Главни инспектор Министарства унутрашњих послова /МУП/ Републике Српске за истраге кривичног дјела ратног злочина Симо Тушевљак рекао је Срни да су жртве ратног злочина у Сарајеву били и жене и дјеца српске националности – више од 300 Српкиња је силовано, а снајперима и гранатама побијено је више од 120 дјеце.

– Према нашим истраживањима и извјештајима, имамо задокументовано око 300 силованих жена у Сарајеву, али много је више жена које су прошле кроз логоре, које су затваране зато што су Српкиње или зато што им је неко од родбине био на страни Војске Републике Српске – наводи Тушевљак.

Тушевљак истиче да су Српкиње чиниле најмање трећину оних који су прошли кроз сарајевске логоре и да су жене из логора размјењиване за борце такозване Армије БиХ.

– Постоји и такозвана тамна бројка тих жена јер многе од њих из различитих разлога нису пријављивале силовања ни нама, па чак ни својим породицама. Ми смо покушавали да дођемо до њихових свједочења и да се истраже ти злочини, али врло мали број жена у односу на злочин који је над њима почињен је пристао да говори – наводи Тушевљак.

Он открива да је на почетку рата 1992. године 90 одсто станова у којима су живјели Срби претресено.

Према његовим ријечима, полиција је долазила више пута и претресала им станове, тражећи наводно оружје, а у ствари су крали и отимали новац и вриједне ствари, те су потом у те станове подметали оружје или бомбе и након тога одводили Србе.

Нису боље пролазили ни они који су имали регуларне дозволе за оружје.

Трага се за око 300 несталих сарајлија

Тушевљак истиче да се, према подацима МУП-а, и даље трага за око 300 Срба побијених по Сарајеву за које се тврди да су нестали.

– Нису нестали јер Сарајево није пустиња или непрегледна шума. Они су побијени и сакривени од стране тадашњих власти у Сарајеву. Човјек који буде приведен у полицијску станицу не може нестати одатле. Они су га убили, а потом сакрили трагове тог тијела – наводи Тушевљак.

То су, каже, све жртве ратног злочина.

– Убијени су, а потом прикривени од власти да се њихова тијела на пронађу и тај злочин сакрије, а извршиоци прикрију и заштите. Поменућу акцију `Требевић` 1993. године, када су се у Сарајеву обрачунавали са својим криминалним клановима. Са њима су се обрачунавали јер им је понестало Срба у Сарајеву и српског богатства – прича Тушевљак.

Казани – на све начине ФБиХ спречавала увиђај

Говорећи о још непроцесуираном и неистраженом злочину над Србима на Казанима, Тушевљак наглашава да је, осим цивила српске националности који су убијени на тој локацији, убијен и велики број припадника такозване Армије БиХ српске националности који су, без обзира што су били у тој армији, одведени на Казане и убијени.

– Никада нису истражени ти злочини који су почињени над припадницима Армије БиХ – истиче Тушевљак.

Он наводи да је данас немогуће истражити колико је Срба скончало на Казанима јер је то на територији Федерацији БиХ /ФБиХ/, гдје се на све начине спречавало извршење увиђаја.

– Дошли смо до податка да је евидентирано да је кроз мртвачницу у болници Кошево из Казана прошло 101 тијело. Према изјавама очевидаца и Бошњакиње чији је убијени муж извађен из јаме Казани, имамо стравична свједочења о злочинима. Та Бошњакиња је рекла да је тијело свог мужа пронашла међу најмање 200 лешева који су извађени из те јаме – прича Тушевљак.

Он наводи да су тијела сарајевских Срба била сакривена и да је мали број ексхумиран са помоћног стадиона Кошево, а да до многих тијела породице ни данас нису дошле јер су сакривена.

– Многи лешеви су спаљивани, а ми нисмо могли да дођемо до тих локација и извршимо истраге јер нисмо имали сарадњу из ФБиХ – наглашава Тушевљак.

Тушевљак истиче да је оскрнављен низ споменика српске културе у Сарајеву, попут Капеле “Младе Босне” и гробова сарајевских породица.

– На православним гробљима у Сарајеву су сакривани и закопавани лешеви побијених Срба. Скривани су и на другим гробљима тако да се, рецимо, у горњем слоју налазе тијела аустроугарских или њемачких војника, а испод њих кости цивила српске националности који су убијени у Сарајеву. На разне начине – бацањем на сметљишта, депоније скривани су лешеви и систематски прикривани злочини над Србима у Сарајеву – наводи Тушевљак.

Он додаје да у томе нема судских епилога као што их нема ни тамо гдје је евидентан ратни злочин, гдје су лица признавала ратне злочине.

– Сви су 1995. или 1996. године аболирани од тадашњег предсједника Предсједништва Алије Изетбеговића и пуштени на слободу – истиче Тушевљак.

Према његовим ријечима, постојале су организоване криминалне групе у Сарајеву које су хватале угледније Србе, а онда би их за новац, ријеч је о десетинама хиљада марака, ослобађали.

– Слободу и излазак на територију коју је контролисала српска војска Срби су, такође, плаћали. За свој излазак и излазак својих породица плаћали су на стотине хиљада марака. То је још један вид злочина који је био дозвољен од те армије и руководства у Сарајеву – подсјећа Тушевљак.

Више од 120 српске дјеце убијено

Тушевљак каже да су, према подацима МУП-а, више од 120 српске дјеце жртве ратног злочина.

– Ријеч је о дјеци коју су убили у Сарајеву или гранатама или снајперима у дијеловима Сарајева које су контролисале српске снаге. Све је то документовано и прослијеђено Тужилаштву БиХ, а злочине је починио Први корпус Армије БиХ – наводи он.

“Невјероватно је шта човјек може учинити човјеку”

Тушевљак каже да је разговарао са стотинама свједока ратног злочина.

– Невјероватно је шта човјек може учинити човјеку и на који начин може осмислити да га понизи, малтретира и на који начин ће га убити. Најтеже је причати са оцем дјевојчице која је убијена из снајпера. Тешко је причати са женом која је небројено пута силована. Тешко је причати са женом којој су страдала дјеца из снајпера или погинула од граната. Најтеже је причати са неким ко је жртва ратног злочина, са неким коме је неко најмилији страдао само из разлога што се звао Душан, Зорица… То су тешке ствари, заиста тешке ствари. Постоје многе тајне које сам чуо и које ће до краја живота остати закопане у мени јер би одавање тих тајни неким породицама поново нанијело страшни бол – прича Тушевљак.

Двострука голгота – и ратна и поратна: СФОР јасно поручио да не може заштитити Србе

Тушевљак истиче да су сарајевски Срби доживјели двоструку голготу – ратну и поратну.

– Срби су доживјели сарајевску и голготу након потписивања мировног споразума. Они који су преживјели и одбранили дијелове тадашњег Српског Сарајева након потписивања Дејтонског мировног споразума морали су да га напусте – подсјећа Тушевљак.

Он открива да је био непосредни учесних разговора са званичницима Унпрофора, односно Сфора, и да нико од њих није гарантовао било какву безбједност Србима који су живјели на подручју Српског Сарајева које је након потписивања Дејтонског споразума припало ФБиХ.

– Сви су нам говорили: `Ви морате ићи одавде јер вас ми не можемо заштитити`. Дакле, у томе свему постојала је и јасна политика међународне заједнице. Српска страдања у Сарајеву се морају пратити у континуитету. Наиме, од 1992. године велики број Срба изашао је из подручја које је контролисала Армија БиХ и задржао се у општинама под контролом Срба – у Илиџи, Хаџићима, Вогошћи, Илијашу, Грбавици. Сви они су знали како су третирани тамо. Њихово сјећање је било врло свјеже и знали су шта их чека од оних који дођу у општине које су након Дејтона припале ФБиХ – подсјећа Тушевљак.

У преговорима са Сфором, додаје Тушевљак, тражено је да у тим општинама остане српска полиција да би народ имао неку заштиту.

– Међутим, они нису ни дозвољавали да се о томе разговара ни да се та опција разматра. Тај народ би, да је остао, био потпуно незаштићен, а Сфор му је јасно поручио да га он не може заштитити. Срби су тражили спас на територији Републике Српске. Спасавали су голе животе јер им нико није могао гарантовати ни најмању безбједност – истиче Тушевљак.

Он наводи да сарајевским властима ни полицији није падало на памет да понуде било какву безбједност и да су одмах након исељавања Срба из српског дијела Сарајева у њихове станове и на њихова имања дошле избјеглице из других дијелова и запосјеле њихове куће.

Тушевљак подсјећа да су тада ходали емисари СДА који су аутобусима довозили избјеглице из Тузле, Зенице и других подручја, па и оне који нису били избјеглице да би запосјели српску имовину.

Ти емисари, истиче он, новопридошлима су гарантовали да их нико неће дирати 10 година, а Срби су врло тешко послије долазили у посјед своје имовине која је углавном била уништена и девастирана.

Говорећи о онима који су остајали на тим подручјима, Тушевљак каже да је услиједио низ убистава, разбојништава, пријетњи, паљења имовине, те да су многи касније под притиском напуштали та подручја.

– Сада су Срби на свим тим подручјима, као и у самом центру Сарајева, сведени на статистичку грешку. Остали су углавном људи из мијешаних бракова и стари који нису имали гдје. Прича о злочинима над сарајевским Србима је бескрајна, потресна и никад до краја испричана – закључује Тушевљак.

The post Тушевљак: Више од 300 српкиња силовано и 120 дјеце убијено appeared first on ФИЛТЕР.

Главни инспектор Министарства унутрашњих послова Републике Српске за истраге кривичног дјела ратног злочина Симо Тушевљак наводи за Срну да је евидентирано и сачињено 3.300 досијеа убијених Срба у Сарајеву, жртава ратног злочина на подручју 10 сарајевских општина.

Тушевљак напомиње да МУП Српске истражује и доставља Тужилаштву своје извјештаје и да се сви ови убијени Срби налазе у неком од тих извјештаја.

– Када други говоре о жртвама рата, то је широк појам и стога долази до различитих бројки којима се оперише. Као жртва рата третира се и жена која је умрла од глади. Таквих случајева има на десетине. Затворе јој сина или убију сина или мужа, она је непокретна у стану, нико јој не донесе комад хљеба и она умре. Таквих и сличних примјера је пуно – појашњава Тушевљак.

Он додаје да постоје примјери гдје Србима није пружана адекватна медицинска помоћ и да су због тога страдали.

– Све су то жртве рата, а када ми говоримо о бројевима до којих је дошао МУП Републике Српске, имамо задокументованих 3.300 људи који су жртве ратних злочина, који су прошли одређену тортуру и убијени, погинули од гранате, снајпера или су убијени, затварани, тучени и све то као посљедицу је имало њихову смрт – наводи Тушевљак.

Злочини чињени и прије почетка и након рата

Тушевљак каже да се први злочин почињен над Србима у Сарајеву – убиство старог свата Николе Гардовића – догодио прије почетка рата и да су ти злочини трајали и након окончања сукоба.

– Гардовић је убијен у Сарајеву само зато што је носио српску тробојку. То је први злочин. Одмах послије тога, почетком априла 1992. године убијен је полицајац Перо Петровић у Полицијској станици у Новом Сарајеву – истиче Тушевљак.

Тушевљак наводи да су о злочинима над сарајевским Србима свједочили и Срби који су размјењивани из Сарајева, а већ 1992. године организоване су прве размјене заробљеника и цивила.

Размијењени Срби – живи лешеви

– Срби који су размијењени из Сарајева били су живи лешеви. Сви су били затворени у логорима `Сунце` на Добрињи, `Стела` на Алипашином пољу и осталим. Ти људи су били буквално пребијени, измасакрирани и већ у априлу и почетком маја 1992. године од њих смо сазнали шта се ради у Сарајеву – прича Тушевљак Срни.

Он истиче да су многе његове колега полицајци свједочиле о томе шта се дешава у просторијама Центра служби безбједности, МУП-а, штабовима Територијалне одбране и другим полицијским станицама гдје су људи малтретирани и убијани само зато што је њихова националност у том тренутку одређивала ко је непријатељ.

Добровољачка без судског епилога

Тушевљак подсјећа да за злочине над припадницима ЈНА у Добровољачкој улици до данас нема судског епилога, нити завршене истраге иако је злочин евидентан. Он напомиње да је поступајући тужилац Филип Алкок, из њему познатих разлога, обуставио истрагу.

Тужилаштво БиХ је потом, на основу притужби оштећених и МУП-а Републике Српске, одлучило да поново отвори истрагу која се до данас води против свих осумњичених које је навео МУП Српске.

– Већ од априла 1992. године имамо и жртве од граната или снајпера на подручју Сарајева које је под контролом Срба. Гину жене и дјеца и о томе свједочи и документација Хашког трибунала, из које се види да се из подручја под контролом муслимана свјесно убијају цивили – наводи Тушевљак.

Он додаје да је МУП Српске 2006. године поднио извјештај против команданта Првог корпуса такозване Армије БиХ Вахида Каравелића и његових сарадника у којем је наведен низ издвојених случајева гдје се јасно види ко су жртве, на који су начин убијене, са материјалом са увиђаја и фотографијама.

– Међутим, до данас тај предмет стоји тамо гдје је био и првог дана, а јасно говори о почињеном злочину – констатује Тушевљак.

Логори плански формирани

Тушевљак истиче да је више од 160 сарајевских логора “било у систему државе” и да су плански формирани.

“Прво су Србе заробљавали водећи их у подруме зграде у којој су живјели или у подрум сусједне зграде. Та лица даље не остају у тим подрумима, него се након неколико дана воде у већи логор или сабиралиште, па потом у Централни затвор или `Виктор Бубањ`. То се ради системски, према добро уходаном шаблону. Затварани су без икаквог рјешења или истраге и без икаквог разлога”, наглашава Тушевљак.

Он додаје да су Срби затварани према наређењима.

– Сви ти логори су били у систему државе која је била под контролом и цивилних и војних власти у тадашњем Сарајеву, а то доказује пут логораша – од подрума зграде до званичних затвора, попут Централног затвора или касарне `Виктор Бубањ`- наводи Тушевљак.

Он напомиње да постоје документи у којима су се затворени Срби из “Виктора Бубња” налазили на списковима за размјену, а да се њихова тијела и данас траже или су нађена у гробницама по Сарајеву 1999. године или након 2000. на неким локацијама.

– Срби су затварани из чистог хира. Оптуживали су их да дају знакове из Сарајева огледалима, свјетлима и којечиме – наводи Тушевљак.

Он подсјећа да су Срби у Сарајеву страдали слично као и у Првом свјетском рату, када је српска војска дошла на обронке Требевића, па су их убијали зато што су окречили кућу, под оптужбама да се радују доласку српске војске и зато што су палили свијеће по прозорима.

– Сличну судбину, Срби су у Сарајеву доживјели и у 20. вијеку. Они су убијани систематично и планирано, са одлукама тадашњег Предсједништва и политичким одлукама – истиче Тушевљак.

Ни у једном дијелу ратног Сарајева Срби нису били заштићени

Тушевљак наводи да су се у Старом Граду, гдје су дјеловале Девета и Десета брдска бригада и командовали Мушан Топаловић Цацо и Рамиз Делалић Ћело, дешавали стравични злочини над Србима.

– У тадашњим извјештајима војне обавјештајне службе такозване Армије БиХ, наводи се да се ради о геноциду и о тешким ратним злочинима. У Новом Сарајеву, општини Центар, мјесним заједницама Храсно, Ново Сарајево… нема мјеста ни насеља у коме није постојао логор за Србе и гдје су Срби били безбједни – казује Тушевљак.

Он истиче да су од сарајевских Срба прављени живи штитови и да су тјерани да ископавају стотине километара ровова и траншеја, да раде тешке физичке послове гдје су малтерирани, пребијани и убијани.

– На одређеним линијама Срби су кориштени као живи штит и убијани с леђа. У Добрињи један су Србе слали везане за конопац, а жена и дјеца су им остављани у Сарајеву. Слали су их са запаљеним боцама бензина да иду на српске ровове, а потом су их убијали – наводи Тушевљак.

До тих сазнања су, наглашава он, долазили на основу изјава људи који су пуким случајем преживјели или видјели из својих кућа и станова такве сцене.

– Све то налази се у Тужилаштву, а да нико до данас није те ствари процесуирао – упозорава Тушевљак.

Он подсјећа на писмо Српског грађанског вијећа о стању у Храсници у коме се упозорава Предсједништво тадашње Републике БиХ да у радном воду има 150 или 160 Срба, међу којима је више од 50 одсто оних са високим образовањем, професора, инжењера, доктора, правника, економиста, а да су у општинским органима Илиџе, која је била под контролом муслимана, запослени средњошколци.

– То је само један примјер. У свакој мјесној заједници у Сарајеву били су радни водови у којима су били ангажовани Срби који су присилно тјерани на прве борбене линије да копају траншеје и ровове гдје су многи трагично завршили и никада се нису вратили својој кући – наводи Тушевљак у другом дијелу интервјуа за Срну, чији ће трећи дио бити објављен сутра.

The post Тушевљак: Сачињено 3.300 досијеа убијених Срба у Сарајеву appeared first on ФИЛТЕР.

Предмети ратних злочина над Србима у Сарајеву који су прослијеђени Хашком трибуналу тамо су “заспали”. Поднесене су пријаве против 1.400 лица. Тужилаштво не жели да подигне оптужнице за командну одговорност иако постоје јасни докази. Угледни Срби затварани, малтретирани и убијани без ичије одговорности.

Главни инспектор Министарства унутрашњих послова /МУП/ Републике Српске за истраге кривичног дјела ратног злочина Симо Тушевљак истиче да је у Сарајеву било више од 160 логора гдје су привођени и затварани Срби у протеклом рату, али да за страшне систематске злочине, које је МУП Српске истражио и извјештаје поднио надлежним тужилаштвима, до данас готово нико није одговарао.

Тушевљак каже да је више од 5.000 логораша било само у великим сарајевским логорима, а кроз многобројне мање логоре прошло је небројено Срба.

“Мјеста притварања су подруми стамбених зграда, гдје су људи извођени из својих станова и ту одвођени, мучени и малтретирани. Мјеста притварања су и команде полицијских станица у Сарајеву. Све редом је кориштено за затворе, све до великих затвора као што су Централни затвор, Виктор Бубањ, Жељезничко-техничка школа у Сарајеву, Храсница, Тарчин…”, наводи Тушевљак.

Он истиче да је мало зграда у Сарајеву и мјеста у којима нису, од 1992. године до краја рата, затварани Срби.

“Већ на почетку рата, 1992. године, сви Срби који су радили у Сарајеву врло брзо су добијали отказе у предузећима. Било је пуно политичких радника запослених и у општинама, у градској Скупштини и у свим другим органима који су експресно губили послове и позиције. Уручивани су им откази или су их добијали без њиховог присуства. Добијали су их и због тога што физички, усљед ратних дејстава, нису могли да долазе на посао, док без посла нису остајали људи друге националности. Једини разлог за отказ било је то што су Срби”, наводи Тушевљак.

Угледни Срби убијани, протјеривани и малтретирани

Тушевљак истиче да су и медицински радници који су радили у сарајевским здравственим установама затварани, малтретирани, прогоњени и смјењивани са својих функција.

“Тако је било и на Медицинском факултету у Сарајеву и у Болници Kошево, Kлиници за акушерство… Постоји низ имена и изјава доктора који су завршавали по логорима”, истиче Тушевљак.

Он подсјећа на професора доктора Милутина Најдановића, који је убијен одмах на почетку рата и никада није откривено ко га је и према чијем налогу убио.

“Знамо за рањавање професора Жарка Мијативића, за професора Боришу Старовића, професора Немању Вељкова и низ значајних имена. Више од 400 љекара, здравствених радника је протјерано из Сарајева и није им омогућено да раде свој посао. И то је био један од начина којим је плански и систематски вршено искорјењивање Срба у Сарајеву”, напомиње Тушевљак.

Готово нико није одговарао

Тушевљак подсјећа да су над сарајевским Србима чињени страшни систематски злочини које је МУП Републике Српске истражио и извјештаје поднио надлежним тужилаштвима, али да до данас за те злочине готово нико није одговарао.

Тушевљак за Срну наводи да је МУП Српске, одмах по сазнању да се врше кривична дјела ратног злочина по Сарајеву над Србима, почео са истрагама тих кривичних дјела, да их документује и узима изјаве од свједока који су излазили из Сарајева и говорили о тим звјерствима.

Он наглашава да су документована и кривична дјела на територији која је била под контролом Војске Републике Српске гдје су свакодневно били свједоци гранатирања цивилних насеља у којим су страдале цивилне жртве, те снајперских дјеловања по рубним подручјима усљед којих су страдале жене, дјеца и старци.

Тушевљак додаје да је снајперско дјеловање вршено и по Вогошћи, Грбавици, Илиџи и свим општинама тадашњег Српског Сарајева, те да су по тим општинама дјеловали и тешка артиљерија, “браунинг” и сва расположива оружја и оруђа.

Он наводи да су ревносно подносили службене извјештаје тадашњим тужилаштвима, или војном или цивилном, у зависности од тога које је од њих било надлежно за истраживање ових кривичних дјела.

Тушевљак истиче да је МУП Српске 2004. године формирао тим који је имао задатак да искључиво истражује кривична дјела ратног злочина почињена над Србима у Сарајеву.

“Резултат тог рада су поднесена 244 службена извјештаја или кривичне пријаве који се односе на злочине почињене над Србима у Сарајеву против 1.400 лица”, прецизира Тушевљак.

Скоро сви злочини над Србима Сарајева ”А” категорије

Он наводи да су сви извјештаји достављени Окружном тужилаштву у Источном Сарајеву или Тужилаштву БиХ на поступање, те подсјећа да је Хашки трибунал одредио “Правила римског пута” и да је домаћем правосуђу било забрањено да процесуира кривична дјела ратног злочина док предмети не дођу на оцјену у Хаг.

“Kада говоримо о злочинима почињеним над Србима, ти предмети који су отишли у Хаг углавном су тамо и заспали. Мало њих је прегледано и одређено које су категорије и сви су ти предмети по затварању Хашког трибунала 2003. враћени новоформираном Тужилаштву БиХ”, истиче Тушевљак.

Он подсјећа да је новоформирано Тужилаштво БиХ прво радило према првој Стратегији за процесуирање предмета ратних злочина, да је Тужилаштво БиХ оцјењивало степен осјетљивости предмета и да су оне предмете које су оцијенили да су високоосјетљиви задржавали за себе, те да су у Стратегији из 2008. године дали себи рокове до када ће ти предмети бити завршени.

“Многи од тих предмета, када говоримо о злочинима почињеним над Србима у Сарајеву, ушли су у категорију А и оцијењени су као високоосјетљиви и да требају да буду завршени до 2015. године. Показало се да та стратегија није реализована ни у најмањјој мјери када је ријеч о српским жртвама. Показало се да су они предмети који су се односили на Сарајево, такође, негдје остајали по страни”, истиче Тушевљак.

Тужилаштво за командну одговорност није подизало оптужнице

Он додаје да је Тужилаштво БиХ подигло оптужнице за одређени број лица и да се углавном радило о лицима која су била непосредни извршиоци кривичних дјела, иако је у свим предметима јасно одређена била и командна одговорност лица која су починила кривична дјела.

“Злочини који су чињени по Сарајеву – чињени су плански и систематски. Није случајно неко одвођен, нису случајно формирани сабирни центри за Србе. Ти сабирни центри били су Виктор Бубањ, Централни затвор, у Пазарићу, у Храсници…”, наводи Тушевљак.

Тушевљак подсјећа да су се “сабирним центрима” звали и усташки логори у Другом свјетском рату.

“То показује и документација Срба који су излазили из Сарајева и заједно са собом носили и потврде у којима пише да су та лица пуштена из сабирног центра или сабиралишта за Србе. Тужилаштво БиХ је издвојило само одређени број извршилаца и до данашњег дана командно нико није одговарао”, упозорава Тушевљак.

Једина командна одговорност третирана је у вези са логором “Силос”, подсјећа Тушевљак и додаје да је оборена првостепена пресуда и да је предмет враћен на поновно суђење.

“Не знамо који ће бити коначни исход тог предмета. Такође, иако постоји низ доказа о почињеним страшним злочинима у логору Виктор Бубањ, силовањима жена и другим кривичним дјелима, тај предмет, гдје су три лица осумњичена, такође, није добио крајњи судски епилог”, истиче Тушевљак у првом дијелу интервјуа који ће Срна објавити у још два дијела у сљедећа два дана.

The post Тушевљак: Предмети злочина затрпани у ладицама appeared first on ФИЛТЕР.