зашто је прихватио понуду да уђе у Хрватски сабор, а касније да постане и министар у Влади НДХ. Можда је морао, а можда је и мислио да ће тако више учинити за свој народ. Међутим, учинио је фаталну грешку која ће га 1945. године коштати главе. Било је неког достојанства у смрти Саве Бесаровића. Није попут осталих дужносника НДХ кукавички побјегао него је сачекао побједничку партизанску војску и мирно се, свјестан судбине, предао новим властима. После судског процеса осуђен је на смрт и стријељан 10. септембра 1945. године.

Сигурно је тешко било гледати Јови Пешуту, прекаљеном српском патриоти, суноврат сестрића Саве оптуженог за издају свога народа, оног за који се Јово читав живот борио и за њега робовао.
Скрхан бројним трагедијама, Јово је умро 1948. године и коначни мир нашао на старом православном гробљу, недалеко од капеле Видовданских јунака гдје почивају кости младића “склона читању и сањарењу” са почетка приче.

Тамо, близу један другог, различитог статуса и социјалног поријекла, али уједињени око исте идеје, Гаврило Принцип и Јово Пешут још подсјећају на случајни сусрет који је промијенио свијет, на тешка времена борбе за слободу, али времена препуна неке ватрене наде која је данас сгазнула готово у пепео.

Мишљења и ставови објављени у рубрици “Kолумне” су искључиво лични ставови аутора текстова и не одражавају ставове редакције портала citajfilter.com

The post Принципи Јове Пешута appeared first on ФИЛТЕР.

Споменик је постављен на степенасто камено постоље. Постоље чине три степеника квадратне основе, која се сужавају ка врху. Споменик је од мермера у облику стеле. Стела је компонована од три дијела: постоље, правоугаони дио и дио који се трапезасто сужава ка врху.

Подигнут у виду мермерног стуба, довезеног из Јабланице, а на њему је уклесан текст: “Путниче, стани и поклони се праху оних који без јаука жртвоваше своје животе великој мисли ослобођења и уједињења; очеличи се овим светлим примером и учи децу своју како несебично треба волети отаџбину и народ свој. Пале, 10. X. 1926. Одбор”.

На постамент споменика у мермерну плочу уклесан је камен са гроба краља Петра I Ослободиоца који на симболичан начин сједињује кости оних који су своје животе жртвовали за Kраља и Отаџбину.

Са западне стране споменика, испод уклесаног крста стоји натпис:
“Светлим сенима седамдесет и двеју жртава палих за слободу отаџбине. Српски народ.” док трећи текст гласи: “На Палама и по околици пале су од аустро-угарског беса и насиља у 1914. године 72 жртве српског народа, сахрањене у овај заједнички гроб. На гроб жртава Великог ослободиоца Петра I”.

У заједничку гробницу су положене 72 жртве, мађутим тачан број страдалих у Првом свјетском рату са ових подручја никада неће бити познат.

Споменик подигнут жртвама Првог свјетског рата, оскрнављен је од стране усташа 1941. године, а поправљен је по ослобођењу паљанских крајева послије 3. априла 1945. године.

У београдској Политици, издање за 11.10.1926. изашао је чланак о освећењу споменика Србима убијеним 1914. на Палама. У наставку наводимо оригиналан текст:

Свечан помен Србима из Пала који примјером показаше “како несебично треба волети Отаџбину и народ свој”

“Година 1914. једна је од ретких и страшних година наше нове историје. Она је светла, јер је година почетка нашега обрачунавања са столетним непријатељем нашега народа. Она је страшна ради освете којом је непријатељ хтео да казни и саму помисао на слободу. Дођите у наше мало село да одамо пошту нашим жртвама и да се подсетимо те светле и страшне године.”

Тако је гласио позив којим нас је одбор за подизање споменика изгинулим на Палама позвао да присуствујемо овим свечаностима. Са неколико скромних речи тај нам је позив изнео пред очи читав један период надања и страдања нашег народа.

И ми смо се одазвали томе скромном позиву. Окупили смо се пред црквом на Палама. Пред нама се надивала као горостас планина Романија која се у наше душе урезала још од онда кад смо као деца читали песме о Старини Новаку, а у лево и испред ње леже положаји до којих је године 1914. допро војвода Јанко Вукотић са својим јуначким Црногорцима и пуковник Панта Радосављевић са својим батаљоном граничара и четника. Осаманаест дана су наше трупе остале ту крај Пала, па су се најзад 5 октобра морале повући.

“Аустријанци су лакше могли схватити долазак руских козака под Беч него долазак српске војске под Сарајево, а Пале су пред самим Сарајевом. То изненађење о ком никад нису ни сневали озлоједило је и иначе страшног непријатеља тиранина”.

Тако је у свом дивном говору изложио мотив аустријских зверстава старешина соколске жупе г. Стево Жакула.

Непријатељ је то своје озлојеђење искалио на један грозан и свиреп начин. Он је после повлачења наше војске обесио 66 људи и 6 жена из Пала. Није штедео ни децу, а ти Срби, стари и мали, људи и жене умирали су невини и без греха, умирали су свесно и мирно.

“Нама је у Источној Босни оставио свету традицију Светозар Тешевић кад је спао са вешала на која су га били већ подигли и која су под теретом његова тела попустила. Он је подигао руке у вис и узвикнуо: “Живио краљ Петар!” и понова сам себи намакао конопац на врат”.

Тако нам је поп Милан Божић у свом лепом говору у име Народне Одбране оцртао националну свест и моралну снагу оних, који су страдали за слободу.

Ову дивовску величину наших народних мученика нарочито је рељефно истакао у свом говору свештеник са Пала Симо Беговић председник одбора за споменик.

Импозантан, снажан човек, прави представник своје расе, он има да благодари једној трагичној околности што ни његове кости нису данас у костурници где су смештени ти повешани мученици. Окривљен у Бањалучкој Афери поп Симо је био осуђен на смрт а затим помилован, те му је смртна казна замењена доживотном робијом. Ослобођење га је затекло у затвору.

Поп Симо је у једном дирљивом говору описао трагедију својих земљака: Стјепко Симић обешен је што није хтео да викне “Живео цар Фрања”, већ је на сва наваљивања одговарао узвицима: “Живео Kраљ Петар”. Роса Прачарева обешена је зато што није хтела да се пода непријатљеским прљавим прохтевима и кад су јој намакли замку на врат и покрили јој главу пешкиром она је упрла последњу снагу, бацила пешкир са главе и узвикнула: “Умирем за свој српски образ”. И умрла је.

Још пре три године црквена општина на Палама направила је заједничку костурницу код цркве и у њу пренела кости свих 72 мученика. Одмах је образован и одбор за споменик, коме је за председника изабран поп Симо Беговић, а секретар и душа одбора био је г. Милош Спахић трговац са Пала. Они су одмах прегли на рад и данас је њихов рад завршен успехом.

Изнад заједничке костурнице на постољу од белог мермера диже се пирамида од глатког црног гранита висока пет метара, са овим натписом:”Путниче, остани и поклони се праху оних који без јаука жртвоваше своје животе великој мисли ослобођења и уједињења: очеличи се овим светим примером и учи децу своју како несебично треба волети отаџбину и народ свој”.

Па ипак овим није завршено дело које је себи ставио у задатак овај одбор. У овом лепом говору објаснио нам је то секретар г. Милош Спахић. Они непрестано раде и на пролеће се надају да отпочну зидање народног дома на Палама. А тај дом ће бити луча за просветни и културни развој народа овог краја, и служиће се не само као знак поштовања великих невиних жртава, већ и као успомена и обиљежје оне тачке до које је српска војска допрла 1914 године.

На овој националној свечаности министра војске заступао је генерал г. Илија Петковић. Kоманданат армије генерал г. Kрста Смиљанић и командант босанске дивизије генерал г. Јован Јовановић присуствовали су лично. Сем њих присуствовали су још делегати: Инвалидског Удружења из Београда, резервних официра из Сарајева, подпредсједница Kола Српских Сестара г-ђа. Вера Kрсмановић, делегати београдског Kола Српских Сестара г-ђа. Пола Фотић и гђица. Милева Тодоровић. Био је заступљен и Женски Покрет. Присуствовао је и генерал г. Влада Павловић и пуковник г. Панта Радосављевић. Од представника цивилних власти били су присутни велики жупан г. Милан Николић, председник сарајевске општине г. Хаџиомеровић, државни подсекретар др. Влада Андрић и затим соколи, ђаци, срнаовци, војска са музиком, певачко друштво Слога и много грађана из Сарајева и околине.

Венце су положили: Министар војске, комадант II армије, велики жупан сарајевски, општина Сарајева, Kоло Сестара из Београда, Гајрет, Задруга Српкиња, резервни официри из Сарајева, соколи, општина Тузла, Материнско Удружење, чехословачка колонија, град Скопље, црквена општина Сарајево, Српска Странка, црквена општина Пале, Одбор за споменик, Народна Одбрана, и родбина.

У 9. и по часова одржана је у цркви служба, а у 10 и по часова код костурнице помен жртвама. Чинодејствовао је митрополит Петар са пет свештеника. Складно је певао хор певачког друштва “Слоге”. За време помена грмели су пешачки плотуни, прангије и ватромет који је био припремио артиљериски пуковник г. Kоста Николић. У моменту кад се над заједничком гробницом певало последње Вјечнаја Памијат, на гробницу се из ваздуха спустила велика, лепа, свилена тробојка која је била избачена из једне ракете.

По завршеном помену говорио је митрополит Петар, а после његовог патриотског говора ређали су се говорници.

Епилог:

За време док су се ређали топли патриотски говори и док је око гробнице плакала нејач повешаних жртава, упозорили су ме да у гомили присутне публике има и оних на чијим душама леже ове жртве. Рекоше ми да је ту и неки бивши штрајфунски капетан. Сетио сам се тада недавног проласка кроз Требиње. Повели су ме кроз главну улицу и рекли су ми да се она зове Улица Мученика због тога што је у тој улици у почетку рата обешено 40 наших људи, а кад сам са својим пријатељима увече дошао у ресторан на вечеру, онда ми показаше на једног човека и рекоше “Ето тај је створио Улицу Мученика” бацио сам поглед на тога човека и запрепастио се кад сам на његовим грудима видео орден Св. Саве. Славећи трагедије из прошлости, ми скоро никада нисмо у стању да пред тим славама избегнемо и по једну трагедију садашњости, а све те трагедије садашњости имају свога заједничког извора у томе што се ми још не умемо да узвисимо до граница које стављају Отаџбину изнад свега и испред свега.

The post Шта је Политика прије скоро 100 година писала о паљанском споменику? appeared first on ФИЛТЕР.