Патријарх српски Порфирије је у Божићној посланици поручио да нас рађање Богочовјека позива на праву љубав, прожету искреним осјећајем братства међу људима.

Истиче да рођење Христа славимо у свијету испуњеном страхом и немирима, атмосфером неразумијевања, неповјерења и нетрпељивости.

Осврнуо се и на пандемију, наводећи да Црква позива све да се придржавају разумних мјера и препорука влада и других надлежних институција.

Посланицу патријарха Порфирија преносимо у цијелости.

Драга наша дјецо духовна,

Знамо да је рођење Витлејемског Богомладенца средиште историје свијета и да се на спасењу рода људског у Господу Исусу Христу заснива хришћански вијенац вриједности.

Рођење Богочовјека надилази и само стварање свијета, јер је човјек доласком Божје Свјетлости у свијет, под сводовима скровите пећине крај Божјег града Јерусалима, обасјан могућношћу вјечнога живота.

У Свјетлости која је засвијетлила у тами и коју тама није обузела (Јн 1, 5) процвале су хришћанска култура и цивилизација.

Нови Адам замијенио је старога како би Дух Свети кроз Њега обновио свеколику творевину. “Ко је у Христу, нова је твар”, кличе Апостол Павле, “старо прође, гле, све ново постаде!” (2 Koр 5, 17).

У том духу Јеванђелист Јован нам благовести да је све постало кроз Логоса Божјег (Јн 1, 1-3) који је узео на Себе људску природу и тако обновио заједницу Бога и човјека, учинивши да завјет у њеном средишту постане вјечан.

Љубав је, браћо и сестре, исконски покретач свих догађаја у историји спасења, а поготову у доласку Божића, малог Бога у свијет, тако да ми љепоту и снагу данашњег Празника можемо само чистом љубављу доживјети.

Покренут љубављу, Бог је створио свијет и човека. Он је, њоме вођен, сишао међу нас, учинивши да човјечанско у своја њедра прими божанско, као и да нетварно у себе привије пропадљиво.

У свеколикој мудрости Светих Отаца Цркве издваја се средишња нит о томе да је Син Божји постао један од нас како бисмо ми благодаћу постали оно што је Он.

Љубав Божја учинила је да створени свијет у Богочовјеку Христу не буде надвладан ни разорен божанском силом, него да идући уским путем Господњег смирења буде исцијељен и спасен.

Зато је у данашњој празничној радости важно да схватимо да нас рађање Богочовјека у скромној витлејемској пећини позива на праву љубав, прожету искреним осјећајем братства међу људима.

Одатле и празнична радост треба да буде храњена племенитошћу нашег хришћанског свједочанства, љубављу која је вођена старањем о другима, а не себичним илузијама заједништва које глобална култура, нарочито у ове празничне дане, користи у комерцијалне сврхе, не доносећи тиме прави мир и сушту радост.

Приђимо, дакле, једни другима пролазећи кроз смирење витлејемске пећине и осјетимо да се Син Божји родио не би ли нам показао да смо потребни једни другима, Бог човјеку и човјек Богу, пријатељ пријатељу и род роду, свако свакоме, јер једни без других не можемо!

Не оптерећујмо се питањем ко нам је све ближњи, него се умејсто процјене онога шта нама други чине запитајмо коме смо ми ближњи и шта за друге ми чинимо. Будимо, дакле, ближњи свакоме на кога смо упућени по мјери љубави Христове.

Заживи ли ово начело љубави у нама, ми ћемо у свијету који дубоко вапи за љубављу зачети клицу спасења и одњеговати је. Праве и вјечне љубави нема без Христа Спаса у коме су се среле и вјечно сјединиле Божја љубав према човјеку и човјекова љубав према Богу.

Мисао Светог Јустина Ћелијског да једино љубав мирише на бесмртност, јер мирише на Бога одјекује јеванђелском снагом.

Она нас поучава могућности богопознања и вјечног живота у љубави Христовој. Запоставимо ли у себи љубав Христову, падамо у трагичан безизлаз, а обнављамо ли је трудом и благодаћу, успињемо се ка пуноћи живота.

У њој је извор духовне радости и источник непоколебиве моралне храбрости у тешким животним искушењима.

То је од давнина познато нашем народу, који у ове радосне дане оживљава обичај мирбожења. У породици и сусједству, међу сродницима и на радном мјесту, свуда гдје се налазимо, измирење са Богом и ближњима прати исконски поздрав – Мир Божји, Христос се роди!

Тиме се међу нама дивно пројављује библијско пророчанство великог Исаије: “Јер нам се роди дијете, син нам се даде… и име ће му бити: дивни, савјетник, Бог силни, отац вјечни, кнез мирни” (Ис 9, 6).

Помолимо се зато у ове благословене дане Господу и Цару мира (Јев 7, 2) да угаси непријатељства међу народима, да спасе људе широм васељене и да нам свима буде милостив и човјекољубив како бисмо се показали достојним наших предака по тијелу и духу, достојним благослова обећаног нам од древних пророка и датог нам у Богочовјеку Христу.

И док се наши погледи у ове празничне дане молитвено срећу, у нашим срцима тиња осјећај да нам радост није потпуна.

Рођење Христа Спаса славимо у свијету испуњеном страхом и немирима, атмосфером неразумијевања, неповјерења и нетрпељивости, све до искључивости проистекле из узнапредовале културе себичности и представљања индивидуализма; у суштини врхунских вриједности глобалног потрошачког менталитета.

Поред тога, у свијету сталних промјена, у којем се једино не одступа од страха за губитком животне сигурности, данашњем човјеку као да суштински не помажу ни достигнућа у медицини, индустрији и технологији.

Чини се да људско друштво у основи више није исто, јер научно–технички доприноси под утицајем информационих технологија теже да промијене начин општења међу људима повећавајући њихову отуђеност и усамљеност.

Довољно је осјетити несигурност код лијечења основних болести, па да страх добије крајњи егзистенцијални вид.

Све то говори о атмосфери коју је заиста пророчки описао наш нобеловац Иво Андрић рекавши да стварна и највећа опасност није у опасностима које нам заиста пријете, него у страху који је у нама.

Богомладенац Христос изгони тај страх из нас, о чему свједочи Његов љубљени ученик Јован: “У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави” (1 Јн 4, 18).

А прије Апостола љубави, у Старом Завјету записана је порука која обједињује многе друге: “Не бој се, јер сам ја с тобом; не плаши се, јер сам ја Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупријећу те десницом правде своје” (Ис 41, 10).

Стога одговор на стање које нас данас тишти треба тражити у ријечима које је Господ Христос упутио ученицима пред Своје страдање: “У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам побиједио свијет” (Јн 16, 33).

Радујмо се, стога, браћо и сестре, јер нам у Божићу долази Побједник! Отклонимо сјенку страха упркос тешкоћама и са чврстом вјером у Бога прославимо рођење Богочовјека, чије нас новозавјетно име Емануил кријепи моћним дословним значењем његовим – са нама је Бог (Ис 7, 14).

У празничној радости Божићног дана, са нарочитом пастирском бригом и одговорношћу упућујемо очинске поздраве и молитве за наше сестре и браћу у отаџбини и расејању, гдје год да живе православни Срби, а посебно онима на Косову и Метохији, нашој духовној и националној колијевци.

Ми им поручујемо да знамо за њихова искушења која још увијек трају, али да је њихова Мајка Црква све досад била уз њих и да ће увијек бити.

Данас смо духовно и молитвено са свима вама на свакоме мјесту вашега живљења.

Сваки православни дом постаје мали Витлејем у којем нас прожима смисао бадњака и топлина сламе, у којем заједно пјевамо узвишену пјесму: “Рођење твоје, Христе Боже наш, обасја свијет свјетлошћу разума…”

Божић данас са изузетним поштовањем и захвалношћу честитамо свим љекарима и здравственим радницима, за које узносимо молитве Богомладенцу Христу!

Молимо се и за болне да што прије оздраве и да зараза која је напала свијет прође!

Молимо се и да ми, православни хришћани, више не страхујемо за своје животе и да не устукнемо пред опасностима које собом носи болест изазвана ширењем вируса, него да имамо чврсто повјерење у Бога, истинског Љекара душа и тијела наших, као и да нас осјећај страха, подстакнут препоручиваном “социјалном дистанцом”, не омете у чињењу онога што је на корист наших ближњих и заједнице којој припадамо у сваком погледу: духовном, породичном, пословном…

За нас православне хришћане трајно важи поука: “Видио си лице брата свога, видио си Бога свога”.

Она је скована вјековним испитивањем наше боголике природе, увијек окренуте општењу са Богом, браћом и сестрама, и са свеколиком природом.

Црква стога позива да се за вријеме трајања пандемије сви придржавају разумних мјера и препорука влада и других надлежних институција у државама и областима у којима живи наш народ, али исто тако она подсјећа све и свакога на избјегавање искључивости и поштовање људске слободе као најузвишенијег и највриједнијег Божјег дара данога човјеку.

Имајући на уму позив Апостола Павла: “Стојте, дакле, чврсто у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити” (Гал 5, 1), останимо слободни, али ништа мање одговорни, чувајући и друге и себе.

Суочавајући се тако са глобалном пријетњом од вируса корона, најприје схватимо да је човјек створен да у овоме свијету дјелује као једини прави чинилац стабилности и опстанка.

У зависности од употребе своје слободне воље може бити и једини реметилачки чинилац, једини прави вирус.

Својом интервенцијом у људску природу и насиљем над творевином у цјелини човјек ремети величанствени склад свега што је Бог створио.

У том смислу, вирус корона, као и сваки други вирус, само је одраз несагледиво дубљег проблема.

Према томе он је, поред осталог, израз педагошке опомене човејку да се врати заповијестима Божјим, јер када се од природе отима и када се не живи у сагласју са поретком који је Бог установио, она престаје да бива нашим мирољубивим стаништем.

Она дуго памти и трпи неправду, али прије или касније узвраћа ударцима. Природу, дакле, морамо поштовати, његовати и чувати као највреднији дар Божји.

Смисао Божића састоји се управо у томе да нам је Богомладенац Христос у догађају Свога чудесног рођења једном за свагда пружио могућност исцјељења од нашег дјеловања налик вирусу и опет јединствену могућност исцјељења нашег односа са Богом, творевином и људима.

Будимо зато трезвени у вези са тим, ослушкујући шта нам у свјетлости Празника говоре стихови великог светитеља и црквеног пјесника Јована Дамаскина: “Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Анђели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у тијелу онима који сједе у мраку и сјенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем даре доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на анђеле, хвалу му одајмо: Слава на висини Богу, а на земљи мир!”

Срећан вам и Богом благословен овај дан у који нам се роди Спас и Избавитељ Христос Господ!

Са овим жељама и молитвама Богомладенцу Христу Ми вам као цијелом саборном црквеном тијелу и опет као појединцима желимо свако истинско добро у Новој 2022. години.

Зато вас све поздрављамо радосним Божићним поздравом: Мир Божји – Христос се роди!

The post Божићна посланица патријарха Порфирија appeared first on ФИЛТЕР.