Истина о убиствима у Гаравицама надомак Бихаћа, једном од највећих српских стратишта из времена Независне државе Хрватске (НДХ), деценијама је заташкавана, а о крвавој судбини више од 12.000 убијених Срба и нестанку чак и цијелих породица, понекад се шапутало далеко од очију јавности. Данас, пред 80. годишњицу од покоља, слике су јасније, а ријечи гласније.

Тим ријечима саговорници “Гласа Српске” су покушали да објасне због чега се о стравичним злочинима усташа над Србима 1941. годинама није причало и због чега је важно да српски народ исправља такве и сличне грешке из прошлости.  

Обиљежавање годишњица страдања у Гаравицама у посљедње вријеме је у организацији Одбора Владе Српске за његовање традиције ослободилачких ратова, али о убијању недужних предака причају и њихови потомци, који не пропуштају прилику да кажу да се доста тога крило и да чак ни професори историје ономад нису знали праву истину, а да се чак ни данас не зна тачан број страдалих. Зна се, међутим, како додају, да су злочини у Гаравицама и околини били изузетно добро испланирани.

Предсједник Одбора “Гаравице 1941” Небојша Куштриновић често истиче да је то подземни град Срба гдје леже хиљаде и хиљаде невиних жртава. Он уочи 80. годишњице, која ће бити обиљежена сутра, за “Глас” каже да су, уз велику помоћ Удружења “Уна”, успјели да из заборава истргну стравичне злочине у којима је било и страдалих Јевреја и Рома.

– Истина је, не знам због чега, прећуткивана. Одмах након рата подигнут је и споменик на којем је писало да је од усташке руке убијено 12.000 Срба, да би касније, током политике бивше Југославије, та истина била потиснута, а на спомен-подручју Гаравице стоји да су тамо жртве фашистичког терора – истакао је Куштриновић.

Гаравице, каже, заслужују много већи обим и приче о њима и истраживања.

– Заборав је убијање истине, али ми нећемо дозволити да та истина буде убијена. Исто тако, историја је велика учитељица живота, а нажалост, ми смо кроз ове деценије показали да смо понављачи. Ово не радимо само због нас Срба, већ због свих народа да се никада никоме ништа ни слично не догоди – поручио је.

Предсједник Удружења “Уна” Бошко Стојисављенић, коме су страдали сви мушки чланови породице са мајчине стране, истиче да је злочин дуго и детаљно припреман, а брзо изведен.

– Јавност зна мало, можда и нимало. Истина је скрнављена јер је тако одговарало Брозу и осталима – рекао је Стојисављенић, додавши да су први злочини НДХ почињени у Бихаћу. 

Присјетио се да је још као дијете кришом могао да чује о великом покољу у Гаравицама који је завршен убиством хиљадама људи, око Илиндана, а на тај дан се народ, како је нагласио, окупљао и првих година након злочина.

 – Скривање злочина је трагедија на коју насједа српски народ – нагласио је Стојисављевић, додавши да у прилог томе иде и ужасна слика око бројних стратишта.

Подаци

Небојша Куштриновић је подсјетио да је прва субота у септембру дан када Влада Српске обиљежава страдање у Гаравицама, јер је покољ трајао од јуна до почетка деветог мјесеца.

– Остајемо на путу откривања истине. Истражујемо историју, а већ постоје и нови подаци који указују да број страдалих премашује и 17.000 – закључио је Куштриновић.

The post Цијела истина о Гаравицама још није изашла на видјело appeared first on ФИЛТЕР.

Страдалници херцеговачких јама ће, након осам деценија од ових страшних погрома, добити заједничко спомен обиљежје, најавио је градоначелник Требиња Мирко Ћурић на вечери посвећеној сјећању на жртве пострадале у јамама Херцеговине за вријеме терора Независне државе Хрватске.

“Град Требиње ће, заједно са општинама источне Херцеговине, у наредном периоду јавним конкурсом одлучити како ће да изгледа то обиљежје и гдје ће да буде локација, да на једно мјесто могу доћи људи да упале свијеће и да сазнају шта се то све дешавало”, истакао је Ћурић.

Он је навео да је значајно да и преживјели свједоци страдања на јамама буду интервјуисани и да се запише оно што је било, не зато да би се сијала мржња, него да се не би заборавио злочин над прецима.

У оквиру комеморативне вечери и панела “Херцеговачке јаме”, историчар Драга Мастиловић је напоменуо да коријени злочина који су задесили Србе, не само у Херцеговини него и цијеле НДХ, сежу у 19. вијек када је Дрина означена као граница два свијета – источног православног и западног католичког.

“Од тог времена трају настојања да се српском народу западно од ријеке Дрине оспори право на живот. Све оно што нам се дешавало у 19. и 20. вијеку вуче коријене из таквих идеологија”, мишљења је Мастиловић.

Он је нагласио да је на подручју источне Херцеговине постојало 36 јама које су се за злочинце у том тренутку нашле као погодна мјеста гдје би могли сакрити своје злочине, али су злочини били толико страшни и велики да у томе нису успјели.

Потомак једне од страдалничких породица Манојло Ћук је навео да су три мушкарца из његове куће који представљају три генерације продице Ћук живи бачени у јаму у једном од погрома, прадјед Мијо, дјед Јово и стриц Манојло који је имао само 15 година и чије име он данас носи.

“Генерације које долазе треба да знају како су Срби страдали у Поповом Пољу и да им се пренесу поруке које су скупо платили наши преци”, истакао је Ћук, подсјетивши да је 1990. године он упутио први јавни захтјев за отварање јама које су биле забетониране, кроз текст “Бетон и мрак” у локалном “Гласу Требиња”, а само неколико дана иза тога јаме су почеле да се отварају, а жртве достојанствено сахране.

“Пар дана након изласка текста, прво је отворена Ржана јама, па Пандурица, Бивоље Брдо, Шуманци… То је била моја породична обавеза и сви смо једва чекали да се догоди тај дан, да се отворе јаме. Моја бака је увијек живјела за ту идеју да неко из наше породице извади из јаме њеног сина и мужа. Тог јуна 1990. године Херцеговина је била тужна, али ипак поносна, јер смо могли да извадимо наше претке и да их пристојно сахранимо”, нагласио је Ћук.

Данило Kовач, професор историје у бањалучкој Гимназији и виши асистент Одсјека за историју Универзитета у Бањалуци је рекао да о феномену херцеговачких јама тешко причати, писати и још теже суштински разумјети.

Након панела премијерно је приказан филм аутора Небојше Kолака под називом “Вратићу се” који говори о освим страдањима.

The post Страдали у јамама Херцеговине ће добити заједничко спомен обиљежје appeared first on ФИЛТЕР.

Прије 80 година и један дан, 18. јуна 1941. године стријељан је хрватски фудбалски репрезентативац Светозар Ђанић.

Само три дана раније, дебитовао је за фудбалску репрезентацију Независне Државе Хрватске против Њемачке у Бечу, а одмах по повратку у Загреб ухапсиле су га усташе и, званично због “сарадње с комунистима”, убили у шуми Дотршчина, гдје је током рата убијено око 7.000 антифашиста, интелектуалаца, чланова Kомунистичке партије и ‘обичних’ људи.

Али ова прича није прича о Ђанићу, за коју се досад нико није потрудио да је темељно истражи. Она је о забораву и костурима из ормара, јер ако ХНС води те утакмице НДХ као званичне утакмице репрезентације – а води (савез је, уосталом, мјесец дана након Ђанићеве смрти примљен у ФИФА) – онда би требао водити рачуна и о томе да се за Ђанићеву судбину зна и да се памти.

И, та прича хрватског портала “Телеграм” иде овако:

“Живимо у кући чија врата и подови злокобно шкрипе; костури нагурани у ормаре скупљају прашину, а мрачни ћошкови скривају тајне које не желимо да дознамо. Заробљени смо у овој никад поштено реновираној кући; загушљиво је и неудобно, а ми нисмо сигурни како смо овамо дошли ни ко нас је довео и још мање знамо куда желимо ићи – не владамо прошлошћу, па онда, по оној максими из Орвелове 1984., не можемо ни будућношћу. У незнању и забораву расте сјеме мржње које храни нашу дјецу, причамо о јединству, јер каже се да слога кућу гради, али то није јединство у које су сви позвани докле год има оних који су изопштени због другачијости. Причамо о понизности, али не може се бити понизан без да се суочи с властитим гријесима и с онима које смо путем повриједили и заборавили.

Он се звао Светозар Ђанић и био је хрватски репрезентативац.

Наступио је под оним грбом с првим бијелим пољем, уочи почетног ударца са саиграчима поздравио са “За дом спремни!” и испружио десницу у знак подршке Трећем Рајху против чије је репрезентације играо. Велики Мартон Букови, његов тренер у Грађанском, описао га је ријечима “без дилеме највећи таленат који се у фудбалу може појавити”.

Ђанић је једини фудбалер у историји за којег се може рећи да је (по)гинуо за Хрватску. Тачније је, међутим, рећи да су га убили.

Дана 15. јуна 1941. играо је за НДХ пријатељски сусрет с Њемачком у Бечу. Након почетног хрватског вођства и првог дијела који се завршио 1:1 Нијемци су победили 5:1, Ђанића је у другом полувремену у саставу замијенио искусни Густав Лехнер. Дан касније, по повратку репрезентације у Загреб, привеле су га усташе под оптужбом да је “сарађивао с комунистима”.

Још два дана касније, 18. јуна, хрватски фудбалски репрезентативац Светозар Ђанић стријељан је у шуми Дотршчина, гдје је током Другог светског рата убијено око 7.000 људи антифашиста, интелектуалаца лијевог усмјерења, чланова Kомунистичке партије и обичних људи као талаца, из одмазде међу којима су била и позната имена попут Божидара Аџије, Отокара Kершованија, Огњена Прице, веројатно и Аугуста Цесарца. Биле су му 24 године.

Волио бих једног дана бити онај који ће освјетлити тај мрачни кутак наше куће и испричати његову, по свему судећи, можда и филмску причу. За то ће требати много истраживања и копања по архивима, јер Ђанића је службена историја највећим дијелом мимоишла и заборавила. У вријеме Југославије није било паметно пуно чачкати по предратном фудбалу, нарочито не по биографијама фудбалера који су играли за НДХ, а нису завршили у Партизану, па да би било потребно умивати их и романтизовати. У независној Хрватској неко попут њега, Србин, још означен и као комунист није био ни за кога атрактивна ни пожељна тема. Ово зато није та прича, него прича о незнању и забораву.

На интернету постоји дословце једна његова фотографија и немогуће је сазнати ишта мимо основних биографских информација. Рођен је 1917. у сремском селу Манђелос у данашњој општини Сремска Митровица и у сениорски је фудбал ушао као везиста преко новосадске Војводине. Године 1936. се упутио у Загреб на студије, а паралелно је играо за Грађански; услиједила је академска година у Чешкој, гдје је играо за СK Жиденице (данашња Збројовка Брно) и Викторију из Плзења, да би се по повратку дефинитивно афирмисао у Грађанском, те у новембру 1940. дебитовао за Југославију.

Kад је почео рат, остао је у Загребу; будући да је већ играо и за репрезентацију Бановине Хрватске, позван је и у фудбалско представништво Независне Државе Хрватске, за коју је дебитовао у том бечком пријатељском сусрету, три дана прије него што ће га стрељати.

И ту отприлике стаје сећање на Светозара Ђанића; његова фудбалска, али и животна прича. Покојни Звонимир Магдић посветиће му један редак свог тома од 600 страница насловљеног Ногомет Независне Државе Хрватске: “Зна се: Ђанић је “лала”, православац. Kасније и окорјели комунист. Играчки, солидан”.

У својим мемоарима, објављиваним 1960. у Народном спорту (данашњим Спортским новостима), а из којих је и раније споменути цитат о таленту, Букови ће понудити сљедећу опаску: “‘Лала’ није био сам. У екипи је било његових истомишљеника: Росандић, Трнски, Kовачевић, Матекало били су омладинци напредних идеја, над њиховим је главама сваког дана лебдила опасност. Били су стално затварани и малтретирани. Матекало је успио да оде у партизане, а остали су страдали.”

Флоријан Матекало којег спомиње био је стријелац првог гола за неку хрватску репрезентацију, ону Бановине Хрватске, а послије рата је постао тренерска легенда београдског Партизана, упамћен по раду с младим узрастима и генерацијом ‘Матекалових беба’ (Милутин Шошкић, Велибор Васовић, Фахрудин Јусуфи…) које је увео у први тим и које су 1966. доспјеле до финала Kупа шампиона, у којем су поражене од Реал Мадрида.

И док тог Хрвата из Јајца и данас у Београду и те како памте, „наш“ Светозар је само костур у ормару. О њему се не зна, нити жели знати.

Јер кад бисмо жељели, онда бисмо морали признати да смо га изопштили, заборавили, нагурали у ормар зато што је био другачији. Онда бисмо морали признати и да, примјера ради, онима који пропагирају поздрав и вриједности актуелне у доба режима који је стрељао између осталих и једног хрватског репрезентативца, оног који му је само три дана раније био добар кад је требало играти фудбал против Хитлера, није мјесто ни близу хрватске репрезентације; да су у праву они који се томе опиру, па било их и само пет одсто, јер не може се бити понизан без да се суочи с властитим гријесима и с онима које смо путем повриједили и заборавили.

Ако ХНС води његову утакмицу као утакмицу хрватске фудбалске ногометне репрезентације, а води, онда Ђанићева прича, па макар и ова штура и фактографска, у најмању руку заслужује то да је буде свјестан сваки његов насљедник – Ватрени, селектор, и навијач. Без таквих ствари, ова наша кућа ће само наставити пропадати”, закључује Александар Холига у тексту за хрватски портал “Телеграм”.

The post Србин одиграо утакмицу за НДХ, три дана касније усташе су га стријељале appeared first on ФИЛТЕР.

Сенат аустријског града Инсбрука једногласно је одлучио да на родној кући Диане Будисављевић постави спомен-плочу на којој ће писати да је спасила више хиљада претежно српске дјеце из концентрационих логора фашистичког усташког режима у тадашњој Независној Држави Хрватској /НДХ/.

Чланови Сената и Одбора за културу града Инсбрука су 18. новембра на сједници Сената града једногласно усвојили коначну верзију текста на спомен-плочи за Диану Будисављевић.

Усвојени текст који ће писати на спомен-плочи гласи:

“Диана Будисављевић, рођена Обексер, 1891-1978

Диана Будисављевић из Инсбрука је током Другог свјетског рата уз помоћ других подржавалаца спасила више хиљада претежно српске дјеце из концентрационих логора Фашистичког усташког режима у тадашњој Независној држави Хрватској.

Тек много година послије њене смрти њен хумани ангажман постао је познат и у њеном родном граду. Овом спомен-плочом на њеној родитељској кући град Инсбрук одаје пошту овој храброј жени.

Градска општина Инсбрук”.

Српска православна омладина Инсбрука /СПОЈИ/ истиче да их веома радује што се град одлучио за верзију имена Диане Будисављевић, каква је, истичу, и на њеном надгробном споменику на инсбрушком Западном гробљу, преноси РТС.

У писму управи града Инсбрука, чланови удружења исказали су поштовање на исказаној храбрости, јер су одлучили да огромну већину од геноцида спасене дјеце назову својим именом и тако их сачувају од заборава.

“То је веома важан и кључни корак који доказује да се у Инсбруку обраћа пажња на све аспекте једне савремене и живе културе сећања. Најважније у томе јесте свакако да се идентитет жртава, а у овом случају спасене деце, не прећути, што сте Вашом одлуком успешно и спровели у дело”, наводи СПОЈИ.

Социјалдемократски покрет ослободилаца Тирола и СПОЈИ први су покренули иницијативу да се сачува сјећање на Диану Будисављевић и то 2010. године.

Тада су покушали да издејствују постављање спомен-плоче на њеној родној кући у улици Марије Терезије у самом центру Инсбрука.

Оно што тада није пошло за руком, сада је кроз преузимање ове тематике од града Инсбрука, успјело.

The post На спомен-плочи Диани Будисављевић у Инсбруку писаће – “спасавала углавном српску дјецу” appeared first on ФИЛТЕР.