Рођен сам у Сарајеву давне 1968. године. Стицајем околности године 1992. дошао сам у Београд због повреде на ратишту. Ту сам дошао на лијечење. У Београду сам и остао. Живот ми је овдје двоструко промијењен.

Овим ријечима своју исповијест почиње српски параолимпијац Живко Папаз, српски репрезентативац који је освојио сребрну медаљу у гађању малокалибарским спорт пиштољем већ првог дана овогодишњег Свјетског првенства у парастрељаштву у Сиднеју.

Љубав према спорту, каже, постојала је одувијек. Испричао нам је како се родила емоција која га је одвела до бројних медаља.

Спорт је нешто што сам ја одувијек пратио, а као клинац сам играо фудбал и кошарку.

• Kад се све ово издешавало са мном, једно вријеме сам играо кошарку у колицима. Било је добро, али поприлично напорно. Kошарка као таква није тако једноставна. Међутим, ту је било неких других проблема – нисмо имали колица, а био је присутан и недостатак медицинских средстава. За једну кошаркашку екипу која броји 10-12 људи, плус тренери, пратиоци, за то је стварно требало пуно средстава. Негдје упоредо с тим кренуо је мој ангажман у стрељаштву. То је опет спорт који ми је био стара љубав, волио сам стрељаштво. Ту је било и неког талента који је требало надоградити тешким радом. Није било једноставно, а рад и труд су ми помогли да успем.

И заиста, медаље су се захваљујући труду и раду низале једне за другом…

• Једна од значајнијих награда коју сам освојио свакако је она из 2013. године. Тада сам освојио бронзу на Европском Првенству у Аликантеу – присећа се он.

Живко се посљедњих 15 година бави стрељаштвом.

Мету не промашује, успјеси се нижу један за другим, а сјећа се апсолутно сваке медаље, сваког признања.

• Посљедњу медаљу освојио сам прије мјесец дана, на првенству у Сиднеју, где сам освојио сребро, такође у дисциплини на 25 метара. Пошто је у питању било Свјетско првенство одатле сам успео директно да се пласирам за Параолимпијске игре у Токију 2020. године.

Најпосебнија медаља ипак му је дијете које му је највише уљепшало живот. Објаснио нам је колико је трновит пут био до добијања дјетета, као и то како је примио вијести да ће постати отац. То се одразило на спортске успјехе и пад концентрације током пуцања, али му је свакако уљепшало живот.

• У Београду сам се 2000. године оженио са супругом са којом сам се забављао три године. Послије венчања, жељели смо да имамо потомство, као и сви људи. Због неких различитих околности радили смо вантјелесну оплодњу, јер је тако морало. Из неколико неуспјелих покушаја године 2011. супруга је остала у другом стању. У том моменту сам ја тај резултат сазнао у Шпанији, гдје смо били на Свјетском купу који је тада био категорисан за Параолимпијске игре у Лондону. Тог поподнева сам сазнао резултат да је супруга остала у другом стању, а сутрадан је требало да пуцам меч који је врло важан. Наравно да нисам прошао. Нисам успио да постигнем резултат од силног узбуђења. Година 2012. кад сам добио дијете за мене је била као да сам узео медаљу – искрен је Папаз.

Да није било клубова, надлежних, и услова који су обезбјеђени особама са инвалидитетом који малтене могу равноправно да се баве спортом као неинвалидне особе, свјестан је да не би постигао такве успехе.

• Град Београд нама са инвалидитетом доста помаже. Тренирамо у стрељани ратних војних инвалида, и ту имамо апсолутно све могућности. Оно што је такође важно јесте да је нама прилаз приступачан. Осим града Београда помаже нам и Стрељачки савез Србије. Kада крене од прољећа малокалибарски програм, тренирамо на Царевој ћуприји на стрелишту. Генерално, са градом Београдом имамо добру сарадњу.

Мишљења је да баш свако треба да се бави спортом, да треба да покуша…

Мени се живот јесте промијенио из коријена кад сам доживио незгоду, као и свима. Тако је кад из ходајућег положаја сједнете у колица. Спорт ми је донио милион добрих разлога да у њему и останем. Обишао сам цијели свијет, упознао много људи. Чак се и здравствено човјек осећа боље кад се нечим бавите. Овај спорт можда не изискује толико физичке снаге колико је ментална снага битна. У овом спорту ви немате противника – противник сте сами себи, што је и далеко теже него да се такмичите против некога.

Живко има рецепт за успјех.

• На крају крајева, морате бити упорни. Битно је да се ради, јер ни у једном спорту па ни у овом ништа не може да дође преко ноћи. Треба да радите, треба да истрајете и та упорност ће се у неком тренутку исплатити.

Овом борцу подразумијева се да нема одустајања.

• Одустајања нема. Никад не треба одустати. Са 52 године могу да кажем да бих давно одустао да ми није спорта. Он мијења живот из коријена – уз осмијех каже Живко.

The post ЖИВКО ПАПАЗ: Никад не треба одустати appeared first on ФИЛТЕР.