Пребиловци су примјер шта се деси када истина буде забетонирана и у јамама, али и у јавном говору. Идеја је била да филм исприча причу о селу гдје је могуће да једном убијени буду опет убијани, гдје је могуће да живот исклија из камена – два пута.

Истакла је то за “Глас Српске” ауторка филма “Пребиловци – тамо и камен има ожиљак” Сања Драгићевић Бабић нагласивши да је настао као жеља да коначно буде скинута прашина са истине и догађаја који се десио прије осам деценија. У тих неколико реченица новинарка, уредница и водитељка Радио-телевизије Србије сажела је велику, болну истину о Пребиловцима, својим и нашим, селу у Херцеговини у коме је 6. август црним словима уписан у календар.

“Филм је настао као жеља да се осветли злочин усташа из 1941. над невиним мештанима Пребиловаца и осталих села у доњој Херцеговини. А зашто? Да бисмо га спознали сви ми који живимо на овим просторима. Важно је да се зна да се не би поновио. Ово није само филм о злочину. Ово је слојевита прича. Онај ожиљак који је и у наслову, настао је због злочина. Тај ожиљак треба да нас тера на спознају, научи достојанству. Филм кроз тај ожиљак прича причу о поносу, греху за који нема оправдања него само признања, о каменој вољи људи, који живе на камену и рађају изнова живот из тог камена, са ожиљком”, прича Сања.

Филм, који је премијерно приказан на овогодишњем 69. Мартовском фестивалу, а прије неколико дана и на РТС-у, је прича о памћењу и истини која је, каже Сања, оловно тешка, али љековита. Водећи се управо тим нитима, она и њена екипа ткали су причу о истини, причу о Пребиловцима.

“Знате ли ви где су Пребиловци?” Том реченицом почиње филм који је у сваком гледаоцу покренуо лавину емоција, од бола, страха, до срама што о овом мученичком селу знамо мало и недовољно.

“Заиста, знате ли? Наизглед једноставно питање. Али није. Иза њега се крије покушај да сазнамо где су Пребиловци у колективној свести свих нас. Чињеница је да Пребиловци нису присутни колико би требало и да то што се дешавало у том селу није нашло место на страницама уџбеника историје иако су Пребиловци једно од четири најстрадалнија села на свету у Другом светском рату. О томе се више шапутало, него гласно говорило. То питање лебди у ваздуху дуже од осам деценија. Чини се да правог и достојног одговора нисмо добили. Данашње генерације не знају. После емитовања филма, коментари које сам добијала потврђују да сам у праву”, казала је Сања.

Једном приликом написала је да не дијели жртве по националности, али да има право да ове отргне од заборава и чува од корова. А постали су жртве ондашње НДХ због имена, презимена и вјере, без обзира на то да ли су били одрасли или дјеца, њих више од 800, мучено је, убијено и у јаму бачено.

Казала је да их сјећањем подебљава, писањем оживљава и не заборавља дјетињство проведено у Пребиловцима.

“Сећања су ми таква да им не дам да замру. Зато се трудим да их отргнем од заборава. Писањем, причањем, сећањима која ми помажу да дишем и сачувам свој идентитет. Када вам рат прекине детињство које је било безбрижно и лепо у Чапљини и Пребиловцима, остаје да се храните сећањима на тај период живота, на људе, моје пријатеље из школске клупе. Често смо одлазили у дедину кућу у Пребиловце, место које удахнете и као да “оживите”. У сећања су ми уткани камен, дедина кућа, пелин, сир из меха, ваздух, кадуља, пријатељи, тамошњи људи, Пребиловци, Неретва, Брегава, језеро Шкрка”, поносно прича Сања.

У сјећањима која навиру су и низање дувана улијепљеним прстима, шипак у дрвеној преси из кога ће потећи најукуснији сок, јоргован, Пребиловчани.

“Херцеговина није само неколико слика. То је живот”, нагласила је ауторка филма у коме једна дјевојчица носи посебну улогу.

И кроз цијели филм уз кадрове села са порушеним и обновљеним кућама, кадрове из јаме у којој су деценијама почивале кости Пребиловчана, извађене и сахрањене у Спомен-костурници у селу и поново 1992. године миниране, смјењују се кадрови дјеце која се безбрижно играју и дјевојчице која обилази село и гробове предака.

“Ко је одгледао филм, на крају сазнаје ко је та девојчица. А кроз цео филм се провлачи порука да Пребиловци живе. И да треба да живе. Ту симболику највише носи и показује девојчица која на крају трчи”, истакла је Сања.

Најтеже током снимања било јој је помирити лично и професионално и, како каже, извагати гдје је мјера и граница.

“Постојала је дилема како то испричати у првом лицу, а одговорити на новинарска правила која се стављају пред тебе. Зато смо се трудили, екипа и ја, да све испричано поткрепимо историјским документима, архивима, сведочењима и снимцима. Бићу поносна да што више људи чује за Пребиловце и сазна о злочинима који су се тамо десили. О животу који се тренутно тамо живи. Да то поглавље историје остане записано и осветљено. Да се о томе говори”, поручила је Сања за крај.

Прва клапа

Сања Драгићевић Бабић је испричала да је прошле године у јулу пала прва клапа филма. Неколико мјесеци прије тога она и њена екипа договарали су се о саговорницима, трагали за архивом, снимцима и документима. У филму говоре потомци и историчари, а појављује се и једини преживјели савременик тог времена, деведесетчетворогодишњи Павле Булут.

The post Сања Драгићевић Бабић, ауторка филма о страдалничком селу Пребиловци: Тамо гдје је два пута живот исклијао из камена appeared first on ФИЛТЕР.

Морамо се окренути будућности, праштати и борити се за боље сутра наше дјеце. Из Пребиловаца шаљемо поруке мира, поручила је премијерка Србије Ана Брнабић, која се данас налази у посјети Херцеговини.

– Имала сам велику жељу да свратим у Пребиловце, мјесто најстрашнијег страдања српског народа. Тешко је бити овдје, и слушати ту причу, о којој сам до сада само читала. Ова прича говори о комплексности односа на Балкану и колико ће дуго требати за помирење. Ово није било само стратиште 1941. године, већ нажалост и поново и 1992. године – истакла је Брнабићева.  

Јереј Марко Гојачић, чапљински парох, наглашава да је ово историјски дан за Пребиловце.

– Историјски дан за Прибиловце и нашу парохију. Након отварања цркве 2015. године по важности исти догађај, јер нам је у посјету стигао државник Србије, која нам помаже да останемо и опстанемо на овим просторима – рекао је Гојачић.

The post Бранабић: Из Пребиловаца шаљемо поруке мира appeared first on ФИЛТЕР.

Пребиловци и Епархија захумско-херцеговачка и приморска обиљежавају 80 година од страдања пребиловачких и доњохерцеговачких мученика.

У Храму Христовог Васкрсења у Пребиловцима, служена је света архијерејска литургија, уз присуство великог броја вјерника из свих крајева, не само из Херцеговине.

Потомци страдалих Пребиловчана, бројни Херцеговци, дошли су из свих крајева свијета да би се помолили мученицима Пребиловачким и присјетили се монструозног страдања више од 800 житеља овог села и око 4.000 Срба из доње Херцеговине, које су усташе бациле у Шурманачку и друге јаме смрти.

У Пребиловцима су 1941. године страдале махом жене, дјеца и старци. Потом су 1992. убијени по други пут када су снаге ХВО-а минирале спомен костурницу са посмртним остацима извађеним из јама смрти након деценија мрака и ћутања о том монструозном злочину.

Свету архијерејску литургију служили су епископ захумско-херцеговачки и приморске Димитрије и епископ дизелдорфски и њемачки Григорије.

Владика Григорије је рекао да су Пребиловци мјесто свето, мјесто свијетло, мјесто оздрављења и васкрсења, јер стоје на мученичким костима.

Пребиловци нису само прича, каже епископ Григорије, него догађај, и потврда да није важно вријеме које прође кад има васкрсења.

У склопу обиљежавања 80 година од страдања Срба овог краја синоћ је у Пребиловцима промовисана књига ” Страдање чапљинских Срба у првом Свјетском рату” аутора пароха чапљинског Марка Гојачића, а одржан је и историјски час о страдањима у Другом свјетском рату.

The post Пребиловци – мјесто оздрављења и васкрсења appeared first on ФИЛТЕР.