У Добровољачкој улици у Сарајеву припадници “Зелених беретки” и Територијалне одбране БиХ су, према наредбама члана Предсједништва БиХ Ејупа Ганића, на данашњи дан 1992. године напале колону возила ЈНА која је, према договору Алије Изетбеговића и Унпрофора, напуштала тадашњу Другу војну област.

Нападом у Добровољачкој улици на колону ЈНА, која се почетком маја 1992. године мирно повлачила из Сарајева према споразуму и уз гаранцију мировних снага УН на челу са генералом Луисом Мекензијем, руководили су тадашњи члан Предсједништва БиХ Ејуп Ганић и руководство такозване РБиХ.

Телевизијске станице емитовале су снимке на којима су се видјела угљенисана тијела војника код сарајевске Скендерије.

Иако је за безбједност војника гарантовао тадашњи предсједник Предсједништва БиХ Алија Изетбеговић, колона ЈНА није безбједно изашла из Сарајева, већ је прекинута и нападнута.

За само неколико дана мучки су убијена 42 припадника ЈНА, 71 је рањен, док их је 207 заробљено. Први напад је извршен 2. маја нападом на Дом ЈНА, а све касарне ЈНА у овом граду биле су блокиране и под опсадом муслиманских паравојних снага, које су им искључиле струју, воду и телефон.

Биланс крвавог пира износи 42 убијена војника и цивила, и то у Дому ЈНА један, команди Друге војне области двоје, Радничком универзитету “Ђуро Ђаковић” три, на Скендерији 14, Добровољачкој улици девет, а на другим локацијама у Сарајеву 13.

Према националном саставу, убијена су 32 Србина, шест Хрвата, два муслимана и два Албанца, од којих 10 официра, 28 војника и четири грађанска лица која су радила у ЈНА.

У свим досадашњим извјештајима Тужилаштву БиХ, Министарство унутрашњих послова /МУП/ Републике Српске наводило је да напади 2. и 3. маја 1992. на објекте и припаднике ЈНА, посебно у Добровољачкој улици представљају кривично дјело ратног злочина против цивилног становништва, рањених и болесних, ратних заробљеника, противправног убијања и рањавања непријатеља, као и повреде закона и обичаја рата, који је потом прерастао у безочни, нехумани и планирани атак муслиманских паравојних јединица на чланове породица војника, официра и грађанских лица у ЈНА.

Према сазнањима и доказима којима располаже МУП Српске, након стравичног злочина почињеног 2. и 3. маја 1992. године над припадницима ЈНА у Сарајеву, припадници “Зелених беретки”, “Патриотске лиге”, “Бисера” и других озлоглашених паравојних муслиманских јединица отпочели су прогон њихових породица, тако што су им дјецу и супруге насилно отимали из сарајевских станова, да би их потом уцјењивали и размјењивали с циљем стварања атмосфере страха и панике међу Србима почетком рата у Сарајеву.

Обимне истражне радње МУП-а Српске резултирале су извјештајем од 45 страница, а у 122 прилога уз извјештај Тужилаштву достављено је 117 докумената са око 470 страница, три фоно записа – аудио-касете, два компакт диска са пресретнутим разговорима и два видео-записа, који доказују постојање наведених кривичних дјела и непосредно учешће поменутих осумњичених лица, а посебно генерала Јована Дивјака у њиховом извршавању.

Нажалост, правосуђе БиХ остало је нијемо на ове доказе и примједбе српске стране да је у Сарајеву током рата постојало 126 логора, као и да је око 3.200 цивила српске националности страдало у том граду.

Тужилаштво БиХ је тек недавно подигло оптужницу за злочине над припадницима ЈНА почињене у Добровољачкој улици. 

The post Годишњица масакра у Добровољачкој улици appeared first on ФИЛТЕР.

Градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић, представници Градске управе, чланови породице и пријатељи  положили су данас цвијеће на споменик некадашњем градоначелнику Српског Сарајева Предрагу Ласици, који је умро на данашњи дан прије 18 година.

Представници градског руководства са члановима породице Предрага Ласице сваке године на данашњи дан одају почаст некадашњем пријатељу и сараднику.

Предраг Ласица био је предсједник Скупштине општине Пале, након чега је изабран на функцију предсједника Скупштине града тадашњег Српског Сарајева.

Функцију предсједника Скупштине града обављао је двије године. Од 2000. године именован је за градоначелника Српског Сарајева и на тој функцији га је затекла смрт, 25. јуна 2003. године.

Ласица је био и истакнути спортски радник. Дао је значајан допринос развоју спорта у Источном /Српском/ Сарајеву. Велике заслуге му се приписују за почетак градње спортске дворане на Палама, чији завршетак није дочекао.

Савремени Спортско-пословни центар на Палама, који је свечано отворен у августу 2012. године, њему у част, назван је СПЦ „Пеки“.

The post Обиљежено 18 година од смрти Предрага Ласице appeared first on ФИЛТЕР.

Сарајевски Срби су највише изгубили и платили највећу цијену зарад стварања Републике Српске, изјавио је синоћ градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић на академији поводом обиљежавања 25 година од егзодуса Срба из Сарајева.

„Сарајевски Срби су највише изгубили зарад стварања Републике Српске, и то стално морамо понављати, због наше дјеце која морају да знају како је руководство Републике Српске заједно са народом донијело одлуку да 120.000 Срба из Сарајева крене у неизвјесност и плати цијену за стварање Српске“, рекао је Ћосић.

Ћосић је рекао да 17. март обиљежава прошлост, садашњост, али сигурно гледа у будућност.

Он је подсјетио да је први одлазак Срба из Сарајева почео већ 1992. године, када је народ отишао из дијелова града гдје је био у мањини, отишао у насеље гдје је српски народ био у већини јер су страховали за животе својих породица.

„Отишли су само из једног увјерења, а то је да само са својим народом могу бити стабилни и безбједнији“, указао је Ћосић.

Ћосић је подсјетио да су Срби кроз као најмногобројнији и најстарији на овим просторима, кроз историју увијек били народ који је окупљао и прихватао друге, али истовремено и народ који је вијековима био изложен негативним утицајима већих народа, којима је овај простор био интересантан.

„Увијек смо се опирали тим већим и увијек смо били лучоноше слободе. А ти мањи народи који су настајали од нас и покушавали да изграде свој идентитет, а ми им га нисмо спорили, већ смо их подржавали, они су увијек били против нас, са оним другим већим“, рекао је градоначелник Источног Сарајева.

Према Ћосићевим ријечима, Источно Сарјево, ма колико год сложен и комплексан град био, живи, функционише и развија јер га људи од Сокоца до Трнова осјећају као свој.

„Нама остаје да ону тапију коју смо пренијели из сарајевског поља зауставимо овдје, да је оставимо на нашој земљи и у нашем граду и да се као такви развијамо. Да никада не будемо пријетња никоме, али да не дозволимо да неко буде пријетња нама“, истакао је Ћосић.

Он је указао на обавезу да се чува сјећање на све датуме на које је макар иједан изгубљен живот за одбрану Источног Сарајева и Републике Српске.

„Демографска слика бројних мијеста у Српској унапријеђена је захваљујући сарајевским Србима. Ми имамо велику срећу да тада Српско, а данас Источно Сарајево има највећи број тих људи и није случајно зашто смо један од два најзначајнија центра Републике Српске, са намјером да будемо први“, поручио је Ћосић.

Предсједник Скупштине града Источно Сарајево Мирослав Лучић рекао је да одлука о напуштању Сарајева није била погрешна, јер је сигуран да би се Србима догодио погром какав се догодио и српском народу на Косову и Метохији.

„Мислим да је добро што смо дошли на ове просторе и што желимо да изграђујемо наше српско Источно Сарајево. Свако од нас у својој области треба да да максимум како би макар мало допринијели развоју нашег Источног Сарајева и наше Републике Српске“, нагласио је Лучић.

Начелник општине Источно Ново Сарајево Јован Катић рекао је да су сарајевски Срби, напуштајући своја вјековна огњишта, показали колико вјерују у Републику Српску.

„Све оно што су њихови преци вијековима градили и стварали, они су оставили у нади за слободом, бољим животом и за створеном нашом Републиком Српском. Ипак, 25 година касније, ми имамо један лијепо уређен град са свом неоходном инфраструктуром“, указао је Катић.

Катић је додао да нови нараштаји требају да знају колики је значај за српски народ данашњи дан и шта је Сарајево некада било за сарајевске Србе.

„Иако смо створили нови град, никада не смијемо заборавити одакле смо дошли. Историја није само ових 25 година. Изгубљено је само оно чега се одрекнемо, а ми не желимо да се Сарајева никада одрекнемо“, истакао је Катић.

У оквиру обиљежавања 25 година од егзодуса сарајевских Срба, синоћ је у просторијама Културног центра у Источном Новом Сарајеву отворена изложба фотографија „Одбрана, егзодус, опстанак“.

Изложба је сачињена од фотографије ратног фото-репортера Новинске агенције Републике Српске „Срна“ Милета Рајића, као и Ђорђа Кардума и Рајка Паштара.

Директор Културног центра Источно Ново Сарајево Младен Јанковић рекао је Срни да је изложба „Одбрана, егзодус, опстанак“ организована уз подршку „Кинотеке“ Републике Српске и директора ове институције Сњежана Лаловића.

Дводневно обиљежавање 25 година од егзодуса сарајевских Срба, у организацији Града Источно Сарајево и Културног центра Источно Ново Сарајево, у сарадњи са Филозофским факултетом Универзитета у Источном Сарајеву, почело је прексиноћ премијером позоришне представе „Седми дан“.

Представа је рађена у продукцији Културног центра Источно Ново Сарајево, према тексту Горана Врачара, а у режији Александра Лазића.

Програм обиљежавања 25 година од егзодуса сарајевских Срба одржава се уз поштовање епидемиолошких мјера.

The post Одржана академија поводом 25 година од егзодуса сарајевских Срба appeared first on ФИЛТЕР.

Данас се навршава 17 година од мартовског погрома Срба, током којег су албански екстремисти и припадници ОВK с Kосова и Метохије протјерали више од 4.000 српских становника, њихова имовина и велики број вјерских објеката су спаљени или порушени, док су многи убијени и нестали, међу којима и припадници међународних снага.

Према процјенама УНМИK-а, на 33 локације у погрому, који је почео 17. марта и трајао два дана, учествовало је око 60.000 Албанаца.

Чак 800 кућа је уништено, а 35 српских цркава и манастира је оскрнављено, спаљено, порушено.

Током два дана погрома горјели су Богородица Љевишка (под заштитом УНЕСКО), Призренска богословија и Храм Светог Ђорђа, Црква Христа Спаса и конак Манастира Светих архангела код Призрена, минирани су манастири Светих Kозме и Дамјана у Зочишту и Девич.

Ријеч је о претходно добро испланираном симултаном етничком нападу Албанаца, током којег је протјерано 4.012 Срба, убијена је најмање 21 особа (10 Срба убили су Албанци, а 11 Албанаца међународне снаге безбједности), док се двије воде као нестале.

Повријеђено је најмање 950 људи, од којих 150 Срба, као и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с локалним Албанцима штитећи Србе и њихову имовину. Осим порушених српских кућа, оштећено је 10 општинских зграда (школе, болнице, поште…), као и 100 вјерских објеката, од којих је спаљено 35, укључујући 18 споменика културе.

Процјењује се да је од поменутих 60.000, који су учествовали у погрому, процесуирано свега 400 особа, од којих су неки кажњени веома благим казнама.

Изговор за погром била је кампања локалних албанских медија у којој су мјештани Срби оптужени да су псима натјерали преко ријеке Ибар групу дјечака Албанаца из села Чабар, код Зубин Потока, при чему се један дјечак утопио у ријеци.

Истрага УНМИK полиције утврдила је да су оптужбе биле лажне, а портпарол међународне полиције Нериџ Синг изјавио је тада да су преживјели дјечаци послије трагедије били под јаким притиском албанских новинара и политичара да оптуже Србе из сусједног села.

Потпарол УНМИK-а Дерек Чепел је демантовао да су два ђечака страдала бјежећи од Срба и оцијенио да је насиље било планирано.

Погром албанских екстремиста над Србима 17. и 18. марта 2004. на Kосову и Метохији осудили су Савјет безбједности УН-а и Европска унија, а Парламентарна скупштина Савјета Европе је 29. априла 2004. донијела одговарајућу резолуцију.

Kао организатори и иницијатори ових злочина означаване су одређене организације ветерана ОВK, Студентска организација Приштине, Албанска национална армија, као и двије минорне политичке партије Национални покрет Kосова (ЛПK) и Национални покрет за ослобођење Kосова (ЛKЧK), за које се, како се спекулисало, тешко вјерује да су могле да окупе 60.000 Албанаца.

The post Годишњица мартовског погрома: Прогон Срба са KиМ опомена и пријетња appeared first on ФИЛТЕР.

Предсједник Владе Републике Српске Радован Вишковић изјавио је данас на Сокоцу, гдје је обиљежено 25 година од егзодуса око 120.000 сарајевских Срба, да су Срби из Сарајева поднијели највећу жртву стварања Републике Српске.

Вишковић је истакао да су Срби из Сарајева два пута страдали – у Одбрамбено-отаџбинском рату бранећи своја огњишта, а други пут послије потписивања Дејтонског споразума.

– Ово велико страдање никада и нико не смије заборавити. Морамо се увијек окупљати на овај дан, људски се поклонити и захвалити за све жртве за стварање Републике Српске – рекао је Вишковић.

Он је поручио да је Република Српска једини залог опстанка Срба на овим просторима, због чега је потребно све урадити да би је сачували.

Подсјетивши да се данас навршава 25 година највећег егзодуса који се десио Србима који су вијековима живјели на простору данашњег федералног Сарајева, Вишковић је рекао да су тада Срби из шест општина које су послије Дејтонског споразума припале Федерацији БиХ морали да напусте своја огњишта, иако су их за вријеме Одбрамбено-отаџбинског рата уз велике напоре и жртве одбранили.

Премијер Српске је нагласио да су се Срби бојали за себе, своје породице и одмазде према свим припадницима српског народа због чега су морали у најтежим временима да све напусте и крену у велику неизвијесност.

– Многи су ископавали гробове у страху да не би били девастирани и носили са собом посмртне остатке својих најмилијих – рекао је Вишковић.

Он је поручио да је Српска гарант опстанка Срба на вјековним огњиштима и да се зато треба борити да буде сачувана, без обзира на сва искушења и притиске.

– Ми који представљамо институције морамо бити спремни да то све изнесемо ради очувања Српске и тако ћемо радити и у наредном периоду – рекао је премијер Вишковић.

Прије 25 година око 120.000 сарајевских Срба морало је да напусти своја огњишта у сарајевским насељима Илиџа, Илијаш, Хаџићи, Грбавица, Враца, Рајловац и Вогошћа.

Српски борци Сарајевско-романијске регије током Одбрамбено-отаџбинског рата зауставили су 35 офанзива муслиманско-хрватске војске и одбранили своје домове.

За одбрану ових простора, живот је дало више од 4.000 бораца, око 3.500 их је рањено, око 1.000 сахрањено на Војничком гробљу Мали Зејтинлик на Сокоцу.

The post Срби из Сарајева поднијели највећу жртву стварања Српске appeared first on ФИЛТЕР.

Двадесетпет година од егзодуса око 120.000 сарајевских Срба сутра ће бити обиљежено на Сокоцу и Равној Романији.

Министар рада и борачко-инвалидске заштите Душко Милуновић рекао је данас да је обиљежавање 25 година од егзодуса сарајевских Срба у календару важних историјским догађаја у скоријој историји.

Kазао је да је егзодус сарајевских Срба услиједио након потписивања Дејтонског споразума када је шест општина Српског Сарајева у цјелини припало Федерацији БиХ, док је пет општина подијељено између Републике Српске и ФБиХ.

“Срби су напустили своје куће и станове јер нису жељели да живе под муслиманско-хрватском влашћу”, подсјетио је Милуновић.

Према његовим ријечима, иако је исељавање почело већ у децембру 1995. године, масован егзодус је покренут 17. фебруара 1996. године и трајао је до 16. марта.

“Осим тога што су српски цивили морали да спакују најнужније ствари и крену у неизвјесност, многи становници Илијаша, Грбавице, Хаџића, Вогошће и општине Центар откопавали су посмртне остатке својих покојника, не желећи да муслимански вандали скрнаве гробове њихових најмилијих. На Сокоцу је изграђено српско војничко спомен-гробље Мали Зејтинлик, на којем се налазе посмртни остаци 969 бораца Војске РС”, рекао је Милуновић.

Додао је да је, према попису из 1991. године, у 10 сарајевских општина живјело 29,9 одсто Срба и 10,7 одсто Југословена, а половина њих је припадала српском народу, док су данас, како је рекао, Срби у Сарајеву статистичка грешка.

Помоћник министра рада и борачко-инвалидске заштите Радомир Граонић најавио је да ће сутра помен бити служен на војничком гробљу Мали Зејтинлик у 12 часова, а потом парастос у 13 часова у манастиру Соколица на Равној Романији.

Програмом је предвиђено полагање вијенаца и цвијећа на спомен-крст на Малом Зејтинлику у 12:10 часова.

Поводом обиљежавања 25 година од егзодуса сарајевских Срба данас је у цркви Светог пророка Илије у Илијашу служен парастос. Обиљежавању је присустовала и делегација Града Источно Сарајево.

Kако жртве сарајевских Срба не би биле заборављене, сутра ће у Источном Сарајеву бити отворена изложба “Одбрана, егзодус, опстанак” у оквиру обиљежавања 25 година од егзодуса Срба из Сарајева.

The post Милуновић: Срби у Сарајеву данас статистичка грешка appeared first on ФИЛТЕР.

Данас се навршава 18 година од убиства премијера Србије и лидера Демократске странке Зорана Ђинђиђа.

На Ђинђића је пуцано 12. марта 2003. године у Београду, испред зграде Владе Србије, када је задобио прострелну рану грудног коша и трбуха.

Повредама је подлегао у 13:30 часова у Ургентном центру Клиничког центра Србије, а у Србији је убрзо уведено ванредно стање и проглашена тродневна жалост.

За вријеме ванредног стања у полицијској акцији “Сабља” ухапшено је 11.665 особа, међу којима је било партијских функционера, високих официра, носилаца правосудних функција и естрадних звјезда.

Главни осумњичени у организовању убиства Ђинђића били су некадашњи командант распуштене Јединице за специјалне операције /ЈСО/ Милорад Улемек Легија и припадници “земунског клана” Душан Спасојевић Шиптар и Миле Луковић Кум.

У “Сабљи” је ухапшен непосредни извршилац убиства Звездан Јовановић, као и неколико чланова распуштене ЈСО, али и бројни припадници земунског клана, док су Спасојевић и Луковић убијени у Мељаку крај Београда.

У августу 2003. подигнута је оптужница против 44 особе за учешће у организовању убиства, а суђење је почело 22. децембра 2003. године у Окружном суду у Београду.

Они су 23. маја 2007. године проглашени кривим и осуђени на укупно 378 година затвора, али политичка позадина убиства Ђинђића до данас није разјашњена.

У образложењу пресуде Ђинђићевим убицама, између осталог, наведено је да је то политичко убиство, да је уперено против државе, да су у њему учествовали криминализовани дио ЈСО и банда Душана Спасојевића.

Ђинђићева Влада, која је формирана 25. јануара 2001. године, започела је амбициозне реформе, социјалне и економске, а послије много година затегнутих односа, успостављене су добре релације са западним земљама, нарочито са САД.

Ђинђић је био једна од кључних личности промјена у Србији 2000. године и вођа Демократске опозиције Србиј /ДОС/, када је, посије масовних протеста 5. октобра због покрадених избора смијењен Слободан Милошевић.

Његова влада залагала се за сарадњу са Хашким трибуналом, а за њеног мандата ухапшено је неколико хашких оптуженика, међу којима је Слободан Милошевић.

На чело Демократске странке Ђинђић је дошао почетком 1994. године и на тој је позицији остао до смрти.

Амерички “Тајм” уврстио је 1999. године Ђинђића међу 14 водећих европских политичара трећег миленијума.

Ђинђић је био рођен 1. августа 1952. године у Шамцу. Студирао је на Филозофском факултету у Београду и већ тада је примијећен међу младим дисидентима.

Основне студије завршио је врло брзо, за три и по године, а докторирао је 1979. на Универзитету у Констанцу, у Њемачкој о теми “Проблеми утемељења критичке теорије друштва”.

Са још 12 интелектуалаца 1989. године учествовао је у обнављању Демократске странке, чиме је започео политичку каријеру.

Аутор је многих научних радова из области филозофије и политичке теорије и преводилац више филозофских дјела, добитник је многих престижних награда, а активно се бавио и политичком публицистиком.

Сахрањен је 15. марта 2003. године у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

У погребној поворци која се кретала улицама Београда било је више стотина хиљада грађана, а међу њима 70 страних државних делегација.

The post 18 година од убиства Ђинђића appeared first on ФИЛТЕР.

Сутра се навршава 19 година од гнусног убиства Ристе Југовића, генералног директора Српског осигуравајућег друштва /СОД/ „Јахорина“, који је трагично настрадао у дворишту породичне куће на Палама, али још нису откривени ни извршиоци нити налогодавци овог злочина.

Чланови породице посљедњих година понављају да више и не желе да о овом догађају говоре у јавности.

„Сматрамо да у свему овоме недостаје кључни корак, да ли је то у питању воља или храброст не знам, али ми, као породица, желимо да се све ово што јесте или није рађено годинама на легалистички начин приведе крају“, рекао је раније Срни Ристов син Миро Југовић.

Он је тада рекао да као породица остају предани легалистичком приступу и вјери да ће органи Републике Српске и надлежне правосудне институције на нивоу БиХ овај случај довести до краја.

Према његовим ријечима, кључне институције Републике Српске све вријеме породици Југовић поклањају велику пажњу и пружају подршку ради коначног расвјетљавања овог злочина.

Југовићи сматрају да би правда требало да буде коначно задовољена и због тога што је њихов отац, супруг и дјед, који је био један од активних стваралаца институција Републике Српске, мучки убијен, у дворишту породичне куће.

„Очекујемо достојан однос према нашем оцу, супругу и дједу, али и заштиту надлежних органа Републике Српске у погледу његовог имена и дјела“, рекао је Миро Југовић.

Јавност у Републици Српској остала је ускраћена и за истину о још друга два неразјашњена убиства на простору Сарајевско-романијске регије, а ријеч је о мучким убиства тадашњих високих званичника МУП-а Републике Српске Срђана Кнежевића и Жељка Марковића која, на жалост и огорчење њихових породица, такође нису разјашњена.

Неки од званичника Републике Српске у својим ранијим јавним иступима износили су ставове према којима убиство директора СОД „Јахорина“ има политичку позадину с обзиром на то да је убијен човјек који је био на челу веома важне институције у Републици Српској, који није хтио да дозволи пљачку ове осигуравајуће куће и да је појединци искористе за своје бенефите.

Истрага о убиству Ристе Југовића полицијски је окончана, али Тужилаштво БиХ годинама не успијева да овај случај доведе до краја, односно да ухапси и процесуира извршиоце и налогодавце овог злочина.

Непосредно пред убиство, 7. марта 2002. године тадашњи генерални директор СОД „Јахорина“ одржао је конференцију за новинаре у Бањалуци на којој је по ко зна који пут обавијестио јавност у Републици Српској о „хајци“ која се води против њега, као и о константним политичким, полицијским и медијским притисцима и застрашивањима, па чак и пријетњама смрћу.

Обраћајући се на конференцији за новинаре Југовић је тада рекао: „Докле ће ићи на ”Јахорину”? Ићи ће све док је не покоре и покупе све што има. Њихов покушај иде у правцу да мене више нема, јер ако мене нема, они ће приватизовати ”Јахорину”… Све су то црвене прозивке центара моћи, јер је у спрези полиција, тужилаштво, судови и политика…“.

Породица Југовић и даље сматра да је његово убиство „организовано“ и да је, највјероватније, повезано са нелегалном и сумњивом приватизацијом СОД „Јахорина“.

Ристова супруга Ратка, син Миро и унук Ђорђе упорно су, али без успјеха, покушавали да, пратећи траг новца, открију ко је имао користи од овог убиства, те како је фирма, чија је процијењена вриједност износила више од пола милијарде КМ, распарчана и приватизована за свега неколико година и под веома сумњивим околностима.

Према њиховим ријечима, полицијска истрага указала је на запањујуће резултате према којима су појединци на високим политичким функцијама, заједно са својим ортацима, вишеструко увећали своју имовину, било да је ријеч о некретнинама или о банковним рачунима, који су могли бити праћени.

Проблем је, међутим, био недостатак непосредних свједока, мада пријатељи породице Југовић из полицијских кругова тврде да имају поуздана сазнања да је једно лице полицији признало да је учествовало у убиству, да је за ту срамну улогу чак добило одређени износ новца, те да је било спремно и да саопшти име налогодавца, под условом да о томе свједочи под заштитом.

Ристо Југовић убијен је у недјељу увече, 10. марта 2002. године испред породичне куће у Палама.

Према обдукционом налазу, којег је урадио судски вјештак Илијас Добрача, Југовић је био погођен са више хитаца из ватреног оружја калибра 7,65 милиметара. Погођен је са по једним метком у лијеву подлактицу грудни кош и стомак, а остали хици ишли су у врат и ноге, након чега је наступила смрт усљед обилног крварења.

Ристо Југовић рођен је 1941. године на Палама, гдје је завршио основну школу. Средњу економску школу и Економски факултет завршио је у Сарајеву. Био је магистар економских наука.

Прије рата у БиХ био је запослен у РО „Фамос“ Коран, „Црвена застава“ Крагујевац и Народној банци БиХ. Функцију генералног директора СОД „Јахорина“ обављао је од 1992. године.

Био је и носилац Ордена Немањића, као и Ордена Светог Саве првог реда.

The post Ни након 19 година нема судског епилога за убиство Ристе Југовића appeared first on ФИЛТЕР.

Прије годину дана у Републици Српској регистрован је први случај вируса корона.

Тим поводом, у Институту за јавно здравство Републике Српске у Бањалуци данас ће бити одржана конференција за новинаре, на којој ће учествовати министар здравља и социјалне заштите Ален Шеранић, генерални директор Универзитетског клиничког центра Владо Ђајић, директор Института Бранислав Зељковић, те епидемиолог у Институту Јела Аћимовић.

На конференцији ће бити ријечи и о ревакцинацији првих здравствених радника који су вакцинисани против ковида у Српској.

Годишњицу регистровања првог зараженог пацијента Српска је дочекала уз нове епидемиолошке мјере, преноси РТРС.

Због раста броја заражених и хоспитализованих донесене су оштрије мјере па наредних седам дана нема рекреативних спортова, музике уживо, а број гостију у кафићима додатно је ограничен. Школе се неће затварати, а локалне заједнице ће процјењивати ситуацију на својој територији. Од свих јавних установа тражи се да, уколико је то могуће, организују рад од куће.

Сви капацитети инспекције усмјерени су на контроле и појачан је надзор. Почиње ревакцинација медицинских радника на ковид одјељењима.

Због погоршане епидемиолошке ситуације данас је заказана и ванредна сједница Скупштине града Бањалука.

The post Година дана од првог случаја вируса корона у Српској appeared first on ФИЛТЕР.

Kод мушкарца из Челинца, који се вратио с рада у Италији, те његовог сина, ученика бањалучке ОШ “Бранко Ћопић”, потврђен је вирус корона, саопштено је 5. марта 2020. године, када је у БиХ и званично почела битка против невидљивог непријатеља, с којим се и данас љекари боре надљудским напорима.

Пресјек стања непуну годину касније је сљедећи – битку с опаком заразом изгубило је око 5.000 људи, колико броји мања општина у БиХ, а позитиван тест био је код више од 133.000 особа.

У протеклих 12 мјесеци “бијели мантили”, али и комплетан систем, имали су пуне руке посла, а животи свих грађана у БиХ промијенили су се, директно или индиректно, из коријена.

ВАНРЕДНО: Све је, дакле, почело 5. марта прошле године ванредном конференцијом за новинаре у Бањалуци, гдје је саопштено оно чега су се сви прибојавали, а медицински радници седмицама прије тога и најављивали – вирус корона стигао је и у БиХ.

Тог дана очи бх јавности били су усмјерене према граду на Врбасу. Очекивали су се одговори на бројна питања, попут тога да ли су остали ученици, школски другари зараженог ђака, такође позитивни. Испоставило се, срећом, да су њихови тестови негативни, а школска зграда је детаљно дезинфикована.

Надлежни су смиривали грађане, али их и позивали да се понашају одговорно. Порука је, укратко, гласила – нема мјеста за панику, али има за опрез.

Услиједили су бројни апели медицинара, као и поједине рестрикције. Рецимо, 12. марта прошле године препоручено је да дјеца предшколског узраста у Бањалуци не иду у вртиће, а радно вријеме трговина, тржних центара, продавница и угоститељских објеката ограничено је до 18 часова.

ЗАБРАНЕ: Широм БиХ, недуго затим, на ред је дошло и потпуно затварање школа те је редукован је број предшколских установа које су радиле. Забиљежили смо привремено затварање приватних здравствених установа, укључујући и стоматолошке амбуланте, спортских терена, кафића, фризерских и козметичких салона…

Сви авиони су били спуштени, а аутобуси паркирани. Спуштене су и рампе на границама, а само ријетки, попут здравствених радника и превозника, могли су ући у неку од сусједних земаља.

Настава се из учионица преселила на мале екране и интернет, а провјера знања вршила се путем телефонских апликација. Одгођена су свадбена весеља и сва друга масовнија окупљања, укључујући сахране, прославе рођендана, крштења итд.

Отказане су ђачке и студентске екскурзије, као и већина љетовања изван БиХ, а за домаће туристе Неум, једини бх. град на мору, постао је топ дестинација.

Грађани су прошло љето проводили истражујући бх градове и природне љепоте, а ресорно министарство туризма у Српској је грађанима дијелило и туристичке ваучере за посјету домаћим дестинацијама.

Мјере које су из дана у дан доношене углавном су имале временску одредницу “одмах”. “Перите руке, држите физичку дистанцу, у случају симптома обавезно се јавите љекару”, само су неки од савјета који су се свакодневно чули.

Ограничења, непопуларна међу грађанима, али и у пословној заједници, морала су се поштовати. На терену је био повећан број инспектора, комуналних полицајаца… Пљуштале су и казне за све оне који су кршили неку од забрана које су у то вријеме биле на снази. Kазне се пишу и данас за непоштовање оних мјера које нису повучене.

KОБНО: Подсјетимо, да ситуација није ни мало безазлена, испоставило се и када је власт прогласила ванредну ситуацију, која је још на снази, а онда и ванредно стање, које је у међувремену укинуто. Док је на снази било ванредно стање, доносиоци одлука могли су убрзано одлучивати.

У међувремену, очи грађана биле су усмјерене у кризне штабове. Сви су се плашили првог кобног случаја. Он је забиљежен убрзо након што је вирус корона стигао у БиХ. Наиме, у хронологији тешке године иза нас болдованим словима остаће уписан још један датум.

Тог 21. марта 2020. саопштено је да је старија жена преминула у Бихаћу од посљедица заразе вирусом корона и то је први смртни случај у БиХ изазван том заразом.

Смрт није бирала. Kосила је старије особе те лица с хроничним болестима, али и потпуно здраве људе. Међу њима је било и младих, али и љекара и осталих здравствених радника.

ЖРТВЕ: Заувијек су нас напустили и бројни људи из јавног живота у БиХ, попут Миће Мићића, тадашњег градоначелника Бијељине, Kоље Мићевића, књижевника, преводиоца свјетског гласа и почасногог грађанина Бањалуке…

И познати глумац Драган Јовичић умро је у болници у Сарајеву, гдје се лијечио од здравствених компликација проузрокованих вирусом корона.

Битку с опаком болешћу изгубио је и први предсједник Народне скупштине Републике Српске Момчило Kрајишник, али и његов брат Мирко, као и Мирков син Миљан. И у Бањалуци су, подсјетимо, у прољеће прошле године умрла три члана једне породице – отац, мајка и син.

Док је стизала црна статистика, бројне службе су даноноћно радиле више него икад. Болнице и домови здравља су прошли кроз реорганизацију, а предност у лијечењу су имали пацијенти заражени вирусом корона. Сви запосленици у здравственим установама, као и полицајци, комунални полицајци те инспектори у Инспекторату РС у априлу прошле године добили су по 1.000 KМ накнаде.

Појавила се и огромна потреба за медицинском опремом, укључујући и набавку респиратора, која је у ФБиХ резултирала и афером “Респиратори”, због које се на оптуженичкој клупи, уз остале, нашао и федерални премијер Фадил Новалић.

Паралелно с тим, у Српској је, подсјетимо, прошле године покренута истрага у вези с набавком покретне болнице која је постављена, а затим уклоњена у бањалучком насељу Залужани.

ИЗОЛАЦИЈА: Болнички капацитети су постали претијесни, а пунили су се и објекти у које су смјештана лица која су морала 14 дана провести у изолацији.

Истовремено, многи који су били у физичком контакту са зараженим завршили су у кућној изолацији, а ако би је прекршили, њихова имена су јавно објављивана, те су, притом, били и кажњени.

И на границама су подигнути шатори, а у њих су смјештани они који су долазили из иностранства. То је, подсјетимо, изазвало оштар револт наших људи који живе изван граница ове државе, а који су седмицама, а неки и мјесецима, били спријечени да посјете своје најмилије у БиХ.

Упоредо с тим, број заражених и преминулих је растао из дана у дан. Од “наредне двије седмице су кључне” дошли смо до кључне године, мада се крај агонији ни данас не назире. Иако су се многи томе надали, ни високе љетне температуре нису убиле вирус.

Да му стану на крај могу само вакцине, којих је у Српску стигло 22.000 доза, а јуче је из Србије у Сарајево стигло још 10.000. Нешто раније је Србија обезбиједила да се у њиховим градовима вакцинишу хиљаде здравствених радника из Српске.

Вакцинацијом медицинара почела је активна борба против вируса корона у РС, а први је вакцину 12. фебруара ове године у Бањалуци примио Владо Ђајић, генерални директор УKЦ РС. Услиједила је имунизација у осталим здравственим установама у Српској, а наредних дана почеће и у ФБиХ.

Међутим, до задовољавајућег стања, када је ријеч о вакцинацији, дијели нас још много посла. У Српској су, између осталих, вакцинисани сви медицински радници у ковид одјељењима. Потребно је да кроз тај процес прође још велики број медицинара, а потом остале угрожене групе – старији од 65 година, радници домова за стара лица, просвјетни радници, полицајци, новинари, а онда и сви остали.

Сличан редослијед се очекује и у ФБиХ, која, дакле, данас располаже само са донираним вакцинама из Србије.

Подсјетимо, БиХ је вакцине наручила путем Kовакс механизма, али се њихов долазак још не назире. Већина других земаља у региону поприлично је одмакла у овом процесу, прије свега захваљујући томе што су вакцине набављале директно од произвођача, тако да смо, када је ријеч о имунизацији, при дну регионалне љествице.

ВАKЦИНАЦИЈА: У међувремену, један од нових сојева вируса корона, тј. британски сој, недавно је утврђен код туристе који је боравио у Сарајеву.

Стручњаци, међутим, кажу да су вакцине дјелотворне и за нове сојеве. Док, дакле, и даље чекамо масовну вакцинацију у БиХ, да се очувамо помажу нам маске, које не скидамо с лица готово већ годину дана, а једно вријеме смо били у обавези носити и рукавице.

Уз ношење зашитне опреме, грађанима је најтеже пало још неколико мјера, укључујући полицијски час, који је дуже вријеме био на снази, забрана изласка из општине пребивалишта, као и забрана кретања старијих особа. Бакама и декама широм БиХ у помоћ су прискочили родбина, комшије, али и волонтери, доносећи им храну, пиће, лијекове.

На почетку пандемије, подсјетимо, у трговинама се тражила врећа брашна и ролна тоалет папира више, а нагло је порасла и потражња за дезинфекционим средствима.

Иако је тада потрошња нагло повећана, касније је спласнула. Ионако посрнулој бх. економији ово је био јак ударац. Донесене су бројне мјере помоћи привреди, попут, рецимо, плаћања пореза и доприноса за запослене чија су радна мјеста због рестрикција привремено била затворена.

Велики терет, уз бројне надлежне службе, на својим плећима поднијели су и новинари, фото-репортери, сниматељи и остали медијски радници. Они су, такође, даноноћно радили, а низ пута су и сами љекари њихов ангажман оцијенили веома значајним.

Данас, годину касније, о вирусу смо много научили. Међутим, још се не зна када ћемо моћи заувијек одбацити маске. До тада нам не преостаје ништа друго него да поштујемо ограничења и препоруке, те очекујемо што скорији почетак масовне примјене вакцина, које су једини лијек против ове глобалне пошасти.

The post Пресјек стања: Гдје смо након годину дана борбе с вирусом appeared first on ФИЛТЕР.