У Власеници је данас освештан споменик Нади Томић, српској мученици сарајевских логора, који су подигли представници Удружења логораша регије “Бирач”.

Предсједник овог удружења Винко Лале рекао је да су логораши били једина породица Наде Томић из Вогошће, која је након заробљавања преживјела страшне тортуре, мучења и злостављања у сарајевским логорима.

Он је навео да је Томићева након размјене 1995. године дошла у Власеницу и ту преминула 2018. године у 72. години.

Лале каже да је споменик Томићевој подигнут захваљујући хуманитарној акцији чланова Удружења, а уз подршку општине Власеница и начелника Мирослава Kраљевића.

Члан Предсједништва Удружења логораша регије “Бирач” Мирослав Пајић, који је рођен у Власеници, а живио у Сарајеву, каже да је Сарајево за Србе био страшан логор.

“Из Сарајева је 150.000 Срба напустило своја огњишта, пуне куће, старе мајке су кости својих синова из гробова стављале у најлон кесе и превозиле у колицима преко Требевића. Страшно је оставити све иза себе и зато је јасно које су патње преживјели сарајевски Срби”, навео је Пајић.

Он је рекао да је подизањем споменика Нади Томић учињено добро дјело јер ће она напокон наћи смирај своје душе, а њени сапатници сјетиће је се и прислужити свијеће.

Помен Нади Томић служио је свештеник Владимир Радоњић.

Удружење логораша регије “Бирач” покрива шест општина у Републици Српској и једну у Србији, а има више од 620 чланова.

The post Освештан споменик Нади Томић, српској мученици сарајевских логора appeared first on ФИЛТЕР.

Предмети ратних злочина над Србима у Сарајеву који су прослијеђени Хашком трибуналу тамо су “заспали”. Поднесене су пријаве против 1.400 лица. Тужилаштво не жели да подигне оптужнице за командну одговорност иако постоје јасни докази. Угледни Срби затварани, малтретирани и убијани без ичије одговорности.

Главни инспектор Министарства унутрашњих послова /МУП/ Републике Српске за истраге кривичног дјела ратног злочина Симо Тушевљак истиче да је у Сарајеву било више од 160 логора гдје су привођени и затварани Срби у протеклом рату, али да за страшне систематске злочине, које је МУП Српске истражио и извјештаје поднио надлежним тужилаштвима, до данас готово нико није одговарао.

Тушевљак каже да је више од 5.000 логораша било само у великим сарајевским логорима, а кроз многобројне мање логоре прошло је небројено Срба.

“Мјеста притварања су подруми стамбених зграда, гдје су људи извођени из својих станова и ту одвођени, мучени и малтретирани. Мјеста притварања су и команде полицијских станица у Сарајеву. Све редом је кориштено за затворе, све до великих затвора као што су Централни затвор, Виктор Бубањ, Жељезничко-техничка школа у Сарајеву, Храсница, Тарчин…”, наводи Тушевљак.

Он истиче да је мало зграда у Сарајеву и мјеста у којима нису, од 1992. године до краја рата, затварани Срби.

“Већ на почетку рата, 1992. године, сви Срби који су радили у Сарајеву врло брзо су добијали отказе у предузећима. Било је пуно политичких радника запослених и у општинама, у градској Скупштини и у свим другим органима који су експресно губили послове и позиције. Уручивани су им откази или су их добијали без њиховог присуства. Добијали су их и због тога што физички, усљед ратних дејстава, нису могли да долазе на посао, док без посла нису остајали људи друге националности. Једини разлог за отказ било је то што су Срби”, наводи Тушевљак.

Угледни Срби убијани, протјеривани и малтретирани

Тушевљак истиче да су и медицински радници који су радили у сарајевским здравственим установама затварани, малтретирани, прогоњени и смјењивани са својих функција.

“Тако је било и на Медицинском факултету у Сарајеву и у Болници Kошево, Kлиници за акушерство… Постоји низ имена и изјава доктора који су завршавали по логорима”, истиче Тушевљак.

Он подсјећа на професора доктора Милутина Најдановића, који је убијен одмах на почетку рата и никада није откривено ко га је и према чијем налогу убио.

“Знамо за рањавање професора Жарка Мијативића, за професора Боришу Старовића, професора Немању Вељкова и низ значајних имена. Више од 400 љекара, здравствених радника је протјерано из Сарајева и није им омогућено да раде свој посао. И то је био један од начина којим је плански и систематски вршено искорјењивање Срба у Сарајеву”, напомиње Тушевљак.

Готово нико није одговарао

Тушевљак подсјећа да су над сарајевским Србима чињени страшни систематски злочини које је МУП Републике Српске истражио и извјештаје поднио надлежним тужилаштвима, али да до данас за те злочине готово нико није одговарао.

Тушевљак за Срну наводи да је МУП Српске, одмах по сазнању да се врше кривична дјела ратног злочина по Сарајеву над Србима, почео са истрагама тих кривичних дјела, да их документује и узима изјаве од свједока који су излазили из Сарајева и говорили о тим звјерствима.

Он наглашава да су документована и кривична дјела на територији која је била под контролом Војске Републике Српске гдје су свакодневно били свједоци гранатирања цивилних насеља у којим су страдале цивилне жртве, те снајперских дјеловања по рубним подручјима усљед којих су страдале жене, дјеца и старци.

Тушевљак додаје да је снајперско дјеловање вршено и по Вогошћи, Грбавици, Илиџи и свим општинама тадашњег Српског Сарајева, те да су по тим општинама дјеловали и тешка артиљерија, “браунинг” и сва расположива оружја и оруђа.

Он наводи да су ревносно подносили службене извјештаје тадашњим тужилаштвима, или војном или цивилном, у зависности од тога које је од њих било надлежно за истраживање ових кривичних дјела.

Тушевљак истиче да је МУП Српске 2004. године формирао тим који је имао задатак да искључиво истражује кривична дјела ратног злочина почињена над Србима у Сарајеву.

“Резултат тог рада су поднесена 244 службена извјештаја или кривичне пријаве који се односе на злочине почињене над Србима у Сарајеву против 1.400 лица”, прецизира Тушевљак.

Скоро сви злочини над Србима Сарајева ”А” категорије

Он наводи да су сви извјештаји достављени Окружном тужилаштву у Источном Сарајеву или Тужилаштву БиХ на поступање, те подсјећа да је Хашки трибунал одредио “Правила римског пута” и да је домаћем правосуђу било забрањено да процесуира кривична дјела ратног злочина док предмети не дођу на оцјену у Хаг.

“Kада говоримо о злочинима почињеним над Србима, ти предмети који су отишли у Хаг углавном су тамо и заспали. Мало њих је прегледано и одређено које су категорије и сви су ти предмети по затварању Хашког трибунала 2003. враћени новоформираном Тужилаштву БиХ”, истиче Тушевљак.

Он подсјећа да је новоформирано Тужилаштво БиХ прво радило према првој Стратегији за процесуирање предмета ратних злочина, да је Тужилаштво БиХ оцјењивало степен осјетљивости предмета и да су оне предмете које су оцијенили да су високоосјетљиви задржавали за себе, те да су у Стратегији из 2008. године дали себи рокове до када ће ти предмети бити завршени.

“Многи од тих предмета, када говоримо о злочинима почињеним над Србима у Сарајеву, ушли су у категорију А и оцијењени су као високоосјетљиви и да требају да буду завршени до 2015. године. Показало се да та стратегија није реализована ни у најмањјој мјери када је ријеч о српским жртвама. Показало се да су они предмети који су се односили на Сарајево, такође, негдје остајали по страни”, истиче Тушевљак.

Тужилаштво за командну одговорност није подизало оптужнице

Он додаје да је Тужилаштво БиХ подигло оптужнице за одређени број лица и да се углавном радило о лицима која су била непосредни извршиоци кривичних дјела, иако је у свим предметима јасно одређена била и командна одговорност лица која су починила кривична дјела.

“Злочини који су чињени по Сарајеву – чињени су плански и систематски. Није случајно неко одвођен, нису случајно формирани сабирни центри за Србе. Ти сабирни центри били су Виктор Бубањ, Централни затвор, у Пазарићу, у Храсници…”, наводи Тушевљак.

Тушевљак подсјећа да су се “сабирним центрима” звали и усташки логори у Другом свјетском рату.

“То показује и документација Срба који су излазили из Сарајева и заједно са собом носили и потврде у којима пише да су та лица пуштена из сабирног центра или сабиралишта за Србе. Тужилаштво БиХ је издвојило само одређени број извршилаца и до данашњег дана командно нико није одговарао”, упозорава Тушевљак.

Једина командна одговорност третирана је у вези са логором “Силос”, подсјећа Тушевљак и додаје да је оборена првостепена пресуда и да је предмет враћен на поновно суђење.

“Не знамо који ће бити коначни исход тог предмета. Такође, иако постоји низ доказа о почињеним страшним злочинима у логору Виктор Бубањ, силовањима жена и другим кривичним дјелима, тај предмет, гдје су три лица осумњичена, такође, није добио крајњи судски епилог”, истиче Тушевљак у првом дијелу интервјуа који ће Срна објавити у још два дијела у сљедећа два дана.

The post Тушевљак: Предмети злочина затрпани у ладицама appeared first on ФИЛТЕР.

Слободан Мркајић је током више од три године у протеклом рату преживио голготу озлоглашених логора за Србе на Бјелашници, Игману, Тарчину, Челебићима, Мусали и Сарајеву.

Мркајић је рекао Срни да је почетак рата 1992. године у БиХ доживио као понављање историје у којој су Срби, по ко зна који пут, морали бранити своје породице, куће, дједовину. Због страха за живот своје породице, супругу и дјецу из Сарајева пребацује на сигурну територију, а он одлази у Брадину гдје постаје припадник Територијалне одбране.

– Имао сам могућност да одем гдје хоћу, али када сам на самом почетку протеклог рата видио одсјечену главу, знао сам шта чека мене, моју дјецу и српски народ. Остао сам како бих бранио своју породицу, кућни праг и све што је вијековима било српско. И данас, у овим годинама, исто бих урадио-  навео је Мркајић.

Нажалост, његов ратни пут није дуго трајао јер је убрзо заробљен, а пробуђени инат и жеља за животом на слободној српској земљи били су снажан мотив да током више од три године преживи голготу кроз коју је прошао кроз озлоглашене логоре за Србе на Бјелашници, Игману, Тарчину, Челебићима, Мусали и Сарајеву.

Мркајић је истакао да је све почело 25. маја 1992. године жестоким нападом на Брадину из правца села Реповац и Иван Седла, гдје је као припадник тадашње Територијалне одбране био на линији. Током петодневне борбе против муслиманске и регуларне хрватске војске сазнао је да је његов рођак Душан Лаловчић убијен на путу према Рашталици, гдје је живио, јер се није хтио предати.

Он је додао да је рођака убио комшија муслиман чијег имена се не сјећа, и да до данас нису пронашли његове посмртне остатке.

– На нас 180 кренуло је 3.000 непријатељских војника. Били смо у окружењу, неки су погинули, а неки, међу којима смо били мој млађи брат Реља и ја, се извукли. Са 12 сабораца пет дана сам ишао према Бјелашници, на Мразиште, успут једући црвав снијег, не знајући да се наша војска одатле повукла. И ту смо пали – испричао је Мркајић.

Његова голгота почиње испитивањем и тучом у хотелу “Мразиште” на Бјелашници, у којем је већ било 10 Срба из Брадине. Жицом везаних руку и са повезом преко очију, са својим саборцима трпио је тортуру непријатеља, међу којима је, када му је мало спао повез, видио некадашњег домара из Сарајева, гдје је Мркајић живио и радио прије рата.

– Цијелу ноћ смо били на улазу, испред врата, и ко год је улазио или излазио, шутао нас ногама по глави и ребрима. Ујутро, када су нам одвезали очи, пришла нам је млада дјевојка са тацном у којој је био велики нож. Један војник рече да ће нас сунетити, а послије заклати. Међутим, десило се најгоре, он хвата мог брата за косу, гурну га преко кољена и ножем преко грла. Ја сам тад претрнуо, нити видим, нити чујем, само сам пожелио да ме Бог узме да то не гледам. Он га баца на земљу, видим крв, а онда хвата мене и мислим да ће ме заклати. Али не, брату и мени је засјекао кожу испод браде од чега и данас имамо ожиљке –  испричао је Мркајић.

Међу затвореницима био је Перо Мркајић, којег су према ријечима саговорника, толико претукли да је, након пребацивања у Челебиће, послије неколико дана преминуо.

Послије два, три дана, Мркајић је испричао да су њих четворицу одвели на Мразиште да товаре жито. Због поломљених ребара од батина, рекао је да су заједно једну врећу једва утоварили.

Након ових, првих тешких искушења, услиједила су нова, још тежа. Мркајић је навео да су послије неколико дана проведених на Бјелашници, “тамићем” макадамом преко Игмана, везаних руку и очију, кренули у непознато. На пола пута их је зауставила паљба српске војске, због чега су возач и сувозач искочили напоље и сакрили, а они нису могли побјећи јер су били везани и пребијени. Када се све стишало, пут их је одвео до Тарчина у злогласни логор за Србе “Силос”.

– Тамо нас је дочекао шпалир “добродошлице”, уз неизбјежне батине и испитивање о нашим војним формацијама и њиховом кретању. Мене је испитивао школски друг који је, морам рећи, мало имао и разумијевање. Послије два дана, аутобусом нас преко Брадине довозе у Челебиће-  испричао је Мркајић.

И ту их дочекује шпалир од по 15 непријатељских војника са обје стране, који су их у пролазу ударали палицама, цијевима, дрвеним држалицама и ланцима, због чега им је његов брат на улазу у логор опсовао.

– Ја тај шпалир нисам осјетио, само ми је пред очима био брат, јер сам знао шта им је рекао и мислио сам да је готово. Увели су нас у влажни хангар прекривен лимом у којој је већ било више од 200 мушкараца и 40-50 жена из Брадине и околних села. Видио сам Рељу, очи му се нису видјеле од отеклина и ја сам се од шока два пута онесвијестио. Ту је био и мој брат Недељко –  навео је Мркајић.

У логор, који су тада заједно држали Муслимани и Хрвати, доведени су нови заробљеници, међу којима су били његов отац Миленко и стриц Петко који је преживио праву голготу након што је изгубио, сина, три кћерке и зета.

– Стриц је са осталим затвореницима био у посебној просторији. Они су били одређени за мучење и стријељање јер су ухваћени код магацина гдје су чували оружје. Сликали су их као примјер четника те, поред физичке тортуре, тјерали их да једу свој измет и пију мокраћу –  испричао је Мркајић.

И остали заробљени Срби нису поштеђени мука и понижења. Након вишедневних саслушања, услиједили су различити облици тортура и понижења што многи нису преживјели.

– Ту су била убијања, клања, малтретирања дјеце, силовања малољетница, а морали смо гледати и нашег психички нестабилног човјека како силује Српкињу. Тјерали су нас да стојимо током цијелог дана дигнутих руку, а како ко дође ударао нас је чим стигну, нарочито у доњи дио стомака да, ко преживи, не би имао порода. Пржили су нас усијаним бајонетима, гурали жицу у уши, а једног су натјерали на полни однос са братом – рекао је Мркајић.

Он је навео да је њих 200 добијало три-четири литре воде, а да су јели по двије кашике пасуља у којем је била земља и у који су стражари мокрили, док су једну паштету дијелили на четири-пет дијелова, па су многи од глади губили свијест.

Мркајић је навео да су их током мјесец дана константно пребијали након убиства 15 муслиманских припадника војне полиције према Реповцима изнад Брадине, за шта су оптужени Срби. Касније су чули стражаре када су између себе причали да су се они међусобно поубијали.

Након шест мјесеци пакла у Челебићима, пребачен је у логор “Мусала”, који су држали Муслимани, гдје је било стотињак затвореника, међу којима су били Хрвати.

– И “Мусали” сам мало радио око аута, па су ме једног дана послали у Челебиће да нешто поправим. Тамо сам видио брата којем се нисам смио јавити док ми то командир логора Азем Делић, није дозволио. По повратку у “Мусалу” наставио сам поправљати аутомобиле због чега ме нико није дирао, али сам чуо лом који се унутра дешавао. Давали су ми да једем, што сам кријући дијелио другима. Када је ту дошао мој брат, када сам видио да је жив, нико срећнији од мене није био – испричао је Мркајић.

Братов бијег

Након 18 мјесеци, истакао је Мркајић, његов брат и још четири затвореника одлучили су да побјегну.

– Само сам му рекао да иде, али да се овде не враћа жив да га не убију пред мојим очима. Рекао сам му да је боље да сви погину, а ако изађе да испали три ракете да знам да је жив и да води рачуна о мојој дјеци. И сутрадан је отишао, нисмо се успјели ни пољубити. До линије разграничења са Хрватима успјели су стићи када су одведени на принудни рад. Прешли су код хрватских војника у једном засеоку, које су наши спасили, а предвече су прелетјеле свијетлеће ракете које су ми потврдиле да су на сигурном. Одатле су отишли на Борике на нашу линију – испричао Мркајић.

Послије тог догађаја, навео је Мркајић, више није било излазака из логора, све је било опасано жицом, али није било већег малтретирања. Он је и даље поправљао аутомобиле, јели су једном дневно, а пакете хране које су добијали од Црвеног крста морали су без поговора предавати стражарима.

– Касније је организована размјена 81 српског логораша у Сарајеву. Стражари који су нас водили нису дозволили муслиманима у Храсници да нас избаце из аутобуса и туку, а навече, када смо стигли у Сарајево, размјена није успјела. Одвели су нас у Титову касарну гдје нас тукли и одузели све што су нашли – рекао је Мркајић.

Коначно размјена извршена је 6. октобра 1994. године на мосту “Српских јунака” на Грбавици.

Мркајић, који је предсједник Удружења логораша сарајевско-романијске регије и предсједник Скупштине Удружења логораша Републике Српске, рекао је да је током разговора изоставио много детаља о страхотама које су преживјели српски логораши, а које бројни нису издржали.

О злостављањима које је претрпио и преживио свједоче и данас видљиви ожиљци који су зарасли, за разлику од душе која још крвари при помисли на његову и голготу бројних српских паћеника, што му измами и сузе.

Младим нараштајима је поручио да буду поносни на храбре српске јунаке који су одбранили вјековна огњишта и да љубоморно чувају сваку стопу српске земље за коју су многи дали своје животе.

The post Мркајић: Жеља за слободом главни мотив за преживљавање у логорима смрти appeared first on ФИЛТЕР.