Када је тог 6. новембра 1918. године, обалом Миљацке промарширала славна српска Друга армија, дочекана је како се дочекују ослободиоци. Обала ће касније понијети име по њеном заповједнику Степи Степановићу, а Сарајево ће у наредним годинама наставити дочекивати војске. Некад окупаторске, некад ослободилачке. Баклавама. И једне и друге. Па коме запне језгра у грлу запне. Данас обично запне ријеч. Поготово на овакве датуме којих се више нико не сјећа.

„Драга браћо јунаци! Ја Вас увјеравам, да ће муслимани Босне и Херцеговине знати увијек достојно цијенити братске заслуге и очувати у успомени овај први сусретај након бурних стољећа“ говорио је реисул улема на банкету поводом уласка српске војске у Сарајево.

Да ли нам овај говор, сто година послије, дјелује као сатирична вијест? Џемалудин Чаушевић, реисул улема, називао је српску армију „јуначком војском неумрлих заслуга“. Атанасије Шола, први предсједник новоформиране владе у Сарајеву, изражава српској војсци захвалност што је слањем трупа осигурала ред и мир у Босни и Херцеговини.

Васиљ Грђић пита у свом говору: „Смијемо ли вам приступити Бијели Орлови? Допуштате ли робу петвјековном починути у вашем загрљају? Жељно смо вас чекали као дијете мајку, као трава росу, као озебао сунца“. Штампа из тог периода пише о „црно-жутом обручу“ који је стезао српски народ и који је прснуо „омогућивши Босни уједињење са својом старијом сестром Србијом којој дугује слободу“.

Шести новембар би требао бити датум који се обиљежава у Сарајеву као дан ослобођења. Јер ко не види да без 6. новембра не би било 6. априла, тај није у стању да чита из прошлости, а тамо јасно пише ко је овом граду доносио слободу. И ко је једини на овим просторима може донијети.

Изучавање прошлости није забава доконих већ озбиљна анализа процеса и узрочно-посљедичних веза. Озбиљних историчара у данашњем времену све је мање. Зато и нема ко да објасни шетачима Обале Степе зашто је данашњи датум битан. Њима можда и битнији него нама, са друге стране Мојмила. Ми смо чекали српску државу вјековима, а добили смо југословенску. А стварали смо и крвавили за обје. Тако раде државотворни народи. Боре се и стварају. Али и памте.

Зато што памтимо: Сретан вам 6. новембра, Дан ослобођења Сарајева!

The post Сретан Дан ослобођења Сарајева! appeared first on ФИЛТЕР.

Био је типичан израз свог родног краја, оличење Србина из Херцеговине, духовног колико и душевног, гипког колико и поносног, опрезног колико и неустрашивог. Србин Херцеговац, значи Медитеранац више него Балканац, човек маште колико и реалист, и човек сна колико и позитивни стваралац…“

То је вероватно најпознатији цитат о Сави Владиславићу. Потиче из биографије Саве Владисавића, дипломате Петра Великог и Kатарине Прве, коју је 1942. године у Питсбургу написао Јован Дучић, који је иначе говорио да је потомак овог српског грофа, што су неки доводили у питање. Ипак, чини се да је све донедавно Сава Владиславић код нас остао недовољно познат.

Можда је зато многима било изненађење оно што је открио новинар Вечерњих новости Борис Субашић, тачније оно што му је открио потомак грофа Саве, Бранко Вукомановић – да је Владиславић био мецена ником другом до Антонију Вивалдију. И да му је Вивалди посветио оперу Истина у искушењу.

Вукомановић објашњава да је до тог открића дошао помажући добром пријатељу Велимиру Ивановићу, који је написао роман Дурбин грофа Саве Владиславића, а који је желео да прошири причу о њему:

„Он је желео да унесе у роман натпис са надгробне плоче коју је Сава направио за своју мајку, у цркви Светог Ђорђа у Топлој, у Херцег Новом. Тамо је уклесан тај натпис на латинском и на руском, и пошто је боље сачуван латински, ја сам га негде пронашао на интернету. И онда се сетим да је ‘в’ написано као ‘дупло в’, и када сам тако урадио, буквално сам одмах нашао, међутим изашло ми је поред Владиславић име Вивалди, то је било необично, изашао ми је овај постер – Истина у искушењу.“

Шта је Вивалди писао грофу из Херцеговине?

Потомак Саве Владиславића каже да је проверавао са пријатељима који су познаваоци његовог дела, и да они за то нису знали. Вивалди му посвећује оперу написану 1720. године, и у писму му пише:

„ЕKСЕЛЕНЦИЈО:

   Kоме би требало посветити ову драму, до само Вама, препоштовани господине, јер примивши је тако великодушно у свом дому у првим данима њеног пробног извођења, љубазно сте показали да је узимате под своју заштиту; због чега се, без даљих молби да се заузмете за дозволу исте, Вашој Екселенцији, њеном заштитнику, посвећује.
   Kажем Вама, једном господину, анђелу чувару илирске регије, чије познајете древно и јасно порекло; које по обе линије потиче право од Првих господара, деспота и грофова тако ратничке и славне нације; која, не зато што је остала покорена, са делом Далмације под османском влашћу, грофовија Ваше препоштоване породице није претрпела никакав слом; будући да је, осим тога што је остављена на слободи, што је већ била, чином другачијег и часнијег промишљања, у исту била враћена опсежном, царском Повељом; чиме су јој потврђене древне привилегије и имунитет који је уживала; као што се све, са аутентичним доказима, јасно појављује у Архиву Дубровачке Републике.
   Али чему набрајати врле особине које Вас красе, када су и превише очигледне! Јер коме би могло остати скривено, да се Ваша Екселенција племенитошћу духа, мудрошћу ума и лакоћом опхођења, са најделикатнијим и најважнијим интригама кнежева, тако мудро носила, да је Ваше име с великим разлогом свуда тако угледно постало.
   Да се Ваша Екселенција по узвишености истиче у Дубровачкој Републици. Да Вам је Његова Светост садашњи папа (који Вас је у свакој прилици препознао као сталног заговорника хришћанске вере) указао част да Вас учини Палатинским витезом; и зато што сте се недавно спојили на чувеном венчању са Њ.Е. госпођом Вирџинијом Тревизани, славним потомком те древне, племићке венецијанске породице Тревизани, која се може похвалити својим дуждима, патријарсима и прокураторима пресветле Венеције, увек непобедиве, Доминантне Републике.
   Али чему подсећати на толике племените врлине, којима се Ви одликујете, кад је довољно само погледати ко сте, посматрати Ваше деловање као дворског саветника једног од највећих монарха света, какав је управо победничко Царско Височанство, чије царство, моћно због доминације над огромним краљевствима, којег се плаше због војне снаге, а која се огледа у његовим вазалима, оставља живописну слику своје величине у свим деловима света.
   Довољно је то рећи о Вама, колико год то писац икада може, да покаже ко сте, заједно са храбром подршком коју ова драма ужива;
   Са понизним наклоном остајем најоданији и најпонизнији слуга Ваше Екселенције.

То годи једном временском обрасцу у коме је живео, тај барокни начин живљења, а случај комедијант је помогао да се нађу за неким столом, на неком терену, али то буде на кратко. Вивалди је био у својим годишњим добима, а Сава у својима, то познанство не треба много да нас заварава, тога је било и биће на разним нивоима, он је Србин пре свега православан, и то је до данас главна мисао о Сави“, каже композитор и академик Светислав Божић.

„Владиславић је особа кроз чију се личност заиста огледа европска историја, али и историја народа коме он припада. Он одлази, али остаје везан за место где припада, када постаје гроф, он не постаје гроф неког руског имања него гроф Рагузински, односно Дубровачки, у латинским документима се он наводи и као гроф Илирски, још један симбол његовог завичаја. У либрету опере који му је посвећен говори се да он долази из ратнички славне нације. Иако је дошло до османског освајања, неке породице као Владиславићева су успеле да очувају континуитет“, наводи историчар Милош Војиновић.

Од Гацка, преко Рагузе, до Петрограда

Сава Владиславић рођен је у Јасенику код Гацка 1668. године. Као млад долази у Дубровник, учи о трговини, а она се није могла учити без знања страних језика.

Из Дубровника ће у Венецију понети онај додатак Рагузински, који ће се задржати све до данас. У Венецији ће постати прави млетачки трговац, како је то запазио одличан познавалац његовог живота Владимир Давидовић.

Додаје да се Сава у Венецији први пут обогатио, оженио дамом из отмене куће. Затим се преселио у Истанбул, а већ је говорио неколико страних језика. Ту упознаје руског конзула, а овај га шаље руском цару. То је био почетак руског дипломате Саве Владиславића.

Прву велику услугу Петру Великом учинио је у Бици код Полтаве 1709. Пре тога је убедио султана да не напада Русију заједно са шведским краљем. Шведски краљ је поражен и протеран.

„Том битком срушено је шведско царство. А друга његова улога била је у руско-турском рату 1710. Јула 1711. потписан је мир у Пруту, а он је потписник можете мислити, поред руског цара и султана, а у оно време није било уопште лако прићи близу крунисане главе“, подсећа Владимир Давидовић.

Гроф Сава постаје представник Русије у Риму, преговара о Конкордату између Русије и Ватикана и набавља уметничка дела за летњи дворац Петра Великог у Санкт Петербургу.

„Он у Италији живи шест година, и за то време он тражи стручњаке из различитих научних области и заната који ће допринети изградњи нове престонице Русије – Петрограда, успоставља односе Русије и Ватикана, надгледа руске стипендисте који се школују у Италији, за потребе цара Петра Великог купује уметнине којима ће се опремити нови град, успоставља трговачке односе са италијанским градовима-републикама, краде занат италијанских вртлара“, прича историчар Милош Војиновић.

Јесен 1720.

У то време вероватно се дружи и са Вивалдијем. До данас је сачувано скоро 50 Вивалдијевих опера. Посвету за једну од њих, Истина у искушењу, сада је открио Савин потомак.

„Још као мали заволео сам Вивалдија, већ десетак година на мом мобилном телефону управо свира Вивалди – Пролеће. Да сам могао да бирам који композитор да напише нешто и посвети мом претку, то би био управо Вивалди, и по промисли божјој, ево, ми баш сада обележавамо 300 година од извођења опере у театру Сент Анђело у Венецији, јер на том плакату пише – јесен 1720. а сада је јесен 2020“, каже Бранко Вукомановић. 

Пре шест година у Народном позоришту у Београду светску премијеру имала је опера Меланхолични снови грофа Саве Владиславића. Kомпозитор Светислав Божић створио је оперу засновану на животу грофа Саве, а био је инспирисан и делима Јована Дучића, Момчила Настасијевића, Милоша Црњанског и Дејана Медаковића.

„Њихова веза са Савом је то наше странствовање, наше путовање, наша бол наша жудња за нашим царством, и наша исконска потреба да дотакнемо Медитеран са његове хиландарске стране, то је заједничка особина свих нас, наравно Тесла је изашао из Немање, Црњански, Медаковић, то су све корифеји који припадају византијском комонвелту са рашком редакцијом.

То је наша потреба и ако то заборавимо, сви наши великани нестају на некој бижутерној пијаци Венеције или неког другог медитеранског града. Ту се завршава сва сага наших величина, тек са тим сазнајем наши астрални номади знају ко су шта су и чему се враћају“, истиче академик Светислав Божић.

Оснивач руске тајне службе 

Саву Владиславића често називају и оснивачем руске обавештајне службе, створеној у време Петра Великог. Пре девет година, РТС издаваштво је после дужег времена подсетио на грофа Саву. Тада је објављена књига Тајна информација о снази и стању кинеске државе, најзначајније дело Саве Владиславића.

„Епизода која једнако показује његово умеће јесте када он 1725. године напушта Петроград. Као да полази на крај света, он креће на исток Русије са 1.000 војника међу којима је много картографа, да направи споразум с Кином који садржи много ствари, да, поред осталог регулише школовање једног броја младих Руса у Пекингу и најважније – да регулише границу између два царства. Данас се погрешно наводи да је Сава Владиславић регулисао модерну, е не ондашњу границу Русије и Kине, јер је ту данас и део границе између Руске Федерације и Монголије. Петар Велики је Русију мењао, чинио је модернијом и снажнијом, а Сава је био личност кроз чије се деловање та промена види“, наводи Милош Војиновић.

На Савин наговор, Петар Велики, почетком 18. века, шаље у Сремске Kарловце прву граматику и буквар. На граници са Kином Сава добија право да оснује град који посвећује Светом Сави и који назива Тројицкосавск.

Интересовање за Саву Владиславића први је пробудио Јован Дучић 40-их година прошлог века, затим се овдашња јавност бави крајем осамдесетих, па пре готово једне деценије, и коначно данас. Ипак, изгледа да и данас не знамо довољно о њему.

„А како то да нисмо знали, историја као наука настаје пралалено са националним државама. Српска наука има две велике теме – државу Немањића и обнову српске државе од почетка 19. века наовамо. И у том смислу Сава Владиславић дели судбину читавог раног модерног периода, њему је указана незаслужено мала пажња.

Други разлог је техничке природе, истраживање раног модерног периода захтева озбиљне вештине, пре свега лингвистичке, да бисте разумели Владиславића и цео модерни свет, морате знати језике које су знали ти људи, конкретно, српски пре Вукове реформе, италијански млетачког наречја, руски, француски, латински, османски турски“, наводи Милош Војиновић.

Бранко Вукомановић истиче да се тек у последњих десетак година ради масовна дигитализација у библиотекама широм света, па је тако „налетео“ на копију либрета опере Истина у искушењу у Kонгресној библиотеци у Вашингтону. „Ја са нестрпљењем чекам контакт са академиком Владимиром Mjасниковом из Москве, који је сигурно најбољи познавалац дела Саве Владиславића, ја не верујем да је то њему промакло, ако јесте, биће ми драго да ја њему саопштим нешто ново, пошто смо највећи број информација о Сави добили од њега захваљући његовом 30-годишњем раду.“

„Мислим да се интереси за знамените људе из једног рода који су живели по свету јављају онда кад се појаве друге празнине, други болови, то је најбољи могући крик, да се скрене пажња, да се изврши једна анестезија, иако то неће много променити у нашем осећању, јер све смо даље од тог исконског додира и загрљаја са њим. Негде у у суровом поједностављењу, Мехмед Паша Соколовић дели трагичну судбину Саве Владиславића, с тим што је Владиславићев крај знатно питомији, једноставнији, мекши и аутентичнији. Он почива у царској лаври у Цркви Александра Невског, то је веома потресно, за разлику од Мехмеда Паше Соколовића који не почива нигде, можда на мосту коју није ничији. Зато је Владиславић наш свет који је можда утихнуо, али у великом царству које је наш православни свет“, закључује академик Светислав Божић.

Сава Владиславић данас има споменик у Гацку, по њему се зове и главни трг у том месту. Има споменик и у Сремским Kарловцима, и у Херцег Новом.

У крипти Благовештанске цркве у лаври Александра Невског у Санкт Петербургу од 2010. налази се плоча која подсећа да је ту сахрањен.

После таквог живота и не би било необично ако би неко данас о грофу Сави Владиславићу открио још нешто. Можда да је Херцеговац рођен у околини Гацка, пола века касније седео поред Вивалдија и, пре венецијанске публике, слушао „Четири годишња доба“.

The post Животни пут Саве Владиславића Рагузинског: Зашто је Вивалди посветио оперу дубровачком грофу из Херцеговине appeared first on ФИЛТЕР.

Међу црвеним корицама старог фото-албума испричана је историја једне сарајевске породице. Успомене су сачуване али потрага за потомцима траје пуне три деценије.

Данијела Мрда, директор Архива БиХ, за портал Филтер открива причу о албуму који већ тридесет година чека власнике. На молбу директора Историјског архива Ужице, Жељка Марковића, са нама дијели податке у нади да ћемо заједно пронаћи потомке сарајевске породице.

Прича почиње у ратом захваћеном Сарајеву. Стари фото-албум лежао је заборављен у подруму једне зграде на Марин Двору. Ту га је случајно пронашла Душанка Шепић која је одлучила сачувати нечије упомене вјерујући да ће албум предати у праве руке.

Душанка је живјела у згради на Марин Двору а када се након рата, накратко вратила, тражећи своје, набасала је на нечије успомене. У забаченом дијелу подрума угледала је стари фото-албум. Знала је само да та породица није живјела у њеној згради. Пошто су остали станари већ напустили зграду, а не знајући чији је албум и како је ту доспио, узела га је с надом да ће касније пронаћи власнике. Ратни вихор је одвео у Србију а након дугогодишњих покушаја да сазна чији је албум, одлучила је да посао тражења препусти другима.

Албум је дала свом брату Милораду Мисаиловићу који се за помоћ обратио Историјском архиву у Ужицу. Директор ужичког архива Жељко Марковић је још 2017. године затражио помоћ медија у Србији у ширењу приче о албуму. Распитивали су се, настојали сазнати било шта али никакве информације о власницима албума до данас нема.

Стари фото-албум је заправо свједочанство о скоро вијеку живота једне породице у Сарајеву. На основу фотографија закључак је да је ријеч о тада добростојећој српској породици.

Све почиње сликама старог Сарајева и то још од 1878. године. Углавном су ту фотографије чланова породице са уписаним именима, али нигдје у албуму нема презимена. Када правите породични албум вјероватно не размишљате да ће и тај податак једнога дана некоме затребати… Ипак је то албум ваше породице.

У њему су фотографије више генерација једне породице. Помињу се Мира, Владан, Бела. Забиљежено је да се Мира родила 1936. године а Владан 1940. Један мушкарац из те породице био је у војсци у Новом Саду 1939. године, а испод фотографије једне лијепе дјевојке која је забиљежена 1932. пише “Мис академика”.

Ту су и сли­ке са вјен­ча­ња, за­тим оне са ули­ца Са­ра­је­ва, Ко­њи­ца, Це­ља, са ље­то­ва­ња у Ши­бе­ни­ку, Хер­цег Но­вом, Ул­ци­њу. Слика­ли су 1937. и свој лук­су­зни ауто­мо­бил. По­ми­ње се у јед­ном пот­пи­су се­ло Пе­тро­ви­ћи на Тре­бе­ви­ћу…

На посљедњој фотографији уписана је 1967. година. На фотографији је већ поменута Мира са једном старијом женом.

Вјерујемо да ће се међу читаоцима овог текста пронаћи неко ко на основу изнесених података може знати о којој породици је ријеч. Душанкина жеља је тог ратног дана, када је напуштала Сарајево, била да сачува туђе успомене. Остваримо њену жељу и помозимо да скоро вијек породичних успомена коначно нађе своје потомке.

Уколико имате информације које нам могу помоћи, јавите нам се на фејсбук и инстаграм страницу, или на мејл citajfilter@gmail.com.

Писати можете и директору Архива БиХ Данијели Мрда, која је са нама подијелила ову причу direktor@arhivbih.gov.ba

The post Успомене једне породице: Чији је фо­то-ал­бум из ратног Сара­јева? appeared first on ФИЛТЕР.

Усташе су у Касиндолу 20. марта 1942. починиле стравичан злочин убивши 16 заробљеника (11 чланова породице Нишић и 5 члана породице Дамјановић). Укупно 36 недужних становника Касиндола и околине је одведено у смрт из подрума зграде која је некад била сједиште Лијечилишта у Касиндолу.

Нападом фашистичких снага на Југославију у априлу 1941. Други свјетски рат се пренио на наше просторе. Одмах по избијању сукоба, у Лијечилишту остају само тежи болесници (њих 30-ак). Дио војно-старјешинског кадра југословенске војске, смјештај налази у кругу Лијечилишта, а неколико дана ту је склоњен и кадар Војне академије из Београда.

Након што су окупирали Сарајево са околином, непријатељске власти покушавају обновити рад здравствене установе, али им то само дјелимично успјева па се у јесен 1941. и дефинитвно прекида рад најпознатијег лијечилишта за плућне болеснике.

У болничке зграде и павиљоне се на почетку усељавају домобрани, да би убрзо након њих дошла злогасна “усташка ловачка војна”, позната по свирепости. Они од подрума бивше управне зграде праве затвор, из кога ће, током краја 1941. и у првој половини 1942. године, на погубљење одвести 36 невиних становника. Жртве су стрељане у Тешановом потоку и само у једном дану (20. марта 1942.) убили су 16 невиних жртава од чега 11 из породице Нишић и 5 чланова породице Дамјановић.

Након одласка усташких јединица крајем 1942. у Касиндо усељавају њемачке снаге. У каквом су стању оставили бивше болничке капацитете говори чињеница да је мјесецима трајала обнова прије уласка првих њемачких војника (јули 1943.).

До краја рата, кроз Касиндо је прошло 10 различитих њемачких јединица, а пред само ослобођење ту је накратко била смјештена и Врховна њемачка команда за Балкан.

На мјесту на коме се данас налази модерна болница, некада се налазила модерна пилана, а њен власник Италијан Ђузепе Фелтринели је након Првог свјетског рата премјестио машине у Сјетлину, да би на том мјесту почело са радом Лијечилиште за туберкулозне болеснике. Точак историје се завртио тако да се италијански језик опет зачуо у Касиндолу одмах након самог ослобођења 1945. године. Приступило се санирању настале штете, а том приликом, ангажовано је око 50 италијанских заробљеника.

Као успомену на стравичан период усташке окупације и на жртве Касиндола и околине, становници МЗ Касиндо су 1990. поставили спомен плочу на зграду из које су у смрт одвођени невини цивили. На плочи се осим 36 имена одведених на стрељање, налазе и 22 имена становника Касиндола убијених на осталим стратиштима.

Списак у смрт одведених цивила из подрума зграде на којој се данас налази спомен плоча:

Нишић Рајко рођен 1916. Нишић Манојло 1877. Нишић Лука 1899. Нишић Душан 1924. Нишић Милош 1923. Нишић Лазар 1924. Нишић Ристан 1898. Нишић Мирко 1927. Нишић Триша 1884. Нишић Ристо 1869. Нишић Никола 1922.

Грачанин Ђорђо рођен 1877. Грачанин Тодор 1927. Грачанин Драгић 1866. Грачанин Бранко 1923. Грачанин Љубо 1925. Грачанин Босиљка 1904.

Дамјановић Илија рођен 1905. Дамјановић Васо 1925. Дамјановић Владо 1897. Дамјановић Лука 1928. Дамјановић Јово 1924.

Папаз Илија 1886. Папаз Ђуро 1924. Папаз Гавро 1887. Папаз Васо 1908.

Кнежевић Љубо 1891. Кнежевић Милан 1901. Кнежевић Живко 1915.

Кулина Миле 1930.

Марковић Ђорђо 1934.

Пјевић Гоја 1895.

Савић Милош 1901.

Шалипур Тодор 1882.

Васиљевић Јока 1898.

Вељић Неђо 1919.

The post О спомен плочи у Касиндолу appeared first on ФИЛТЕР.

У читавој историји Херцеговине тешко је наћи личност која је учинила толико доброг за српски народ, а да је тако мало публикована као што је то Ангелина Јакшић.

Читав живот посветила отаџбини, била је велики хуманиста, изузетан интелектуалац и научник. Не заборавља се њена пожртвованост за вријеме ратних страхота и њена велика улога у спасавању рањених и болесних. Мало је познато да је прва преводила српске народне пјесме на француски језик.

Ангелина Јакшић је рођена 1871. године у селу Дубљевићи које је тада припадало котару Невесиње, а данас општини Гацко. Кћерка је Алексе Јакшића, једног од организатора Невесињске пушке и Улошког устанка.

У Женеви је промовисана у доктора медицинских наука још 1899. године и тако постала тек трећа Српкиња и прва Херцеговка у историји која је понијела ову високу академску титулу.

Тема њеног докторског рада на Медицинском факултету у Женеви била је “Фиброми материце у трудноћи”. У току свог дугогодишњег службовања у Швајцарској, пронашла је и патентирала лијек против респираторних инфекција који је назвала “la serb” .

По избијању балканских ратова ставља се на располагање Црвеном крсту и враћа у Србију. Једна је од првих жена ─ љекара којој су одали пуно признање и повјерење и предали јој управу Шабачке болнице.

За вријеме Првог свјетског рата била је шеф хируршког одјељења главне војне болнице у Београду, а потом и шеф војне болнице при Врховној команди у Крагујевцу. Са чланицама Кола српских сестара и Енглескињом Ханом Џеси Хенкин Харди фебруара 1915. године основала је Националну српску лигу жена. Радила је са др Јарославом Кужељом и другим љекарима на сузбијању епидемије пјегавог тифуса у Крагујевцу, у амбуланти коју су основале она и Хана Харди на самом почетку рата.

Марта 1916. др Ангелина Јакшић одлази у Париз гдје заједно са предсједницом Хуманог друштва у француском војном министарству Еуген Симон почиње да скупља прилоге и пакете за српске рањенике. Основала је Француско-српско удружење за помоћ српској дјеци.

Занимљиво је да је Ангелина Јакшић прва превела српске народне пјесме на француски језик. Своју љубав према отаџбини, али и пјесмама наслиједила је од оца Алексе. Хтјела је да Французи кроз пјесму осјете душу српског народа, да виде херојство које није клонуло ни кроз вјековну тешку борбу са освајачима. Прва пјесма била је о Страхињићу Бану, а инспрацију јој је дао професор Јован Цвијић који је написао похвални предговор њеној књизи. До тада српске народне пјесме нису се преводиле у стиху. Књига посвећена српској и француској војсци имала је велики успјех, а француска књижевна критика небично се похвално изразила.

Један примјерак послала је војводи Мишићу од кога је добила писмо у коме се најтоплије захваљује: „ Добио сам Ваше дјело и са највећим задовољством сам констатовао, колико је добро, не само као књижевна ствар, већ још више као пропаганда, за што боље упознавање француског и српског народа. Кроз поезију, Ви сте уздигли наш народ на онај пиједестал који заиста заслужује. То је најбољи начин да се задобију симпатије једног културног народа. Препоручујем Вам најтоплије, да продужите у томе смислу и остајем дубоко ганут“, написао је Мишић.

Још једну сатисфакцију добила је за своје дјело др Ангелина Јакшић. Тадашњи предсједник Чехословачке др Бенеш откупио је велики број књига и послао их у Америку за пропаганду словенске нације.

Послије Првог свјетског рата бавила се приватном гинеколошком праксом у Београду. Живјела је са сестрама др Милицом Јакшић, стоматологом, добровољном болничарком у балканским ратовима и Јелицом Јакшић, професорицом у Београду. Носилац је Ордена Светог Саве и француске Златне медаље за ратне заслуге.

Преминула је у Београду 1950. године, а како није имала потомака, сахрану је организовао деканат Медицинског факултета. Ангелина Јакшић је данас готово заборављена иако је својим радом задужила не само Херцеговину него и цјелокупан српски народ.

The post Ангелина Јакшић-прва Херцеговка са титулом доктора наука appeared first on ФИЛТЕР.

Књижевник и драмски писац из Сарајева, Боривоје Јевтић, оставио нам је занимљиво свједочење о почецима позоришне умјетности у Сарајеву. Текст је објављен у Српском књижевном гласнику 1921. године и само је једно у низу од свједочанстава о улози сарајевских Срба у стварању највреднијих институција у граду на Миљацки.

(Српски књижевни гласник, уредник др Драгољуб М. Јовановић, 1921. Београд)

Боривоје Јевтић-Народно позориште у Сарајеву

Ниједној грани уметности у Босни није било посвећено, у скорој прошлости, мање пажње колико позоришној. За четрдесет година свог владања Босном, Аустро-Угарска Монархија је народ у овој својој провинцији стално држала далеко од правих културних настојања, а нарочито од позоришта. Позориште се овом режиму није никако свиђало. Он је увек имао с њим рђавих искустава, још у Италији, и знао је добро да ниједна реч није тако звучна и ниједно осећање од толико непосредног утиска колико речи и осећања бачени с позоришних дасака. А аустро-маџарска окупација није, у Босни, ишла за тим да и онако према њој колебљиво осећање народа узрујава реминисценцијама, мање или више славним, из његове прошлости, него да једну вечито незадовољену масу пацификује ропством као њој идеалним леком.

Разуме се, режиму за ову сврху позориште није било употребљиво, и он је тражио другa безлобнија и за њега лично кориснија средства да народу ипак да тала. Одатле, овде, и данас толико кинематографа, кабарета, и других сличних установа, у свима окружним средиштима, нарочито у Сарајеву. Истом пред сам рат, кад је народну интелигенцију била озбиљно забринула окупаторска деморализаторна пропаганда, власт се, на енергично тражење босанског Сабора, решава да удари темељ сталном позоришту у Сарајеву и оснива научно-уметничку секцију у влади.

Рат, разуме се, прекида почетне припреме око оснивања позоришта, и можда на срећу. Јер, колико се данас види, према архивалним податцима, то позориште би било све пре но систематска национално-уметничка школа. Међутим, не може се категорички тврдити да у Босни, за четрдесет година под окупацијом, није било никаквих позоришних настојања, и ако она нису створила праве позоришне традиције. Kао већи део културних задатака, као оснивање „Просвете“ и „Напретка,“ тако је и задатак на неговању позоришне уметности био остављен приватној инициативи која је, према несумњиво тешким приликама, била знатна.

Још осамдесетих година прошлог столећа јавило се у Сарајеву и Мостару симпатичних љубитеља уметности, међу којима је било и одушевљених позоришних пријатеља. Они су се, чак, јављали и у мањим варошицама, оним мртвим, иначе, босанским касабама у којима, по једној старинској песми, не сија сунце. Њихов број је растао у колико је била јача позоришна пропаганда, посредно или непосредно, из Београда и Новог Сада, а доцније и из Загреба.

Постоји и данас један интересантан план за градњу сталног позоришта у Сарајеву, израђен још концем 1889. године. Сарајевски трговац Димитрије Јефтановић био је дао своје лепо и пространо земљиште на једној од најживљих сарајевских улица (данас у улици Kраља Петра) да се на њему подигне велика позоришна зграда. Цео трошак око грађења био је узео на себе. Споменути план је, по Јефтановићевој жељи, израдио један сарајевски архитект, и он би несумњиво био остварен да нагла смрт није прекинула живот овог занимљивог позоришног пријатеља.

Но највише су интереса за позориште створиле разне путујуће глумачке трупе, регрутоване већим делом између глумаца у Србији. Разуме се, њихов рад је био без једног нарочитог плана, њихов репертоар сужен на неколико популарних комада из српске историје или савременог живота, и често без икаквих уметничких осенака. Живот за насушни хлеб, „чергаштво“, уз то трајна борба са сумњичавим властима искључивали су уметност. Дешавало се и то да је добар: утисак једне трупе, с нешто претенсија, за тренутак парализовала несолидност какве летеће групице која је живела од дана до дана и која није много марила за моралну конзервативност босанске чаршије. Ипак су неке између ових трупа успеле да у маси пробуде и одрже интерес за позоришну уметност, а неке су оставиле и извесне симпатичне традиције као трупа Ћирићева, Протићева и Гинићева, у којима се покаткад јављало и снажнијих глумачких талената. Најзад, гостовања првака београдског и новосадског Позоришта нису била ретка: овамо су дозазила ГГ. Станојевић и Тодоровић, овде је, неколико месеци пред своју смрт, Димитрије Ружић последњи пут играо Максима Црнојевића.

Једно је несумњиво што су ове трупе учиниле у Босни: оне су популарисале позоришну уметност, створиле прву: позоришну публику и, уједно, трајно освежавале и снажиле националну свест. У исто време, оне су разбудиле интерес за позоришни дилетантизам и дале потицаја за остварење неколико таквих дилетанских позоришта која су, за извесне тренутке, била не само једини културни центри у босанској провинцији, него и извесна жилава национална расадишта.

Нека између тих дилетанских позоришних друштава, која су љубоморно чувала свој српски карактер, ушла су и у традицију, као позоришна секција српског певачког друштва „Гусле“ у Мостару (са сјајном историјском гардеробом која је изгорела, несрећним случајем). У овом дилетантском друштву јавили су се, као суделовачи, Г. Алекса Шантић и Светозар Ћоровић, између осталих, можда у исто време кад су чинили прве књижевне покушаје. Они су, уједно, били међу првим нашим позоришним критичарима у Босни. Њихова искуства у позоришном животу огледају се донекле у њиховим драмским делима, која показују позоришне рутине и једну занимљивију умешност у компликованим стварима позоришне технике.

Најозбиљнији покушај стварања једног сталног српског позоришта пада у 1911. години, у Сарајеву. Певачко друштво „Слога“ имало је, у сопственој дворани, малу позорницу на којој се чешће приказивала публици једна дилетантска трупа, састављена од чланова „Слоге“. Слобода кретања ових људи на позорници, њихова жива љубав према позоришној вештини, уз то и већа култура свратили су на себе пажњу српских јавних радника у Сарајеву, нарочито уредника Народа, публицисте Ристе Радуловића и његовог главног сарадника, књижевника Вељка Милићевића. Дошло се на мисао да се представе више систематски организују, и да се у њих унесе неки план и распоред. Инициативом Г. Владимира Ћоровића претвори се ова дилетантска трупа, која је играла с времена на време, у сталну. Нарочит позоришни одбор, коме је стајао на челу Г.Ћоровић, организовао је представе сваких петнаест дана, и доцније, кад су оне имале и моралног и материалног успеха, и чешће. Сценографске послове позоришта водио је сликар Г. Тодор Швракић, а главну режију био је узео Г. Александар Милојевић, члан Српског Kраљевског Позоришта у Београду, нарочито послан, за ову сврху, у Сарајево. Он је успео, да би појачао квалитет трупе, да окупи око себе и неколико уметнијих глумаца по професији, и побринуо се да из гардеробе београдског Позоришта добије нешто српских историјских костима и историјског оружја. Овај гардеробни фонд, који је за рата остао сачуван, послужио је при садашњем оснивању Народног Позоришта у Сарајеву као први, провизорни темељ. Репертоар је био готово искључиво састављен из лаких француских комедија, не много пробираних, али је имао довољно и наших позоришних дела, старијег и млађег датума, историјских и из обичног грађанског живота, у првом реду неколико фрагмената Г. Нушића, затим Kочићева Јазавца пред Судом, добро окрљаштрена од цензуре, али одушевљено примљена.

Године 1913, проширено је ово дилетантско позориште у Српско Народно Позориште, и пренело је своје представе из „Слоге“ у „Друштвени Дом“, на једну већу, и ако савршено непрактичну, позорницу, онамо где данас делује Народно Позориште. Али Потјореков удар на српске институције, у мају исте године, пресекао је живот и овој младој установи. Она се више није дигла. Најозбиљнији покушај, после рата, да се у Сарајеву оствари стално позориште учинио је Г. Емил Надворник, данас главни редитељ Народног Позоришта у Новом Саду. Почетком 1919 године, он је саставио добру трупу и успео дати неколико добрих представа (Kноблаухова Фауна, Шенхерову Ђавољу Жену), а приказивање наших позоришних дела спроводио с извесним планом и постепеношћу, толико потребном за васпитање укуса публике. Но је и његов покушај пропао, уза све симпатије критике, јер Сарајево, ненавикло на озбиљан позоришни рад, не показује нимало добре воље да позориште помогне материално. Доцније је Г. Надворник приредио неколико успелих „коморних игара“ с трупом комбинованом из дилетаната и глумаца. Давани су, у целини, Ибсенова Хеда Габлер и Бојићева Kраљева јесен; у одломцима последња сцена између Дездемоне и Отела у Шекспировом Отелу, сусрет Јудите и Холоферна у Хебеловој Јудити и разговор између канцелара и царице у Војновићевој драми Imperatrix.

У лето 1919. почиње интензивнији рад службених кругова (Министарства Просвете и покрајинске владе). Учињене су прве припреме око оснивања и дати у посао планови за преправку „Друштвеног Дома“, чија су се позорница и дворана показали као врло незгодни за озбиљно позоришно деловање. Већ за неколико месеци купљен је „Друштвени Дом“, и тиме је моментално, за годину-две, решено питање позоришне зграде која ће се преправком учинити у прво време употребљивом за скромнији позоришни рад. Разуме се, питање нове позоришне зграде већ сад остаје отворено, у толико пре што је за њега везана активнија позоришна делатност.

У лето 1920. именована је прва позоришна управа, с управником Г. Стеваном Бракусом, професором. У исто време, организована је и трупа, састављена, већим делом, из глумаца који су се затекли у Сарајеву и неких чланова позоришта скопљанског и београдског. Нормалан рад у позоришту отпочео је 6. октобра. Kако је управа ишчекивала скори почетак преправљања „Друштвеног Дома“, одлучила је да пошаље трупу у унутрашњост (а позориште је категорисано као обласно, и стављен му је у задатак и широк рад у провинцији с дужим гостовањима).

Тако је Народно Позориште отпочело, најпре, своје двомесечно гостовање у Тузли (прва представа 29 новембра), продужило га за два месеца у Брчком, а сад довршава једномесечно гостовање у Дубровнику. Сезона ће се завршити на Илиџи код Сарајева. Почетком септембра, кад је вероватно да ће се преправка зграде привести крају, отвориће се прва редовна сезона Народног Позоришта у Сарајеву. Нагласио сам, у почетку овог информативног чланка, да је у Сарајеву, услед окупаторског васпитног система, изопаченост укуса превазишла све могуће представе. Публика је и данас, овде, својим највећим делом, све пре но национална, а њени захтеви у уметности не иду много даље од захтева за лаку забаву и ступидно уживање.

Срце Босне је труло. Сарајево има шездесет хиљада становника, па ипак ће Позориште, без снажне државне помоћи или ограничено на незнатну државну субвенцију, једва животарити и на тај начин пренебрегнути ону националну и уметничку мисију ради које је створено. Оно ће бити осуђено да трпи безобзирну конкуренцију кинематографа с бљештавим детективским филмовима, које оваква публика пожудно гута. Горка је истина, можда и ради немарности интелигенције, да у Сарајеву није до сад било ниједног циркуса који није сјајно успео, и ниједног позоришта, ма с каквим квалитетом трупе и репертоара, које није материално пропало.

Разуме се, ако се вешто организује пропаганда за позоришну уметност; ако бар једно од многих друштава за народно просвећивање, која овде имамо, предузме на себе задатак да разјасни публици високо васпитно значење позоришне уметности и уведе је у тумачење карактеристичнијих драмских епоха и изразитијих, наших и страних, позоришних писаца и њихових дела; ако, најзад, сам рад у Позоришту буде ишао правилном постепеношћу и добије обележје уметничке солидности, нема сумње да ће се времном победити све моментане сенсације чији је први и последњи утисак једино једно нервно надражење. Разуме се, то неће и не може бити одмах.

Сви фактори који воде бригу око Позоришта, у првом реду држава, морају рачунати с чињеницом да специално у Сарајеву, данас још нема позоришне публике и да је треба тек стварати. Десет хиљада муслимана су, с малим изузетцима, неосетљиви за интелектуалне радости, и није питање, бар овде, ради чега. Јевреји и странци, који сачињавају другу трећину Сарајева, материално најобезбеђенији, имају своје бечке и пештанске, у сваком случају специфично обојене, укусе. Што се тиче Срба и Хрвата, они би могли сачињавати поуздану основу позоришне публике, али они су, у главном, најсиромашнији део града, који мучно живи по његовој периферији. Да постану чести посетиоци позоришта, они га морају добити јевтино. Управо на овако рђавом терену, у овом хуку разнородних елемената и подивљалости укуса, једна добра позоришна управа мора инаугурисати систем пропаганде за националну уметност, мора од позоришта створити центар за националну културу. Држава не сме жалити жртава да би позориште не само одржала, него му дала и могућности да се развија.

The post Почеци позоришне умјетности у Сарајеву appeared first on ФИЛТЕР.

Георгије Николајевић (познат и под световним именом Ђорђе Николајевић;1807.-1896.) био је српски теолог и митрополит Дабробосански.

Био је учитељ, свештеник, професор Богословије у Задру, члан Конзисторије Далматинске епархије, ректор и професор Сарајевско-Рељевске богословије и предсједник Конзисторије митрополије Дабробосанске. У позним годинама је изабран за митрополита Дабробосанског. Био је покретач и члан разних добротворних задруга и фондова. Такође се бавио и књижевним радом, а уређивао је и Српски далматински магазин.

У Сарајево је дошао 1881. године, гдје је учествовао у организацији конзисторије и богословије. Обје су отворене крајем 1882. године. Исте године је произведен у чин архимандрита и добио је мјесто предсједника Конзисторије митрополије Дабробосанске.

Након што је Сава Косановић под притиском бечког двора поднио оставку 1885. године, двор је за администратора Дабробосанске митрополије прогласио Георгија Николајевића. Цариградска патријаршија га је убрзо изабрала за Дабробосанског митрополита. За митрополита је хиротонисан 2. фебруара 1886. године.

Већ прве године као митрополит је посјетио сваку православну кућу у Сарајеву. Често је обилазио народ, а био је и у свим црквеним општинама. За вријеме док је био митрополит Георгије Николајевић је много учинио за цркву: рукоположио је 7 ђакона, 2 јерођакона, 75 свештеника и 4 јеромонаха. Такође је и произвео 2 протођакона, 2 протосинђела, 1 игумана, 15 протојереја; 2 архимандрита, а 11 свештеника је одликовао црквеним појасом.

Док је био митрополит осветио је 35 новосаграђених и обновљених цркава, а отворио је још 17. За 10 година, колико је био митрополит, обновљене су и отворене 52 нове цркве. Такође је извршио нову подјелу парохија.

Многе цркве у нису имале црквене књиге, због чега у многим црквама није ни служена литургија. Георгије Николајевић је рјешио овај проблем тако што су у Сарајеву о државном трошку прештампаване руске црквене књиге.

Митрополит Николајевић је помагао све активности које су имале српско обиљежје. Када је у Сарајеву основан одбор за подизање споменика српском књижевнику Сими Милутиновићу Сарајлији митрополит је позвао парохијско свештенство да се прикључи прикупљању прилога за подизање споменика.

Такође је основао „Фонд за потпомагање удовица и сирочади свештеника, српско-православне цркве у епархији Дабробосанској”.

Смрт и сахрана

Преминуо је почетком 1896. године. Живио је укупно 89 година. Сарајевској Конзисторији је стигло 78 телеграма поводом смрти митрополита. Између осталих телеграме су послали: Српска Академија, Матица српска, министар Калај, Дубровачка општина, Цариградски и Карловачки патријарси.

Два дана су његови посмртни остаци били изложени у великој сали Митрополије. Послије опела је привремено сахрањен на кошевском гробљу, док се није завршила црква у Блажују, гдје су, по његовој жељи, пренешени његови посмртни остаци.

Црква у Блажују је завршена 1897. године. Годину дана послије освећења у цркву су пренијети посмртни остаци митрополита Георгија. Преноса посмртних остатака започет је у суботу 19. септембра 1898. године. Сутрадан, 20. септембра, у 12 часова спуштен је ковчег у нову гробницу цркви у Блажују. На преносу посмртних остатака у Блажујску цркву био је присутан и члан Француске академије из Париза Анатол Лероа-Болије.

The post Пренос посмртних остатака митрополита Николајевића у Блажуј 1898. appeared first on ФИЛТЕР.

Аустроугарско освајање Босне и Херцеговине извршено је у раздобљу од 29. јула до 20. октобра 1878. године, на основу одлуке Берлинског конгреса. Током војних дејстава,  аустроугарске снаге су у појединим областима Босне и Херцеговине наишле на отпор локалних јединица, састављених првенствено од муслиманских војника, који су се противили аустроугарском запосједању земље. Одговор на отпор је био бруталан и произвео је велике људске жртве. Почеци аустроугарске владавине нису запамћени по добру или како је то Миљенко Јерговић описао-цивилизација је стигла као понижење.

Из мемоара протопоп Недељка

Нама најзимљивији, описи борби за Сарајево остали су у записима владике Саве Косановића, архиепископа и митрополита сарајевског од 1881. године. У то вријеме Косановић је објављивао своја запажања под псеудонимом протопоп Недељко и сам је учествовао у догађајима о којима свједочи.

Косановић тврди да је при заузимању Сарајева било 42.000 редовне аустријске војске док јој се супротставило непуних 5.000 неорганизованих Сарајлија. 

Филиповићево освајање Сарајева

Барон Јосип Филиповић био је артиљеријски генерал аустроугарске војске, рођен у Госпићу. У Сарајеву је боравио од дана заузимања (19. август) до 2. децембра 1878. године. Кратки период његовог боравка, Сарајево памти по злу, прогонима и масовним погубљењима. Аустоугарски извори говоре о хиљаду убијених Сарајлија у само једном дану. Остало је записано његово обраћање представнику сарајевских муслимана: “А, ви, лопови и скотови, ви хрђе и кукавице! Ви и ваша блистатељна Порта, којој сваки траг смрди, као што се ни вашим улицама не може проћи од смрада и нечистоће. а зашто јуначки и поштено не објависте рат, него курвински и лоповски?! Показаћу ја вама силу Аустрије, бунтовници и скотови“.

Упркос свему, остаје траг да је генерал Филиповић 13.11.1878. проглашен првим Почасним грађанином Сарајева, а велика касарна испод Бистрика носила је име по њему.

Косановић нам говори да је борба за Сарајево трајала “седам пунијех сати”. Филиповићу није успјело да на царев рођендан заузме Сарајево, закаснио је један дан. Храна за војску и коње је поскупјела, није је било довољно ни за грађанство. Путеви снабдјевања Сарајева храном били су прекинути, “ока хљеба 60-70 крајцара, и још да га је било!”.

“Причају очевици да је генерал Филиповић у шехер Сарајеву од муке чупао своје косе на глави. Кад на ово стање помислимо, онда нам нехотично излази пред очи слика грофа Андрашија и падају на памет оне његове ријечи:  да Аустро-Угарску свак радо чека у Босни и Херцеговини и да ће она само са једним регементом војске и музиком ући у Сарајево”.

Сарајево је заузето уз жестоке уличне борбе и велику одмазду над домаћим становништвом.

Злочини над Србима у околини Сарајева

Генерал Емерик Кајфел је водио десно крило напада и продирао је од Блажуја, Илиџе, Которца, преко Лукавице и Враца до Дебелог брда. Косановић је забиљежио да су том приликом убијани Срби који нису пружали никакв отпор.

“При уласку окупационе војске у Сарајево погинуло је од окупационе војске савим невине православне српске чељади у Сарајеву и око Сарајева за Врацима до 40 душа, мада та чељад нијесу били учесници у тој отпорној борби противу војске, него мирно сједили у својим кућама или пазили на своје радње да их ко не пороби.” Даље се наводи да је у својој кући убијена Ана Скопљанка док је Мара Поповић остала без ноге. Слиједи списак побијених Срба, гдје се наводи да су били апсолутно невини. Остоја Кнежевић, свештеник Нико Камаић, Митар Чарак, Симо Станић, Кабларев зет и многи други су тај дан пострадали.

Страдали су у наредним данима и Косорићи на Гласиначком пољу, јер су аустроугарски војници приликом претреса, пронашли оружје. Том приликом убијени су стари Антоније Косорић, његови синови Марко и Лазар и братић Никола. Старог проту Саву Косорића су везали и тукли кундацима, лумили му иконе и уништавали књиге.

Страдање Боја Трифковића и дружине из лукавичке пиваре

У Лукавици је прва пивара отворена 1866. године. Отворио ју је Ристо Радуловић из Љубиња и то на локацији данашњег Ауто-сервиса “Корекс”. Остало је записано да је ова пивара производила пиво слично штајнбиру. У опису Сарајева са околином из 1867. Игњат Сопрон спомиње пивару у Лукавици. “Још да споменемо само у кратко љупку Лукавицу, долину, која се од Требевића западно пружа, и која се после по сахата хода са сарајевским пољем спаја. Она повећа зграда на потоку то је пивара, а она друга нови млин, који Сарајево с финим брашном снабдева. Оба подузећа први су покушаји у индустрији”.

Тог дана кад су вођене борбе за Сарајево, у пивари се налазило неколико људи. Кад је аустроугарска војска дошла надомак пиваре, запуцано је на њих из једне муслиманске куће. Војници су помислили да је пуцано из пиваре па су је опколили и заробили присутне. Бојо Трифковић је био надгледник Радуловићевих имања. Пазио је на пивару и имао је са собом двојицу Васковића (оца и сина), двојицу Суљића, кнеза Палексића и Јозу пивара. Сва седморица су свезана и одведена на ислијеђивање “за турбе у Лукавици”. Питали су их ко је пуцао на војску, гдје су Турци, има ли муслимана међу њима (нису хтјели одати Суљиће). Након што је Јозо пивар показао аустријски пасош, повели су их назад у пивару.

Из непознатог разлога, на пола пута до пиваре, доведу их до потока који је текао кроз Лукавицу и ту их изнад једне јаме избоду бајонетима. Онда су их тако израњаване и полуживе затрпали земљом. “И тако ти сиромашни Бојо са својом дружином, ни крив ни дужан, би мученик и жртва крволочног аустријског бајонета.”

The post Окупација Сарајева 1878. и страдање Срба у околини appeared first on ФИЛТЕР.

Да Опоравилиште Касиндо није имало искључиво здравствену већ и велику социјалну улогу, свједоче натписи из тадашње штампе, али и забиљешке у редовним годишњим извјештајима. Да би све остало под контролом, служили су правилници и строге одредбе.

Касиндо као центар дешавања

Пошто је Опоравилиште имало своју кино-салу остали су подаци о честом приказивању научно-популарних филмова из области хигијене. Осим ових приказивале су се и “филмске представе путујућих кина” на које су долазили и мјештани па са правом можемо рећи да у Касиндолу постоји традиција одласка у биоскоп дуга скоро стотину година. Често су свраћале позоришне трупе, али и свирачи и народни гуслари. Соколска чета Касиндо била је једна од најорганизованијих у околини и осим мјештана Касиндола, чинили су је и запослени у Опоравилишту, те учитељи из основне школе. Кроз штампу из тог времена остали су трагови о великим забавама на које су масовно долазили гости из Сарајева. Одражаване су и научне конференције на које су радо долазили љекари из иностранства.

Филмске екипе у Касиндолу

Филмске екипе нису биле риједак гост у Касиндолу па су тако остали трагови из 1931. године о посјети филмске екипе под вођством Хивзије Бјелавца и о снимању филма на касиндолском базену и “купању пацијентица у шареним модерним костимима”. Годину дана касније Опоравилиште је посјетила глумачка екипа која је снимала “Фантом Дурмитора”. Чувена глумица Ита Рина је била чест посјетилац Касиндола, а остали су подаци и о снимањима мрког медвједа који је дуго времена био атракција ове установе.

Први радио апарат коштао десет љекарских плата

Први радио апарат у Опоравилишту купљен је крајем 1930. године. Остало је забиљежено да је имао три вањска звучника и да је коштао тачно 10 тадашњих љекарских плата. Након седам година набављен је модернији и скупљи апарат, али и појачало, осам звучника те грамофон и микрофон.

Библиотека од 1925. године

Прва библиотека у Опоравилишту основана је 1925. године и тада је бројала 700 књига, да би се у каснијим годинама тај број повећавао. Ревносни службеници водили су евиденцију о броју прочитаних књига и структури читаоца. У библиотеку су редовно долазили часописи из свих већих градова, а редакције су их уступали бесплатно као допринос овој здравственој установи.

Шивење купаћих

Управа Опоравилишта је 1923. под притиском пацијената морала набавити платно и сашити по 50 мушких и женских купаћих костима, те већи број пешкира. И купаћи и пешкири су се изнајмљивали пацијентима који су редовно користили базен.

Забрана картања

Од средстава за забаву, у Опоравилишту се 1923. године спомињу два шаха, три гарнитуре домина, те 24 комплета играћих карата. Све ово је набављено у Загребу за 4276 динара,а као разлог набавке из Загреба наводи се да “ове робе тада у Сарајеву није било”. Комплети за разоноду су се издавали за по један динар “пинке” те је тај новац употребљаван за набавку нових комплета. И тако све док СУЗОР није сазнао за набавку карата. Након тога су карте продате,а свако картање у опоравилишту је било забрањено.

Проблеми са алкохолом и дисциплином

Да је неумјерено уживање алкохолних пића представљало проблем у одржавању дисциплине у Опоравилишту, свједоче одредбе разних правилника. По правилнику из 1927. године био је “забрањен одлазак у сеоске крчме”. Оно што је занимљиво у овој одредби јесте то да је конзумирање алкохола било забрањено и запосленима и то и изван радног времена (ако су у близини Опоравилишта и пацијенти могу да их виде). Сљедећи корак било је затварање бифеа у павиљону Загреб који је био издат једном угоститељу из Сарајева.

Очигледно је осим алкохола, било и других ситуација које су се покушале спријечити разним одредбама. По кућном реду из 1931. године, прецизно се дефинише вријеме када су пацијенти на лежаљкама, а када у шетњи и раду. Лежаљке су наизмјенично користили мушки и женски пацијенти, водећи се рачуна о томе да када су једни на лежаљкама, други буду у шетњи и обратно.

The post Опоравилиште Касиндо као центар друштвених дешавања appeared first on ФИЛТЕР.

Изгубљени у ратним и међуратним годинама, лебде разбацани фрагменти историје наших предака о којој не знамо довољно, попут дијелова једне велике слагалице у којој увијек недостаје неки дио.

Недостаје данашњем Сарајеву доста тога, а не само имена улица и споменици. Кроз причу о споменицима краљу Петру I, сазнајемо да је траг о споменику симболично остао у имену првог сарајевског трга који није добио име по ослобођењу у Другом свјетском рату већ по Петру I Ослободиоцу.

У тексту који је пред вама већи дио података је прикупљен из научног рада Соње Дујмовић*. Остатак су чланци и фотографије из штампе везане за тај период.

*Соња Дујмовић са сарајевског Универзитета, недавно је објавила научни рад под називом Урбана култура и колективно памћење-споменик краљу Петру Ослободиоцу у Сарајеву. Рад је изашао у историјском часопису Точкови историје.

Споменици краљу Петру I подизани широм БиХ

Након смрти краља Петра I Карађорђевића 1921. године, широм Kраљевине почеле су ницати његове бисте, спомен-плоче и споменици.

У Босни и Херцеговини међу првима су акцију започели Височаци 1921. године, а спомен-обиљежја постављена су у Мркоњић граду (1924), Фочи (1925), Травнику, Бугојну, Прозору (1925), Босанској Градишци (1926), Ливну, Доњем Вакуфу (1927), све дјела кипара Ивана Екерта.

Његов колега Стаменко Ђурђевић урадио је споменик за Добрљин (1924), а Сретен Стојановић за Невесиње (1928), и Бос. Kрупу (1929). Монументални споменик краљу Петру у Бијељини (1937) израдио је вајар Рудолф Валдец, док је кипарка из Сарајева Ива Деспић извела неколико спомен-биста краљева Петра I и Александра I у Мостару, Бања Луци, Сарајеву, Високом, Грачаници поред Добоја.

Споменици су такође ницали и у селима – крајишкој Ћорковачи, херцеговачкој Дубици, те Сјеверском у рогатичком срезу. Тузлаци су, као и Височаци и Зеничани, сматрали примјеренијим да се споменик подигне у виду дома у коме ће се васпитати и издржавати ђаци. Јајце је такође подигло дом у част краља, док је Вишеград дуго кубурио са финансијама око довршења дома.

Сарајевски сребрени вијенац на краљевом гробу

Сарајлије су годинама након краљеве смрти организовали посјете делегација и ђачке екскурзије Опленцу, а на годишњице су полагани вијенци и паљене свијеће. Тако је остало забиљежено у Југословенској пошти из 1929. да је делегација Сарајева положила на Опленцу сребрени вијенац на гроб блаженопочившег краља Петра Великог Ослободиоца. Бивши предсједник општине Ибрахим Хаџиомеровић, подначелник Петар Јуришић, Тома Поповић и др Прењ, предсједник управног суда у Сарајеву положили су вијенац израђен од чистог сребра који је израдио Јово Трифковић, директор Обласне радионице за умјетне занате у Сарајеву. Вијенац је био постављен на кадифу уоквирену у златан оквир на коме је било исписано: Сарајево.

Иницијатива Јове Пешута и идеја о првом сарајевском тргу

Недуго након смрти краља Петра I Ослободиоца, покренута je иницијатива за подизање његовог споменика у Сарајеву. Иницијативу је на градској сејдници покренуо чувени сарајевски трговац Јово Пешут.

У Вијећници је 19. септембра 1921. године одржан састанак представника свих градских удружења гледе постигнућа видног знака благодарности благопокојном Kраљу Петру I, гдје је 28 друштава било за подизање споменика. Оно што је занимљиво напоменути да су била и три издвојена мишљења међу којима издвајамо оно Милана Ћурчића испред Српског пјевачког друштва Слога, који је био за подизање зграде за концерте коју Сарајево нема.

Кључну улогу у одређивању локације будућег споменика, имала је црквена општина сарајевска која је бесплатно уступила земљиште преко пута Саборне цркве. То је био потез који је, у годинама које су долазиле, довео до прављења централног градског трга, којег Сарајево до тада није имало.

Споменик у Велешићима

Војска је са друге стране у властитом аранжману подизала обиљежја у част краљу Петру. Оно што је била иницијатива војних власти, за разлику од грађанске, брзо је било завршавано.

Војни споменик краљу Петру подигнут је 1923. године у сарајевском насељу Бакаревац, Велешићи у кругу радионице за
оправку и претрес муниције артиљеријске радионице II армијске области, поред пута који је водио од логора краља Александра непун километар сјеверно.

Спомен-комплекс је чинио споменик сачињен од темеља у два правоугаоника, на доњем “четири плакете са сликама релијевно изливеним” на четири стране, а на горњем правоугаонику круне са вијенцима и краљевим именом. Аутори рељефа су Марко Шимунковић (призор четовања у Бос. Kрајини), уједно и аутор композиције споменика, Павле Хајл, ливац и моделар (призор „Голготе кроз Арбанију“ и призор „Див у слику Уједињења“), Никола Бодрожић, професор I гимназије („Пуштање робља из тамница“, тј. Ослобођење), који је био и аутор бисте која се налазила на врху споменика.

Споменик је заузимао централну позицију круга пречника 12,5 м, поплочаног бронзаним и каменим плочама у облику копаља, те мачева од тврдог импрегнираног дрвета, па је читава споменичка композиција представљала орден Kарађорђеве звијезде са мачевима.

У Споменици издатој приликом освећења споменика сазнаје се да је подигнут на истом мјесту гдје се прије I свјетског рата налазила камена пирамида са спомен-плочом надвојводи Леополду Салватору, инспектору цјелокупне артиљерије, приликом његовог инспекцијског путовања сарајевском гарнизону након анексије 1908. године.

Вечерња пошта у свом издању од 12. новембра 1923. пише о томе како је споменик краљу Петру откривен у „великој патриотској манифестацији у присуству 10.000 људи“.

Двије деценије чекања

У коначно изабраној верзији споменика “на споменику је претстављен Kраљ Петар као краљ, са краљевским знацима: плаштом и круном и са скиптром подигнутом у руци према неослобођеним крајевима, куда симболички упућује ослободилачку војску”. У оваквом приказу владар ријечју и пером води борбу за слободу и уставност земље.

Овакав приказ био је компромис. Да подизање споменика није ишле глатко доказ су двије деценије чекања. Јавне расправе, састанци, формирање радних одбора, усаглашавања, именовања стручних жирија, расписивање конкурса и сакупљање новца за материјалне трошкове. У читав процес била је укључена и јавност – општинске власти, стручњаци, друштва, појединци су износили идеје, полемике су објављиване у штампи, током година доношени су планови и одлуке, прихватани, мијењани или напуштани, у складу са измјењеним политичким простором, снагом политичких арбитара или реакција на државне интервенције.

Радном одбору, формираном у октобру 1921. придружују се 1930. године градоначелник Асимбег Мутевелић и његови замјеници Душан Јефтановић и Иван Павичић.

Новац је скупљан са више страна, али највећи удио у финансијском покрићу имала је градска скупштина.

Идеја о уређењу трга Ослободитеља са спомеником ишла је у својој реализацији посве лаганом узлазном линијом, да би градоначелник Етхем Бичакчић маја 1937. одобрио додатна средства за завршење акције.

Пола године касније, Одбор је објавио конкурс за скицу споменика. Оцјењивачки суд су сачињавали: Иван Мештровић, његов замјеник Анто Алауповић, предсједник Напретка, Вељко Петровић, начелник умјетничког одјељња Министарства просвјете, његов замјеник Авдо Хасанбеговић, предсједник Гајрета, инж. Милош Скакић, предсједник Удружења инжињера и архитеката, његов замјеник инж. архитекта Душан Смиљанић, инж. Ђ. Божић, шеф Грађевинског одјељења Градске општине, његов замјеник инж. арх. Мато Бајлон, др Нико Андријашевић, бивши предсједник Удружења пријатеља умјетности, његов замјеник др Војислав Бесаровић, предсједник Просвјете, Етхем Бичакчић, начелник Градске општине, његов замјеник др Милош Љесковац, Танасије Иконић, предсједник Српско-православне црквене општине; његов замјеник Стево Прњатовић, потпредсједник СПЦО, Фехим Спахо, наиб муслиманске вјерске заједнице, његов замјеник Етхем Мулабдић, предсједник Узданице, Шћепан Грђић, предсједник Одбора за подизање споменика, његов замјеник др Јаков Kајон, предсједник Беневоленције.

Након прегледа пристиглих 30 радова, изабрано је седам који су дошли у обзир за три прве награде и два откупа. Прва награда, са 40.000 динара, припала је Франу Kршинићу, кипару из Загреба, “који је своје високе умјетничке способности и савјесност доказао многим досадашњим својим радовима, као и израдом модела за овај споменик“.

Уговор са Kршинићем потписан је 28. септембра 1938. и њим је дат рок од двије године за постављање споменика, а у ту сврху је предвиђено два милиона динара. Јуна 1939. стигли су за израду постамента огромни блокови габро-гранита из Јабланице („од истог камена од кога је изграђен споменик незнаног јунака на Авали“, али не црне, него сиве боје) и инсталиране су бараке са машинама за резање камена и израђивање рељефа за споменик, које је радио вајар Иван Лозица. На једној страни постамента налазили су се рељефи са мотивима Балкански рат, Голгота и Kапија слободе Kајамчалан, а са друге стране споменика рељефи „из предослободилачког живота“ и то Устанак („Петар Мркоњић међу усташама у планини Ћорковачи“), Заклетва на устав (послије избора за краља) и Kрунисање („са силуетом цркве у Жичи“).

Нацртом споменика је предвиђено да ће „од врха постоља до врха круне износити пет и по метара, за читав метар више него Јелачићев трг у Загребу и кнез Михаилов у Београду. Томе још треба додати подигнуту руку са скиптром, што ће износити још један метар“.

Према споменику је удешено и постоље. Читава висина постоља и споменика до врха круне износиће тринаест метара. Ако се узме у обзир да су зграде које окружују трг од седамнаест од двадесет метара висина, и да ће споменик бити на средини трга, онда је јасно да ће се Kраљ Петар на споменику видјети, са сваког мјеста трга и сусједних улица, на хоризонту, изнад тих зграда, јер је висина споменика знатно већа од половице висине свих тих зграда. Једино, кад се споменик погледа према звонику цркве видјеће се изнад њега горњи дио звоника.

Сам споменик је, како штампа наводи, у мозаику историјских грађевина и споменика Сарајева требао бити „најљепше зрнце, управо алем камен“.

Сви дијелови за споменик, коњаничку фигуру краља Петра I Великог Ослободиоца били су 21. октобра 1940. допремљени у Сарајево и то одмах на простор будућег трга, поред тих дана постављеног постоља, на које је дизалицом у наредне двије седмице монтиран споменик, под надзором Kршинића.

Свечано откривање је планирано за 6. септембар 1941. године, симболично изабран датум, дан пунољетства будућег краља Петра II, унука блаженопочившег Петра Ослободиоца, када ће преузети краљевску власт у своје руке.

Због политичке ситуације и рата који је бјеснио Европом, свечано откривање је одгађано неколико пута. У том моменту још увијек несређен, трг је рашчишћен заслугом градоначелника Мухамеда Златара. Тек средином фебруара 1941. и споменик је добио простор да дише, али не задуго.

Њемачки орао умјесто српског краља

Са новоформираном Независном Државом Хрватском и усташким режимом, у коме је прошлост претходне државне заједнице била систематски брисана, поступци новоформиране власти и њено званично насиље и над памћењем били су темељити у уклањању свих њених трагова. Династички споменици су били само дио те позамашне и брзе акције и на простору Босне и Херцеговине. Маја 1941. Градска општина се обратила Франи Kршинићу, “који је у своје вријеме израдио и поставио споменик краља Петра И, на тргу пред Градском тржницом, с обзиром на умјетничку вриједност израђених рељефа, да се прими демонтирања споменика, који ће се похранити у Земаљском музеју у Сарајеву. На позив Градске опћине, академски кипар г. Фране Kршинић пристао је да подузме радове на демонтирању споменика и поставио увјете по којима ће тај посао извршити. Kако су увјети прихватљиви, демонтирање споменика краља Петра И, који није дочекао ни дуго припремано откриће, извршит ће се у скоро вријеме“.

На мјесту споменика краљу Петру Kарађорђевићу био је постављен дрвени њемачки споменик са препознатљивим знаком V (victory) и њемачким орлом на врху.

Овај споменик је запаљен и срушен 1945. године, тако да је и тај симбол преурањене самоувјерености уклоњен са новим идеолошким поретком и диригованим сјећањем.

Споменик краљу Петру Kарађорђевићу већ је био изгубљен из сјећања, као дио политике темељног и систематског заборава и нове културе, а самим тим акција око његовог подизања, као израз колективне, урбане сензибилности и такта, али је у називу трга остало – ослобођење.

The post Сарајевски споменици краљу Петру којих више нема appeared first on ФИЛТЕР.