Патрик Барио, члан Међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године, рекао је да је спомен страдалим православцима без крста на Казанима у Сарајеву нови шамар хришћанству у БиХ, али и у цијелој Европи.

Барио је истакао да није изненађен што се на обиљежју српског стратишта – јаме Казани у Сарајеву неће наћи пригодан текст, гдје ће јасно писати да су ту Срби били жртве, а џелати њихове комшије муслимани.

“Да на монументу барам пише из кога народа су убице, а ко су биле жртве, тада би можда могла да стоји порука назови Сарајлија: “Заувијек ћемо се са тугом и поштовањем сјећати наших убијених суграђана”. Овако споменик не може да служи на част Бошњацима који га подижу због саосјећања са некадашњим комшијама којих више нема”, оцијенио је Барио за “Вечерње новости”.

Он истиче да циљ овог споменика свакако није сјећање на Србе.

“Да јесте, имена жртава би била на ћирилици и на споменику би стајао и вјерски симбол због којих су ти људи извођени из својих кућа и бацани у јаму”, наглашава Барио.

Он напомиње да су само до прије неку годину нападане српске цркве у Сарајеву и скрнављени споменици, те да никада није дозвољено, чак ни у некадашњој Добровољачкој улици, да се постави табла на којој би писало да се ту маја 1992. године десио злочни на припадницима ЈНА који су се мирно, према договору, повлачили из града.

“Сарајево неће да се зна истина”, рекао је Барио.

Он је истакао да је стратегија исламиста у БиХ била, а и сада је, да се елиминишу хришћани и створи нека врста калифата.

“Према свему што сам видио током ратних сукоба на територији бивше СФРЈ, а доцније прочитао, исламизација Европе је почела у Сарајеву. Муслиманска браћа, уз подршку Американаца нису жалили ни новац ни људе да се то оствари”, рекао је Барио.

Барио је нагласио да је баш свима и на Балкану и у свијету очигледно да је Република Српска једино безбједно мјесто за српски народ у БиХ и да само изворни Дејтонски споразум гарантује Србима да неће прегласани и да се неће занемарити њихов интерес.

“Све што је написано у Дејтону треба да се врати Републици Српској, укључујући и дипломатију, војску и полицију. Ријеч независност коју српски политичари у Републици Српској употребљавају је контрапродуктивна и пружа алиби исламистима за њихове акције”, сматра Барио.

Осврнувши се на самопроглашено Косово, Барио је поручио да се не смије дозволити да иједна земља више призна ту лажну државу.

Француски пуковник Патрик Барио, који је и угледни медицински стручњак, двије године је радио са групом стручњака окупљених око израелског историчара Рафаела Израелија на истраживању судбине Срба у граду на Миљацки.

У априлу је на српском и енглеском језику објављена обимна студија на око 2.400 страна о догађањима у Сарајеву током посљедњег рата у којој се оптужује СДА и Алија Изетбеговић за “планирање сукоба и истребљење хришћана са територије која је била под његовом контролом”. 

The post Барио: Спомен без крста на Казанима – нови шамар хришћанству appeared first on ФИЛТЕР.

Независна међународна комисија за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995. године утврдила је да постоји неколико примјера који указују на то да су лица која су умрла прије или послије догађаја у Сребреници из јула 1995. године и у другим контекстима сахрањена заједно у истој масовној гробници.

Такав примјер су гробнице “Бљечева 1” са тијелима из ратних догађаја из 1992. године и “Залазје 1” у којем су се поред муслиманских жртава из 1995. године налазиле и српске жртве из 1992. године, наводи се у извјештају Комисије.

Неколико секундарних гробница, као што су оне на Чанчарском путу или у Зеленом Јадру, садрже дијелове тијела који су директно повезани са површинским остацима из Побуђа код Братунца или из подручја Баљковице, што указује на то да они нису били пресељени из примарних гробница, већ да су те особе највјероватније страдале током пробоја.

Комисија је указала на чињеницу да неки посмртни остаци имају јединствене ДНК профиле који уопште нису у вези са несталим особама из Сребренице. Са друге стране, посмртни остаци готово 1.000 жртава са листе несталих из Сребренице никада нису пронађени.

– Све ово отвара многа питања у вези са бројем погубљених људи у масовним стријељањима, бројем погинулих у борбама и бројем умрлих у другим контекстима у љето 1995. године и прије тог времена – наводи се у Извјештају.

Једна од важних категорија жртава из догађаја у Сребреници током јула 1995. године повезана је са низом засједа и оружаних борби током војног пробоја муслимана.

Више од 10.000 људи било је у колони која се састојала дијелом од чланова активног и резервног састава 28. дивизије такозване Армије Републике БиХ који су напустили Сребреницу и намјеравали да стигну до Тузле.

Многобројни документи описују дјеловање снага Војске Републике Српске које су покушале да спријече муслиманске оружане снаге да стигну до Тузле.

У неким документима наводе се губици ВРС уз многе исказе очевидаца о ефектима гранатирања колоне и посљедичној смрти припадника 28. дивизије током пробоја.

Комисија наводи и да да суштински одговор на питање колико је људи убијено током борбе још није познат.

Постоји неколико форензичких индикација о везама између смрти тих људи и површинских налаза случајева који су касније откривени на истом подручју.

Значајан је број појединаца који су нестали “у шуми” на мјестима кроз која су пролазиле трупе муслимана /Буљим, Бокчин Поток, Кравица, Мратинци, Каменица, Удрч, Снагово, Баљковица и друга, што укључује и подручја заиста “у шуми”/.

– Не мора нужно да значи да је мјесто нестанка уједно и мјесто на којем је особа страдала, међутим податак да је 3.000 људи нестало у близини борбених линија подстакао нас је да спроведемо просторне анализе, почев од једноставног мапирања откривених површинских случајева као основе, а затим додавањем још једног слоја географски реконструисане руте, односно тока пробоја 28. дивизије – наводи се у извјештају.

Ово пружа просторни образац који показује да је већина површинских налаза откривена у директној линији пробоја или у његовој близини.

Информације о узроку смрти у патолошким извештајима донекле су ограничене због распаднутости меких ткива прије обдукције, па стога нису увијек биле корисне у покушајима да се направи разлика између борбеног и неборбеног статуса страдалих као и да се разабере начин или посебне околности страдања, чак и када постоје докази о повредама задобијем од ватреног оружја.

У Извјештају се наводи да није неразумно претпоставити да присуство гелера или експлозивних повреда указује на то да је одређен број појединаца погинуо у борби.

Анализа узрока смрти наведена у бази података која је 2015. године настала у склопу Идентификацијског пројекта “Подриње”, а садржи евиденцију 5.450 идентификованих појединаца, показала је да је у 301 случају рана од експлозивног оружја наведена као могући узрок смрти.

Највећа концентрација особа са експлозивним ранама утврђена је у секундарним гробницама дуж пута ка Чанчарима од зворничке Каменице до Чанчара 122, у Липљу 29 појединаца.

Те гробнице, заједно са локалитетима са површинским остацима 57 појединаца, прате просторни образац линије пробоја и зона борбених дејстава, што сугерише да су ти појединци погинули у борбеној ситуацији.

Анализа стања очуваности и комплетности скелетних остатака у секундарним гробницама показала је да неке секундарне гробнице имају необично висок ниво тјелесне дезартикулације и разбацаности дијелова тијела.

Будући да су све гробнице имале сличне особине и начин настајања локација и вријеме настанка, употреба тешке механизације за копање, пљачкање и премјештање тела, сличне археолошке методе ископавања очекиван је и уједначен ниво фрагментације тијела.

Ниво фрагментације тјелесних остатака изражен као квантитативни однос између комплетних или скоро комплетних тијела и неповезаних дијелова тијела показао је да постоје значајне разлике међу гробницама.

Упадљиво је да се помијешане кости на локацијама са највећом фрагментацијом и разбацаношћу остатака налазе углавном у Липљу, Чанчарима и Зеленом Јадру. Баш у тим гробницама могле су се наћи особе које су погинуле у борбеним дејствима од тешког наоружања.

Степен дезартикулације у овим гробницама не одговара типичној дезартикулацији насталој усљед машинског премјештања остатака у секундарне гробнице, закључује се у извјештају Комисије.

Извјештај Независне међународне комисијње за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995. године ове седмице јавно је објављен на сајту Комисије и Републичкиог центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.

The post Комисија: Умрли прије или послије догађаја у Сребреници сахрањени заједно у истој масовној гробници appeared first on ФИЛТЕР.

У стварање паравојних јединица и њиховог наоружавања СДА је кренула још 1990. године, два дана након што је Уставна комисија тадашње СР БиХ усвојила амандмане којим се искључују све активности које имају за циљ угрожавање територијалног интегритета СФРЈ, пише у Извјештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године.

– Уставна комисија СРБиХ усвојила је 31. јула 1990. амандмане 59–80 на Устав СРБиХ, који су у својој цјелини представљали важну уставну реформу у правном оквиру СФРЈ. Тачка седам Амандмана 69 изричито је искључила `све активности које имају за циљ угрожавање територијалног интегритета СФРЈ`. Ова одредба била је у сагласности са Уставом СФРЈ – наведено је у Извјештају, чије дијелове преноси Срна.

Према бошњачким изворима, становништво босанских Муслимана у градовима долине Дрине почело је са набавком оружја и стварањем паравојних оружаних јединица већ 1990. године, а прва паравојна јединица СДА формирана је 2. августа 1990. у малом граду Устиколина у долини ријеке Дрине у источној Босни, наведено је у Извјештају, чије дијелове преноси Срна.

У исто вријеме оформиле су се и нелегалне муслиманске оружане јединице у Зворнику, Бијељини, Братунцу, Сребреници и Власеници.

Средином марта 1991. године, Главни одбор СДА упутио је директиву локалним ћелијама странке у свим општинама, наређујући им да започну процес стварања војних јединица под заједничким називом “Патриотска лига”, тако да се 31. март 1991. сматра формалним датумом стварања “Патриотске лиге”, јер се тог дана у сарајевском кварту Соукбунар одржао први тајни састанак организације.

СДА је 10. јуна 1991. године одржала Конгрес Муслимана у Сарајеву, ком је присуствовало скоро 400 делегата из цијеле СФРЈ, а Конгрес је основало “Вијеће за националну заштиту муслиманског народа”, а који је усвојио Резолуцију 84, којом се Муслимани у БиХ позивају да створе властиту војску и започну припреме за рат.

Као начелник логистичког центра АРБиХ, а потом и министар одбране БиХ Хасан Ченгић изјавио је да је одлучено да се кроз структуру СДА формира “Патриотска лига”, јер је то била једина странка на коју су се могли ослонити.

– Главна идеја била је једноставна – требало би да имамо војну организацију која би, у случају озбиљног војног напада, постала окосница укупне националне и патриотске мобилизације – рекао је Ченгић.

Политичко крило “Патриотске лиге” чинили су истакнути функционери СДА – предсједник странке Алија Изетбеговић, који је био главни организатор и идејни вођа ове паравојне формације, те Омер Бехмен, Русмир Махмутћехајић и Насих Рашидагић.

Изетбеговић је лично водио процес формирања “Патриотске лиге”, уз подршку хрватског предсједника Фрање Туђмана.

У војном крилу “Патриотске лиге” учествовали су бивши официри ЈНА муслиманске националности који су је напустили – потпуковник Мехо Каришник, мајор Сефер Халиловић који је био њен командант, мајор Вахид Каравелић, потпуковник Сулејман Врањ, потпуковник Неџад Ајнаџић, капетан корвете Мустафа Хајрулаховић, звани Талијан.

Штаб сарајевске “Патриотске лиге” био је састављен искључиво од челника општинских организација СДА.

Из Пала то су били Шериф Бечић, Мунир Радача и Кемо Хрвоје, из Старог Града Мехмед Скака и Фарис Фочо, из општине Центар Мирсад Трнка и Амир Оруч, из Новог Сарајева Ахмед Исаковић, из Илиџе Саид Мемић, из Хаџића Мустафа Делиловић и Мурис Ибрица, из Вогошће Харис Трнка, а шеф штаба сарајевске “Патриотске лиге” био је Нихад Халилбеговић, предсједник сарајевске СДА и блиски сарадник Изетбеговића.

СДА је створила неуставне паравојне оружане снаге када је СР БиХ још била конститутивна република СФРЈ, а једине легалне војне формације на територији РБиХ биле су ЈНА и ТО, тако да је одлука о стварању “Патриотске лиге”, која је дјеловала у тајности, представљала велики корак ка растављању правног система СР БиХ.

СДА је послала своје чланове на војну обуку у Хрватску, а њу је организовало Министарство унутрашњих послова Хрватске.

Почетком септембра 1991. године “Патриотска лига” је започела организовање свог особља и батаљона на општинском нивоу и кренула у процес прикривене мобилизације, а Изетбеговић је лично водио процес стварања муслиманских паравојних формација.

Почетком 1992. године, “Патриотска лига” је била организација са Главним штабом, девет регионалних штабова, 102 општинска штаба и бројним теренским јединицама, регионална сједишта формирана су у Бихаћу, Приједору, Ливну, Добоју, Тузли, Зеници, Сарајеву, Горажду и Мостару.

Њихова величина кретала се од вода до бригаде, док је укупна снага “Патриотске лиге” достигла 120.000 људи.

Прве стратешки важне испоруке оружја почеле су 20. јуна 1991. године, када је Бугарска упутила пошиљку од 5.000 аутоматских пушака, противтенковског оружја и муниције у вриједности од 4,3 милиона долара у Хрватску и Босну преко бугарске државне компаније “Кинтекс”.

Министар унутрашњих послова РБиХ Алија Делимустафић тајно је измјештао МУП-ова складишта оружја и муниције из подручја у којима доминирају Срби у она гдје доминирају Муслимани.

Према ријечима делегата СДА у Парламенту РБиХ Ибрана Мустафића, јединице “Патриотске лиге” у Сребреници у априлу 1992. године имале су око 2.000 аутоматских пушака, минобацача и противавионских топова 30 милиметара.

Изетбеговић је 2. децембра 1991. године одржао састанак са Сефером Халиловићем и његовим официрима у Храсници, када је одобрио Халиловићев план да се спроведе прикривена мобилизација и мобилише 250.000 мушкараца.

Истовремено са стварањем “Патриотске лиге”, створена је још једна мрежа паравојних организација босанских Муслимана која је била позната под називом “Зелене беретке”.

Коначни извјештај експерата Комисије УН описује “Зелене беретке” као “јединице које могу имати различита имена, али се обично идентификују као `Зелене беретке`”, те да се чинило да су добро наоружане као и да су “биле активне у најмање 17 округа широм БиХ”.

Почетком рата, у априлу 1992. године, снага “`Зелених беретки` износила је до 40.000 мушкараца, док је у Вишеграду ова јединица, под командом локалног функционера СДА Мурата Шибановића имала снагу од око 500 људи и била је добро ннаоружана”.

У Коначном извјештају Комисије УН наглашено је да су “`Зелене беретке` умијешане у убијање цивила, силовања и рад затворских логора у којима су цивили противзаконито затварани, а понекад и мучени и убијани”.

The post СДА још 1990. године кренула са наоружавањем паравојних јединица appeared first on ФИЛТЕР.

Оружани сукоб није почео војним операцијама, већ низом атентата које су починили обични криминалци које је СДА упослила и наоружала, пише у Извјештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године.

Прве барикаде на путевима и контролни пунктови појавили су се у априлу. Унутрашњу блокаду града поставиле су “Зелене беретке” почетком маја и тада је постало немогуће напустити град.

Kривична дјела постала су широко распрострањена током априла и маја, почев од убистава српских полицајаца и војника ЈНА.

Српским полицајцима, укључујући резервисте, одузето је оружје и суспендовани су на свим оперативним мисијама безбједности. Промијењене су значке које су служиле за приступ зградама Министарства унутрашњих послова, а “Зелене беретке” су Србима забрањивале улазак.

“Зелене беретке” су у Полицијској станици Ново Сарајево 4. и 5. априла убиле српског полицајца Перу Петровића, а на полицијској академији на Врацама убијена су два српска полицајца Миле Лиздек (32) и Милорад Пупић (29).

Предсједничка директива коју је 15. априла потписао Хасан Ефендић послата је свим бошњачким јединицама, у којој им је наложено да нападну објекте ЈНА, одузму оружје и муницију и притворе војнике, пише у Извјештају.

“Зелене беретке” су 22. априла напале канцеларије ЈНА на Илиџи и сједиште у Сарајеву. У Великом парку у Сарајеву 22. априла свирепо је убијена група од осам српских војника ЈНА: Миливоје Лаловић, Ђорђе Бјелица, Зоран Марковић, Драгомир Ђерић, Стеван Ђокановић, Влајко Голубовић, Недељко Вујичић и Миладин Вукмановић.

Тијела осморице војника ЈНА спаљена су у контејнерима иза зграде телевизије, а затим бачена на градску депонију. Насилни напади на објекте ЈНА, сједиште и касарне “Маршал Тито”, “Виктор Бубањ” и “Јусуф Џонлић”, покренути су 2. маја.

Војна колона ЈНА која се повлачила из Сарајева нападнута је 3. маја у Добровољачкој улици.

Међутим, очигледним кршењем овог споразума, босанске снаге су поставиле засједу колоне у Добровољачкој улици и побиле многе војнике након што су их прво разоружале. Неки од њих били су младићи који су тек завршили војни рок, побијени су, а да никада нису испалили ни метак, пишу чланови Kомисије.

Хитна помоћ ЈНА у мерцедес комбију била је у другој половини колоне, а у њој је било осморо људи. Чим се возило зауставило, пришао је припадник “Зелених беретки” и уперио пушку у возача, наредивши свим путницима да изађу из возила.

Пуковник Будимир Радуловић отворио је тада врата на својој страни да преговара. Осамнаестогодишњи припадник “Зелених беретки” пришао му је и испалио неколико метака у главу из аутоматске пушке, убивши га на лицу мјеста. Остали бошњачки војници отворили су задња врата и пуцали на људе који су били унутра.

Пуковник Миро Сокић убијен је хицем у главу. Потом је пуковник Душан Kовачевић наредио возачу хитне помоћи, капетану Ћурчилу, да напусти колону и одведе рањенике у војну болницу.

Хитна помоћ, јасно означена сиреном и ротацијом, нашла се у унакрсној ватри која је допирала из зграде Предсједништва и џамије на Скендерији. Нормела Шуко, цивилна службеница ЈНА, је убијена, а пуковник Kовачевић тешко рањен.

Захваљујући смирености возача, хитна помоћ је успјела да стигне до војне болнице. Рањене војнике упутили су у болницу “Kошево”, а докрајчиле су их “Зелене беретке”.

На десетине војника је убијено или заробљено. Девет заробљених војника ЈНА одведено је 4. маја у полицијску станицу Нови Град, гдје су их те ноћи сурово мучили и убили.

Возач погребног предузећа “Покоп” Ратко Мирковић 5. маја је видио тијела шест војника ЈНА у каналу дуж Улице Ђуре Ђаковића код стадиона “Kошево”. У овим догађајима 2. и 3. маја, када се ЈНА покушавала извући из центра Сарајева, гдје спадају и догађаји у Добровољачкој улици, према прелиминарним евиденцијама Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, трагично су страдала најмање 32 лица.

За ове догађаје и почињене злочине у јавности се доводе у везу, између осталих, и Ејуп Ганић, Хасан Ефендић, Сефер Халиловић, Мустафа Талијан Хајрулаховић, Заим Заги Бацковић, Јован Дивјак, Стјепан Kљуић, Фикрет Муслимовић и Kерим Лучаревић.

Неколико тијела није враћено породицама, док су нека тијела пронађена након рата.

Тијело пуковника Бошка Михајловића, који је био дио колоне, пронађено је и ексхумирано 1. октобра 1999. године. Имао је вишеструке преломе лобање проузроковане изузетно насилним ударцима након заробљавања.

Тијело десетара Ивице Симића, убијеног у болници на Kошеву, враћено је његовој породици у фебруару 1999. године.

Све српско особље војне болнице евакуисано је 10. маја 1992. Доктор Томислав Таушан, директор војне болнице и официр ЈНА, био је жртва неколико покушаја атентата на путу до свог стана на Врацама у близини јеврејског гробља.

Доктора Младена Пурковића, денталног хирурга у војној болници, произвољно су задржали шест мјесеци у затвору “Рамиз Салчин”.

Декан Медицинског факултета, професор Бориша Старовић, 6. априла 1992. године био је жртва покушаја атентата на својим улазним вратима, док је одлазио на посао.

Независна комисија коју је основала Влада Републике Српске у сврху испитивања догађаја у Сарајеву током грађанског рата у БиХ оформљена је управо како би пружила објективнији приказ у којем се извјештава о већини пресудних догађаја тог компликованог и мржњом мотивисаног рата, у којем се ниједној страни не приписује оно што није заслужила и у којем се ниједна страна не осуђује за злодјела која није починила.

The post Независна комисијa: Оружани сукоб у Сарајеву почео низом атентата на Србе appeared first on ФИЛТЕР.

Масовни егзодус грађана Сарајева српске националности који су са собом понијели ексхумиране остатке својих најмилијих био је догађај без преседана у историји грађанских ратова, пише у Извјештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву у периоду 1991-1995. године.

Ако је референдум одржан 29. фебруара 1992. године био повод за рат, Дејтонски мировни споразум, формално потписан у Паризу 14. децембра 1995. године, био је повод за велики егзодус Срба из Сарајева, од јануара до марта 1996. године, пише у Извјештају.

Након Дејтонског споразума, Срби у сарајевским општинама /Грбавица, Илијаш, Вогошћа, Хаџићи, Илиџа, Рајловац, између осталих/ које су, у складу са овим споразумом, припале муслиманско-хрватској федерацији, због ступања на снагу тадашње политике која је имала за циљ потпуно уништење српске заједнице у дијелу Сарајева под контролом муслимана, једногласно су одлучили да напусте град /своје куће, станове и имања/, јер нису имали другог избора.

Такође, са собом су понијели тијела својих најмилијих, која су извадили из локалних гробница јер су се плашили да ће њихови гробови бити оскрнављени.

Двадесет пет година након Дејтонског споразума којим је окончан сукоб и престанка непријатељстава у БиХ и даље постоји истакнути наратив који карактерише Србе као својевољне, окрутне агресоре који нападају углавном невине Бошњаке и у мањој мјери Хрвате.

Ова верзија је створила предрасуду и у званичним агенцијама, попут судова, и у наводно неутралним невладиним и међународним организацијама, попут ОЕБС-а.

Дугорочне посљедице по дотичне народе и државе, по силе којима је стало да се мијешају у те послове, као и по свјетско јавно мњење у цјелини, далекосежне су, а вјероватно ће се још више проширити у будућности.

Врло је мало вјероватно да ће се бивше југословенске државе у било ком тренутку поново одлучити за удруживање у јединствену или конфедералну/савезну државу, сматрају чланови Комисије.

Они наводе да се српскохрватски језик, који је некада постојао на једном јединственом комуникацијском и културном простору у већем дијелу Југославије, подијелио на неколико “националних” језика /српски, хрватски, црногорски и бошњачки/.

Сваки од ових језика истиче своју оригиналност, па чак и да је потпуно различит од свих осталих. Језичко отуђење производи дугорочно етничко, културно, политичко и отуђење идентитета.

Тешки остаци непријатељства и сукобљених наратива о прошлости између различитих етно-вјерских група бивше Југославије дугорочно ће спречавати не само сарадњу и пријатељске односе између сада независних држава, већ ће и продубити неповјерење између њих, као што то чине неразумљиве и апсурдне контроле које су подигнуте на њиховим границама, на мјестима која су претходно била отворена и пријатељска, констатује се у Извјештају.

The post Пренос ексхумираних остатака најмилијих – догађај без преседана у историји appeared first on ФИЛТЕР.

У Сарајеву је током рата у БиХ убијено око 3.000 српских цивила, а око 1.700 их је тешко рањено, док су муслиманске снаге формирале 211 логора и мјеста заточења за Србе, пише у Извјештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву између 1991. и 1995. године.

На хиљаде људи било је заточено без јасног повода, а затвореници су претрпјели најтеже насиље искључиво због своје националности. Двије трећине убијених и рањених Срба није имало везе са ратним дејствима, већ са злочиначким дјелима, пише у извештају.

Подаци о убијеним Србима у Сарајеву крећу се од 2.600 /Сипа/ до 3.300 /МУП Српске/, док је Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и несталих лица Републике Српске пописао око 3.000 убијених.

У Извјештају се наводи да је пријављено око 800 несталих Срба са подручја овог града, које је било под контролом СДА, а да до данас још није пронађено 260 Срба.

Број несталих Срба је вјероватно и већи јер су убијене читаве породице, а да они који су преживјели нису могли да пријаве нестанке, те ове нестале особе нису ни идентификоване нити пребројане, истичу из ове комисије.

Готово сви починиоци злочина над српским грађанима избјегли су правду уз активну помоћ бошњачких државних институција, а злочини над Србима никада нису оквалификовани као оно што јесу – ратни злочини и злочини против човјечности.

Институције предвођене бошњачким званичницима из СДА уложиле су огромне напоре да прикрију злочине почињене над српским грађанима.

Дефакто стављање ван закона српских грађана у дијелу града Сарајева под муслиманском контролом, што је проузроковало уништење српске елите, присилно премјештање Срба у логоре и друга притворска мјеста, масовно и систематско мучење, силовање и убиства, одузимање њихове имовине, отпуштање са посла и друге облике мучења резултирало је уништењем српске заједнице у овом граду у тоталитету, што је директно довело и до егзодуса.

Починиоци ратних злочина, злочина против човјечности и геноцидних дјела над Србима имали су користи од изузетне попустљивости судија, те су често пролазили потпуно некажњени, како у суђењима пред Хашким трибуналом /МКСЈ/ тако и пред судовима у БиХ.

Злочини над Србима никада нису оквалификовани као оно што јесу – ратни злочини и злочини против човјечности.

Препреке за реституцију незаконито одузете имовине /куће, фарме, станови, возила, драгоцјености и тако даље/ и недостатак накнаде за претрпљену озбиљну штету /попут физичког насиља, отпуштања, изложености осиромашеном уранијуму/ дио су овог ускраћивање правде.

Суђења за ратне злочине резултирала су ослобађајућим пресудама због повлачења, нестанка или убистава свједока оптужбе.

Многи свједоци које је тужилаштво позвало нису се усудили да наставе свједочење, плашећи се за свој живот и примијетивши немогућност суда да их заштити.

Многи осумњичени нису оптужени, док су неки ослобођени након жалбе или су им казне знатно умањене.

“Међутим, Срби су увијек кажњавани крајње строго, а само треба упоредити број оптужби и тежину казни против различитих страна у сукобу да бисмо били увјерени у пристрасност овог суда”, оцијенили су чланови комисије.

Ово ускраћивање правде је фактор који погоршава психолошке посљедице по жртве и одржава тензије међу заједницама.

На крају, српско становништво града који тврди да је толерантан и мултиетничан практично су елиминисали они који и даље тврде да су главне жртве овог сукоба, закључује се у извјештају Комисије.

The post Починиоци злочина над Србима избјегли правду захваљујући СДА appeared first on ФИЛТЕР.

Извјештај Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године од данас ће бити доступан на веб-страници Комисије /incomfis-sarajevo.org/, као и на страници Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица /rcirz.org/.

Влада Републике Српске је одлуку о оснивању Комисије донијела на основу закључака републичког парламента, а о садржају извјештаја упозната је на посебној сједници 23. октобра, саопштено је из Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.

– Влада Републике Српске је извјештај примила к знању и оцијенила да ће он допринијети објективном и непристрасном сагледавању свих чињеница везаних за страдање Срба у Сарајеву, као и да ће цјеловито и истинито сагледавање ратних догађаја у Сарајеву, али и цијелој БиХ, допринијети јачању повјерења и толеранције међу народима у БиХ, коначном помирењу и суживоту садашњих и будућих генерација – наводи се у саопштењу.

The post Извјештај о страдању Срба у Сарајеву од данас доступан на интернету appeared first on ФИЛТЕР.

Независна међународна комисија за истраживање страдања Срба у Сарајеву у периоду 1991-1995 године једногласно је утврдила да је српском народу у БиХ учињена велика неправда, те је сачинила извјештај како би се свијету показала истина о српским страдањима, рекао је предсједник ове комисије професор из Израела Рафаел Израели.

Израели је рекао да су се у сукоб у БиХ уплитале велике силе, углавном САД и НАТО снаге, које су преузеле на себе да “спроводе правду”, али су се у ствари сврстале на страну Муслимана и Хрвата и сасвим јасно показале да су пристрасне на уштрб Срба.

Он је истакао да су САД приказивале Србе, који су учествовали у овом тројном сукобу, као злочинце, који нападају Муслимане, оптуживши их и за наводни геноцид у Сребреници и за многе друге ствари.

“Паралелно са тим, приказивали су Муслимане као `свеце`, јер су они били ти јадници које је прогонио запад и морали су да приказују Србе као злочинце”, рекао је Израели за РТРС.

Он је оцијенио да су западне силе имале погрешну рачуницу, јер су отвориле пут исламским фундаменталистима и тиме “саме себе раниле у ногу”.

Израели је навео да су Срби рат у БиХ који је почео 1992. године видјели као друго поглавље Другог свјетског рата, те су одлучили да не дозволе да им се ужаси из Другог свјетског рата понове.

Он је оцијенио да је најтужнији дио извјештаја Комисије закључак да је српска хришћанска заједница у дијелу Сарајева под муслиманском контролом потпуно уништена и да је тај процес праћен са дехуманизацијом те заједнице и порицањем правде за жртве и њихове породице.

“Супротно имиџу у којем се стално говорило о ужасима које су Срби из Бањалуке чинили над Сарајевом, а што је дјелимично тачно, најтужније је то што су Муслимани остали у Сарајеву и наставили да обнављају и граде тај град, док је српско становништво Сарајева у потпуности било присиљено да напусти град или
су их на хиљаде убили Хрвати и Муслимани”, рекао је Израели.

Он је напоменуо да се може рећи да је Сарајево, као највећи град у којем су за вријеме Тита три највеће заједнице у Југославији живјеле у миру, постало град очишћен од Срба.

“Прије него што су изашли из града, претрпјели су огромна страдања, убиства, мучења, силовања, и те трауме које су и данас присутне говоре да је то сага која није добро завршена”, рекао је Израели.

Говорећи о раду шесточлане Комисије, Израели каже да су током писања извјештаја, који садржи више од 1.000 страница, настојали да буду коректни, односно да узму у обзир сва разматрања и да их обједине у закључке.

Он каже да је Комисија инсистирала на томе да ниједан члан не уноси своја лична политичка увјерења, каква год да су, већ да остану строго неутрални, правични и фер током рада и приликом писања извјештаја.

Израели је додао да је као предсједник Комисије преузео задатак да обједини на хиљаде докумената, односно грађе, која је узета из архива Хрватске, Србије, муслимана из БиХ и свих других комисија и музеја, како би саставили максималну количину грађе, тако да нико не може да приговори да су налази пристрасни.

Говорећи о карактеру рата у БиХ, Израели је рекао да постоје двије могуће верзије – једна је да се радило о међународном сукобу, а супротан став био је да је рат био унутрашњи или грађански зато што су међусобно ратовале јединице у саставу југословенске федерације, а нарочито три највеће компоненте Југославије – Срби, Бошњаци и Хрвати.

Он је рекао да је проблем био у томе што су свака од три државе које су учествовале у рату Србија, Хрватска и БиХ морале истовремено да се побрину и за своје мањине које су живјеле у једној од ових држава.

“Више од милион и по Срба било је у Хрватској, имали сте велику већину, неколико стотина хиљада у БиХ, чак и више од тога и тако даље… што не само да условљава начин на који смо описали рат са свим појединостима у свим нашим налазима, него је и диктирало начин на који је сукоб на крају ријешен 1995. Дејтонским споразумом, који је донио привремено рјешење”, рекао је Израели.

Када је ријеч о медијском извјештавању о догађајима који су се догодили током рата у БиХ, Израели је оцијенио да је једна од тужнијих ствари та што су водећи медији у Европи, који би требало да буду објективни и пишу чланке на основу истраживања и провјерених чињеница, често приписивали Србима ствари које су радили Муслимани.

Говорећи о вези савремене бошњачко-муслиманске политичке елите у Сарајеву са међународном екстремистичком мрежом и терористичком инфраструктуром, Израели је навео да те везе постоје.

“Они дјелују под кринком и маском претварајући се да мирољубиво дјелују, али у подземљу склапају савезништво са Муслиманском браћом и другим групама. Тајно улазе у Босну, али и у друга мјеста у Европи, те се инфилтрирају у друштво”, рекао је Израели.

The post Израели: Србима учињена велика неправда, свијет треба да зна истину appeared first on ФИЛТЕР.