Градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић изјавио је да међународни фактор није желио да се много прича о злочинима које су припадници такозване Армије БиХ починили над Србима у злогласном логору “Силос” у Тарчину што потврђује и чињеница да се велики број српских логораша убрзо по изласку из овог казамата одселио у Аустралију, Kанаду и САД.

Након обиљежавања 27 година од распуштања логора за Србе “Силос”, Ћосић је новинарима рекао да то јасно говори да није било у интересу да ти људи причају о страхотама које су преживјели.

“Дужни смо да напоменемо да су људи овдје затварани само зато што су били Срби. То говори о карактеру рата и о чињеници да је у БиХ био грађански рат, а не агресија, пошто су у овом логору били заточени домицилни становници овог подручја”, нагласио је Ћосић.

Он сматра да је на данашњи дан потребно послати поруку да се овакви злочини никада не понове на овим просторима и да никада ниједна мајка, дијете и човјек не доживи такву трагедију. Ћосић је истакао да одговорни за злочине морају да одговарају.

Говорећи о пресуди за шесторици оптужених у предмету “Силос”, Ћосић је навео да је потребно истрајати и истражити преосталих 126 логора на подручју Сарајева и утврдити колико је људи ту њима било, како су страдали, као и ко су извршиоци и налогодавци.

Представник институција Републике Српске Мирослав Вујичић рекао је да је историја српског народа пуна примјера гдје су људи затварани у оваква сабласна мјеста само због националне припадности.

“На нама је да се подсјећамо, да упозоравамо све у Српској и БиХ, али и да учимо омладину како нам се не би поновиле овакве ствари и да нико не буде затваран због свог имена и презимена. На нама је да призивамо универзалну вриједност, да правда стигне налогодавце”, истакао је Вујичић.

Предсједник Удружења логораша Сарајевско-романијске регије Слободан Мркајић рекао је да су на ово мјесто данас дошли да одају почаст за више од 600 цивила, од којих 24 нису преживјела, који су били изложени стравичној тортури припадника такозване Армије БиХ.

Мркајић, који је био заточен у Силосу, рекао је да је осим премлаћивања, вађења зуба коњским клијештима и изгладњивања, доживио и да уринирају по њему и ударају га металним предметом у главу.

Предсједник Савеза логораша Републике Српске Ане Михајлов рекао је да је логор “Силос” један од бројних логора на подручју БиХ, али да је специфичан по томе што је формиран у мају 1992. године, а расформиран 27. јануара 1996. године, односно више од два мјесеца након потписивања Дејтонског мировног споразума.

“Логор је формиран уз сагласност и наредбу локалне и републичке бошњачке власти, а карактеристично је то да је за злочине који су у Силосу почињени осуђено шест злочинаца, углавном из политичког, полицијског и војног врха општине Хаџићи”, указао је Михајлов.

Он је нагласио да је одлуком Скупштине општине Хаџићи додијељено милион KМ за одбрану злочинаца, што, како је навео, говори о природи овог логора, који је био искључиво за људе српске националности.

Већина логораша који су дочекали слободу данас углавном живи у прекоокеанским земљама, далеко од мјеста злочина и злогласног логора који је затворен на Светог Саву, 27. јануара 1996. године, и то два мјесеца од парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање логора у БиХ.

Ранија свједочења српских логораша потврђују да је логор “Силос”, који су муслиманске власти основале 11. маја 1992. године у објекту у којем се прије рата чувала пшеница, имао све елементе злогласног логора Аушвиц из Другог свјетског рата.

The post Ћосић: Међународни фактор није желио да се прича о “Силосу” appeared first on ФИЛТЕР.

Злогласни логор за Србе “Силос” у Тарчину остаће упамћен као један од 126 казамата на подручју ратног Сарајева, у којем је више од 600 српских цивила прошло кроз најстрашније тортуре, физичка и психичка злостављања, пребијања и мучења глађу, а 24 их није преживјело.

Већина логораша који су дочекали слободу данас углавном живи у прекоокеанским земљама, далеко од мјеста злочина и злогласног логора који је затворен на Светог Саву, 27. јануара 1996. године, и то два мјесеца од парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање логора у БиХ.

Ранија свједочења српских логораша потврђују да је логор “Силос”, који су муслиманске власти основале 11. маја 1992. године у објекту у којем се прије рата чувала пшеница, имао све елементе злогласног логора Аушвиц из Другог свјетског рата.

У њему су углавном били затворени цивили са подручја Тарчина, Пазарића и других околних мјеста, мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих је једна била у шестом мјесецу трудноће, те 11 резервних војника, заробљених на борбеној линији у Хаџићима.

Најмлађи међу њима био је четрнаестогодишњи Лео Kапетановић, а најстарији осамдесетпетогодишњи Васо Шаренац, који је умро у “Силосу” на температури која је увијек била за 10 степени нижа од спољашње.

За злочине над Србима осуђени на укупно 42 године затвора

Апелационо вијеће Суда БиХ потврдило је у јуну 2021. године првостепену пресуду Фадилу Човићу и још шесторици оптужених за ратни злочин над српским цивилима у логору “Силос” и другим објектима на подручју општине Хаџићи, те их осудило на укупно 42 године затвора.

Одлуком Апелационог вијећа, некадашњи командант Девете брдске бригаде такозване Армије БиХ Незир Казић осуђен је на десет година затвора, а некадашњи начелник Станице јавне безбједости Хаџићи Фадил Човић и управник “Силоса” Бећир Хујић на по осам година затвора.

Мирсад Шабић, некада активни полицајац СЈБ Хаџићи, добио је шест година затвора, а један од управника “Силоса” Халид Човић и Нермин Калембер, у својству стражара, по пет година затвора.

The post Прије 27 година затворен злогласни логор “Силос” appeared first on ФИЛТЕР.

Документарни филм о страдању Срба у логору “Силос” у Тарчину приказан је данас у Kултурном центру Источно Ново Сарајево, а савјетник српског члана Предсједништва БиХ Бошко Томић је најавио да ће покренути иницијативу да обиљежавање дана распуштања тог злогласног логора буде датум од републичког значаја.

Предсједник Удружења логораша Републике Српске Анђелко Носовић подсјетио је да је злогласни логор за Србе “Силос” у Тарчину један од 126 казамата на подручју ратног Сарајева, истичући да и данас нема пресуде за људе који су правили логоре.

“У Сарајеву је прије рата живјело 450.000 људи од чега 250.000 Срба. И данас се морамо упитати како је могуће да једна трећина становништва овог града доживи голготу?”, рекао је Носовић.

Носовић и предсједник Центра за друштвена истраживања, транзицијску правду и демократију “Истина и правда” Душан Шеховац захвалили су градоначелнику Источног Сарајева Љубиши Ћосићу који је помогао да документарни филм о страдању Срба у логору “Силос” угледа свјетлост дана.

Ћосић је истакао да су логори мјеста у којима су заточени невини људи и да му је жао сваког Србина који је прошао тортуре у казаматима током рата. Указао је на то да би сви народи у БиХ морали да се суоче сами са собом.

Приказивање документарног филма о страдању Срба у логору “Силос” организовано је у оквиру обиљежавања 26 година од распуштања овог злогласног казамата.

У присуству бивших логораша и чланова њихових породица је у Цркви светих Петра и Павла у Осенику, у општини Хаџићи, служен парастос, а потом је положено цвијећа испред некадашњег објекта логора “Силос”.

Обиљежавање 26 година од распуштања злогласног логора за Србе “Силос” у Тарчину организовали су Савез логораша Републике Српске и Центар за друштвена истраживања, транзицијску правду и демократију “Истина и правда”.

The post Приказан документарни филм о страдању Срба у логору “Силос” appeared first on ФИЛТЕР.

У четвртак, 27. јануара, биће обиљежено 26 година од распуштања злогласног логора за Србе “Силос” у Тарчину, на подручју општине Хаџићи, у којем је у протеклом рату било заробљено више од 600 српских цивила, од којих су 24 умрла због посљедица пребијања, тортуре и мучења глађу.

Обиљежавање организује Савез логораша Републике Српске и Центар за друштвена истраживања, транзицијску правду и демократију “Истина и правда”.

Предсједник Савеза логораша Републике Српске Анђелко Носовић изјавио је да ће у 12.00 часова бити служен парастос жртвама у цркви Осеник у Хаџићима, након чега је у 13.00 часова предвиђено полагање цвијећа и прислуживање свијећа испред “Силоса” у Тарчину.

Он је навео да ће у Kултурном центру Источно Ново Сарајево у 14.00 часова бити одржана Академија и приказан документарни филм о страдању Срба у “Силосу”.

“До сада смо упутили позиве савјетнику српског члана Предсједништва БиХ Бошку Томићу, представницима Министарства за рад и борачка питања у Влади Републике Српске, директору Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих Милораду Kојићу, начелницима општина са подручја града Источно Сарајево, те удружењима која су настала из одбрамбено-отаџбинског рата”, рекао је Носовић.

Он је напоменуо да је позив упућен и представницима Си-Ен-Ена.

Носовић је напоменуо да ће за заинтересовене из Источног Сарајева у 11.00 часова бити организован превоз аутобусима у Хаџиће, уз пратњу федералне полиције.

Злогласни логор за Србе “Силос” у Тарчину остаће упамћен као један од 126 казамата на подручју ратног Сарајева, у којем је више од 600 српских цивила прошло кроз најстрашније тортуре, физичка и психичка злостављања, пребијања и мучења глађу, а 24 их није преживјело.

Већина логораша који су дочекали слободу данас углавном живи у прекоокеанским земљама, далеко од мјеста злочина и злогласног логора који је затворен на Светог Саву, 27. јануара 1996. године, и то два мјесеца од парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање логора у БиХ.

Ранија свједочења српских логораша потврђују да је логор “Силос”, који су муслиманске власти основале 11. маја 1992. године у објекту у којем се прије рата чувала пшеница, имао све елементе злогласног логора Аушвиц из Другог свјетског рата.

У њему су углавном били затворени цивили са подручја Тарчина, Пазарића и других околних мјеста, мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих је једна била у шестом мјесецу трудноће, те 11 резервних војника, заробљених на борбеној линији у Хаџићима.

Најмлађи међу њима био је четрнаестогодишњи Лео Kапетановић, а најстарији осамдесетпетогодишњи Васо Шаренац, који је умро у “Силосу” на температури која је увијек била за 10 степени нижа од спољашње.

The post У четвртак 26 година од распуштања злогласног логора “Силос” appeared first on ФИЛТЕР.

Предсједник Удружења “Истина и правда” Душан Шеховац упутио је јавни позив Кристијану Шмиту да 27. јануара наредне године присуствује обиљежавању 30 година од отварања концентрационог логора “Силос-Тарчин-Хаџићи”, гдје су почињени вишеструки ратни злочини над Србима, а за које је правоснажно осуђено седам Бошњака на укупно 58 година затворске казне.

Након Шмитове јучерашње посјете Меморијалном центру Поточари, Шеховац је рекао Срни да је то показатељ да представници међународне заједнице перманентно крше моралне и правне норме и тако врше дискриминацију српских цивилних жртава у протеклом рату.

– Мислим да је њихово присуство комеморацијама и одавање почасти бошњачким жртвама, што не раде на мјестима гдје су се догодили злочини над Србима, сигурно један вид кршења моралних норми, Закона о недискриминацији, као и Кривичног закона, који говори да је кажњиво порицати и грубо умањивати ратне злочине – сматра Шеховац.

Шеховац је напоменуо да се кршење моралних и законских норми не чини само вербално, већ да се може урадити и симболично, присуствовањем или неприсуствовањем мјестима која су везана за ратне злочине.

У складу са досадашњом праксом високих представника и других представника међународне заједнице, Шеховац очекује да ће Шмит ускоро посјетити и Спомен-обиљежје убијеној дјеци опкољеног Сарајева 1992-1995.година, и тако грубо наставити праксу непризнавања и умањивања ратних злочина који су почињени над српским цивилима у Сребреници и Сарајеву.

Он је подсјетио да су Суд БиХ и Кантонални суд Сарајево донијели више правоснажних пресуда за ратне злочине почињене над Србима, наводећи, између осталог, у Хаџићима-логор “Силос”, насеље Храсно брдо, јаму Казани, троструко силовање дјевојчице у Центру, убиство цивила на Илиџи – Храсница и на Грбавици.

– Наглашавам ове злочине и мјеста злочина у Сарајеву и предлажем Кристијану Шмиту да што прије посјети ова мјеста ратних злочина и ода почаст српским жртвама, да то буде примјер представницима међународне заједнице да прекину праксу да не признају, не виде и не одају почаст српским цивилним жртвама – истакао је Шеховац.

The post Шеховац: Шмит да дође на обиљежавање 30 година од отварања логора “Силос” appeared first on ФИЛТЕР.

Суд БиХ донио је другостепену пресуду којом су шесторица оптужених за ратни злочин против српских цивила у логору “Силос” и другим објектима на подручју општине Хаџићи осуђени на укупно 42 година затвора.

За ове злочине у поновљеном поступку судило се Бећиру Хујићу, Фадилу Човићу, Мирсаду Шабићу, Незиру Kазићу, Халиду Човићу и Нермину Kалемберу.

Првооптужени у овом предмету био је Мустафа Ђелиловић, који је недавно преминуо, а оптуженом Шерифу Мешановићу у односу на којег је због болести раздвојен поступак Суд БиХ ће изрећи пресуду сутра, 11. јуна.

The post За злочине над српским цивилима у Хаџићима укупно 42 године затвора appeared first on ФИЛТЕР.

Слободан Мркајић је током више од три године у протеклом рату преживио голготу озлоглашених логора за Србе на Бјелашници, Игману, Тарчину, Челебићима, Мусали и Сарајеву.

Мркајић је рекао Срни да је почетак рата 1992. године у БиХ доживио као понављање историје у којој су Срби, по ко зна који пут, морали бранити своје породице, куће, дједовину. Због страха за живот своје породице, супругу и дјецу из Сарајева пребацује на сигурну територију, а он одлази у Брадину гдје постаје припадник Територијалне одбране.

– Имао сам могућност да одем гдје хоћу, али када сам на самом почетку протеклог рата видио одсјечену главу, знао сам шта чека мене, моју дјецу и српски народ. Остао сам како бих бранио своју породицу, кућни праг и све што је вијековима било српско. И данас, у овим годинама, исто бих урадио-  навео је Мркајић.

Нажалост, његов ратни пут није дуго трајао јер је убрзо заробљен, а пробуђени инат и жеља за животом на слободној српској земљи били су снажан мотив да током више од три године преживи голготу кроз коју је прошао кроз озлоглашене логоре за Србе на Бјелашници, Игману, Тарчину, Челебићима, Мусали и Сарајеву.

Мркајић је истакао да је све почело 25. маја 1992. године жестоким нападом на Брадину из правца села Реповац и Иван Седла, гдје је као припадник тадашње Територијалне одбране био на линији. Током петодневне борбе против муслиманске и регуларне хрватске војске сазнао је да је његов рођак Душан Лаловчић убијен на путу према Рашталици, гдје је живио, јер се није хтио предати.

Он је додао да је рођака убио комшија муслиман чијег имена се не сјећа, и да до данас нису пронашли његове посмртне остатке.

– На нас 180 кренуло је 3.000 непријатељских војника. Били смо у окружењу, неки су погинули, а неки, међу којима смо били мој млађи брат Реља и ја, се извукли. Са 12 сабораца пет дана сам ишао према Бјелашници, на Мразиште, успут једући црвав снијег, не знајући да се наша војска одатле повукла. И ту смо пали – испричао је Мркајић.

Његова голгота почиње испитивањем и тучом у хотелу “Мразиште” на Бјелашници, у којем је већ било 10 Срба из Брадине. Жицом везаних руку и са повезом преко очију, са својим саборцима трпио је тортуру непријатеља, међу којима је, када му је мало спао повез, видио некадашњег домара из Сарајева, гдје је Мркајић живио и радио прије рата.

– Цијелу ноћ смо били на улазу, испред врата, и ко год је улазио или излазио, шутао нас ногама по глави и ребрима. Ујутро, када су нам одвезали очи, пришла нам је млада дјевојка са тацном у којој је био велики нож. Један војник рече да ће нас сунетити, а послије заклати. Међутим, десило се најгоре, он хвата мог брата за косу, гурну га преко кољена и ножем преко грла. Ја сам тад претрнуо, нити видим, нити чујем, само сам пожелио да ме Бог узме да то не гледам. Он га баца на земљу, видим крв, а онда хвата мене и мислим да ће ме заклати. Али не, брату и мени је засјекао кожу испод браде од чега и данас имамо ожиљке –  испричао је Мркајић.

Међу затвореницима био је Перо Мркајић, којег су према ријечима саговорника, толико претукли да је, након пребацивања у Челебиће, послије неколико дана преминуо.

Послије два, три дана, Мркајић је испричао да су њих четворицу одвели на Мразиште да товаре жито. Због поломљених ребара од батина, рекао је да су заједно једну врећу једва утоварили.

Након ових, првих тешких искушења, услиједила су нова, још тежа. Мркајић је навео да су послије неколико дана проведених на Бјелашници, “тамићем” макадамом преко Игмана, везаних руку и очију, кренули у непознато. На пола пута их је зауставила паљба српске војске, због чега су возач и сувозач искочили напоље и сакрили, а они нису могли побјећи јер су били везани и пребијени. Када се све стишало, пут их је одвео до Тарчина у злогласни логор за Србе “Силос”.

– Тамо нас је дочекао шпалир “добродошлице”, уз неизбјежне батине и испитивање о нашим војним формацијама и њиховом кретању. Мене је испитивао школски друг који је, морам рећи, мало имао и разумијевање. Послије два дана, аутобусом нас преко Брадине довозе у Челебиће-  испричао је Мркајић.

И ту их дочекује шпалир од по 15 непријатељских војника са обје стране, који су их у пролазу ударали палицама, цијевима, дрвеним држалицама и ланцима, због чега им је његов брат на улазу у логор опсовао.

– Ја тај шпалир нисам осјетио, само ми је пред очима био брат, јер сам знао шта им је рекао и мислио сам да је готово. Увели су нас у влажни хангар прекривен лимом у којој је већ било више од 200 мушкараца и 40-50 жена из Брадине и околних села. Видио сам Рељу, очи му се нису видјеле од отеклина и ја сам се од шока два пута онесвијестио. Ту је био и мој брат Недељко –  навео је Мркајић.

У логор, који су тада заједно држали Муслимани и Хрвати, доведени су нови заробљеници, међу којима су били његов отац Миленко и стриц Петко који је преживио праву голготу након што је изгубио, сина, три кћерке и зета.

– Стриц је са осталим затвореницима био у посебној просторији. Они су били одређени за мучење и стријељање јер су ухваћени код магацина гдје су чували оружје. Сликали су их као примјер четника те, поред физичке тортуре, тјерали их да једу свој измет и пију мокраћу –  испричао је Мркајић.

И остали заробљени Срби нису поштеђени мука и понижења. Након вишедневних саслушања, услиједили су различити облици тортура и понижења што многи нису преживјели.

– Ту су била убијања, клања, малтретирања дјеце, силовања малољетница, а морали смо гледати и нашег психички нестабилног човјека како силује Српкињу. Тјерали су нас да стојимо током цијелог дана дигнутих руку, а како ко дође ударао нас је чим стигну, нарочито у доњи дио стомака да, ко преживи, не би имао порода. Пржили су нас усијаним бајонетима, гурали жицу у уши, а једног су натјерали на полни однос са братом – рекао је Мркајић.

Он је навео да је њих 200 добијало три-четири литре воде, а да су јели по двије кашике пасуља у којем је била земља и у који су стражари мокрили, док су једну паштету дијелили на четири-пет дијелова, па су многи од глади губили свијест.

Мркајић је навео да су их током мјесец дана константно пребијали након убиства 15 муслиманских припадника војне полиције према Реповцима изнад Брадине, за шта су оптужени Срби. Касније су чули стражаре када су између себе причали да су се они међусобно поубијали.

Након шест мјесеци пакла у Челебићима, пребачен је у логор “Мусала”, који су држали Муслимани, гдје је било стотињак затвореника, међу којима су били Хрвати.

– И “Мусали” сам мало радио око аута, па су ме једног дана послали у Челебиће да нешто поправим. Тамо сам видио брата којем се нисам смио јавити док ми то командир логора Азем Делић, није дозволио. По повратку у “Мусалу” наставио сам поправљати аутомобиле због чега ме нико није дирао, али сам чуо лом који се унутра дешавао. Давали су ми да једем, што сам кријући дијелио другима. Када је ту дошао мој брат, када сам видио да је жив, нико срећнији од мене није био – испричао је Мркајић.

Братов бијег

Након 18 мјесеци, истакао је Мркајић, његов брат и још четири затвореника одлучили су да побјегну.

– Само сам му рекао да иде, али да се овде не враћа жив да га не убију пред мојим очима. Рекао сам му да је боље да сви погину, а ако изађе да испали три ракете да знам да је жив и да води рачуна о мојој дјеци. И сутрадан је отишао, нисмо се успјели ни пољубити. До линије разграничења са Хрватима успјели су стићи када су одведени на принудни рад. Прешли су код хрватских војника у једном засеоку, које су наши спасили, а предвече су прелетјеле свијетлеће ракете које су ми потврдиле да су на сигурном. Одатле су отишли на Борике на нашу линију – испричао Мркајић.

Послије тог догађаја, навео је Мркајић, више није било излазака из логора, све је било опасано жицом, али није било већег малтретирања. Он је и даље поправљао аутомобиле, јели су једном дневно, а пакете хране које су добијали од Црвеног крста морали су без поговора предавати стражарима.

– Касније је организована размјена 81 српског логораша у Сарајеву. Стражари који су нас водили нису дозволили муслиманима у Храсници да нас избаце из аутобуса и туку, а навече, када смо стигли у Сарајево, размјена није успјела. Одвели су нас у Титову касарну гдје нас тукли и одузели све што су нашли – рекао је Мркајић.

Коначно размјена извршена је 6. октобра 1994. године на мосту “Српских јунака” на Грбавици.

Мркајић, који је предсједник Удружења логораша сарајевско-романијске регије и предсједник Скупштине Удружења логораша Републике Српске, рекао је да је током разговора изоставио много детаља о страхотама које су преживјели српски логораши, а које бројни нису издржали.

О злостављањима које је претрпио и преживио свједоче и данас видљиви ожиљци који су зарасли, за разлику од душе која још крвари при помисли на његову и голготу бројних српских паћеника, што му измами и сузе.

Младим нараштајима је поручио да буду поносни на храбре српске јунаке који су одбранили вјековна огњишта и да љубоморно чувају сваку стопу српске земље за коју су многи дали своје животе.

The post Мркајић: Жеља за слободом главни мотив за преживљавање у логорима смрти appeared first on ФИЛТЕР.

Готово свакодневна премлаћивања, исљеђивања, мучења, пријетње, уцјене, исцрпљивања глађу и жеђу, те присилни рад – само су неки од облика тортуре и патње кроз које је прошло око 500 Срба у злогласном логору “Силос” у Тарчину у сарајевској општини Хаџићи.

Након седмогодишњег судског процеса за злочине у “Силосу”, првостепеном пресудом на укупно 60 година затвора осуђено је осам извршилаца злочина иако их је много више учествовало у злостављањима, мучењима и убијањима заробљених српских цивила за 1.334 дана постојања тог логора.

“Силос” је распуштен 67 дана након завршетка рата у БиХ, на Савиндан, 27. јануара 1996. године, случајно или намјерно, истог датума када је затворен и злогласни нацистички логор “Аушвиц”.

Осуђенима је за 16. март заказано изрицање другостепене пресуде на основу разматрања жалби и изношења нових свједочења.

Винко Лале један је од Срба који је у сарајевском егзодусу, у зиму 1996. године, избјегао у Братунац из општине Хаџићи, гдје је преживио тортуру у “Силосу”, у којем је провео око пола године, а након тога још 10 мјесеци у кућном затвору.

“Након напада муслиманско-хрватских снага на српско село Брадину у сусједној општини Коњиц, 25. маја 1992. године, када је почињен стравичан злочин, те сукоба у Сарајеву и око њега, српско становништво у дијелу општине Хаџићи остало је блокирано под муслиманском контролом и доживјело погром, мучења и разне облике насиља и тортуре”, испричао је Лале Срни.

Срби су чинили око 10 одсто становника у хаџићким мјесним заједницама Тарчин и Пазарић. Већина их је била код својих кућа када је дошло до забране кретања, масовног хапшења и затварања Срба у злогласни “Силос”, који је прије рата служио за складиштење жита, а од 12. маја 1992. године до 27. јануара 1996. био је логор за Србе.

Од 500 заробљених у овом логору, њих 24 је умрло од посљедица премлаћивања и мучења или је убијено.

Са ручка на разговор, па у логор

Лале је заробљен на Петровдан, 12. јула 1992. године, у Тарчину, гдје је живио са супругом.

“Били смо за ручком када су упали у кућу и ухапсили Спасоја Ковачевића и мене, уз изговор да нас воде на информативни разговор и да ћемо се ускоро вратити кући. Касније сам сазнао да им је то било објашњење приликом одвођења у све сарајевске логоре. Нас су одвели у ”Силос” и био је то улаз у пакао”, присјећа се Лале, показујући како му се кожа јежи при помињању логора.

Он истиче да га је при увођењу у логор дочекао комшија Албанац Азир Хајрули, ударио га кундаком пушке и поломио му ребра да би му отео цигарете.

Након те “добродошлице”, услиједили су испитивање и саслушавање.

Лале наводи да су исљедник и дактилограф били у новим маскирним униформама, а трећи мушкарац у стражарској затворској униформи.

“Касније сам сазнао да је у стражарској униформи био замјеник управника логора Халид Човић, који је међу осам осуђених првостепеном пресудом за злочине у овом логору, а саслушавао ме је полицијски исљедник Салко Госто”, прецизира Лале.

Он каже да га је Госто питао да ли је свјестан гдје је дошао и шта га чека?

Према његовим ријечима, Госто је тада рекао да је њихов план да 30 одсто Срба прослиједе на рад на најтежим пословима у Зеници, 30 одсто да побију и 30 одсто да оставе да живе да би њиховој дјеци након рата показивали како изгледају четници.

“Био је вулгаран и дословно је рекао ”Ми ћемо вам ј….. жене и кћерке, а ви ћете гледати да видите како се радило у турско доба”, прича Лале, додајући да се том приликом више пута присјетио садржаја “Књиге о Милутину”.

Њега и Ковачевића су испитивали до мрака, а онда их је Човић провео кроз неки мрачни ходник, угурао их у неку просторију, а стражар Албанац је наредио да крену напријед и загазили су неколико корака у воду, када им је наређено да стану мирно.

“Под пријетњом стражара да ће пуцати ако се мрднемо, до јутра смо стајали мирно у води до чланака”, прича Лале.

Он се присјећа да су, када је свануло, у углу просторије угледали два старца. Они су ухваћени у шуми након бијега из Брадине када је нападнута и попаљена, а српско становништво побијено и отјерано у логоре.

Два дана су Лале и Ковачевић остали сами у тој просторији без хране и воде, а старце Глигоревића и Мркајића су одвели да не би са њима разговарали.

Тек трећи дан након заробљавања добили су по танку кришку хљеба и спровели су их у другу ћелију.

“Треће вечери Халид Човић нас води, наређује да понесемо дрвену палету и уводи нас у ћелију у којој је била слаба свјетлост од фењера. Осјетио се ужасан смрад. Ушли смо међу 30 раније заробљених Срба, који су били измрцварени, прљави, необријани и неуредни. Аветињски су изгледали”, описује Лале стање у ћелији од 50 метара квадратних, а висина до крова била је 10 метара, с тим што су на пет метара висине биле бетонске стазе на којима су били стражари.

Температура у ћелији стално је износила осам степени Целзијусевих. Прозори су били закречени да би што мање свјетлости улазило.

“У тој ћелији било нас је 36 и ту сам остао до краја децембра. Због скученог простора морали смо сви лијегати на бок када спавамо и истовремено се окретати”, описује Лале нехумане услове и мучења којима су стално били изложени логораши.

Фекалије на бетону на којем су спавали

Он додаје да се у углу налазила једна пластична канта од фарбе за обављање нужде и да су се фекалије разливале по бетону на којем су спавали јер канта није редовно пражњена.

Бришући зној са чела, који избија приликом присјећања на патње и нехумане услове, Лале истиче да га нису гонили на присилни рад и да је само једном цијепао дрва.

У том периоду логораши су за 24 часа добијали један хљеб и три литра воде за 18 људи.

Стално су их изводили из ћелије и тукли у ходницима, одакле су одзвањали језиви крици и јауци.

“Тих дана у ћелији смо сазнали да је умро логораш Петко Крстић /1959/. Он је први умро у ”Силосу”, а посљедње ријечи су му биле ”дајте ми хљеба”, причали су очевици из његове ћелије”, истиче Лале.

Он додаје да су након Крстића у логору умрли Обрен Капетина и најстарији логораш Васо Шаренац /82/.

Према његовим ријечима, у “Силосу” су укупно умрла и убијена 24 логораша.

Лале каже да су у августу 1992. године логораши добили дезинтерију, која их је исцрпила и сви су лежали у нереду, који нико није чистио, а стражари неколико дана нису прилазили ћелији због смрада.

Прво купање за логораше је организовано тек у септембру, када су се окупали хладном водом из буради и ошишали браде.

“Један дан изненада стиже џип и излазе три наоружана мушкарца у црним униформама од којих један псује балијску мајку стражару Нермину Калемберу, питајући га: ”Је л’ се тако чувају четници? Сад ћу ти показати како треба да се чувају!”, рекао је репетирајући пушку и наређујући да станемо уз зид да нас стријеља. За тај минут читав живот пролази кроз главу”, прича Лале.

Он истиче да га је други војник у црној униформи спријечио да пуца у њих, говорећи му: “Нисмо због њих дошли него због Драгана”.

“Тражили су Драгана Вуковића, војника заробљеног у Крупцу. Тај што нас је хтио побити био је Зулфикар Алишпаго звани Зука, командир злогласног одреда ”Зулфикар”, који је био под директном контролом Алије Изетбеговића. Они су данима долазили и тукли несрећног Вуковића, некада и по цијелу ноћ, рукама, ногама, шипкама. Вуковић је преживио мучења, али је од посљедица убрзо након рата умро”, указује Лале.

Он подсјећа да су преживљавали разне тортуре и да се једног дана у логору појавио инспектор државне безбједности Винко Бешлић, којег је познавао прије рата.

“Бешлић је дошао у контролу логора са инспектором Дарком Божићем из Вареша. Мене су извели из ћелије у канцеларију и дали ми цигарете, те хљеб и сендвич, што су ми послали од куће. Били су запрепаштени мојим изгледом. Бешлић истјерује из канцеларије управника логора Бећира Хујића говорећи му да ће неко жестоко за ово одговарати и поразговарали су са мном”, присјећа се Лале.

Одмазда због ремија

Лале истиче да су инспектори знали за његову склоност за играње ремија и дали су му два шпила карата, пријетећи Хујићу да их нико не смије од њега одузети.

“Нико ми није одузео карте, али је услиједила одмазда наредних дана. Стражар Чичко или Шок, тако су га звали, изводи мене и Ђорђа Видића. Чичко ме одводи у другу ћелију и наређује да станем уз зид да ме туче. Ја се нисам мицао. Ту сам остао сам цијелу ноћ. У сусједној ћелији тукли су Ђорђа и чуло се јечање, псовке и галама”, прича Лале.

Настављајући присјећање, Лале каже да су Видића у једном тренутку убацили у његову ћелију, да је био крвав и без свијести, а да су њега одвели у ћелију у којој су тукли Видића.

“Стражар Емир Опута био је у тој ћелији са аутоматском пушком и два оквира муниције. У средини ћелије била је локва крви и крвав траг широк пола метра до врата кроз која су извукли Видића”, иситче Лале и додаје да га Опута није тукао, али да је добио неколико удараца од других војника у повратку до ћелије.

Лале се сјећа да је након тога имао тешку упалу плућа и да је седам дана био у бесвјесном стању без икакве здравствене његе.

Лале наглашава да су мучења и туче логораша биле свакодневне и да су се стално чули јауци са ходника.

“А онда се крајем новембра у логору појавила делегација Међународног комитета Црвеног крста и регистровала нас. Вођа мисије Марк де Перт рекао је да је три пута ишао код Алије Изетбеговића по дозволу за посјету ”Силосу”, што је он одбијао”, истиче Лале.

Други оброк након смрти Крстића

Лале наводи да су након првог смртног случаја, односно смрти Петка Крстића у логору, почели добијати још један оброк хране дневно.

Крајем децембра 1992. године, Винко Лале пуштен је из логора са 48 килограма тежине и тада почиње друга врста мучења у кућном протвору јер му је било забрањено кретање.

“Ту сам са породицом доживио разне облике тортуре, чекајући 10 мјесеци приватну размјену, која се догодила 28. октобра 1993. године”, објашњава Лале, наводећи примјер упада арапског муџахедина из Седме муслиманске бригаде у његово двориште.

Он наводи да су се муџахедини повлачили са Игмана и упали у Тарчин.

“Захваљујући слабом познавању арапског језика, ушао сам у разговор с тим муџахедином, а у двориште су упали домаћи муџахедини, говорећи да су дошли да кољу Србе. Арапски муџахедин их је отјерао јер су га се плашили и спасио ме смрти”, рекао је Лале.   

The post Лале: Срамотно ниске казне за злочине у “Силосу” appeared first on ФИЛТЕР.

У саопштењу Општинског вијећа Хаџићи, од 28. јануара 2021. године. које се може прочитати на официјелној страници општине Хаџићи, наглашава се да “Окупљање Срба из РС-а у Тарчину код објекта Силос, 27.1.2021. године је срамно изношење ноторних лажи и подметања која би требала, по говорницима, одражавати стање у Силосу за вријеме трајања агресије на БиХ.”

Овај текст ће аргументима, служећи се чињеницама из пресуде Суда БиХ, Предмет бр: С1 1 K 007914 19 Kрж – Ђелиловић Мустафа и др.) показати и доказати да Општинско вијеће Хаџићи, срамним изношењем ноторних лажи и подметања дају лажу слику догађања у току оружаног сукоба на подручју Пазарића и Тарчина 1992- до 1996. године.

Суд Босне и Херцеговине у пресуди, Предмет бр: С 1 1 K 007914 12 Kрж, нигдје не говори о агресији већ само о оружаном сукобу, и не помиње никад затвор “Силос”, већ помиње само логор “Силос”!
Господо вијећници Општинског вијећа Хаџићи, веома добро знате да су Ваши Хаџичани, знате Ви који:
“KРИВИ СУ што су:
У временском периоду од мјесеца маја 1992. године до мјесеца јануара 1996. године, за вријеме рата проглашеног Одлуком о проглашењу ратног стања Предсједништва Р БиХ од 20.06.1992. године и оружаног сукоба у Босни и Херцеговини између војних и полицијских снага Р БиХ и војних и полицијских снага Републике Српске, а у периоду од априла 1993. па до јула 1993. године и између Хрватског вијећа одбране и Армије Републике Босне и Херцеговине, између осталог и на ширем подручју града Сарајева, укључујући општину Хаџићи,
У периоду од маја 1992. до јануара 1996. године, свјесно и вољно, свако од њих за вријеме обављања горе поменутих дужности, односно функција, својим радњама, са свијешћу, хтијењем и пристанком, омогућили и организовали затварање и злостављање цивила српске и хрватске националности,
– у својству управника логора „Силос“ у периоду од 24.05.1992. године до 16.08.1994.године,
у својству управника логора „Силос“ у периоду од 16.08.1994. године до расформирања логора „Силос“ 27.01.1996. године,
у својству управника логора у магацинима у касарни „Kрупа“ у Зовику, у периоду од јуна 1992.године до средине 1994. Године,
у својству стражара у логору „Силос“ у периоду од маја 1992. године до јануара 1996. Године. (пресуда Суда БиХ- Предмет бр: С 1 1 K 007914 12 Kрж, стр. 4 и 5.)”

Општинско вијеће је нагласио у саопштењу да су учесници комеморације “покушавали на непримјерен начин лажно приказати затвор Силос и статус његових затвореника,” тврдећи да су “ Наведено (оружје) је одузето од припадника српских паравојних јединица са подручја Пазарића и Тарчина које су имале задатак заједно са паравојном јединицом српске ТО из Брадине извршити синхронизовани напад на Тарчин и Пазарић, и спојити се са агресорским снагама у Хаџићима. Ова чињеница у потпуности демантује инсинуације Анђелка Носовића да су затворени у Силосу били 99% цивили.”

Вашим саопштењем управо ви на непримјеран начин лажно приказујете;
карактер рата, јер ви говорите агресија а Суд БиХ говори само о “оружаног сукоба у Босни и Херцеговини између војних и полицијских снага Р БиХ и војних и полицијских снага Републике Српске; (Предмет бр: С 1 1 K 007914 12 Kрж);
ви говорите о затвору “Силос”, а Суд БиХ тај објекат именује као “логор Силос” на десетине мјеста у пресуди (Предмет бр: С 1 1 K 007914 12 Kрж);
ви тврдите да сте хапсили Србе припаднике паравојних јединица, а Суд БиХ је утврдио да сте само хапсили Србе цивиле (Предмет бр: С 1 1 K 007914 12 Kрж).

Гоподо вијећници није истинита ваша чињеница да су хапшени Срби припадници агресорских снага са подручја Пазарића и Тарчина, већ је судски утврђена чињеница, истина да су хапшени Срби цивили!
Ви у саопштењу тврдите да “Бошко Томић, изасланик члана Предсједништва БиХ Милорада Додика, на овом скупу је посебно истакао да су у Силосу били затворени Срби који ништа нису згријешили него само зато што су били Срби.” Ви тврдите у саопштењу да сте хапсили и затварали Србе припаднике српских паравојних формација, што је велика лаж коју годинама понављате.
Истина је да је Суд Босне и Херцеговине више пута поменуо да су осуђени “организовали и извршили произвољно одузимање слободе, искључиво српског становништва” и да та “приведена лица нису учествовала у непријатељствима јер су одвођена из властитих кућа, у цивилним одијелима и без пружања било каквог отпора,” што даје за право Анђелку Носовићу , предсједнику Удружења логораша Републике Српске да на комеморацији изјави да су хапшени и заточени у логор “Силос” Срби цивили.

Осуђени Бошњаци из Хаџића су криви јер су: „организовали и извршили произвољно одузимање слободе, искључиво српског становништва,….. па је тако на подручју насеља Тарчин, Пазарић, Горња Раштелица, Доња Раштелица, Горња Биоча, Доња Биоча, Kорча, Оџак, Чешће, До, Сивице, Луке, Мишевићи, Рамићи, Трнчићи, Ресник, Осеник, Урдук, Деовићи, Ферхатлије, Kасатићи, Дољани, Гаровци, Дрозгометва, Зовик, Смуцка, Локве, Дуб, Драговићи, ухапшено око 500 особа, искључиво српске националности, међу којима су се, осим војноспособних мушкараца, налазиле и малољетне особе, жене и старци, у старосној доби од 14 до 84 година, који су одвођени уз изговоре да се приводе ради посједовања нелегалног наоружања, мада од свих приведених, одређен број особа приликом одузимања слободе није посједовало никакво наоружање, а многи су га већ раније добровољно предали, приведена лица нису учествовала у непријатељствима, јер су одвођена из властитих кућа, у цивилним одијелима и без пружања било каквог отпора, под изговором да се одводе само ради обављања информативних разговора, након којих ће бити враћени,“ (Предмет бр: С1 1 K 007914 19 Kрж, стр.8.).

Сви Срби учесници комеморације, испред државног концентрационог логора “Силос”, 27. јануара 2021.године. од логораша Томаша Страхиње, до личног изасланика предсједавајућег Предсједништва БиХ Милорада Додика, поменули су злочине над Србима, тражили су правду и истину за жртве бошњачких ратних злочина, упутили су поруке мира, толеранције и изразили спремност за сарадњу са удружењима Бошњака и Хрвата, и свих других, које траже истину и правду за своје жртве.

The post Ноторне лажи и подметања Општинског вијећа Хаџићи о државном концентрационом логору “Силос”! appeared first on ФИЛТЕР.

Испред некадашњег концентрационог логора “Силос” у Тарчину код Сарајева, у којем је у протеклом рату било заробљено више од 600 српских цивила, од којих су 24 умрла због посљедица пребијања, тортуре и мучења глађу, данас је одржана прва комеморација посвећена српским жртвама на подручју Федерације БиХ .

Окупљени су прислужили 24 свијеће и пред капијом “Силоса” положили 24 жуте руже у знак сјећања на преминуле логораше.

Бошко Томић, изасланик српског члана и предсједавајућег Предсједништва БиХ Милорада Додика, подсјетио је да је “Силос” био један од три највећа логора у БиХ у којем су на врло тежак и мученички начин погубљена 24 човјека, а више од 600 прошло кроз овај логор.

– Овдје су били затворени само они цивили који нису ништа згријешили, а затворени су само зато зато што су били Срби – рекао је Томић новинарима.

Он је нагласио да логораши који су данас дошли на комеморацију и који су у логору провели око 1.350 дана најбоље свједоче о страхотама које су се догодиле.

– Оно што се десило цивилима нека служи на част онима који су то радили, а од Суда и Тужилаштва тражимо да процесуирају и адекватно осуде оне који су организовали овај логор и нецивилизацијски се односили према логорашима – поручио је Томић.

Градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић указао је да постоји 126 мјеста гдје су Срби затварани и мучени, од којих су многи, нажалост, и преминули.

Сматра да је вријеме да српски народ почне још снажније да развија културу сјећања на цивилне жртве, јер су људи који су живјели на овом подручју затварани, прогањани и мучени само зато што су Срби.

– Тужна је чињеница да је Дејтон потписан 21. новембра, а да су затвореници изашли тек 27. јануара 1996. године, што говори о намјерама да се и након завршетка ратних дешавања овдје држе људи и муче и тероришу, јер су Срби – истакао је Ћосић.

Ћосић је нагласио да неки људи треба да се запитају да ли је БиХ могућа као дражава уколико у њој само Србе идентификују као народ који чини лоше ствари и само један народ осуђују пред Судом БиХ.

– Када једни другима признамо да је жртва – жртва, које год нације била, тек тада ће бити шансе да ова земља крене напријед – поручио је Ћосић.

Предсједник Савеза логораша Републике Српске Анђелко Носовић подсјетио је да су посљедње ријечи преминулих логораша биле – “Дајте нам хљеба”, што најбоље говори у каквој су се ситуацији налазили.

– Ми нисмо овдје дошли да некоме пркосимо и гурамо прст у око, само смо дошли да кажемо да је овдје био логор искључиво за Србе и да су 99 одсто затворених били цивили. Кроз овај логор прошло је и 11 жена, затварани су људи старији од 80 година, али и дјеца од 14 година. Коме су онда ти људи били криви и коме су направили зло – запитао је Носовић.

Носовић је нагласио да се у “Силосу” десио ужасан злочин, те да одговорни напокон морају бити кажњени и да се једном за сва времена стави тачка на ово, како се не би поновило наредним генерацијама.

Према његовим ријечима, није довољно осудити само десет лица којима се суди, већ и читаву плејаду људи који су знали за овај логор и који су директно или индиректно били укључени у дешавања у логору “Силос”.

– Проблем је што ту нема довољно воље, енергије са друге стране, од оних који су то чинили да процесуирају те људе. Како ће неко процесуирати те људе ако и данас чујемо коментаре “да су Срби луд народ, а да су хероји они који су то радили”. Не очекујем да ће се ту нешто посебно направити, јер међународна заједница нема воље да се ово ријеши – рекао је Носовић.

Логораш Лазар Крстић из околине Тарчина, који је у “Силосу” провео шест и по мјесеци, рекао је да никада није могао ни помислити да ће доживјети такве страхоте од својих комшија.

– Многи су помрли, што од глади, батина и убоја, а ја сам био преклан за вратом, тако да ми се рана уцрвала. Хвала комшијама, нема шта да им друго кажем, него хвала – нагласио је Крстић.

Он је додао да је имао срећу да буде размијењен, док су неки логораши остали до затварања.

Предсједник Удружења логораша Сарајевско-романијске регије Слободан Мркајић испричао је да је након заробљавања на Бјелашници одведен у “Силос”, одакле је послије неколико дана пребачен у Челебиће, гдје је за седам мјесеци преживио најстрашнију могућу голготу.

– Ту сам доживио и видио свашта – клања, избијања и вађења зуба коњским кљештима. Из Челебића сам пребачен на Мусалу, а онда и у касарну “Маршал Тито” у Сарајеву, одакле сам након двије године и осам мјесеци заробљеништва размијењен – испричао је Мркајић.

Мркајић је рекао да ово удружење направило значајан помак на проналажењу нових стратишта Срба на подручју ФБиХ.

Данило Боровић испричао је да га је три године које је провео у логору “Силос” тукао ко је стигао, те да су газили по “ћилимима” крви.

Он је рекао да је у његовој ћелији један логораш умро од глади, а да за остале није знао од чега су умирали.

Боровић је додао да је познавао нека лица која су их мучила, али да их се сада више не сјећа, с обзиром на то да су се мијењали.

Предсједник удружења Центар за друштвена истраживања, транзицијску правду и демократију “Истина и правда” Источно Сарајево Душан Шеховац поручио је да ово удружење тражи истину и правду за злочине над српским народом.

На данашњи дан 1996. године затворен је концентрациони логор “Силос”, којим је управљала такозвана Армија БиХ.

Логор је отворен 11. маја 1992. године у објекту у којем се прије рата чувала пшеница, а затворен је 27. јануара 1996. године, на Савиндан, односно два мјесеца након што је потписан Дејтонски мировни споразум.

Према свједочењу бивших логораша, “Силос” је имао све елементе злогласног логора из Другог свјетског рата Аушвиц.

The post У Тарчину одржана прва комеморација српским жртвама у ФБиХ (ФОТО) appeared first on ФИЛТЕР.