Бака Милица – Мика Андријашевић из гатачког села Степен, јуче је напунила 92. годину живота, а ове зиме оплела је вунене чарапе на дар, готово свакој кући у овом гатачком селу, гдје живи од 1956. године.

Поручује, то је само мали знак пажње, према комшијама који су и њој при руци, били све ове године.

Позитивна и ведрог духа без обзира на животне недаће којих није мањкало, никада духом није клонула. Напротив, примјер је старице, како требају и млађе генерације да се понашају.

”За један пар чарапа, потребна су ми два до три дана, све зависи од осталих обавеза. Ово је мој најскромнији знак пажње, јер сви ти људи су били ту за мене када је и мени било тешко. Тачно је да плетем свакодневно, те да мојих чарапе, осим на Степену и у Херцеговини, има широм земље, па и до Београда и Новог Сада”, поручује уз осмијех бака Мика.

И док је живот није мазио, уз бројне незгоде, ведрина којој одише, опомиње нас да морамо стремити ка бољем. Додаје, здрављем је задовољна с обзиром на године.

И данас витка и на ноге лагана, без бора на лицу, поручује да умјерени рад и физичка активност свакоме од нас могу продужити живот.

”Да ми није малих проблема са бубрезима, могла бих рећи да сам одличног здравља. Но и овако се не жалим, плетем без наочара, а данас видим омладину која слабије од мене види и са 15 – 20 година, ваљда због тих мобилних телефона”, јасна је бака Милица.

Бака плете свакодневно како би прекрстила вријеме и наглашава да је зима идеално годишње доба за то.

”Нека мало и минуса, зима је. Имам дрв , топло ми је а оплешћу и које чарапе више. Kада дође прољеће, ако Бог да, поново ћу у врт, посадити нешто поврћа да имам за себе”, казала је старица а све у друштву мачке по имену Жућа, која се не раздваја од ње, чак ни ноћу .

Тежак живот, још теже дјетињство подно Лебршника и Волујака, особу о којој комшије имају само ријечи хвале, није одвојио од њеног препознатљивог духа, питке ријечи и гостопримства.

Имала сам тешко дјетињство, живот ме није штедио. У току Другог свјетског рата, партизани су знали бити на доручку у кући, а четници на ручку. Била су то тешка времена. Не дај Боже да се икад нешто слично понови” апострофира бака тежак период и додаје да је као млада почела чувати стоку испод Волујака.

Умјерен рад и домаћа храна, по њеним ријечима, рецепт су за дуговјечан и здрав живот.

Раније су, људи много више и пјешачили, ручно косили. Чувала се стока, вода се догонила са оближњих извора, а момци и дјевојке су пјешке ишле и на сијела увече, сада су дошла нека друга времена. Али нека, све у своје вријеме.

The post Бака Мика Андријашевић (92) из гатачког села Степен на дар оплела чарапе цијелом селу appeared first on ФИЛТЕР.