У Храму Светог Саве у Блажују данас је служен парастос невиним жртвама егзодуса сарајевских Срба, а старјешина ове цркве протојереј Дарко Даниловић је у бесједи говорио о страдалништву српског живља које се 1996. године морало иселити из Рељева, Хаџића, Илијаша, Вогошће, Илиџе, Новог Сарајева и осталих мјеста.

“Молитвено се присјећамо тих тешких и мучних дана, тужне колоне сарајевских Срба који су огњишта напуштали по снијегу и мразу и одлазили у неизвјесност, носећи са собом нешто мало покретне имовине, али и земне остатке преминулих чланова породица и предака”, рекао је Даниловић.

Он је рекао да Срби памћењем, поштовањем и посјећивањем Храма Светог Саве у Блажују и православних гробаља у Федерацији БиХ свједоче о вишевјековном постојању овог народа на овим просторима.

Парастосу у блажујској цркви присуствовали су градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић и предсједник Скупштине града Бранко Kороман.

“Данас обиљежавамо и 30 година од статутарне одлуке о оснивању града Српско Сарајево тог 13. марта 1993. године у Вогошћи. Ово је прилика да прославимо тај датум, али и да се вратимо на мјесто одакле су Срби 1996. године кренули у егзодус и да свим српском страдалницима током Одбрамбено-отаџбинског рата, уз помоћ свештеника блажујског храма, одамо помен и дужну почаст”, рекао је Ћосић новинарима.

Истичући да је стабло снажно онолико колико му је јак коријен, он је поручио да човјек најбоље спозна сам себе ако се врати својим коријенима, а коријен Српског Сарајева управо је у поменутим српским насељима, док су данас “стабло и шума” на другом мјесту, у граду Источно Сарајево и њеним удруженим општинама”.

“Српски народ има дугу историју и традицију, и некада их је било далеко више него сада на овим просторима који су неправедно припали Федерацији БиХ. Због тога наша је дужност да његујемо културу сјећања и памћења и да се са поносом сјећамо наших српских предака, добрих људи и честитих домаћина”, истиче Ћосић.

Он поручује да су жртве сарајевских Срба и изградња Источног Сарајева били коријен и залог стварања Републике Српске.

Ратни директор болнице “Жица” чувени доктор Милан Пејић није могао да сакрије емоције које су га преплавиле када је покушао да се присјети неких трагичних и тужних догађаја који су се дешавали српским домаћинима и њиховим породицама, који су почетком 1996. године напуштали вјековна огњишта и одлазили у непознато, али са вјером у Републику Српску и будућност српског народа, ма гдје да ће он да живи и егзистира.

“Сва моја сјећања на то вријеме су тужна. Тешко ми ја и сада да причам о томе. Сузе ми бране да се сјетим групице Срба који су у колони, на запрежним колима заставом, цвијећем и бронзама окићеним, пјевали српске изворне пјесме обучени у народне ношње, а да нису знали ни куда иду, ни куда воде своје најмилије”, рекао је доктор Пејић.

Он је истакао да му се слика уплакане старице која је испред себе гурала козу у “циварама” /ручним колицима/ са неколико завежљаја дубоко урезала у памћење, а овакве слике су му болно свјеже и данас.

У Источном Сарајеву у поподневним часовима ће бити одржана свечана сједница Скупштине града поводом 30 година од његовог формалног настанка, а највише признање – Грб града за допринос његовом развоју биће додијељено предсједницима Републике Српске Милораду Додику и Србије Александру Вучићу.

Признање за допринос развоју Источног Сарајева – Грб града биће додијељен и Владама Републике Српске и Србије, те Митрополији дабробосанској Српске православне цркве за предан рад на очувању духовности и саборности православног српског народа Сарајевско-романијске регије.

На свечаној сједници биће усвојена Резолуција о правцима даљег развоја у којој ће посебно бити истакнуто све што овај град баштини кроз традицију и историју.

Посебна признања биће уручена општинским борачким организацијама, а захвалнице скупштинама шест градских општина и одборницима првог сазива Скупштине Српског града Сарајева, најављено је из Градске управе.

The post У Блажују служен парастос невиним жртвама егзодуса сарајевских Срба appeared first on ФИЛТЕР.

Доктори су у рату најважнији војници, јер спасавају оне који се међусобно рањавају и убијају. У рату уче и занат и живот наново, отимају живот из канџи смрти, често се боре против природних закона, а можда и против божје воље. Понекад на лицу, рукама и мантилу ратног доктора има више туђе крви него што у том тренутку струји кроз тијело онога ко пред њим лежи на операционом столу. Доктор у рату је ходајући мали бог у бијелом мантилу.

Написао је то новинар и писац Мирослав Јанковић на почетку књиге “Борба моја за животе других” између чијих корица су сабране муке и надљудски подвизи доктора и медицинског особља с почетка крвавих деведесетих, праћени сталном олујом метака и пројектила. Аутор те књиге је чувени сарајевски доктор Славко Ждрале.

У сарајевској болници Кошево је радио до пред сами рат. Април 1992. Из Сарајева полако одлазе, а рат пристиже. Пуцњи све чешћи, у дотадашњем мотелу “Жица” у Блажују је направљен прихватни здравствени центар. Све то је организовао доктор Милан Пејић, Ждралин друг са факултета, специјалиста ОРЛ, тада још први човјек Клинике за ОРЛ на Кошеву. И један и други и данас истичу да је у свему била потребна добра организација, а уз  то су мучили своје, али и муке десетина, стотина и хиљада оних којима су били једина сламка спаса. Нису то били само војници и цивили којима су меци, гелери, гранате, бомбе разарали тијела и унутрашње органе. Болничке прагове прелазила су дјеца чије је здравствено стање захтијевало хитно збрињавање, породиље, стари… А они, љекари, сестре, возачи и остали на почетку, осим заклетве и воље, нису имали ништа. Како је изгледала ледина, са које су почели, сјећа се Ждрале.    

– Стижем у Блажуј. Призор. Ресторански столови поређани попречно. Њих десетак прекривени бијелим чаршафима. Са стране нешто завојног материјала и покоја инфузија. Постаје нам јасно да је то почетак нове здравствене установе у неким крајње непримјерним условима – написао је Ждрале.

И тако је почело. Борба за животе, транспортовање тешко рањених, велике муке с трансфузијом. Мањак свега, осим метака и рафала. Рат се захуктавао.

– Понекад ми се чинило као да сам са колегама докторима и сестрама само глумац у неком ратном филму, да то што живимо и радимо није стварност, него само ружан сан, а који, ето, никако неће да прође. Али, нема одустајања – прича Ждрале описујући борбе за животе током којих су чак и неке сестре знале дежурати 72 часа без прекида.

Повријеђених све више, а он бива, крајем јула 1992. премјештен у болницу у Касиндолу, на позицију директора. 

– Моји сарадници и ја у Касиндолу и даље се рвемо са истим, нерјешивим проблемом: нема струје, нема нафте, нема кадра, а прилике све теже – каже Ждрале који је свакодневно у мислима кројио и прекрајао организацију рада, јер је она темељ свега у ратном вихору који се надвио над Сарајевом и околином.

– Упорно, данима, размишљам како се организовати када стигне рањеник, чије ће повреде одмах тражити увод у општу анестезију, хитну хируршку интервенцију, а како поступити када их стигне више у исто вријеме. Како након оперативног захвата пратити рањеника, да ли има на располагању кадра који то може радити 24 часа. Један од охрабрујућих момената био је тај да тим, који сам формирао, практично је живио у болници – каже Ждрале за “Глас”.

Када би долазила два или више рањеника, у екипи су се договарали да се држе реда хитности, а да након тога иду у операциону салу.

– Радимо без обзира које је вријеме, дан и ноћ. Тако ће бити до краја рата. И даље ми је стална мора како обезбиједити санитетски материјал, растворе, крв, игле за пункцију и оно што сваки дан ишчекујем – да ми се неко појави од сестара и љекара па да проширујем екипу – прича Ждрале.  

Вријеме када зима покуца на врата доносило је нове бриге. Дани све краћи и хладнији. Котловница за гријање на нивоу рада да одржава проток млаке воде кроз радијаторе. Агрегат напаја струјом само основне просторије, гдје су и операциона сала и кабинет за трансфузију. Остале двије трећине болнице користе свијеће и батеријске лампе које се на прсте могу пребројати, а они се привикавају на свакодневно завијање сирена санитета када улазе на болничку капију.

– Тако је било и 20. новембра 1992. године. Кола нагло стају. Возач и сувозач искачу и болним гласом вичу: Погођен је у трбух, крварење је велико – пише доктор Ждрале, описујући том реченицом ко зна колико других сирена које су наговјештавале борбе између живота и смрти.

– У послијеподневним часовима 26. фебруара 1993. примам једну госпођу из Француске, каже да је представник хуманитарне организације “Соланж”. Док разговарамо, тишину нарушава продоран јаук сирене санитетских кола. Сестра долази по мене да кренем према амбуланти јер се ради о тешко повријеђеном дјетету. Улазим у салу и видим на операционом столу лежи дијете са раном на предњем трбушном зиду и са већ успостављеним венским путевима и анестезиологом који предузима хитне мјере реанимације. Све је спремно за операцију. Отвори се трбух. Исти пун крви са видљивим примјесама цријевног садржаја. Све то нам указује да морамо брзо радити – наводи Ждрале, присјећајући се случаја, са срећним крајем, тада шестогодишњег дјечака Срђана Лале који је рањен на Врацама снајпером док је њега и брата мајка водила за руку.

– И опет исто питање: који су то зли људи да су у стању уперити пушчану цијев у дијете и убити га – пита се доктор који се, уз своје личне муку, у том рату нагледао свега и проживио свашта.  

Прелиставајући ратне мемоаре, још један дан не заборавља. То је 25. мај ’93. Примају рањеника. Замјеника команданта у Војковићкој бригади. Зове се Драган Марковић, рођен 1960. Глава крвава. Униформа попрскана крвљу и гарава. Рендген снимци су показали безброј металних куглица у глави, то јест мозгу, по тијелу и екстремитетима.

– Постаје ми јасно да је Драган задобио повреде експлозијом бомбе. Идем да провјерим моје сазнање код његових сабораца. То ми и потврђују. Замоле ме да саслушам шта се десило. Кажу да је то њихов командант и да су били у борбеним дејствима на подручју Игмана. У једном тренутку, упали су у унакрсну ватру, која је пријетила да их све уништи. У том тренутку Драган је истрчао испред војника, кренуо на јуриш и успио да разбије засједу. Ипак, из руке противника буде бачена бомба, експлодира и рањава га. Борба тада престаје и успијевамо да га извучемо. Причају ми то у даху и постаје ми јасно зашто борци у грчу чекају шта ћу ја да им кажем – прича овај доктор, наводећи да се Драган опоравио и да његов херојски чин не познаје вријеме ни године.

Рат још букти, а доктори настављају да побољшавају организацију док тек понеки дан пролази без рањених.

– Септембар 1993. Санитетска кола стижу. Опет видим језив призор. Војник на носилима. Здробљене су обје ноге до кољена, практично ампутиране. У салу га уносе што брже могу. Без икакве припреме, навлачим рукавице и уз помоћ инструментарке клемујем крвне судове да спријечим крварење. Још четири повријеђена пристижу. Граната је испаљена из Сарајева. Пала је међу војнике на Златишту и експлодирала. Једина могућност оперативног збрињавања је ампутација обје ноге у предјелу наткољенице. Тешка одлука, али једина могућа. Одлучујем да што мање скраћујем наткољеничке кости с надом да ћу постојеће дефекте у постоперативном току успјети да санирам. Болесник се уредно буди из анестезије и смјештамо га у интензивну његу ради наставка лијечења. Слиједе свакодневна превијања – истиче.

Један од симбола ратног здравства била је болница “Жица” у Блажују у којој су уточиште пронашли многи љекари, бјежећи из Сарајева, али и они који су тражили шансу за нови живот након рањавања. Подигао ју је, буквално из ничега, доктор Милан Пејић.

– Дали су нам један мотел у Блажују, фабрике “Жица” из Зенице, по томе је и добила назив болница. Нисмо били припремљени на такав посао. Сви смо се школовали и радили у мирно вријеме те бавили се само својом струком и  све нас је то изненадило. У мотелу смо имали салу, са хотелским столовима, сепаре за мање захвате. Знало је да дође по десет, 15 рањеника, а ми нисмо у почетку имали ни лијекова, ни крви, инфузија – прича Пејић.

Сналазили су се како су знали и умјели, а били су толико близу Игмана да их је, како је објаснио, могао пушком да погоди ко је хтио.

– На срећу нисмо погођени. Трансфузију крви смо сами организовали крајем јуна захваљујући једном доктору. Прве фиксаторе смо добили од Француза, а касније нам је помогао “Орао”. Из иностранства су људи слали помоћ. Било је доста и неквалитетних лијекова, истеклог рока – каже Пејић, присјећајући се да је доктора Миодрага Лазића случајно срео на Палама, а који тада није могао да вјерује да нико од хирурга из Сарајева неће да дође у “Жицу” јер није било сигурно.

– Човјек је изразио спремност и дошао средином октобра те остао до краја рата. Тај допринос се не може заборавити – испричао је Пејић.

Рат је обиљежио почетак каријере и хирурга Драгана Костића, који је тада имао 35 година. Специјализацију је обавио у Београду, не слутећи да ће бити у прилици да свој посао ради у рату. Није недостајало теоретског искуства, али тик уз линију фронта све је било другачије.

– Био сам члан санитетског батаљона Првог крајишког корпуса, али првих 19 мјесеци рата провео сам у ратној болници Семешница коју сам формирао у мају 1992. Нађете се у ситуацији коју нико не жели, а дођете пред људски и професионални испит. Болница је била на мање од километар ваздушне удаљености од непријатељске линије, али када видите младе људе који су спремни да бране народ, ни та удаљеност није била проблем нама – казао је, присјећају ће се да је доста случајева заувијек остало у сјећању.

– Мене и екипу, од 15 до 20 сјајних људи, погледао је и Бог и остварили смо сјајне резултате, са веома мало смртних исхода код рањеника. Још мало па ће се навршити 30 година од операције на срцу војника Жељка Станишића. Тај млади човјек не би ни дошао жив до нас да нисмо били близу линије. Метак је био забоден у срце и сваким откуцајем, помјерао се према вани. Саборци су га донијели на рукама и ми смо успјели. Био је ту још један тежи рањеник, мислим звао се Славен, са прострелном раном грудног коша. Видите кроз њега. Те операције су за нас значиле много, јер су добро прошле. Знали смо оперисати и по 18 сати дневно. Радило се у адаптираној сали велике сеоске школе у селу Руска Пилана, покрај рјечице Семешнице, а некада смо, због хитности, истовремено двојицу рањеника стављали на два стола како би зауставили крварење, а потом оперисали прво једног па другог. То се само може у рату доживјети – прича Костић којем је, као и многима, недостајало и материјала и свега, осим тимског рада и пожртвованости.

У причама ова три љекара, крију се приче и сјећања читаве плејаде доктора, медицинских техничара, сестара, возача санитета и многих других који нису побјегли од рата, већ му се супротставили како су најбоље могли и знали, остајући привржени свом позиву да спасавају животе, без да гледају ко је ко.

Вјечни Миодраг Лазић

У помоћ колегама по заклетви, у вријеме рата, из Србије је стигао хирург Миодраг Лазић. Током деведесетих година спасавао је животе у Републици Српској Крајини и Републици Српској. На позив народа Српске Крајине у јулу 1991. отишао је као хирург добровољац, годину радио у ратним болницама у Двору на Уни, у Глини и Костајници. Са борцима је учествовао у продору коридора. Као добровољац, у септембру 1992 дошао је у ратну болницу Коран у Пале. Послије мјесец, као шеф хируршке екипе, отишао је на Илиџу и радио у ратној болници “Жица” у Блажују. Као једини хирург за стомак и грудни кош радио је скоро двије године на простору најширег ратишта Српске – сарајевско-романијске регије коју је чинило пет општина са више од 100.000 становника. Сјећања је записао у књизи “Дневник ратног хирурга”, а о њему је снимљен и документарни филм. Одликован је Крстом милосрђа за несебично залагање и жртвовање у збрињавању становништва у рату. Преминуо је 14. априла 2020. у Нишу од посљедица вируса корона, а пред смрт је поручио да жели да буде испраћен са пјесмом “Марш на Дрину”.

The post Исповијести ратних доктора надљудских могућности appeared first on ФИЛТЕР.

Некадашњи директор ратне болнице “Жица” код Сарајева доктор Милан Пејић рекао је Срни да је вијест о смрти чувеног српског хирурга Миодрага Лазића погодила не само љекаре и болничко особље које је заједно радило у најтежим условима рата у овој ратној болници, него и све људе тадашњег Српског Сарајева.

“Отишао је доктор и пријатељ са којим смо у тој ратној болници урадили велике ствари и спасили многе животе у готово немогућим условима. Он се одазвао да дође на мој позив у болницу Жица, и то у вријеме када нико ко се бавио хирургијом стомака није хтио да дође и помогне”, рекао је Пејић.

Он је навео да се посљедњи пут са Лазићем видио прошле године у Источној Илиџи када их је посјетио.

“Били смо заједно у цркви у Блажују да одамо почаст погинулима. Некако су сви доктора Лазића сматрали својим суграђанином и ово је велики губитак за све нас. Нама у рату је јако помогао и заједно са 26 доктора који су радили у ратној болници Жица чинили смо велике ствари у немогућим условима”, истакао је Пејић.

Он је констатовао да вирус корона очито не бира кога ће однијети, ни докторе ни професоре нити обичне људе.

Бивши директор Болнице у Источном Сарајеву Славко Ждрале изразио је данас искрено жаљење због смрти чувеног српског хирурга Миодрага Лазића, за кога каже да је био велики човјек и хуманиста, изузетан хирург и храбар добровољац.

“Наш цијењени колега Лазић изгубио је, нажалост, најсудбоноснију битку коју је водио, за разлику од свих оних побједа које су га у одбрамбено-отаџбинском рату красиле као врхунског хирурга, који се истински борио, до посљедњег атома снаге, да спаси животе рањеним војницима и цивилима који су били на ивици смрти”, рекао је хирург Ждрале Срни.

Наводећи да је познато колико је Лазић као хирург помогао српском народу на подручју тадашњег Српског Сарајева, Ждрале је истакао да је за њега много важније то што је Лазић, као човјек и хуманиста, одлучио да остане на ратишту са својим народом.

“Лазић је у Болници Жица спашавао животе рањеним српским борцима, што се не може рећи за многе наше колеге који су имали обавезу да ту остану, а није их било када је Србима било најтеже“, додао је Ждрале.

Ждрале подсјећа да се доктор Лазић ниједног тренутка није двоумио него се одлучно придружио српским љекарима у болници “Жица” у Блажују, гдје је сву своју енергију, искуство и знање ставио у службу збрињавања повријеђених војника и цивила.

“Осим његових заслуга у стручном смислу, оно што га краси јесте то што је отишао далеко од свога дома, дошао у Републику Српску, гдје је бјеснио грађански рат. Он се није уплашио и није побјегао као неки други, и то је за мене, његова највећа врлина”, наглашава Ждрале.

Према његовим ријечима, Лазић је оставио неизбрисиви траг у српском народу, који ће га заувијек памтити и помињати као великог човјека, љекара и хуманисту.

Чувени српски хирург Миодраг Лазић, који је током ратова деведесетих спашавао животе у Републици Српској Kрајини и Републици Српској, преминуо је јутрос од посљедица вируса корона.

Он је у августу 1991. године напустио мјесто хирурга у Нишу и запутио се у тадашњу Републику Српску Kрајину.

Kао хирург је учествовао у пробоју коридора у јуну 1992. године, затим се као добровољац јавио у ратну болницу “Kоран” на Палама у Републици Српској, а потом се прикључио српским љекарима у Болници “Жица”, на самој линији фронта.

The post Пејић и Ждрале: Отишао велики човјек, пријатељ и хуманиста appeared first on ФИЛТЕР.

Некадашњи директор ратне болнице “Жица” у Блажују Милан Пејић рекао је Срни да је увјерен да ће ратни хирург Миодраг Лазић побиједити вирус корона као што је и до сада добио многе битке у спасавању људских живота.

Он је истакао да сви љекари из Источног Сарајева и комплетан народ овог дијела Републике Српске вјерују у Лазића и не заборављају што је за њих урадио током протеклог одбрамбено-отаџбинског рата.

“Доктор Лазић нам је пуно помогао у рату и надамо се да ће и ову битку да добије. Много је теже зауставити овог невидљивог непријатеља, него онога којег видиш, кога знаш и против кога можеш да се бориш. Жао ми је колеге и надам се да ће као побједник да изађе и из ове битке“, рекао је Пејић.

Пејић каже да стање Лазића, који је руководилац Ургентног центра у Нишу, отежава то што има астму, тако да спада у групу ризичних.

“Увјерен сам да ће доктор Лазић побиједити и добити и ову битку са невидљивим непријатељем“, каже Пејић.

Он је навео да се телефоном чуо са многим Лазићевим колегама и да им је свима истински жао овог великог хуманисте и великог човјека.

Пејић је констатовао да је и ово доказ да је професија љекара сама по себи ризична и да су сви који је изаберу изложени многим ризицима.

“Ризика смо били свјесни и када смо улазили у ову професију, али надам се да ће доктор Лазић савладати и оздравити“, истакао је Пејић и додао да цио народ овог краја не заборавља шта је Лазић за њега урадио током протеклог одбрамбено-отаџбинског рата и стоји уз овог хуманисту.

Писмо подршке доктору Миодрагу Лазићу из Ниша који је оболио од вируса корона упутили су и чланови Удружења Осмог одреда – Илиџа Специјалне бригаде полиције Републике Српске.

И предсједник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић изјавио је да је Српска спремна да помогне ратном хирургу Миодрагу Лазићу, који је инфициран вирусом корона, те се нада да ће доктор, који је у протеклом рату у Српској у ратној болници “Жица” у Блажују спасио хиљаде живота, брзо оздравити.

Доктор Лазић /65/ је специјализовао хирургију на ВМА у Београду у тридесетој години и постао један од најмлађих хирурга. Радио је у Војној болници у Нишу, а онда прешао на Хируршку клинику Kлиничког центра. Данас ради као руководилац Ургентног центра у Нишу.

На позив народа Српске Kрајине у јулу 1991. године отишао је као хирург добровољац и годину дана ради у ратним болницама у Двору на Уни, у Глини и Kостајници. Са борцима је учествовао у продору коридора.

Kао добровољац, у септембру 1992. године, дошао је у болницу Kоран у Пале. Послије мјесец дана, као шеф хируршке екипе, дошао је на Илиџу и радио у ратној болници “Жица” у Блажују.

Kао једини хирург за стомак и грудни кош радио је скоро двије године на простору најширег ратишта Републике Српске – пет општина са више од 100.000 становника. Са неколико хирурга, љекара опште праксе и средњег медицинског особља примјер је херојства “људи у бијелом“. Сјећања из рата записао је у књизи “Дневник ратног хирурга“, коју је објавила Новинска агенција Републике Српске – СРНА.

Осим “Дневника”, Лазић стиже да напише и 16 стручних радова и учествује на три велика међународна конгреса, на којима његови радови изазивају велику пажњу стручњака. Године 1994. добио је звање примаријуса.

О доктору Лазићу снимљен је документарни филм “Дневник ратног хирурга“, аутора Синише Грабежа у продукцији Телевизије Републике Српске.

За његов рад у Републици Српској, његова светост патријарх Павле га је одликовао Орденом светог Саве. Носилац је и низа других признања. Фебруара 1996. године одлази из Српског Сарајева у Ниш.

Тада је рекао: “Одлазим са тугом и сетом. Поносан сам што сам се борио и делио добро и зло са херојским народом Српског Сарајева. Тужан сам и сломљен због њихове трагедије“.

The post МИЛАН ПЕЈИЋ: Доктор Лазић ће добити и ову битку appeared first on ФИЛТЕР.