Маја 1980. године у холу Скупштине тадашње Југославије, приликом одавања поште над одром дугогодишњег предсједника југословенске државе Јосипа Броза Тита, шеф државе који је, сасавим неуобичајено, нескривено плакао био је Кенет Каунда, предсједник Замбије.

Каунда је рођен априла 1924, у варошици Чинсали, на сјевероистоку тадашње Северне Родезије, у породици наставника, хришћанских мисионара.

Отац, рођен у суседној Нјаси, данашњем Малавију, био је наставник и презбитеријански свештеник.

У вријеме његовог рођења та земља је била протекторат под именом Британска централна Африка, да би 1907. била преименована у Нјасаланд.

Ова чињеница ствараће доцније повремено неугодности Кенету Каунди, прозиваном због факта да није Замбијац поријеклом.

Школовао се у тадашњој Сјеверној Родезији, да би потом радио као учитељ у Лубви, недалеко од родног Чинсалија, у Муфулири, у средишту Копербелта, на самој граници с белгијском Катангом, најузнијом провинцијом Конга, као и у рудницима у Јужној Родезији, сјевероисточно од Солзберија, данашњег Харареа. На самом почетку педесетих Каунда се посвећује социјалном раду, а затим и политици.

Од 1953, Каунда се као организациони секретар Афричког националног конгреса, партије која се залаже за ослобођење, налази у Лусаки.

Године 1958, оснива Замбијски афрички национални конгрес (ЗАНЦ).

 Већ наредне године осуђен је на девет мјесеци робије.

Ослобођењу Замбије октобра 1964. највише су допринијеле међународне околности.

Пошто су се током 1960, познате као – Година Африке – осамосталиле бројне земаље, постало је јасно да је Занимљиво је да је Кенет Каунда 1960. посетио Мартина Лутера Кинга у Атланти, у Џорџији.

Ненасилни отпор за који се Кинг опредијелио убрзо је примјењен у тадашњој Сјеверној Родезији.

Већ 1962. Каунда постаје министар за локалну управу и социјалну политику, послије успеха његове Уједињене партије националне независности (УНИП).

Јанура 1964, када је независност већ била на дохват, Каундина УНИП осваја већину на изборима.

Отуда је октобра 1964, пошто је Замбија постала суверена джава, Кенет Каунда постао њен први предсједник. На тој позицији налазио се до новембра 1991. када је поражен на изборима.

Иако су његови поштоваоци истицали да је био међу ријеткима у Африци који су дозволили мирни трансфер власти на изборима, ствар ипак није тако једноставна.

Године 1968. забранио је све политичке организације осим његове владајуће УНИП, и без икакве дилеме владао је ауторитарно.

Примјер шефа државе који се заиста сам повукао на вријеме и врло мудро, имао је у сусједству.

Био је то Џулијус Нјерере, лидер Танзаније.

Он се са мјеста предсједника повукао 1985, надгледајући сасвим одмјерено процес даље транзиције моћи. Нјерере, како су га називали – Афрички Сократ, преводилац Шекспира и аутор ретко мудрих политиколоских дела, био је, разумије се, сасвим јединствена личност.

Каунда, међутим, који је једва дозволио вишестраначке изборе, под утицајем таласа промена који је 1989. захватио многе земље од Источне Европе, па до југа Африке и довео чак и до пада апартхејда, дуго је заправо био неомиљен.

Али је зато данас поново прихваћен као својеврсни – отац нације.

Избори које је организовао 1978, 1983, као и 1988. били су, разумије се, лишени озбиљних противкандидата.

У спољној политици, досљедно се држао политике несврставања и био је председавајући тог Покрета од 1970. до 1973, пошто је Трећа конференција несврстаних оджана у Лусаки 1970.

Ваља поменути да је за тај скуп већину објеката, укључујући и конгресни центар и просторе за смјештај бројних гостију, изградила Југославија у склопу великодушне политике помоћи несврстанима.

Привредна сарадња је потом настављена на реалнијим основама.

Пошто је национализовао руднике бакра крајем шездесетих, Каунда се у економској политици знатним дијелом ослањао на Кину.

Управо су Кинези изградили жељезницу која је повезала луку Дар ес Салам у Танзанији са Замбијом.

Тазара систем пуштен је у рад 1975. године, И тада је био буквално драгоцен за Замбију.

Данас је међутим углавном запуштен.

Помагао је бројне покрете за ослобођење у сусједним земљама, попут оних који су се противили рашистичкој влади Јана Смита у Родезији, колонијалним управама у Анголи, Мозамбику, Намибији (Југозападна Африка), и разуме се режиму апартхејда у Јужној Африци. Али је и тактизирао и стално се нудио као посредник и у Родезији и у Јужној Африци.

Таква политика имала је извјесног успеха, иако Замбија никада није дошла до тако виског нивоа економске сарадње са режимом апартхејда какав је рецимо неговао Хастингс Банда у Малавију.

Од чега је та земља заиста имала знатне економске користи.

Како било, Каунда се састајао с челницима Јужне Африке, Ворстером, као и са Питером Ботом, и поред згражавања појединаца.

Уосталом, чак и у вријеме најстрожег апартхејда, стотине хиљада радника одлазило је у Јужну Африку из сусједних, суверених, земаља, у потрази за каквим – таквим послом.

Послије жестоких протеста против Каундине власти у Лусаки љета 1990, када је спријечен и припремани државни удар, пристао је на вишестраначке изборе 1991, и тада је поражен.

Каундина теза је, иначе, била да у земљи у којој живе 73 етничке групе (племена, народи) и у којој се говори 20 до 30 језика, (лингвисти се споре колико их је) класичан вишепартијски систем може да доведе само до потпуног хаоса. У чему разумије се има логике.

Његова технологија власти, била је иначе особена и неудобна за блиске сараднике.

Како би предупредио евентуалне завјере, ваљда поучен оним што је видио у сусједству, Каунда је стално ротирао своје сараднике.

Није се знало колико траје који мандат.

И показало се, док нису дунули нови „ветрови промена“ на самом крају осамдесетих, послије оних првобитних 1960, Каундина позиција је била стабилна.

Иако извјесно вријеме неомиљен, у једном периоду су му чак одузели држављанство крајем деведесетих, што је правдано мјестом рођења оца, у сусједном Малавију, Каунда је ипак овај свијет напустио као неприкосновени отац замбијске нације.

The post Одлазак Кенета Каунде, посљедњег великог лидера Несврстаних appeared first on ФИЛТЕР.