Доктори су у рату најважнији војници, јер спасавају оне који се међусобно рањавају и убијају. У рату уче и занат и живот наново, отимају живот из канџи смрти, често се боре против природних закона, а можда и против божје воље. Понекад на лицу, рукама и мантилу ратног доктора има више туђе крви него што у том тренутку струји кроз тијело онога ко пред њим лежи на операционом столу. Доктор у рату је ходајући мали бог у бијелом мантилу.

Написао је то новинар и писац Мирослав Јанковић на почетку књиге “Борба моја за животе других” између чијих корица су сабране муке и надљудски подвизи доктора и медицинског особља с почетка крвавих деведесетих, праћени сталном олујом метака и пројектила. Аутор те књиге је чувени сарајевски доктор Славко Ждрале.

У сарајевској болници Кошево је радио до пред сами рат. Април 1992. Из Сарајева полако одлазе, а рат пристиже. Пуцњи све чешћи, у дотадашњем мотелу “Жица” у Блажују је направљен прихватни здравствени центар. Све то је организовао доктор Милан Пејић, Ждралин друг са факултета, специјалиста ОРЛ, тада још први човјек Клинике за ОРЛ на Кошеву. И један и други и данас истичу да је у свему била потребна добра организација, а уз  то су мучили своје, али и муке десетина, стотина и хиљада оних којима су били једина сламка спаса. Нису то били само војници и цивили којима су меци, гелери, гранате, бомбе разарали тијела и унутрашње органе. Болничке прагове прелазила су дјеца чије је здравствено стање захтијевало хитно збрињавање, породиље, стари… А они, љекари, сестре, возачи и остали на почетку, осим заклетве и воље, нису имали ништа. Како је изгледала ледина, са које су почели, сјећа се Ждрале.    

– Стижем у Блажуј. Призор. Ресторански столови поређани попречно. Њих десетак прекривени бијелим чаршафима. Са стране нешто завојног материјала и покоја инфузија. Постаје нам јасно да је то почетак нове здравствене установе у неким крајње непримјерним условима – написао је Ждрале.

И тако је почело. Борба за животе, транспортовање тешко рањених, велике муке с трансфузијом. Мањак свега, осим метака и рафала. Рат се захуктавао.

– Понекад ми се чинило као да сам са колегама докторима и сестрама само глумац у неком ратном филму, да то што живимо и радимо није стварност, него само ружан сан, а који, ето, никако неће да прође. Али, нема одустајања – прича Ждрале описујући борбе за животе током којих су чак и неке сестре знале дежурати 72 часа без прекида.

Повријеђених све више, а он бива, крајем јула 1992. премјештен у болницу у Касиндолу, на позицију директора. 

– Моји сарадници и ја у Касиндолу и даље се рвемо са истим, нерјешивим проблемом: нема струје, нема нафте, нема кадра, а прилике све теже – каже Ждрале који је свакодневно у мислима кројио и прекрајао организацију рада, јер је она темељ свега у ратном вихору који се надвио над Сарајевом и околином.

– Упорно, данима, размишљам како се организовати када стигне рањеник, чије ће повреде одмах тражити увод у општу анестезију, хитну хируршку интервенцију, а како поступити када их стигне више у исто вријеме. Како након оперативног захвата пратити рањеника, да ли има на располагању кадра који то може радити 24 часа. Један од охрабрујућих момената био је тај да тим, који сам формирао, практично је живио у болници – каже Ждрале за “Глас”.

Када би долазила два или више рањеника, у екипи су се договарали да се држе реда хитности, а да након тога иду у операциону салу.

– Радимо без обзира које је вријеме, дан и ноћ. Тако ће бити до краја рата. И даље ми је стална мора како обезбиједити санитетски материјал, растворе, крв, игле за пункцију и оно што сваки дан ишчекујем – да ми се неко појави од сестара и љекара па да проширујем екипу – прича Ждрале.  

Вријеме када зима покуца на врата доносило је нове бриге. Дани све краћи и хладнији. Котловница за гријање на нивоу рада да одржава проток млаке воде кроз радијаторе. Агрегат напаја струјом само основне просторије, гдје су и операциона сала и кабинет за трансфузију. Остале двије трећине болнице користе свијеће и батеријске лампе које се на прсте могу пребројати, а они се привикавају на свакодневно завијање сирена санитета када улазе на болничку капију.

– Тако је било и 20. новембра 1992. године. Кола нагло стају. Возач и сувозач искачу и болним гласом вичу: Погођен је у трбух, крварење је велико – пише доктор Ждрале, описујући том реченицом ко зна колико других сирена које су наговјештавале борбе између живота и смрти.

– У послијеподневним часовима 26. фебруара 1993. примам једну госпођу из Француске, каже да је представник хуманитарне организације “Соланж”. Док разговарамо, тишину нарушава продоран јаук сирене санитетских кола. Сестра долази по мене да кренем према амбуланти јер се ради о тешко повријеђеном дјетету. Улазим у салу и видим на операционом столу лежи дијете са раном на предњем трбушном зиду и са већ успостављеним венским путевима и анестезиологом који предузима хитне мјере реанимације. Све је спремно за операцију. Отвори се трбух. Исти пун крви са видљивим примјесама цријевног садржаја. Све то нам указује да морамо брзо радити – наводи Ждрале, присјећајући се случаја, са срећним крајем, тада шестогодишњег дјечака Срђана Лале који је рањен на Врацама снајпером док је њега и брата мајка водила за руку.

– И опет исто питање: који су то зли људи да су у стању уперити пушчану цијев у дијете и убити га – пита се доктор који се, уз своје личне муку, у том рату нагледао свега и проживио свашта.  

Прелиставајући ратне мемоаре, још један дан не заборавља. То је 25. мај ’93. Примају рањеника. Замјеника команданта у Војковићкој бригади. Зове се Драган Марковић, рођен 1960. Глава крвава. Униформа попрскана крвљу и гарава. Рендген снимци су показали безброј металних куглица у глави, то јест мозгу, по тијелу и екстремитетима.

– Постаје ми јасно да је Драган задобио повреде експлозијом бомбе. Идем да провјерим моје сазнање код његових сабораца. То ми и потврђују. Замоле ме да саслушам шта се десило. Кажу да је то њихов командант и да су били у борбеним дејствима на подручју Игмана. У једном тренутку, упали су у унакрсну ватру, која је пријетила да их све уништи. У том тренутку Драган је истрчао испред војника, кренуо на јуриш и успио да разбије засједу. Ипак, из руке противника буде бачена бомба, експлодира и рањава га. Борба тада престаје и успијевамо да га извучемо. Причају ми то у даху и постаје ми јасно зашто борци у грчу чекају шта ћу ја да им кажем – прича овај доктор, наводећи да се Драган опоравио и да његов херојски чин не познаје вријеме ни године.

Рат још букти, а доктори настављају да побољшавају организацију док тек понеки дан пролази без рањених.

– Септембар 1993. Санитетска кола стижу. Опет видим језив призор. Војник на носилима. Здробљене су обје ноге до кољена, практично ампутиране. У салу га уносе што брже могу. Без икакве припреме, навлачим рукавице и уз помоћ инструментарке клемујем крвне судове да спријечим крварење. Још четири повријеђена пристижу. Граната је испаљена из Сарајева. Пала је међу војнике на Златишту и експлодирала. Једина могућност оперативног збрињавања је ампутација обје ноге у предјелу наткољенице. Тешка одлука, али једина могућа. Одлучујем да што мање скраћујем наткољеничке кости с надом да ћу постојеће дефекте у постоперативном току успјети да санирам. Болесник се уредно буди из анестезије и смјештамо га у интензивну његу ради наставка лијечења. Слиједе свакодневна превијања – истиче.

Један од симбола ратног здравства била је болница “Жица” у Блажују у којој су уточиште пронашли многи љекари, бјежећи из Сарајева, али и они који су тражили шансу за нови живот након рањавања. Подигао ју је, буквално из ничега, доктор Милан Пејић.

– Дали су нам један мотел у Блажују, фабрике “Жица” из Зенице, по томе је и добила назив болница. Нисмо били припремљени на такав посао. Сви смо се школовали и радили у мирно вријеме те бавили се само својом струком и  све нас је то изненадило. У мотелу смо имали салу, са хотелским столовима, сепаре за мање захвате. Знало је да дође по десет, 15 рањеника, а ми нисмо у почетку имали ни лијекова, ни крви, инфузија – прича Пејић.

Сналазили су се како су знали и умјели, а били су толико близу Игмана да их је, како је објаснио, могао пушком да погоди ко је хтио.

– На срећу нисмо погођени. Трансфузију крви смо сами организовали крајем јуна захваљујући једном доктору. Прве фиксаторе смо добили од Француза, а касније нам је помогао “Орао”. Из иностранства су људи слали помоћ. Било је доста и неквалитетних лијекова, истеклог рока – каже Пејић, присјећајући се да је доктора Миодрага Лазића случајно срео на Палама, а који тада није могао да вјерује да нико од хирурга из Сарајева неће да дође у “Жицу” јер није било сигурно.

– Човјек је изразио спремност и дошао средином октобра те остао до краја рата. Тај допринос се не може заборавити – испричао је Пејић.

Рат је обиљежио почетак каријере и хирурга Драгана Костића, који је тада имао 35 година. Специјализацију је обавио у Београду, не слутећи да ће бити у прилици да свој посао ради у рату. Није недостајало теоретског искуства, али тик уз линију фронта све је било другачије.

– Био сам члан санитетског батаљона Првог крајишког корпуса, али првих 19 мјесеци рата провео сам у ратној болници Семешница коју сам формирао у мају 1992. Нађете се у ситуацији коју нико не жели, а дођете пред људски и професионални испит. Болница је била на мање од километар ваздушне удаљености од непријатељске линије, али када видите младе људе који су спремни да бране народ, ни та удаљеност није била проблем нама – казао је, присјећају ће се да је доста случајева заувијек остало у сјећању.

– Мене и екипу, од 15 до 20 сјајних људи, погледао је и Бог и остварили смо сјајне резултате, са веома мало смртних исхода код рањеника. Још мало па ће се навршити 30 година од операције на срцу војника Жељка Станишића. Тај млади човјек не би ни дошао жив до нас да нисмо били близу линије. Метак је био забоден у срце и сваким откуцајем, помјерао се према вани. Саборци су га донијели на рукама и ми смо успјели. Био је ту још један тежи рањеник, мислим звао се Славен, са прострелном раном грудног коша. Видите кроз њега. Те операције су за нас значиле много, јер су добро прошле. Знали смо оперисати и по 18 сати дневно. Радило се у адаптираној сали велике сеоске школе у селу Руска Пилана, покрај рјечице Семешнице, а некада смо, због хитности, истовремено двојицу рањеника стављали на два стола како би зауставили крварење, а потом оперисали прво једног па другог. То се само може у рату доживјети – прича Костић којем је, као и многима, недостајало и материјала и свега, осим тимског рада и пожртвованости.

У причама ова три љекара, крију се приче и сјећања читаве плејаде доктора, медицинских техничара, сестара, возача санитета и многих других који нису побјегли од рата, већ му се супротставили како су најбоље могли и знали, остајући привржени свом позиву да спасавају животе, без да гледају ко је ко.

Вјечни Миодраг Лазић

У помоћ колегама по заклетви, у вријеме рата, из Србије је стигао хирург Миодраг Лазић. Током деведесетих година спасавао је животе у Републици Српској Крајини и Републици Српској. На позив народа Српске Крајине у јулу 1991. отишао је као хирург добровољац, годину радио у ратним болницама у Двору на Уни, у Глини и Костајници. Са борцима је учествовао у продору коридора. Као добровољац, у септембру 1992 дошао је у ратну болницу Коран у Пале. Послије мјесец, као шеф хируршке екипе, отишао је на Илиџу и радио у ратној болници “Жица” у Блажују. Као једини хирург за стомак и грудни кош радио је скоро двије године на простору најширег ратишта Српске – сарајевско-романијске регије коју је чинило пет општина са више од 100.000 становника. Сјећања је записао у књизи “Дневник ратног хирурга”, а о њему је снимљен и документарни филм. Одликован је Крстом милосрђа за несебично залагање и жртвовање у збрињавању становништва у рату. Преминуо је 14. априла 2020. у Нишу од посљедица вируса корона, а пред смрт је поручио да жели да буде испраћен са пјесмом “Марш на Дрину”.

The post Исповијести ратних доктора надљудских могућности appeared first on ФИЛТЕР.

Шеталиште на Добрињи 1 у општини Источна Илиџа носиће име угледног хирурга, доктора Миодрага Лазића који је недавно преминуо.

За ову одлуку на данашњој сједници гласали су сви одборници Скупштине општине Источна Илиџа.

Улица (шеталиште) је широка 24 метра, а дуга 510 метара.

У образложењу одлуке коју је одборницима предложио начелник општине, наведено је да је иницијативу покренула БО “Илиџански борац”.

Такође, једногласно је усвојена одлука да се доктору Миодрагу Лазићу постхумно додијели Повеља, као највеће признање Општине Источна Илиџа.

The post Шеталиште ће се звати по доктору Лазићу appeared first on ФИЛТЕР.

 “Због планирања и организације путовања, обавјештавамо све заинтересоване да је неопходно пријављивање за путовање, а најкасније до 19.06.2020. године.  Пријаве се могу извршити директно у канцеларији Борачке организације „Илиџански борац“ (ул. Војоводе Радомира Путника бр 2 – преко пута улаза у Општину Источна Илиџа)  или на телефон 057/317-399. Обавезе пријављивања се односе и на лица коју се одлуче да путују властитим превозом”, саопштено је из “Илиѕанског борца”.

Број мјеста је ограничен за кориснике аутобуског превоза.

“Напомињемо да се ради о прилично дугом и напорном путу у релативно кратком временском року, те стога молимо да се не пријављују лица која нису доброг општег здравственог стања”.

The post “Илиџански борац” организује посјету гробном мјесту доктора Лазића appeared first on ФИЛТЕР.

На Палама је осликан мурал посвећен хирургу Миодрагу Лазићу који је у прошлом рату спасавао животе у Републици Српској и Републици Српској Kрајини.

Начелник општине Пале Бошко Југовић рекао је да је мурал посвећен доктору Лазићу најмање што су Паљани могли да учине, те похвалио умјетника Младена Савића који је насликао мурал, као и Савјет младих који је то иницирао, обезбиједио услове и набавио материјал.

“Мурал треба да буде посвећен не само доктору Лазићу него свим докторима који су стајали на бранику отаџбине, спашавали рањенике и дали велики допринос за стварање Републике Српске”, нагласио је Југовић.

Аутор мурала Младен Савић рекао је да је израда трајала осам дана због лоших временских прилика, те да највише времена одузима постављање саме скице на површину која је била висока осам и широка шест метара.

Предсједник Савјета младих Пале Kристина Kовач рекла је да се нада да ће грађани Пала бити поносни што се мурал посвећен доктору Миодрагу Лазићу налази у овој локалној заједници.

Она је истакла да је ова невладина организација жељела да ода признање за све оно што је доктор Лазић урадио за српски народ у одбрамбено-отаџбинском рату.

Предсједник Скупштине Савјета младих Лука Цицовић захвалио је становницима стамбене зграде који су дали сагласност за осликавање мурала на згради.

Ратни хирург Миодраг Лазић /65/ преминуо је 14. априла у Нишу од посљедица вируса корона.

Лазић је као хирург учествовао у пробоју коридора у јуну 1992. године, а потом се добровољно јавио у ратну болницу “Kоран” на Палама.

Један је од оснивача Ратне болнице “Жица” у Блажују код Сарајева, на првој линији фронта. У тој здравственој установи остао је 40 мјесеци и обавио више од 3.500 операција.

The post Осликан мурал посвећен доктору Лазићу (ВИДЕО) appeared first on ФИЛТЕР.

– К’о да га видим како ме гледа одозго, и ликује….”Шта је Никце, ниси знала колика ти је легенда тата? Шта је Нинуша, ћутиш,ћутиш,а?” – ово је Нина Вујошевић, ћерка надалеко чувеног хирурга Миодрага Лазића, прво помислила када је први пут на улицама Ниша угледала мурал посвећен њеном оцу.

Враћала се са посла и цјелодневне смене када је угледала мурал. Кроз њено тијело су прошли трнци, кољена су јој клецала…Стајала је непомично када је на углу Булевара др Зорана Ђинђића и Сремске улице угледала како група младих Нишлија осликава мурал са ликом њеног оца. На само неколико стотина метара од Клиничког центра гдје је чувени доктор провео свој радни вијек, Нина се нашла пред очима које су је цијели живот гледале са пуно љубави. Својим најближима је рекла да никада у животу није била поноснија.

– Нина је очни љекар. Послије шест година чекања, 1. фебруара ове године је добила посао. У тренутку њеног дипломирања, Лазић је био предсједник УО КЦ, али никада није покушао да ћерку запосли преко “везе” – рекао нам је извор близак ове поносне ћерке.

Идеја о осликавању мурала је потекла од студента Гаврила Станковића.

Др Лаза, како су га од милости звали, никада се није хвалио својим успесима и орденима, живио је да помаже другима и то сви који су га познавали могу да потврде. Иначе, Нина каже да подршка њеном оцу не престаје из свих крајева свијета и да јој то помаже да преболи губитак.

А са Клинике гдје је чувени др Лазић радио, на Нинину адресу је стигла фотографија коју је он држао на свом столу чак 30 година. На њој се јасно види како др Лаза држи своју мезимицу. Данас, послије три деценије, Нина са сетом држи ту фотографију у својим рукама.

The post Ћерка доктора Лазића: Подршка стиже из свих крајева свијета appeared first on ФИЛТЕР.

Доктору Миодрагу Лазићу сви борци и цивили некадашњег Српског Сарајева дугују огромну захвалност. Његова личност и све оно што је као ратни хирург добровољац урадио за народ овог краја, говоре најбоље о томе ко је био доктор Лаза.

Његови савременици и њихови потомци показују и показиваће да нису заборавили свог Лазића.

Сјећања на доктора и његово дјело мора остати и наредним генерацијама, поручују мјештани Добриње IV који организују осликавање мурала. Урађена је основна припрема а осликавање лика и пригодног текста очекује се у наредних неколико дана.

“Почели смо са том иницијативом како би се становници Добриње IV захвалили за све што је урадио како за српске борце тако и цивиле“, каже Драган Пјевић.

Мурал се налази у великом пролазу између зграда а идеја је да се у будућности овај дио насеља украси додатним осликавањем.

“Планирамо цијели овај пролаз да осликамо важним личностима са ових простора, да средимо и мало уљепшамо наш крај. Позивам свакога ко има слободног времена да нам се придружи, све је на комшијској и волонтерској бази”, каже Предраг Шаровић.

The post ДОБРИЊА IV: Ускоро мурал посвећен доктору Лазићу appeared first on ФИЛТЕР.

Чувени српски хирург и херој доктор Миодраг Лазић, који је преминуо од посљедица вируса корона, сахрањен је данас на Новом гробљу у Нишу у присуству чланова најуже фамилије.

Доктор Лазић сахрањен је у 14.00 часова, након опијела које је служено у Цркви Часног крста на Новом гробљу.

Док је ковчег са његовим тијелом спуштан у раку, Нишом су одјекивали тактови “Марша на Дрину” и аплаузи у част доктора Лазе.

У вријеме сахране доктора Лазе ватрогасне сирене су на тај начин одале почаст овом хуманисти. Исто су учиниле и њихове колеге у градовима у Републици Српској.

Будући да због полицијског часа и строгих противепидемијских прописа, Нишлије данас нису могле да присуствују сахрани, али су зато готово сви изашли на прозоре станова и кућа да би му одали посљедњу почаст.

Прво су се са свих страна зачули тактови “Марша на Дрину”, пјесме уз коју је доктор Лазић желио да га испрате на вјечни починак, а потом су се зачули све јачи аплаузи, овације, повици “за нашег доктора Лазу…”.

Несумњиво је да би у било којим другим околностима српског медицинског хероја на посљедњи починак испратиле хиљаде грађана Ниша и околних градова на југу Србије, али и Републике Српске, будући да је спасио небројено много живота и у Нишу и у Српској, пише “Блиц”.

Његово писмо, у којем је навео како није желио да се повуче, упркос ризику који су носиле његове године и здравствено стање, још једном је потврдило величину овог човјека чије ће моралне и људске норме неко тешко надмашити у догледно вријеме.

За вријеме ратова деведесетих година прошлог вијека спашавао је животе у Републици Српској Kрајини и Републици Српској. За све што је тада учинио као ратни хирург-добровољац Орденом Светог Саве одликовао га је тадашњи српски патријарх Павле.

Kао хирург је учествовао у пробоју коридора у јуну 1992. године, радио је у ратној болници “Kоран” на Палама, један је од оснивача ратне болнице “Жица” у Блажују на првој линији фронта код Сарајева гђе је током 40 мјјесеци, као једини хирург на подручју тадашњег Српског Сарајева, обавио више од 3.500 операција.

Миодраг Лазић рођен је у Земуну 31. маја 1955. године. Био је српски примаријус, хирург и књижевник. Написао је аутобиографско дјело “Дневник ратног хирурга” /Kнин 1991 — Српско Сарајево 1995/.

Доктор Лазић преминуо је 14. априла у Нишу од посљедица вируса корона. Исте вечери када је објаљено да је вољени лекар преминуо, широм Србије и Републике Српске у његу част се орио “Марш на Дрину”.

Изразе саучешћа породици Лазић упутили су највиши званичници Србије и Српске, као и бројни поштоваоци доктора Лазе, како ће остати упамћен у народу.

The post НИШ: Миодраг Лазић сахрањен уз звуке “Марша на Дрину” appeared first on ФИЛТЕР.

У порти Цркве Светог Василија Острошког на Вељинама данас је, у вријеме када је сахрањиван у Нишу, служен парастос чувеном српском хирургу Миодрагу Лазићу.

Присутни су на себи имали мајице са ликом доктора Лазића, а у рукама су носили његову слику.

Тачно у 14.00 часова, у вријеме за када је заказана сахрана доктора Лазића на гробљу у Нишу, ватрогасци Источног Сарајева су упалили сирене, а потом је градом одјекнула композиција “Марш на Дрину”.

Грађани Источног Сарајева, због мјера донесених ради сузбијања ширења вируса корона, нису излазили на улице, али су почаст одали аплаузом са балкона и прозора.

Чувени српски хирург Миодраг Лазић преминуо је 14. априла у нишком Kлиничком центру од посљедица вируса корона.

Видео можете погледати овдје.

The post ИСТОЧНО САРАЈЕВО: Одата почаст доктору Лазићу (ВИДЕО) appeared first on ФИЛТЕР.

Чувени српски хирург Миодраг Лазић /65/, који је преминуо од посљедица вируса корона, биће сахрањен данас на Новом гробљу “Бубањ” у Нишу, а у то вријеме ће ватрогасно-спасилачке јединице у Републици Српској укључити сирене и одати почаст овом хуманисти.

Опијело ће бити служено у 13.30 часова, а сахрана ће бити обављена у 14.00 часова.

Доктор Лазић преминуо је 14. априла у Нишу од посљедица вируса корона. Вијест о његовој смрти дочекана је са великим жаљењем у Србији, Републици Српској и свуда гдје живе Срби, јер је живот несебично посветио свом народу.

За вријеме ратова деведесетих година прошлог вијека спасавао је животе у Републици Српској Крајини и Републици Српској.

За све што је тада учинио као ратни хирург-добровољац Орденом Светог Саве одликовао га је тадашњи српски патријарх Павле.

Као хирург је учествовао у пробоју коридора у јуну 1992. године, радио је у ратној болници “Коран” на Палама, један је од оснивача ратне болнице “Жица” у Блажују на првој линији фронта код Сарајева гдје је током 40 мјесеци, као једини хирург на подручју тадашњег Српског Сарајева, обавио више од 3.500 операција.

Његова посљедња жеља је била да га испрате уз звуке “Марша на Дрини”. Због тога је ова композиција протеклих дана одјекивала од Источног Сарајева до Ниша.

Изразе саучешћа породици Лазић упутили су највиши званичници Србије и Српске, као и бројни поштоваоци доктора Лазе, како ће остати упамћен у народу.

Борачка организација “Илиџански борац” позвала је све грађане Источног Сарајева да у вријеме сахране чувеног српског хирурга доктора Миодрага Лазића са својих балкона и прозора, пљеском уз “Марш на Дрину”, одају посљедњу почаст овом великом јунаку.

“Илиџа памти своје јунаке”, поручили су из Борачке организације “Илиџански борац”.

Предсједник Ватрогасног савеза Републике Српске Горан Стојаковић позвао је чланице Савеза, ватрогасно-спасилачке јединице, да данас у вријеме сахране доктора Лазића укључе ватрогасне сирене и на тај начин одају почаст овом хуманисти.

Територијална ватрогасна јединица Добој данас ће оглашавањем сирена у 14.00 часова одати последњи поздрав преминулом доктору Миодрагу Лазићу, рекао је Срни старјешина добојских ватрогасаца Милош Радоњић.

Он је навео да ће сирене на ватрогасним возилима бити укључене у трајању од 30 секунди.

The post Сахрана доктора Лазића, Српска одаје почаст чувеном хирургу appeared first on ФИЛТЕР.

Предсједник Ватрогасног савеза Републике Српске Горан Стојаковић позвао је чланице Савеза, ватрогасно-спасилачке јединице, да сутра у вријеме сахране доктора Миодрага Лазића укључе ватрогасне сирене и на тај начин одају почаст овом хуманисти.

Стојаковић је рекао да је професија ватрогасаца везана за спасавање људских живота, као што је била и професија хирурга Лазића.

– Доктор Лазић је у периоду од 1991. до 1996. године, као ратни хирург својим хуманим радом спасио на стотине живота, како војника тако и цивила – рекао је Стојаковић.

Он је напоменуо да ових дана и поједине институције и локалне заједнице одају почаст преминулом доктору Лазићу.

Чувени српски хирург Миодраг Лазић (65) преминуо је 14. априла у Нишу од посљедица вируса корона, а биће сахрањен сутра у 14 часова на нишком Новом гробљу.

Током ратова деведесетих година прошлог вијека доктор Лазић је спасавао животе у Републици Српској Крајини и Републици Српској, а за оно што је тада учинио као ратни хирург-добровољац Орденом Светог Саве одликовао га је тадашњи патријарх српски Павле.

Лазић је као хирург учествовао у пробоју коридора у јуну 1992. године, радио је у ратној болници “Коран” на Палама, један је од оснивача ратне болнице “Жица” у Блажују на првој линији фронта код Сарајева гдје је током 40 мјесеци, као једини хирург на подручју тадашњег Српског Сарајева, обавио више од 3.500 операција.

The post Предсједник Ватрогасног савеза Српске: Ватрогасци сиренама да одају почаст доктору Лазићу appeared first on ФИЛТЕР.