Аутор текста је Милица Боровчанин, ученица трећег разреда Средњошколског центра “Василије Острошки” из Сокоца.

Њен рад проглашен је најбољим литерарним радом на конкурсу за ученике средњих школа о теми “Егзодус сарајевских Срба” који је организовала Градска управа Источно Сарајево.

Егзодус сарајевских Срба

Опанак. Влажан, потпарен и каљав од снијега и блата. Запамти тај опанак, Мишо. То је опанак твог ђеда. У њему је вунена чарапа, сива, подерана, закрпљена па опет подерана. Мокра. Запамти ту чарапу, Весна. Твоја је баба исплела једне зиме, крај шпорета, шкиљећи уморним очима под свјетлошћу петролејске лампе, што је неко донио из рата. Како и одакле, то се не пита. И свјетло обавезно упамти, Перо, јер ово је прича о опанку, чарапи и свјетлости. Ово је прича о вама.

            Јоване, волиш ли небо? Плаво и бескрајно, високо до ваших глава, а можда и зерицу више. Вазда присутно, а никад ту, већ увијек негдје далеко. Хајде, реците да га волите. Ви сте дјеца неба, Оца небеског. Са мном то исто небо вјекује овдје, у срцу Босне, већ дуго. Знамо се из виђења. Гледа оно мене, ја њега… И тако се гледамо, и живимо, и ћеифимо. Ту сам необичну турску ријеч начуо случајно и можда ми се баш због тога нарочито допала. Баш је овако било. Мумла он себи у браду, тресући догорјели опушак тако да му пепео пада по панталонама: „Е, ‘вако смо ти ја и моја стара некад уз каву и цигару ћеифили. Па ја… И дође зло доба. Траг му се замео“. И понавља  то „па ја“ некако тешко, уздишући и отпухујући велике колутове дима у прохладну фебруарску ноћ. Било је то оног дана кад је нестало неба, и мој цијели видик одједном поста само избрадани гумени ђон једног опанка, над којим спава мрак. Онда су дошли и остали опанци, гумене чизме, цокуле, точкови и брундање претоварених тамића, што су дисали плитко и заморно као плућни болесници. Туберани умиру кад цвјетају тикве, а ти су камиони са товаром „прња, ‘ране, женскадије и максумчади“ испустили своју душу тог фебруара, на Задушнице. „Ееее, па ја“.

            Мене су само газили, пролазили нада мном оборених глава, ни не наслућујући моје присуство, док се „глава у торби ругала глави на коцу, а глава с коца смијала глави на пању“. Нису ни помислили да све те ситне, случајно изговорене ријечи и болне уздахе неко слуша, да све остатке некадашњег живота који, попут пепела, спадају с њихових усана у, од гара поцрњели снијег, неко сакупља и крпи у приповијест о вама, у које они у том тренутку вјероватно и нису вјеровали.

            Пертле од тешких радничких цокула вукле су се по блату, остављајући кривудаве линије успорених и неодређених корака, који су се вртјели укруг, по путањи која није случајно кружна, већ безулазна и безизлазна, око преврнутог пара опанака, који су вјероватно испали из неке вреће, или једноставно одбачени да би се понијело нешто важније и неопходније. Ти трагови од пертли су знакови којима приповиједам ову причу, која се испредала док је пар опанака са чарапама, дрхтећи, обилазио око пара опанака без чарапа. Колона се кретала споро и несигурно, идући као Марушка – у маглу.

            „А она моја бабускара све јеца и ромори некак’е молитве у себи… И све кȏ бива чврста, још ми нешто звоца и тура ми дебеле чарапе у руку, да ми се нађу, а ја их држим и видим влажне. Мокре“. Уздахнуо је дуго… бесконачно. А ја све то слушам, и ноћ се преваљује изнад Требевића, тиха, тужна и језива.

            Неба није било. Бојиш ли се ти, Ружо, мрака? Једна мала се бојала. Ваздан је преплакала на рукама неке тетке, и тек се предвече смирила и ућутала. Узела је један каменчић, онако блатњав, и ставила га на дно џепа, чврсто стишћући оно што је само њено, за шта нико не зна и зато га не могу узети. Дјеца су као ми. Увијек су ту, али на њихово присуство се не обраћа пажња, а они све чују и све разумију. Они вјерују у вас, зато вам смишљају приче. Остављају их у џеповима, да бисте их ви једног дана тамо пронашли. Сјети се каткад те мале, Зоране. То ти је мајка. Кад ти сљедећи пут буде пјевала о десетом селу гдје живи Антунтун, питај је гдје је њено десето село. Можда ће јој очи тада на трен засијати, а ти ћеш примијетити да су влажне. Мокре. Свеједно је питај.

            Све је било мучно, страшно и свечано у десетом селу. Значило је крај једног живота, коријење ишчупано нагло и присилно, да би се на другом мјесту посадило и чекало да порасте. Чекање је дуго и магловито и вјероватно га ни ви нисте још дочекали. Са једне стране су остајали домови, многи још топли, дим се вијорио изнад кровова, посљедње жишке су и даље тињале тамо гдје су се под петролејком плеле чарапе. А са друге стране, само магла и далеко у магли – ви.

            Протутњало је и то… као и све што прође, а Требевић се над Сарајевом зеленио, мирно и спокојно, гледајући на котлину са неком неодређеном строгошћу, као да је прекоријева због свега што се прошлог дана ту догодило, због суза оне дјевојчице које му стално прекидаху сан, због коријења које му је силом чупано из вена. Мрштио се Требевић као мрачајски прото и, први пут након много сати, небо се поново појавило. Додуше, сасвим стидљиво и ускогрудо, као да му се и самом отимао онај дубоки уздах „еее“ који се негдје у срцу котлине завршава олакшавајућим, а ипак болним „па ја“. Као да су те двије наизглед неповезиве ријечи без икаквог значења скидале невидљиви терет с душе. А оне су у ствари значиле више него што се иједним језиком може записати, биле су тамић натоварен страхом, болом, помирењем, храброшћу и нечим, њима непознатим и необјашњивим, за шта су сигурно знали да постоји, али га нису умјели описати. Ту на позорницу ступају пјесници, тада као и сад, да дестилат згуснуте колективне патње преточе у ријечи. Бивајући с њима и међу њима, држећи под руку вашег оца и стрица, потпуно значење тог зачудног „па ја“ испјевао је Радослав Самарџија у само једно  стиху: „Ја знам да сам Србин, јер мркнем па свићем“.

            Лежао сам на истом мјесту гдје сам и данас. Безначајан и непримијетан, невидљиви свједок историје, друг небеса и висине, а вјечито прикован за земљу, јер под овом земљом и мртви окомити стоје, чекајући да се обују они одбачени опанци и да се крене преко брда, у будућност.

            Свјетло се појавило накратко и дошло је изненада, много послије сунца. То је онај осјећај, Вера, кад дуго гледате прије него што схватите да су вам очи отворене. Горјело је све на једној гомили; прошлост, садашњост и будућност – чарапе плетене давно, опанци ужурбни тог дана на блатњавом друму и свјетло, слабашно, али видиљиво, које је дошло апостолски, да најави оно нешто, необјашњиво и непознато, оно „свитање“, чији се долазак чека и то чекање је посљедње што један народ одржава у животу.

            „И ево нас, ђе смо. Ни тамо, ни овамо. У сњежини голој, на путу за рај. Еее, мој брате, еееј“, испрекидане ријечи неког младића мијешају се са дрхтавим стихом: „Ено га, иде насмешен борац, уместо главе носи заставу“[1]… И та слика полако јењава у очима нашег мрачајског проте, што све види и све разумије и само се тихо и озбиљно осмјехује људима што мисле да све знају и све могу, несвјесни да су само мрави на свјетском буњишту. Сарај’во ћути и ћеифи у својој удолини.

            Ову причу приповиједа вам камен са једног макадама, чији се дио налази у џеповима ваших родитеља. Сјећаш се оне мале, Зоране? Рекао сам да запамтиш. Сјећаш ли се оног за шта нико не зна и што нико не може узети? Дио мене у њима.

То је тајна. Не казујте је никоме.

Ако ме се некад сјетиш, Владане, кад схватиш да је путања којом идеш ништа друго до стољетна кружница, концентрична пару опанака, у том часу ћеш видјети лик свог оца који „пиљећи немо у призор пусти, постаде и сам камени знамен“[2].

Уздахни тад „па ја“ и ја ћу знати да је вријеме да сванем.

[1] Радослав Самарџија, из пјесме „Повратак ратника“

[2] Радослав Самарџија, из пјесме „Повратак ратник”

The post Прочитајте рад Милице Боровчанин о теми “Егзодус сарајевских Срба” appeared first on ФИЛТЕР.

Државни универзитет у Санкт-Петербургу (СПбГУ) током новембра организовао је Трећу међународну онлајн олимпијаду из руског језика као страног. Олимпијада је била намијењена свима од 12 до 35 година, а такмичари су били подијељени у двије категорије, од 12 до 17 година и од 18 до 35 година.

Ученица СШЦ „Василије Острошки“ Соколац , Милица Боровчанин, освојила је прво мјесто у категорији до 17 година.

Такмичење се састојало од два круга, а садржало је тестове из граматике, лексике, читања и слушања, у укупном трајању од неколико сати.

“Према званичним подацима објављеним на страници Универзитета, регистровано је нешто више од 5.000 учесника из 132 земље, да би се као најбољи показало њих 729 из 84 земље, који су проглашени финалистима”, саопштили су из СШЦ „Василије Острошки“ Соколац.

Првопласиранима у обје категорије, као и неколицини награђених које је одабрала стручна комисија, биће омогућено учешће у дебатама и разговорима које организује СПбГУ, као и ваучер за бесплатно тестирање из руског језика као страног (ТРКИ), које је могуће обавити до краја 2023. у неком од њихових партнерских центара у свијету, или у специјално контролисаним условима онлајн.

Диплома са Олимпијаде и државни сертификат о положеном испиту ТРКИ, доносе предност при упису на Санк-петербуршки универзитет, ако се награђени у будућности можда одлучи на то.

The post Милица Боровчанин освојила прво мјесто на Трећој међународној олимпијади из руског језика appeared first on ФИЛТЕР.

У Народној библиотеци Соколац читалачкој публици представљена је трећа самостална књига “Чувари вјетрова” младе соколачке пјесникиње Милице Боровчанин о којој је књижевна критика изрекла низ похвала.

“Милица је ученица другог разреда гимназије соколачког Средњошколског центра Василије Острошки, а поезијом се бави од раног узраста, о чему свједоче и многобројна признања од којих се издвајају треће, а потом и прво мјесто на Међународном фестивалу поезије и умјетности у Бечу 2020. и 2021. године”, рекла је директор Народне библиотеке Соколац Божица Јанковић на промоцији.

Према ријечима Јанковићеве, Милица Боровчанин до сада је објавила двије књиге поезије “Безимени човјек” /2018/ и “Сунчев човјек” /2020/.

Њена трећа збирка “Чувари вјетрова” појавила се пред читаоцима у издању Kултурно- издавачког центра “Српска кућа” из Пожаревца.

Главни и одговорни уредник “Српске куће” Братислав Голић рекао је Срни да је присуствовао промоцији ове књиге јер је Милица изузетан писац, кога су из ове издавачке куће дуго пратили јер је пролазила кроз њихове зборнике у којима афирмишу младе књижевнике у Србији, дијаспори и Републици Српској.

Он је изразио наду да ће Милица бити један од изузетних писаца у регији којој припада Соколац и да ће и у наредном периоду добијати књижевне награде за своје стихове.

“Ја сам човјек који је створио град од преко 20.000 младих писаца у Србији, Републици Српској и дијаспори и сада желим да представим те писце и њихове књиге у Гинисовој књизи рекорда”, најавио је Голић.

Он је, како каже, припремио књигу са свим тим радовима и настојаће да је преведе на енглески језик и најавио покретање кампа који ће окупљати дјецу талентовану за лијепу писану ријеч.

Пјесникиња Боровчанин рекла је Срни да иза себе има три самосталне књиге, пјесме објављене у више од 20 зборника, те навела да је у “Чуварима вјетрова” заступљен највећи број пјесама, у којима је, како вјерује, квалитетом напредовала у односу на претходне двије збирке.

Ова млада пјесникиња до сада је освојила око 60 награда, а посебно се поноси “Златном значком општине Соколац”, коју је добила прије двије године, јер долази од људи из мјеста којем посвећује све што ради и ствара.

Боровчанинова је нагласила да је посебну подршку за своје стваралачки рад има у родитељима, те да посебну захвалност дугује својој школи, али и општини Соколац, као и свима који јој помажу да истраје на путу успјеха.

Њен професор српског језика и књижевности Сузана Пружуљ рекла је да су “Чувари вјетрова” метафорични наслов истоимене програмске пјесме посвећене пјесницима.

“Вјетрови асоцирају на духовне немире, оно највредније у људима. Чувари на умјетнике у вјечном трагању за љепотом, у стварности често лишене сваке љепоте и вишег смисла”, навела је Пржуљова.

Она је додала да збирка садржи тематски и по форми врло разноликих педесетак пјесама, подијељених у циклусе – родољубиве, рефлексивне, дескриптивне, о завичају, љубави према дједу и коријенима, неколико на руском језику, три сонетна вијенца, али је необично што нема љубавних.

Гост на промоцији, говорећи своје стихове, био је и млади соколачки пјесник Ђорђе Kовачевић, као и Ана Јанковић, која је први пут у Народној библиотеци излагала своје ликовне радове и фотографије, која је радила и насловну снагу књиге “Чувари вјетрова”.

The post “Чувари вјетрова” Милице Боровчанин пред читаоцима appeared first on ФИЛТЕР.

Ученица соколачког Средњошколског центра “Василије Острошки” Милица Боровчанин освојила је прво мјесто на традиционалном међународном Српско-аустријском фестивалу културе и умјетности у Бечу.

Српско културно друштво “Српска круна-Златна реч” из Аустрије традиционално сваке године организује међународни Српско-аустријски фестивал умјетности и културе посвећен окупљању Срба из цијелог свијета у заједничкој мисији очувања и његовања писане ријечи и српске књижевности.

Милица Боровчанин истиче да је конкурс посвећен великанима српске књижевности који су један дио свог живота провели и стварали у Бечу, а ове године Вуку Стефановићу Kараџићу о теми “Ћирилица, обичаји и ми” на коме се она представила поезијом,односно стиховима под насловом “Перо, мастило и мач”.

На овај конкурс, који је трајао од 15. јануара до 15. фебруара, пристигла су 392 рада из земаља Европе и Америке.

За соколачку средњошколку посебно значење има податак да су резултати конкурса објављени на Свјетски дан матерњег језика.

“Мени је припала част да по одлуци стручног жирија будем награђена првим мјестом у категорији младих пјесника до 30 година, што ми пуно значи јер је ријеч о манифестацији међународних размјера на којој су учествовали афирмисани и неафирмисани млађи и старији пјесници и књижевници из цијелог свијета и драго ми је да сам нашла своје мјесто међу њима”, рекла је Милица за Срну.

Младој пјесникињи, како каже, посебно значи и то што су у жирију Фестивала били угледни књижевници и професори књижевности који су њен рад оцијенили као најбољи.

Она је истакла да је прошле године на истом конкурсу освојила треће мјесто и да је захваљујући подршци општине Соколац успјела отићи у Беч и примити награду, а мисли да ове године због пандемије то неће бити могуће.

Ова успјешна ученица првог разреда средње школе освојила је до сада више од десет награда за литерарне радове, а своју прву књигу “Безимени човјек” за коју је добила најбоље оцјене књижевне критике, објавила је у 2018. години.

Директор Средњошколског центра “Василије Острошки” Мирослав Максимовић рекао је Срни да ова установа на све начине подржава ученицу Милицу Боровчанин и подсјећа да је она добитник награде ове установе поводом обиљежавања Светог Саве, те се нада да ће њен таленат испливати на књижевној сцени.

The post Милица Боровчанин првонаграђена на Српско-аустријском фестивалу у Бечу appeared first on ФИЛТЕР.