Текст и фото: Милан Вујовић
Бивши наставник бивше улошке школе која је 1970. бројила 710 ученика

Црква Светог Василија у Улогу је у петак, 12. маја 2023. године прославила своју крсну славу  Св. Василија Острошког Чудотворца. Црквену службу су обавили парох калиновачки Милан Милановић и игуман завалски и придворички Василије, у присуству стотињак вјерника пристиглих из околних општина и градова, јер је ово крај гдје су миграција и људски немар направили катастрофалне посљедице.

Улог је некадашња самостална општина невесињског среза, која је 60-их година прошлог вијека припојена Калиновику. Општина Улог, по попису из 1961. године, имала је 4.367 становника, а само мјесто 470, од тог броја је дјеце до 14 година било, замислите, 205 (званични подаци), док данас на читавој општини не заноћи 90 људи, а у самом Улогу је десетак мјештана.

Ово је крај за кога је умна Исидора Секулић рекла да је ,,најхерцеговачкији” дио Херцеговине, гдје се спајају јужњачка сензибилност и топлина са горштачком  снагом и отпорношћу.

Улог је варошица гдје је у ноћи између 10. и 11. јануара 1882.године почео Улошки устанак, такозвана  Друга Невесињска пушка против Аустроугарске власти,  под вођством хајдучког харамбаше, сердара Пера Тунгуза, његових сабораца и житеља овога краја. У устанку су заједно учествовали Срби и муслимани. Устанак није успио, као ни онај претходни, најприје због српске неслоге, јер није прихваћен од обреновићке власти у Србији (кнез Милан је због политике неуплитања добио титулу краља), као и због међународног (аустроугарског) лицемјерја и лукавства.

Овом приликом, послије црквене службе, први пут послије 141 године, обиљежено је мјесто почетка устанка.  Тако је на зграду бивше Шумске управе, која је саграђена на  темељима аустроугарске касарне, постављена спомен плоча са натписом, како би се 9. јула, када се у Крековима код Невесиња обиљежава Прва Невесињска пушка, могла у Улогу обиљежити и Друга Невесињска пушка тј. Улошки устанак, и поставити вијенац захвалности.

Ова плоча би требала да нас, потомке, подсјети на историјску чињеницу да је мала и сиромашна Херцеговина увијек смогла снаге, чојства и јунаштва да се одупире двјема царевинама, те су Прва и Друга Невесињска пушка постале узор и инспирација потоњим устанцима и борбама за слободу српског народа.

Такође, покренута су и бројна друга питања, како би се овај крај извукао из, надамо се, само “клиничке смрти” а не трајног одумирања. У овом крају се увијек тешко живјело а данас је у њега тешко доћи и на виђење: регионални макадамски пут из Невесиња преко Морина је готово непроходан, према Гацку уз Неретву, преко Придворице још је у горем стању а према Калиновику и Сарајеву нешто је бољи. А кад се овдје дође, онда си, и у буквалном смислу, одвојен од свијета: овај огроман улошко-невесињско-гатачки простор је без телефонског и ТВ сигнала, а поређења ради, морамо рећи да је у вријеме окупаторске Аустроугарске постојала директна телефонска веза Улога са Бечом. (Прошлог љета умријеше нам два момка које је завичајна носталгија повукла у Улог,  без могућности позивања доктора.)

И шта је све некад овдје било?

И шта би све данас овдје требало да буде?

Ипак и упркос свему – остала је још нада!

Нада да ,,Није све пропало, кад пропало све је”, као што рече наш велики пјесник Рајко Петров Ного.

ФОТОГРАФИЈЕ У ГАЛЕРИЈИ МАРКО ОПАЧИЋ

The post Постављена спомен плоча Улошког устанка appeared first on ФИЛТЕР.

Улог има православну и католичку цркву, има и џамију, али и у та вјерска здања долазе само ријетки потомци некадашњих житеља. Улогом данас шета више кокошки породице Тунгуз него становника, иако је љетни августовски дан.

Некада општина, а сада мјесташце у одумирању, Улог у општини Kалиновик се смјестио на надморској висини од око 600 метара на лијевој обали чисте и бистре Неретве, која памти нека боља и срећнија времена када је овом малом варошицом било пуно дјечије граје и вриједних домаћина којих се данас само ријетки сјећају.

Ријетки мјештани у Улогу причају да је то некада била “јача” и бројнија општина од Kалиновика и да је љепоте овог краја препознала и Аустроугарска која је изградила пут преко овог краја и да се њиме најлакше и најбрже могло стићи до мора.

Данас, веле, овај крај је заборављен од свих и у њега не улаже готово нико.

Улог и данас има стару и нову школу, али ни у једној ни у другој већ одавно нема ниједног ђака.

Улог има православну и католичку цркву, има и џамију, али и у та вјерска здања долазе само ријетки потомци некадашњих житеља.

Продавница коју су у Улогу звали “Задругом” и гдје су се снабдијевали мјештани околних села и овог градића, који по архитектури и клими, поготово љети, лични на приморске градове, зарасла је у шибље и полако неповратно се урушава.

Нема ни пијачне ваге на којој се вагала и продавала стока коју су мјештани околних села догонили четвртком и продавали месарима и купцима, углавном из Сарајева.

Улогом данас шета више кокошки породице Тунгуз него становника, иако је љетни августовски дан.

Свако ко и у љетним мјесецима борави у Улогу и жели да нешто купи од животних потрепштина, мора аутомобилиом отићи до Kалиновика, коме је Улог припао, јер је од 1962. године изгубио статус општине, или до Источног Сарајева.

Један од ријетких становника који у Улогу живи и љети и зими је Петко Вишњевац, који за Срну каже да се овдје вратио 1992. године, да је ту провео рат и да је тренутно у пензији.

“Улог је педесетих година сада већ прошлог вијека имао 7.000 становника, а до 1970. године школа у Улогу је са подручним школама, којих је било у Трешњевици, Селима, Тобићима бројала 700 ђака. Улог је припадао Срезу Невесиње и био је јача општина од Kалиновика, коме сада припада”, прича Вишњевац.

Вишњевац додаје да љети у Улог долазе само они које вуче носталгија за завичајем, да је након рата саграђена покоја викендица, али зими ту остају само они који одбројавају посљедње дане живота.

“Овдје заиста има пуно љепоте, јер је Улог на 40 километара низводно од извора Неретве, која је најљепша ријека на планети. Али, чини ми се да и они који би можда могли ту нешто да саграде, одустају због лошег пута јер од тунела који је срушен због изградње хидроелектране на Неретви, а градила га је Аустроугарска, макадам је у дужини од око пет километара”, прича Вишњевац.

Осврћући се на три вјерска објекта који су у Улогу Вишњевац, каже да су код њега кључеви Цркве Светог Василија Острошког и да свако онај ко жели да се помоли богу у цркви и запали свијеће може то да учини.

“Некада су у овој цркви служили литургије вјерски великодостојници из Епархије захумско-херцеговачке јер овај простор припада тој епархији, а сада за два вјерска празника Малу Госпу и Васиљев дан долази поп из Kалиновика који не припада нашој епархији”, прича Вишњевац и додаје да се тада у цркви окупи око 200 вјерника, али у нека боља времена било их је много више народа.

За католичку Свету Ану, додаје он, допутује неколицина католика, помоле се моле богу у цркви и оду.

“У овој католичкој цркви својевремено је за Свету Ану било много народа и у њој су се богу молили умљаци – католици који су изгонили стоку током љета на испашу у ове крајеве из доње Херцеговине. Сада то више не чине”, констатује Вишњевац.

Kада је ријеч о овом вјерском здању за њега је везана занимљивост да се олтар налази на истоку, а не на западу као у осталим католичким црквама.

Да ли је то градитељ урадио намјерно, по нечијем налогу или из незнања, нико није могао одговорити.

У џамију петком понекад дође пет-шест исламских вјерника из неких других крајева, потомци некадашњих житеља околних села у којима су живјели муслимани и, како кажу Уложани, ту се завршава и прича о овом вјерском здању.

Некадашњу градску кафану, која је својевремено свакодневно радила и у којој су се испредале различите приче, пјевало и пило, данас покушава вратити у живот Ново Цровина из села Kовачићи.

“Овдје имам намјеру направити етно-кафану и сигуран сам да ће бити занимљива. Можда се поново врати у живот”, каже Церовина.

The post Улог: Некада бројна општина, данас у изумирању appeared first on ФИЛТЕР.