Кристијан Шмит суспендовао је вечерас Закон о непокретној имовини Републике Српске, а који је требао ступити на снагу вечерас у поноћ.

Шмит је одлуку донио након ванредне сједнице Савјета за имплементацију мира.

Подсјећамо, према Закону о непокретној имовини који је усвојен у Народној скупштини Републике Српске сва непокретна имовина коју користе власти Републике Српске, јединице локалне самоуправе, јавна предузећа, јавне установе и све друге службе припадају Српској.

Закон је усвојен крајем децембра прошле године у Народној скупштини Републике Српске.

Како се појашњава у Шмитовој одлуци, примјена наведеног закона обуставља се до коначне одлуке Уставног суда БиХ о његовој усклађености са Уставом БиХ, односно док Уставни суд не донесе привремену мјеру у вези са наведеним законом.

“Док суд не донесе одлуку у вези са овим питањем, мора да буде избјегнута било каква правна несигурност”, наводе из ОХР-а.

Шмит је нагласио да се питање државне имовине не може ријешити једностраним мјерама и подсјетио све доносиоце одлука да је Парламентарна скупштина БиХ право мјесто за рјешавање овог питања.

The post Шмит суспендовао Закон о непокретној имовини Републике Српске appeared first on ФИЛТЕР.

Руска Федерација је информисала ОХР да суспендује своје учешће у финансирању ОХР-а, потврђено је “Независним новинама” из ОХР-а.

С друге стране, из Амбасаде Русије у БиХ ову тврдњу из ОХР-а нису жељели коментарисати.

“Финансијска питања не бисмо жељели коментарисати јер су то питања унутрашње структуре ОХР-а”, рекли су из руске амбасаде за “Независне новине”.

Из ОХР-а истичу да новац за њихово финансирање обезбјеђују земље чланице Савјета за имплементацију мира (ПИК), те да буџетска година ОХР-а траје од 1. јула текуће, до 30. јуна наредне године.

Иначе, средства за финансирање ОХР-а обезбјеђују земље чланице Савјета за имплементацију мира. Буџет ОХР-а за 2021/2022. годину износи 5.327.627 евра. 

“Преглед доприноса појединих земаља у буџету ОХР-а је сљедећи: ЕУ 47,68 одсто, САД 22 одсто, Јапан 10 одсто, УК 6,69 одсто, Канада 3,03 одсто, Организација исламске конференције 2,5 одсто, Русија 1,2 одсто, остали 6,9 одсто”, наведено је на сајту ОХР-а.

Притом, према тврдњама из ОХР-а, Русија је још прошле године изнијела свој став по питању састанака УО ПИК-а.

“У јулу 2021. године, Руска Федерација најавила је да више неће учествовати на састанцима Управног одбора Савјета за имплементацију мира”, речено нам је из ОХР-а.

С друге стране, из Амбасаде Русије у БиХ рекли су нам да је Русија члан Управног одбора Савјета за имплементацију мира у БиХ (УО ПИК), као и да, како тврде, “не постоји механизам за суспендовање њиховог учешћа у пословању ове институције”.

Осврнули су се и на Кристијана Шмита, којег, подсјетимо, Српска не признаје као високог представника у БиХ.

“Принципијелан став Русије у вези с нелегитимношћу господина Шмита као високог представника у БиХ добро је познат. Међутим, то не мора значити да не учествујемо у раду УО ПИК -а. Русија је спремна да размотри могућност обнављања сарадње с господином Шмитом уколико он буде добио неопходну сагласност Савјета безбједност УН-а за ову функцију”, рекли су за “Независне новине” из  Амбасаде Русије у БиХ.

Иначе, упитан да ли је Русија и даље чланица Савјета за спроводење мира, амерички амбасадор у БиХ Мајкл Марфи недавно је рекао да Русија више не учествује на састанцима амбасадора и на Управном одбору ПИК-а, као и да не плаћа свој дио чланарине за ОХР који уплаћују све чланице тог тијела. 

“Претпостављам да је Русија одлучила да напусти ПИК”, истакао је Марфи током недавне посјете Бањалуци.

The post Руска Федерација суспендовала финансирање ОХР-а appeared first on ФИЛТЕР.

Колегијум Народне скупштине Републике Српске није одобрио присуство на посебној сједници Скупштине представницима ОХР-а, рекао је потпредсједник парламента Српске Денис Шулић.

Шулић је након одржаног Колегијума изјавио да су из Канцеларије Америчке амбасаде, ЕУ И ОХР тражили да присуствују сједници.

Одобрено је присуство представника Канцеларије Америчке амбасаде и ЕУ.

Захтјев представника ОХР да присуствује сједници одбијен је на Колегијуму НСРС са пет суздржаних и три гласа за.

– Остајем при ставу да не треба одобрити присуство ОХР-а сједници парламента Републике Српске зато што високи представник није легитимно изабран и самим тим ни ОХР нема право присуства сједници – рекао је Шулић.

На Колегијуму је договорено да слиједи гласање након завршетка расправе о тачкама 1. и 2.

На сједници ће се обратити представници Уније удружења послодаваца и Савеза синдиката Републике Српске.

Народни посланици на данашњој посебној сједници треба да расправљају о приједлогу буџета за наредну годину, програму економских мјера и сету закона о растерећењу привреде у Републици Српској.

The post ОХР-у поново није дозвољено да присуствује сједници НСРС appeared first on ФИЛТЕР.

Стара прича која каже да тврдоглавог магарца можете натјерати да се покрене ако испред њега ставите шаргарепу или ако га потјерате штапом, одавно се претворила у принцип који се веома често користи у политици, поготово на нашим просторима. Разни међународни званичници користили су се том тактиком како би домаће политичаре који имају улогу тврдоглавца, да не кажемо магараца, привољели да пристану на политичке уступке који у јавности немају подршку њиховог бирачког тијела.

Конце БиХ у својим рукама, од њеног званичног проглашења у Дејтону, гдје је у новембру 1995. године потписан мировни споразум и чиме је стављена тачка на рат, уз домаће политичаре, изабране вољом народа, у великој мјери и данас држе странци.

У годинама које су иза нас бројне америчке и европске дипломате настојале су да, уз палицу ОХР-а и високих представника, скроје БиХ по својој жељи, а из Републике Српске су редовна упућивана упозорења и да све оно што странци, у суштини желе, махом иде на руку Бошњацима и у њиховом правцу да од ове земље направе унитарну државу по њиховој мјери, без ентитета.

Сати и дани

Историју садашње БиХ, нарочито у првим годинама новог миленијума, је обиљежено стално сазивање изабраних представника народа на преговоре који су знали трајати сатима па и данима и у којима се, према свједочењима актера, није презало ни од чега. Поједини странци који су послати да, прије свега, у БиХ одрже мир, понашали су се, како и данас тврде, као шерифи, а с циљем да промјене оно што је договорено и на папир пренесено у Дејтону.

О ријечима и методама које су користили како би натјерали политичаре, а посебно оне који су долазили на мучне преговоре из Српске, за “Глас” говоре они који су на својој кожи осјетили терор страних дипломата и који се тога и данас сјећају као да је било јуче.

О томе шта се дешавало у неким собама за састанке веома, од БиХ па све до Америке, често прича актуелни српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик који акценат готово увијек ставља на преговоре о реформи полиције и покушајима да Српска остане без ње.

И то је управо, према ријечима готово свих представника Српске, углавном био циљ реформи за којима се посезало и пријетило црним сценаријима, ако епилог не буде као пресликан оном што је замишљен у неким центрима далеко изван граница БиХ. 

Приликом сваке озбиљније рунде разговора о уставним промјенама које су сваки пут значиле смањење надлежности Републике Српске, а које су по правилу биле увијене у причу о напретку и европском путу БиХ, разни “доналди хејзови”, “вилфреди мартенси”, “рафи грегоријани” и слични опскурни међународни званичници користили су се провјереном методом “штапа и шаргарепе” би дошли до циља креираног у најмоћнијим западним амбасадама. При томе је важно истакнути да је у њиховим рукама много чешће био штап, а ријетко шаргарепа, иако директни актери и учесници тих процеса признају да је било ласкања, па и покушаја подмићивања, али да су много чешће били на мети директних и отворених пријетњи.

Бивши функционер СДС-а Момчило Новаковић за “Глас плус” се присјећа априла 2005. године и разговора о реформи полиције под руководством белгијског званичника у улози предсједавајућег Комисије за реформу полиције Вилфреда Мартенса и под будним оком тадашњег злогласног шефа ОХР-а Педија Ешдауна као и шефа Делегације Европске комисије, британског званичника, Мајкла Хемфриза.

Новаковић каже да је трпио директне пријетње да пристане на рјешења о организацији полиције којима би МУП Републике Српске, најблаже речено, био развлаштен.

– То су у суштини биле директне и отворене пријетње, иако су биле увијене у формулације типа “треба да размислим о својој политичкој каријери” и слично.  Прве “тихе пријетње”, а у ствари врло гласне, добио сам приликом преговора о реформи полиције. Поред Педија Ешдауна, било је ту још неких међународних званичника који су вршили директан притисак на домаће учеснике разговора, прије свега на нас из Републике Српске, да прихватимо њихове приједлоге. Мени лично је директно “сугерисано” да би због моје политичке каријере било добро да сарађујем. Тон и начин на који ми је то речено је био наредбодаван, али успио сам да се одупрем, а подршку ми је дао тадашњи предсједник Српске Драган Чавић – истакао је Новаковић.

Поред личних пријетњи, присуствовао је разговору са Ешдауном на којем је изнио директну уцјену руководству СДС-а.

– То је било у два наврата. Прво током разговора о реформи полиције, а онда и током разговора о априлском пакету уставних промјена. Познато је да је међународна принудна управница Привредне банке Српско Сарајево Тоби Робинсон блокирала рачун СДС-у на којем је било око два милиона марака. Ешдаун нас је позвао на састанак и у очи нам рекао да ће рачун бити одблокиран ако пристанемо на оно што тражи међународна заједница. То је категорично одбио тадашњи предсједник СДС-а Драган Чавић, иако је у врху странке било и оних који су имали мекши став. И данас тврдим да смо направили добар посао када су у питању и реформа полиције и априлски пакет, поготово када се сјетим свега чему смо били изложени. Недавно сам управо за “Глас” говорио да нас је тадашњи амбасадор САД у БиХ Даглас Меклхејни држао гладнима током разговора о априлском пакету. И тога је било – испричао је Новаковић.

Узми или остави

Драго Калабић у разговорима на Влашићу је представљао ДНС као члан Предсједништва те странке. Као најупечатљивији детаљ за који каже да недвосмислено показује да су међународни званичници вршили појединачне притиске на учеснике тих разговора наводи случај тадашњег и још увијек актуелног лидера Социјалистичке партије Петра Ђокића.

– Били смо заједно на разговорима у хотелу на Влашићу када су позвали и некуда одвели Петра Ђокића. Послије паузе се вратио сасвим други човјек од оног који је отишао. На њему се видјело, јер то једноставно није могуће сакрити, да је био изложен притиску. Не знам шта су му урадили и никада га нисам питао, али он је када се вратио затражио да још једном размотримо рјешење које за Србе и Републику Српску није било нимало повољно и које смо одбацили свега неколико сати прије тога – присјећа се Калабић.

Он није желио да говори о детаљима тог приједлога зато што није прошао, истичући да није ни значајан сам приједлог, већ Ђокићево понашање.

– Он је тражио да се поново разговара о нечему против чега је енергично био свега неколико часова прије тога, тако да је јасно да је то резултат притиска. Ако бих морао да кажем да ли је у питању штап или шаргарепа, из његовог понашања бих рекао да је у питању штап – каже Калабић.

Према његовим ријечима, приликом разговора о реформи полиције није доживио притиске, али јесте касније приликом реформе одбране, а поготово 2007. када је тадашњи шеф ОХР-а Мирослав Лајчак покушао да наметне нове пословнике о раду Савјета министара и Парламента БиХ.

– Доживио сам директне притиске од странаца када је Лајчак наметао измјене пословника о раду. Помињана ми је породица, говорено да је наш пристанак интерес САД, али упркос свему успјели смо да се одупремо. То је било први пут да је један високи представник, у том случају Лајчак, одустао од својих рјешења и то је наша велика побједа, јер да је то прихваћено, данас би све било другачије – закључује Калабић.

Огроман притисак на својој кожи је осјетио и Милован Цицко Бјелица, а када странци ријечима нису постигли жељени ефекат, ОХР га је, како каже, “ликвидирао” из јавног и политичког живота.

– Због сумње да помажем скривање првог предсједника Републике Српске Радована Караџића тражили су да им откријем гдје се он налази, као и да га јавно позовем да се преда. Тадашњи командант јужног крила НАТО-а генерал Силвестер ми је послао писмо у којем је изнио директне пријетње на мој рачун и моје породице. То писмо су касније однијели у једном од бројних претреса. Пријећено је хапшењем чланова моје породице, претреси моје и кућа чланова моје фамилије били су скоро свакодневни, чак и у периоду када је моја кћерка била трудна. Када су видјели да не подлијежем притисцима, онда ме је СФОР ухапсио и одвео у базу у Тузлу. Држан сам у контејнеру и изнуриван. Нису ми дали да спавам, по 24 часа су пуштали гласну и непријатну музику. Био сам изложен разним непријатностима – присјетио се Бјелица.

Поред тих, било је и притисака друге врсте, односно понуда.

– Нуђен ми је новац, као и функције. Говорено ми је да ће бити формирана Дирекција за европске интеграције БиХ и да ћу ја бити директор, а када ни на то нисам пристао, онда ме је СФОР киднаповао и одвео у Тузлу. Молим вас да нагласите да ме нису ухапсили, већ киднаповали. Сигуран сам да су и наши политички функционери били изложени сличним притисцима како би дали неке политичке уступке – закључио је Бјелица.

Поред директних пријетњи о којима су говорили било је и много других начина на које је вршен притисак на домаће политичаре. Један од њих је и перцепција, која је уз злоупотребу медија стварана и о појединцима у јавности. Међународна заједница је своју моћ показивала и тако што би некога у једном тренутку прогласила миротворцем, а врло брзо послије тога облијепила најгорим етикетама.  Најбољи примјер је покојни Слободан Милошевић који се од “гаранта мира на Балкану” како је називан приликом потписивања Дејтонског мировног споразума 1995. године послије само неколико година постао “балкански крвник” и завршио као хашки оптуженик.

Високи представници и сљедбеници у виду разних савјетника који су били продужена рука страних центара моћи у БиХ су, према ријечима и правника и политичара, чинили чуда у БиХ, али не она добра. Остаће упамћени као ликови са стране који су на основу бонских овлашћења смјењивали чланове Предсједништва БиХ, предсједнике парламената, министре и званичнике на свим нивоима власти.  Највише их је користио Педи Ешдаун. Високи представници међународне заједнице у БиХ наметнули су до данас око 900 одлука којима су утицали на политичке, друштвене и животне прилике у БиХ. Захваљујући фамозним “бонским овлаштењима” кројили су БиХ онако како су хтјели они и њихови надређени.

Правосуђе

Као средство притиска међународни званичници су користили све могуће полуге, па чак и трећи стуб власти о чијој независности говоре надуго и нашироко – правосудни. Међу политичаре који су били по вољи запада, да би се онда нашли на оптуженичкој клупи, па чак и били осуђени, а потом правоснажно ослобођени и за чији судски процес влада прећутна сагласност да је политички монтиран убраја се и почасни лидер ПДП-а Младен Иванић.

The post Странци већ деценијама користе специфичне методе “убјеђивања” домаћих политичара: Прво су нудили мито, а онда пријетили породицама и рушили каријере appeared first on ФИЛТЕР.

Од смјене 59 функционера Републике Српске прошло је тачно 17 година, а Канцеларија високог представника, ни њен тадашњи шеф Педи Ешдаун никада нису одговарали за тај чин. Правде за лица којима је забрањено бављење политиком није било ни пред домаћим, ни пред иностраним судовима.

Ешдаун је 30. јуна 2004. године смијенио у пакету 59 особа, а многи од њих покушали су да потраже правду пред домаћим и страним судовима, али већина њих или је пресуђивала у корист високог представника или се проглашавала ненадлежним. Тако је функција ОХР-а остала без икакве контроле, а високи представници добили су апсолутну слободу у свом поступању за које нису сносили никакву одговорност.

Бивши декан Правног факултета у Источном Сарајеву Радомир Лукић за “Глас Српске” каже да је група од 26 смијењених функционера поднијела апелацију Европском суду за људска права, али да она није успјела.

– Суд је рекао да смо кажњени по Глави седам Повеље УН-а, која говори о одржавању светског мира, те да смо ми у надлежности Савета безбедности УН-а, јер смо, ако тумачимо доследно, “опасност по светски мир”. Другим речима, Европски суд се огласио ненадлежним – рекао је Лукић.

Он каже да је велики број њих правду тражио и пред домаћим судовима, али да су у већини случајева они стали на становиште да је све законито, правно и да високи представник има таква овлашћења.

– Само у два случаја, једна суткиња и судија су пресудили у моју и корист Миленка Станића, али су Окружни судови у Источном Сарајеву и Бањалуци преиначили пресуде. То су биле у принципу веома лоше срочене одлуке, а да се не лажемо, осим ово двоје судија, све остале судије су се плашиле да донесу другачије одлуке, јер су били под притиском чиновника из ОХР, а неки су ми то послије и сами признали – рекао је Лукић.

Он каже да је постојала идеја да се пред судовима Велике Британије тужи Педи Ешдаун, али да то никада није доведено до краја, те да је помињана и идеја да се туже државе чланице Савјета за спровођење мира.

– То је радила Влада РС и тадашње руководство Српске, али се с тим стало. Због чега? Не знам. Постојала је жеља да се правда тражи пред судовима у Америци, али ја у томе нисам хтио да учествујем, јер сматрам да би било потпуно нечасно и сумануто да мене штити амерички суд на територији моје државе. Испало би да су САД надлежне да суде ту врсту спорова у БиХ и мене то као држављанина РС и БиХ није интересовало – истакао је Лукић.

Он каже да се о овоме треба причати, јер они су своје битке водили сами, без ичије помоћи.

– Не треба то радити због мене, већ због свих нас, да не бисмо дошли у ситуацију да високи представник опет смјењује српске функционере, без обзира да ли се они презивају Додик, Шаровић, Стевандић, Бореновић и тако даље – закључио је Лукић.

Један од оснивача СДС Божидар Вучуревић је такође био смијењен, а за “Глас Српске” каже да је безуспијешно покушавао добити правду пред домаћим судовима.

– Водили су се неки спорови, али безуспијешно. Касније сам и одустао, јер сам видио да нема користи од тога – рекао је Вучуревић.

Поучен искуствима других, бивши начелник Управе за обавјештајно-безбједоносне послове Министарства одбране РС Драгомир Кесеровић није ни хтио да се упушта у судске спорове.

– Неуређена надлежност о овом питању била је јасан показатељ да ће правда бити тешко достижна – рекао је Кесеровић за “Глас Српске”.

Међу смијењенима, између осталих, нашли су се и Драган Калинић, Пантелија Ћургуз, Цвијетин Никић, Слободан Шараба, Саво Крунић, Зоран Ђерић, Војислав Глигић…

Без одговора

Годину дана прије смјене 59 функционера, 7. марта 2003. године, смијењен је и Милован Бјелица, а он у изјави за “Глас Српске” каже да није успијевао пред домаћим судовима, али да је једини који је пред Судом у Стразбуру тужио БиХ као државу потписницу Конвенције о људским правима.

– Мени БиХ није заштитила моја људска права и ја сам их због тога тужио. Међутим, из Суда сам прије четири године добио одговор да је тужба запримљена, али до данас о њој није одлучивано, нити има каквих других информација – рекао је Бјелица.

The post Функционери које је смијенио Педи Ешдаун не вјерују да ће икада дочекати правду appeared first on ФИЛТЕР.

Именовање њемачког дипломате Кристијана Шмита за новог високог представника у БиХ подигло је много буре и додатно усталасало ионако немирно политичко море. Међутим, ОХР као парадржавна институција већ 26 година је предмет опречних ставова. За једне гарант мира, за друге фактор нестабилности и институција протектората над БиХ.

Канцеларија високог представника (ОХР) је ад хок међународна институција одговорна за надгледање спровођења цивилних аспеката мировног споразума којим је окончан рат у БиХ. Функција високог представника је успостављена у складу са Општим оквирним споразумом за мир у БиХ, који се обично назива Дејтонски мировни споразум, договореним у Дејтону и потписаним у Паризу 14. децембра 1995. године.

Према првобитној идеји планирано је да високи представник сарађује са грађанима и институцијама у БиХ те међународном заједницом да би се развила мирна и одржива демократска земља. Међутим, убрзо након завршетка рата до кости је огољена његова права улога. Игноришући Дејтонски споразум, резолуције Савјета безбједности Уједињених нација и сва релевантна правила међународног права, високи представници су својим одлукама почели знатно да мијењају устројство, уређење и правни оквир БиХ, што је изазвало контраефекат и умјесто напретка БиХ је заглавила у прошлости, док успјех сваке реформе спада у ниво научне фантастике.

Иако је институција високог представника настала са жељом да он надгледа и спроводи цивилне аспекте Дејтонског споразума, врло брзо све дипломате на челу ОХР-а, уз свесрдну подршку западних сила, поставиле су се као тумачи цјелокупног споразума.

Одлукама високог представника смјењивани су функционери, одузимане грађанске части, увођене нове институције на нивоу БиХ, све с циљем слабљења ентитета и стварање централистички уређене БиХ, а 26 година послије БиХ је држава у којој је немогуће причати о озбиљним темама, стопа корупције је превисока, судство и систем су подређени одређеним партијама или политичарима. Једноставно, о напретку БиХ на европском путу може се говорити само декларативно, јер БиХ политички, економски или привредно није ни приближно на нивоу најлошијих чланица ЕУ.

Поставља се питање шта су сви високи представници, од Карла Билта до Валентина Инцка, радили у ових 26 година?

Случај “Поплашен”

Захваљујући тзв. бонским овлашћењима високи представници су својом вољом тек оформљену и компликовану демократију БиХ већ у првим њеним годинама почели да касапе и блокирају смјенама, наметањима, судовима и оспоравањима. За једне, то је морало тако да би био спријечен нови сукоб, за друге то је био наставак агресије на српски народ. И, чињеница, високи представници су од 1997. до 2007. смијенили више од 150 функционера у Српској, а већина њих била је на високим позицијама.

Прва и вјероватно најозбиљнија смјена, која је била увод у све што ће се послије дешавати, била је она када је Карлос Вестендорп донио одлуку да са позиције предсједника Републике Српске уклони Николу Поплашена.

Он је за предсједника Српске изабран 12. и 13. септембра 1998, а на дужност је ступио 4. новембра 1998. Предсједнички мандат Николе Поплашена прекинут је 6. марта 1999. самовољном одлуком високог представника, упркос вољи народа на међународно признатим непосредним изборима, а одлука о смјени је спроведена 2. септембра 1999. Прекид његовог мандата био је формално образложен одбијањем да дозволи именовање и повјери мандат кандидату за премијера са већином посланика у тадашњој Скупштини Милораду Додику.

Вестендорпов прави мотив за то драстично кршење легалитета и легитимитета вјероватно је, заправо, било застрашивање прекодринских Срба уочи агресије НАТО-а на СРЈ.

Поплашен се већ на почетку ратних дешавања истакао у подршци тадашњем ректору сарајевског Универзитета Ненаду Кецмановићу, а у предратном Сарајеву препознат је по интелектуалној и организационој подршци Српској демократској странци. Као један од најбољих стручњака у области политичких наука Поплашен је важио за истакнутог интелектуалца на политичкој сцени. Ипак, након смјене од стране високог представника, у политици се појављивао спорадично, све до коначног повлачења.

Он у изјави за “Глас плус” каже да је институција високог представника, иако формирана Дејтонским споразумом, окупаторска и да је њен задатак, између осталог, да на један упакован начин реализује хегемонију западних сила на балканским просторима.

– Друга је ствар је што смо ми као мала земља и малобројан народ били присиљени да то прихватимо, али и поред тога, никада није требало, нити смо смели да показујемо одушевљење. Као што човек кад му се одсече једна нога није одушевљен што му је остала друга – рекао је Поплашен.

Коментаришући именовање Кристијана Шмита за новог високог представника, он каже да је неопходно понашати се рационално и пристојно.

– Треба задржати властито, аутономно стајалиште и понашати се рационално у складу са националним интересом. То, између осталог, значи да га треба пристојно поздравити као туристу који ће ту бити кратко и напустити ове просторе – истиче Поплашен.

Смјене и наметања

Високи представници у БиХ су, према ријечима и правника и политичара, чинили чуда у БиХ, али не она добра. Остаће упамћени као ликови са стране који су на основу бонских овлашћења смјењивали чланове Предсједништва БиХ, предсједнике парламената, министре и званичнике на свим нивоима власти. Највише их је користио Педи Ешдаун, који је од 2002. до 2006. смијенио 59 функционера у Републици Српској, из које и данас често говоре да је оно што су генерално чинили високи представници поразило демократију, за коју се, барем, декларативно залажу готово сви. То понављају они који су на својој кожи осјетили нож међународне демократије, оличене у ликовима шефова ОХР-а, али понављају и власти Српске минимално два пута годишње када своје виђење стања у БиХ и рада ОХР шаље директно у СБ УН.

Високи представници међународне заједнице у БиХ наметнули су до данас око 900 одлука којима су утицали на политичке, друштвене и животне прилике у БиХ. Захваљујући фамозним бонским овлашћењима кројили су БиХ онако како су они хтјели и њихови надређени.

На важној позицији у Српској, почетком новог миленијума, био је и високи некадашњи лидер ПДП-а Младен Иванић. Од јануара 2001. до 17. јануара 2003. године налазио се на мјесту премијера Републике, а за “Глас Српске” истиче да је од свих високих представника у најгорем сјећању остао Педи Ешдаун.

– Заиста је показивао неку врсту силе и то је типични примјер човјека који у својој земљи није могао бити озбиљан политичар, а онда је добио неограничену власт у БиХ, гдје је урадио чуда. Највећи дио неповјерења у међународну заједницу, посебно у Српској, постоји због њега, његовог понашања, осионости, смјена без икаквих аргумената, наметања закона и сличних ствари. Послије њега били су далеко умјеренији, мање посезали за бонским овлашћењима и били не тако значајне политичке фигуре – истакао је Иванић.

Каже и да му је криво што 2005, када је практично била донесена одлука о укидању Канцеларије високог представника, то није и завршено.

– Десили су се избори у којима су се појавили Харис Силајџић са тезом о БиХ без ентитета и Милорад Додик са тезом о референдуму о независности Републике Српске. То је продужило живот ОХР-а и не видим у кратком року услове да буде угашен. Као што би било добро да постоји консензус када се именују, тако мора да се све посложи и када се буде гасио. Биће то веома тешко угасити због дугорочних интереса међународних институција које се преко БиХ међусобно препуцавању – сматра Иванић.

Говорећи о бонским овлашћењима, ријечима које су се често чуле и раније, али и ових дана, наглашава да је против њих.

– Као прво, бонска овлашћења, сама по себи, нису потпуно легална и веома је контроверзно било и њихово увођење, а посезање за њима, сада након више од 25 година од Дејтонског споразума, било би катастрофално. То би била порука БиХ да нема перспективу, што је, генерално, погрешно. Може имати перспективу само на бази Дејтона и компромиса три представника три народа – истакао је Иванић.

Сматра да у скоријем периоду неће бити промјена када је ријеч о ОХР-у, али ни када су у питању извјештаји о раду и стању у БиХ које припрема високи представник.

– Не видим проблем да се извјештаји доставе заинтересованим странама, али то не би нешто драматично промијенило ствари. Извјештаји високог представника ће у суштини зависити од дешавања у Савјету за спровођења мира. Да га савјетујем, рекао бих да те извјештаје доставља свима. И Српској и ФБиХ и Србији и Хрватској, али реално знам да ће он доминантно водити рачуна о томе шта мисле чланице ПИК-а које га и постављају и од којих он зависи и политички и финансијски – закључује Иванић.

Уставно-правна улога ОХР

Професор уставног права Синиша Каран каже за “Глас Српске” да високи представник, односно његова канцеларија, дјелује као посебан апарат широких и непрецизно дефинисаних овлашћења, а при томе не сноси никакву правну одговорност.

– Стога се може рећи да он на овај начин постаје једна посебна, суверена институција у БиХ, а не институција међународне заједнице, која је дужна да у БиХ олакша примјену цивилног дијела Општег оквирног споразума за мир. Генерално посматрајући, а имајући у виду институције основане законима високог представника, али и његову улогу у реформама које су спровеле домаће власти и начин на који је ту улогу вршио, може се закључити да су акта ове институције највише допринијела ситуацији у којој Уставом БиХ установљен правни систем у стварности представља нешто сасвим друго и да је држава установљена Уставом БиХ имагинарна, посебно у сегменту њене суверености, док је њена стварност још у форми полупротектората, уз потпуну неизвјесност у погледу окончања тог и таквог статуса – рекао је Каран.

Он истиче да су бонска овлашћења високом представнику омогућила да он, посебно у времену примјене Устава БиХ, постане најважнији законодавац обликујући њено државно уређења.

– Доношењем нових и измјенама постојећих закона високи представник је битно мијењао уставом утврђене принципе подјеле надлежности. Преносом овлашћења са ентитета на институције БиХ, ентитети су све више губили своје изворне компетенције у корист институција БиХ – истакао је Каран.

Како су акта високог представника инкорпорирана у правни поред БиХ, поставља се питање односа тих аката са Уставом БиХ након одласка високог представника из БиХ.

– Уставни суд БиХ, као орган који одлучује о сагласности општих аката са Уставом, приликом оцјене уставности неких од закона које је донио високи представник, није имао јединствен став, тачније, мишљења судија су била супротстављена и различита, политички детерминисана и потпуно недосљедан у властитој пракси. Уставно-правна анализа коришћења бонских овлашћења високог представника у БиХ, осим што указује на његов утицај у обликовању државног уређења, указује и на чињеницу да је БиХ са високим представником постала држава са изразито ограниченим суверенитетом и специфичним обликом међународног старатељства, истовремено кршећи људска права грађана БиХ – истакао је Каран.

Према његовом мишљењу, дјелујући као уставотворна и законодавна власт високи представник је вршио ревизију Устава БиХ, пореметивши Уставом утврђену и јасно одређену равнотежу између ентитета и БиХ, с циљем јачања тенденција за централизацијом и унитаризацијом.

– Одбрана и заштита Уставом успостављених институционалних односа, уставног статуса БиХ и ентитета, степен њихове самосталности, државности и суверенитета и подразумијева енергично и континуирано анализирање уставно-правних ефеката пренесених надлежности и дјеловања високог представника. У овоме смислу захтјеви за оцјену уставности и законитости и враћање пренесених надлежности на ентитете имају свој пуни уставно-правни и политички основ – тврди Каран.

Бонска овлашћења

На бонском засједању ПИК-а у децембру 1997. године донесени су закључци који се тичу високог представника, познатији као бонска овлашћења. Њих је високи представник користио да доноси амандмане на Уставе Републике Српске и ФБиХ, доноси законе и њихове измјене и допуне, смјењује изабране функционере и државне службенике и забрањује им учешће на изборима, одузима грађанска права и лична документа без права на жалбу. Као своја акта доносио је одлуке за које је наређивао да буду објављене у службеним гласилима.

Високи представници у БиХ

КарлБилт – (1995 – 1997) Шведска

КарлосВестендорп – (1997 – 1999) Шпанија

ВолфгангПетрич – (1999 – 2002) Аустрија

ПедиЕшдаун – (2002 – 2006) Уједињено Краљевство

КристијанШварц–Шилинг – (2006 – 2007) Њемачка

МирославЛајчак – (2007 – 2009) Словачка

Валентин Инцко – (2009 – 2021) Аустрија

The post Шта су високи представници радили од Дејтона до данас: Године изгубљене у правном насиљу appeared first on ФИЛТЕР.

Потпуним извитоперењем намјера и слова Анекса 10 Дејтонског мировног споразума, ОХР је постао инструмент којим одређени чланови међународне заједнице спроводе владавину над БиХ, а све одлуке у погледу именовања и улоге високог представника узурпиране су и одузете странама потписницама Анекса 10, наведено је у четвртом поглављу 25. извјештаја Владе Републике Српске Савјету безбједности Уједињених нација.

У овом дијелу извјештаја наводи се да је тајан процес именовања новог високог представника супротан међународном правном инструменту којим је он успостављен.

Наводи се да сагласност страна у погледу улоге и именовања високог представника сада неке чланице међународне заједнице сматрају нерелевантним у тој мјери да се у процесу именовања стране потписнице Анекса 10 чак ни не консултују.

У документу се наводи да “стране које себе сматрају матичним старатељима БиХ не могу дјеци БиХ чак ни да дозволе да имају било какав глас у дефинисању подесне гувернанте, нити да знају како се уопште бира”.

Влада указује и на то да супротно Дејтонском мировном споразуму високи представник наставља да присваја легално апсурдна диктаторска овлашћења и одлукама доноси законе, поништава одлуке Уставног суда и смјењује изабране званичнике.

У тексту се упозорава да је недавно запријетио да ће поново посегнути, незаконито, за такозваним “бонским овлашћењима”.

– Високи представник је институција коју су стране потписнице Анекса 10 Дејтонског мировног споразума, међу којима и Република Српска, овластиле да дјелује као координатор међународних активности у погледу цивилних аспеката Дејтонског споразума и помаже странама у њиховим напорима – појашњава се у документу.

Наводи се да мандат високог представника не укључује никакво овлашћење, ни изричито, ни конклудентно, да доноси одлуке које су обавезујуће по владе и грађане БиХ.

У четвртом поглављу извјештаја указује се на ставове Метјуа Периша, стручњака за међународне односе и бившег правника у ОХР-у, који је навео да су функције високог представника “ограничене на координацију рада других међународних организација, те праћење и подстицање домаћих званичника да испуне своје дејтонске обавезе”.

Текст подсјећа и на изјаве бившег британског амбасадора у БиХ Чарлса Крофорда, који је помогао у креирању “бонских овлашћења”, а који је написао да “бонска овлашћења немају никакав стваран правни основ”, те да су се “изродила у међународно политичко блефирање у игри моћи, коју су високи представници узастопно умотавали у правнички језик да би цијела ствар изгледала импозантно и неизбјежно”.

У извјештају се напомиње да је повратак бивше диктаторске праксе високог представника немогућ зато што је данас раширено схватање, и у БиХ и изван ње, да су таква овлашћења незаконита, нелегитимна и контрапродуктивна.

С обзиром на то да све више посматрача и званичника отворено потврђује да Анекс 10 не даје никакав правни основ за бонска овлашћења, у извјештају Владе се напомиње да високи представник сада тврди да овлашћења црпи не само из Анекса 10, него и из резолуција Уједињених нација.

– Његову тврдњу у том погледу никада не би подржале све чланице Савјета безбједности УН, а, у ствари, Савјет безбједности УН никад није ни покушао да овлашћењима високог представника из Анекса 10 дода нека нова, нити да му делегира диктаторска овлашћења – наведено је у извјештају.

Влада је у извјештају указала на то да је утицај ОХР-а био најгори у периоду када је ОХР помоћу бонских овлашћења управљао БиХ властодржачки, чиме је политичке институције БиХ учинио немоћним и беспредметним.

У тексту се наглашава да су непромишљене одлуке и злоупотреба овлашћења подметнута БиХ у том периоду – примарни извори данашњих проблема у БиХ.

– На примјер, ЕУ је с правом нагласила потребу за широм реформом дисфункционалног правосуђа БиХ, а то правосуђе је готово у цијелости производ ранијих противправних и непромишљених одлука високог представника. Чак и када не користи присвојена диктаторска овлашћења, високи представник остаје највећа препрека напретку у БиХ – истиче се у документу.

Као примјер се наводи питање државне имовине, које је данас извор великог раздора у БиХ, а које би било ријешено прије неколико година да високи представник није потопио пресудан споразум о том питању до ког су дошле најутицајније домаће политичке странке.

– Када високи представник саботира компромисна рјешења до којих дођу лидери у БиХ, тиме не само да се блокира рјешење конкретног питања, већ и додатно отежава постизање компромиса у политички подијељеној БиХ – додаје се у документу.

У извјештају Савјету безбједности, Влада је подсјетила да је почетком ове године високи представник Валентин Инцко послао ултимативно писмо у којем захтијева да Народна скупштина Српске повуче три признања која је 2016. године додијелила бројним појединцима и организацијама поводом обиљежавања 25. годишњице Народне скупштине.

У тексту се посебно указује на став Инцка да ће повлачење признања “скинути колективну одговорност са српског народа” и уклонити “колективну кривицу”.

– Инцково приписивање кривице недужним Србима, чак и српској дјеци, за злочине које су током рата починили појединци велика је увреда и супротност европским вриједностима. Колективна кривица једног народа је отрован, фашистички и фанатизован концепт који је деструктиван по национално помирење и склад – наглашено је у извјештају.

У фебруару 2021. године високи представник Инцко поновио је своју ранију изјаву да ће покушати да наметне закон којим се инкриминише изражавање одређених мишљења о ратној историји БиХ.

У извјештају се напомиње да је могућност доношења такве одлуке напад на демократско уставно уређење БиХ и неоправдана пријетња по помирење, слободно истраживање историје и слободу изражавања.

За Владу Српске, цензорски закон којим се забрањује дебата о квалификацији злочина у Сребреници, представљао би повреду права грађана на слободу изражавања, које је заштићено Уставом БиХ и Европском конвенцијом о заштити људских права.

– Такав закон био би директно несагласан са одлукама Европског суда за људска права којима се штити право на слободу изражавања. Република Српска и њени лидери снажно подржавају истрагу свих ратних злочина и привођење свих ратних злочинаца правди, без обзира на националност и починилаца и жртава – наводи се у документу.

Иако су Срби у БиХ и њихови политички представници готово једногласни у томе да ОХР мора бити затворен, у извјештају се наводи да деструктивну улогу високог представника у БиХ не увиђају само они.

Наглашено је и да је предсједник највеће хрватске странке у БиХ Драган Човић у јануару 2021. године позвао на затварање ОХР-а.

– За надати је се да ће чланицама Савјета безбједности постати очигледно да, иако извјештаји о кретањима у БиХ могу бити корисни, то је функција која не захтијева дипломату на нивоу амбасадора, 89 запослених уз све њихове трошкове, а засигурно не оправдава даље присуство фигуре чија је улога у тој мјери раздорна – закључује се у четвртом поглављу извјештаја Савјету безбједности.

The post Извјештај Владе Савјету безбједности: Континуирани проблеми које изазива ОХР appeared first on ФИЛТЕР.

Сједница Управног одбора Савјета за имплементацију мира, на којој је требало да се разговара о имену будућег високог представника у БиХ, требало је да буде одржана 16. марта, али је због недостатка сагласности међу међународним партнерима, али и усљед новонастале ситуације унутар БиХ, она отказана, сазнаје “Глас Српске”.

Како нам је рекао добро обавјештен извор близак међународним структурама у Сарајеву, након што је Народна скупштина РС усвојила Информацију о примјени Анекса 10. Дејтонског споразума и десет закључака у вези са радом високог представника и чврстог става који је заузео руски амбасадор у БиХ Игор Калабухов, разговори о имену насљедника Валентина Инцка су пролонгирани док не буде постигнута сагласност свих фактора.

Да је кандидатура Кристијана Шмита и Џозефа Инграма на дугом штапу и да је дошло до промјене курса, видљиво је посљедњих дана јер се о новом високом представнику све мање говори, а о томе је причао и предсједавајући и српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик. Он је рекао да је, упркос разним негодовањима опозиције у Српској, посљедње закључке НСРС о одласку ОХР-а из БиХ било важно усвојити.

– Послије њих нигдје нема приче о томе да долази нови високи представник, јер се изучава шта значе закључци Народне скупштине, и ја то знам. Дакле, веома је било смислено и храбро у протеклом времену доносити закључке у вези са позицијом међународне заједнице и високог представника у контексту Дејтонског споразума. То је било неопходно, јер ћемо сигурно једног дана морати да пишемо биланс у коме ћемо се позивати на поменуте закључке које нису хтјели да уваже – објаснио је Додик.

Извор “Гласа Српске” потврдио је да је дошло до застоја, јер су земље из којих долазе кандидати, а нарочито Њемачка, одлучиле да, ипак, буде уважен став свих фактора и да њихов кандидат буде именован уз поштовање свих процедура.

– Ниједна држава неће да предложи кандидата који би био оспорен од било кога и сви су сагласни да је потребно пронаћи рјешење које ће бити свима прихватљиво. У том смислу постоји жеља да буде испоштован и став Русије, која је важан фактор у цијелој причи, али и став РС који је недвосмислено представљен кроз закључке Народне скупштине – рекао је извор.

Члан Института за друштвено-политичка истраживања из Мостара Милан Ситарски каже да је могуће да су закључци НСРС имали утицаја и да је то индикатор да међународни актери желе да испоштују консензус домаћих партнера. Ипак, он напомиње да не треба заборавити да не постоји ни консензус унутар самог ПИК-а.

– Кристијана Шмита су поједини међународни, али и овдашњи домаћи кругови означили као кандидата руско-њемачке коалиције. Чак је било говора да је он био замишљен као рјешење бивше америчке администрације, а да је након избора у САД дошло до застоја. Дакле, у међународним круговима постоје спорови и нема консензуса – рекао је Ситарски.

Он додаје да је потребно видјети и другу страну медаље, а то је да свако блокирање именовања Шмита подразумијева останак Валентина Инцка.

Став Русије

Члан Предсједништва БиХ Жељко Комшић примио је јуче у наступну посјету новоименованог амбасадора Русије у БиХ Игора Калабухова који је том приликом поновио став његове државе о потреби затварања ОХР-а. Калабухов је у разговору са Комшићем поновио раније изречен став да је Русија принципијелно на стајалишту да је ОХР неопходно затворити без обзира на персонална рјешења.

The post Именовање Шмита на чекању appeared first on ФИЛТЕР.

Представнике канадске владе упознао сам са чињеницом да у БиХ не постоји консензус у вези са даљим постојањем ОХР-а. То није мој лични став, него чињенице које су такве какве јесу и оне се очигледно не допадају појединцима и организацијама који су у прошлости навикли да се спољна политика БиХ креира само у интересу једног народа.

Рекао је ово за “Глас Српске” амбасадор БиХ у Канади Марко Милисав коментаришући најновије нападе представника бошњачке дијаспоре на њега. Наиме, организација Институт за истраживање геноцида из Канаде писала је члановима Предсједништва БиХ и министарки иностраних послова због наводног “антибосанског и антиуставног дјеловања амбасадора Милисава”, захтијевајући од њих да против амбасадора покрену дисциплински поступак.

За ову организацију, познату по заступању идеје о унитарној БиХ и ставовима сличним Странци демократске акције (СДА), спорно је то што је амбасадор Милисав на састанку са представницима владе Канаде рекао да не постоји консензус свих страна у вези са опстанком ОХР-а, поводом најаве да ће Канада предложити Џозефа Инграма као свог кандидата на ову функцију, а у писму су подсјетили и на чињеницу да 11. јула прошле године на 25. годишњицу злочина у Сребреници на амбасади у Канади заставе нису биле спуштене на пола копља.

– Заиста не видим ништа спорно у изјавама и ставовима које сам пренио канадској страни на поменутом састанку и у потпуности стојим иза њих. На састанку је речено да у БиХ не постоји консензус у вези са питањем потребе даљег постојања ОХР-а и то је неоспорна чињеница јер је неспорно да не постоји сагласност у вези са овим питањем. Друга изјава је да је преовлађујући став политичких представника два конститутивна народа да је вријеме да се канцеларија високог представника затвори, те да БиХ, са своја два ентитета и три конститутивна народа, преузме одговорност за властиту будућност и развој – истакао је Милисав.

Он додаје да је парадоксално то што његови ставови промовишу и иду у прилог самосталности, независности и суверености БиХ, као и њеном европском путу, односно све оно за шта се наводно залажу они који га нападају и критикују.

– Ово није први пут да сам на мети критика, па и пријетњи и увреда екстремистичких организација и појединаца, али то доживљавам као дио посла и одговорности позиције коју сам добио повјерење да обављам. Овакво понашање ове и сличних организација ствара лошу слику о БиХ у Канади и свијету и дјелује ка продубљивању неповјерења и разградњи БиХ. Што прије сви схвате да ставове и интересе једног народа није могуће наметати осталима и представљати као ставове цијеле БиХ, прије ћемо доћи до договора и консензуса и окренути се приоритетно економским темама и економској дипломатији у најбољем интересу свих грађана, како РС, тако и ФБиХ – закључио је Милисав.

The post Амбасадор БиХ у Канади на удару: Став једног народа није став цијеле БиХ appeared first on ФИЛТЕР.

Страховлада великих западних сила преломљена кроз њихове амбасаде и амбасадоре, те високог представника почела је неповратно да се топи и распада. Политичка већина у Народној скупштини Републике Српске исказала је став огромне већине држављана Српске и сада следи борба у којој та већина не сме да поклекне, јер ће у том случају изгубити легитимитет и веродостојност.

Рекао је ово у интервјуу за “Глас Српске” професор Правног факултета у Источном Сарајеву Радомир Лукић говорећи о значају одлука Народне скупштине РС о питању останка високог представника у БиХ, али и о будућности те институције.

– Став изабраних народних представника увек се чује и само изражавање става изазива и постиже одговарајући ефекат. У сваком случају, далеко већи него што је ћутање и ропско роптање без наде да до промене може доћи или с надом да ће нека туђа рука све то решити. Добро је да је народ РС кроз став већине својих представника у највишем државном органу рекао шта мисли о диктатури и страховлади високог представника, који сам себи додељује овлашћења која му ни по једном правном акту не припадају – истакао је Лукић.

Мислите ли да ће Бошњаци некада промијенити став о питању присуства високог представника и због чега они данас чврсто стоје на позицији да је његов одлазак неприхватљив?

ЛУКИЋ: Уверен сам да Бошњаци неће никада променити такав став. Високи представник им даје неку лажну представу да су они у политичком смислу супстанца БиХ, основни услов и смисао њеног постојања. Високи представници су то чинили подржавајући погубну тежњу ка денационализацији Срба, ка централизацији и унитаризацији БиХ, ка уставном реструктурисању БиХ без федералних јединица, ка стварању јединства на темељима калајевштине и слично. Наравно да ће они због тога грчевито тражити останак и опстанак високог представника, јер би без тога и тек тада разумели где су, ко су и шта су. А реалност је далеко, далеко другачија од такве лажне самопредставе, коју потхрањују западне силе и високи представник.

ГЛАС: Да ли је могућа и извјесна будућност БиХ као функционалне државе док год постоји ОХР?

ЛУКИЋ: БиХ са високим представником, са самозваним Савјетом за имплементацију мира (ПИК) и његовим Управним одбором није суверена и самостална држава. Са ситуацијом где државе чланице ПИК-а управљају БиХ и остварују њена права, са диктатором и тиранином у лику високог представника, са животом под декретима таквог диктатора које он назива уставом и законима, БиХ је у колонијалном или статусу кондоминијума – државе под заједничком управом других држава самозваних чланица самозваног ПИК-а. Да на ваше питање одговорим контрапитањем: Да ли је то суверена  држава? Да ли ту постоји сувереност конститутивних народа? Ако није држава и ако нема суверенитета народа, онда не може да буде ни говора о функционалној држави.

Могу ли се у наредном периоду очекивати агресивнији притисци међународне заједнице на РС у погледу уставних промјена? Или су, ипак, западне силе свјесне да наметнута рјешења и измјене унутар БиХ могу изазвати нестабилност?

ЛУКИЋ: Моја досадашња искуства у сарадњи са западним дипломатама и војницима нису позитивна. Они не пристају на отворен разговор политички пунолетних и равноправних страна. Они траже само беспоговорно слушање. За њих су ставови РС извор нестабилности, а не политика коју води СДА када у свој програм стави за циљ БиХ без ентитета. Једном речју, очекујем даље непромишљене потезе Запада и даље неутемељене притиске разних врста на РС и њене политичке лидере. Но, ми морамо да мислимо својом главом и да не поверујемо у њихове фантазмагорије, искривљене и лажне оцене и осуде. Само тако ћемо очувати наш српски идентитет, самопоштовање, егзистенцију и Републику Српску.

Колико је важна подршка Русије и њен принципијелни став да ОХР треба да оде без обзира на персонална рјешења?

ЛУКИЋ: Став Русије је веома значајан. Он је објективан и непристрастан и зато више вреди. То што преломљен кроз оптику западног политичког мишљења, те ставова Хрвата и Бошњака задобија изглед пристрасности у корист Срба, као и неког облика борбе Русије против Запада, не мења много на ствари. Морамо да ценимо такав став Русије. Не заборавимо да је Русија стална чланица Савета безбедности и да као таква има посебан положај приликом одлучивања у њему.

The post Радомир Лукић: ОХР даје лажну наду бошњачким странкама appeared first on ФИЛТЕР.