Српски историчар Васа Чубриловић /1897-1990/, најмлађи учесник атентата на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда 1914. године у Сарајеву, професор Универзитета у Београду и члан Српске академије наука и умјетности, умро је 11. јуна 1990. године.

Након што је 27. јануара 1914. године демонстративно напустио светосавску приредбу, на којој је интонирана химна цару Фрањи Јосифу, Васа Чубриловић избачен је из гимназије у Тузли и прешао је код сестре у Сарајево, гдје је наставио школовање.

Чубриловић се у Сарајеву повећао са Данилом Илићем и другим члановима организације „Млада Босна“, који су спремали атентат на надвојводу Франца Фердинанда.

Васу је суд поштедио смртне казне јер је био малолетан, али га је осудио на 16 година најстрожег затвора, који је издржавао у аустријском Мелерсдорфу и у Зеници.

У затвору је провео четири и по године, од чега више од три године у самици.

У Другом свјетском рату био је затворен у логору на Бањици.

Чубриловић је студирао филозофију на Универзитету у Београду, гдје је докторирао 1927. године.

Између два свјетска рата припадао је прогресивном крилу Земљорадничке странке, а послије ослобођења земље био је директор Балканолошког института и министар у влади Југославије.

Он је био историчар са изразитим даром за синтезу, што је основна одлика његових око 70 књига и студија.

Међу дјелима Васе Чубриловића су „Босански устанак 1875-1878“, „Порекло муслиманског племства у Босни и Херцеговини“, „Први српски устанак и босански Срби“, „Политичка прошлост Хрвата“, „Историја политичке мисли у Србији деветнаестог вијека“ и „Одабрани историјски радови“.

Чубриловић је био декан Филозофског факултета у Београду, а након пензионисања наставио је научни, педагошки и организациони рад у Српској академији наука и умјетности.

The post Пут Васе Чубриловића – од младобосанског револуционара до научног великана appeared first on ФИЛТЕР.

Херцеговина је стара српска земља, тврдих непоколебљивих традиција, што од постања рађа људе тврде у вјери Христовој и задатој ријечи, тврдих очију у боју, тврдих на муци и трпљењу, а поврх свега ватрених родољуба, за које Шантић вели да су бунтовници свети, што знају “кам рођени како брани се и љуби”.

У мноштву великих синова које одњиха ова каменита колијевка ову причу ћемо посветити једном од најчувенијих Херцеговаца Стојану Ковачевићу, хајдучком харамбаши и устаничком војводи, несаломивом слободару, којем су српски витезови на свом небеском сабору одавно направили достојно мјесто међу собом.

У гатачком селу Срђевићима, при Бјеласици, на читлуку Ченгића живио је домаћин Реља Ковачевић који са женом изроди синове Трифка, Глигора, Сима и најмлађег Стојана, који се роди 1821. Само име његово бијаше некакав знак, јер оно је садржано у ријечи постојан, што ће рећи јак и стабилан као стијена, али и у ријечи достојан, поштован и заслужан. Момче “вриједно и гледно”, мимо свих других послова смионо и вјешто лови крупну звјерад по Бјеласици и продаје коже, а као поуздан курир за трговце тајно преноси новац из Гацка у Мостар и обрнуто. Стаса у виђена човјека којег каснији савременици описују као необично бистрог, окретног и брзог, са добрим памћењем и приповједачким даром, али и плећата ширца, средњега раста, покрупне кости, дугачких кошчатих руку, црне масти. Лице, а чак и очи, биле су му опрљене од пушчаног праха, па му је поглед био страшан.  

На само свето Васкрсеније Христово 1848. Стојан је од куће у Срђевићима на коњу кренуо ка грачаничкој цркви на литургију и причест. У Гатачком пољу му у сусрет дојахаше два Турчина, позната гатачка силника. Старо, већ напуштено правило “башлука”, налагало је да у сретању с Турцима хришћанин сјаше с коња док они не прођу мимо њега. Буљубаша Крвавац баш тиме хтједе понизити овог “влаха” што се сувише поносно устурио у седлу, па увредљиво подвикну на Стојана да сјаше, псујући му Васкрс и сто крстова. Стојану не бјеше до кавге на овај свети дан, али га увреда опече к’о жерава, па Турчинове задње ријечи поклопи прасак његове кубуре и он мртав љосну о ледину, а коњ му штрекну и сину низ поље. Други Турчин у паници ободе дората, не би ли умак’о, али га згроми друга кубура “кауринова”.

Раскршће

Стојан брзо схвати да стоји на животном раскршћу одакле може кренути само једним путем, неизвјесним крвавим путем горског хајдука. Без пуно размишљања он потјера вранца право Сомини планини, коју не зову случајно “хајдучка мајка”. Међутим,  како је за окупљање дружина још било рано, он сиђе право у Кривошије, гдје се задржа око мјесец дана. Одатле пређе у Бањане, у село Врбицу, да потражи Рада Рњичина Бјелицу, за којег се знало да је стари хајдучки јатак, па се њему повјери не би ли га повезао са каквом четом. Раде га умири и упозна са још једним мучеником који њему добјеже због истог разлога. Бијаше то Ристо Манојловић из Корита, којег су звали и Биједићем, по самохраној мајци прозваној Биједа. Бјеше то крупна стасита момчина “поширока из рамена врата, подугачка из кољена гњата”. Само који дан раније и он сјекиром уби два обијесна Турчина кад га нападоше код коза. Његов спахија Тановић то дозна и Ристо једва умаче сестри у Бањане, удатој за Тодора Бјелицу. 

Елем, Раде момке упути у многе тајне и адете ‘ајдучког живота, описа путеве и скровишта и каза мјеста гдје ће добити конак и вечеру код сигурних људи у Херцеговини, али и даље све до Босне, међу којима им рече и за свог рођака Мија Бјелицу, који се тих година са синовима населио код Трнова. Кад Бјелица спозна која два горска вука стоје пред њим, савјетова их да сами хајдукују јер су способни за то, док временом окупе своју чету. Тако и би.

Стојан и Ристо се побратише и отад се раздвајали нису, пазећи један на другога и дијелећи старјешинство над четом, коју ће три године касније предати гласовитом харамбаши Петку Ковачевићу, Стојановом брату од стрица. На та два крила Петко је летио “ко сури ор’о про Ерцеговине”. Ђе је било тијесно и гураво, њих би кликно: “Ристо – Стојане, ха ко је јунак”, па би к’о ураган јурнула та два главосјека да кроз барутни дим прокину пут, тупећи ханџаре о душманске кости. У свему су били ненадмашни, сем  што су к’о и сва чета Илији Суџуму признавали да је стријелац којем нема равна. 

Мало по мало окупише повећу чету у којој су били: Милета Поповац из Срђевића, Илија Суџум из Врбе, па Сава Пејовић из Опутне Рудине, Тешо Давидовић, те двојица Мандића – Филип и Петар из Гацка, Мијајло Попара из Билеће и Стеван Деретић из Корјенића. Нешто касније чети се придружише: Мићо Шкиљевић из Гацка, Мијајло Курдулија из Корита, Марко Продрибаба из Бањана, Мркоје Аџић из Невесиња, Боро Кривошијанин и Станко Тресковић из Кривошија и други.

Чета је крстарила с краја на крај Херцеговине, поред базе у Сомини често су биваковали у Ивици и на Врановини, а радо примани и помагани у многим селима попут Шипачна, рецимо. Они огољелом народу бјеху једина заштита од зулумћара који му крв попише. Што им се царство више нагињало да падне, Турци су бивали све суровији. Не бјеше само оно “Србин коси, Турчин носи”, већ скоро и голу кожу одраше са кмета, а понижења и тортуре им бијаху омиљени “посао”. Зато многим Турцима за тај зулум пресуди хајдучки ханџар. Злотвори су стријепили од њихове смртоносне близине и са ужасом помишљали да би им Стојан и Петко могли банут’ “на добројтро”.

За вријеме Вукаловићевог устанка, који поче 1852. и траја са прекидима више од деценије, Петкове и Стојанове чете никад не попушташе оружје из рука, огрезли у крв газе из једног у други бој. Контролишу путеве између Никшића, Гацка, Невесиња и Мостара. У бици на Граховцу 1858. чине чуда од јунаштва, гдје је пола чете изгинуло и рањено, као и сам Стојан. 

Пребацивање у Босну

У међувремену с четом се пребаци у Босну. Преко Брњца и Вучијих Брда избише на Рогој, гдје ухватише везу са Бјелицама из Трнова, који их проведоше у Црну Ријеку под јахоринске греде код јатака Сима Калемовића. Ту се снабдјеше храном и информацијама, па се пребацише у Корјен код Риста Гутаља, а одатле ударише на Грапијино поље, Барице и Шојића гај, те избише на Гласинац код Продрибаба.

По Романији хајдуковаше око годину дана и попалише многе беговске куле и оџаке, посјекавши 48 силника и крвника. Међутим, свештеник Косорић са Романије изда их на Илиндан Турцима и тад наста невиђена хајка. Скупи се 100 потјерника, док су Татари на брзим коњима хитали могућим правцима њиховог одступања да се свуд подижу засједе. Невиђеном крвавом сјечом, али и лукавством, хајдуци се пробише, узмичући под борбом преко Ораховица, Битораја и Јабуке. Све до Бањана их чекаше засједе и потјере, изгубише три друга, али начинише и доста турских носила. Касније се опет “намануше” Гласинцу да измире рачун с попом, па му кућа изгори к’о лила, а он главом плати срамну издају. 
Кад 1862. Црна Гора договори мир са Омер-пашом, умири се и Вукаловић, али Петкове и Стојанове чете из своје старе базе у Сомини настављају се по Херцеговини прегонити с Турцима. 
Ударају дрско и муњевито, а ти су угризи за Османлије били врло болни, па они пријетећи од књаза затражише сарадњу на уништењу ове чете. Та уцјена ипак не ослобађа Николу гријеха што, преко неког Јакше Иброва, хајдуке изда Турцима. У мају 1865. око 300 башобозука удари на њихове колибе у Рудини, гдје су боравили код породица. Од четовођа спаси се само Стојан, док Лазара Радана Вукова посјекоше, а Раде Радан се некако извуче рањен. Петка Ковачевића заробише са синовима Јованом од 15 и Илијом 12 година, као и братића му Крста, са старцем Томом Раданом, па их свезане доведоше у Мостар. 
Петковог сина Новицу жене некако сакрише, те га тако не однесоше Турци, којих том приликом пет изгину. 
Петка Ковачевића те 1865. у Мостару осудише на смрт. Објешен је на Великој Тепи, баш на мјесту гдје је касније саграђена Околишева магаза, а између два рата била трговина Моја Милошевића. У тамници га исповиједи свештеник Петар Божић, док се силни свијет искупљао да сеири. Десет заптија доведе Петка под вјешала, руку свезаних на леђима изнад шака и преко мишица. Реис Асим-ефендија прочита пресуду на арапском, а кад заврши Петко подвикну гордо: “Не жалим умријети, Турцима сам много јада задао, ајде вјешајте!” Онда га џелати попеше на неку двоколицу под вјешалима и намакоше му омчу намазану лојем и сапуном. 
Тад Петко рече старом знанцу, главном заптији Хамиду Корјенићу, крупној људини са дубоким фесом: “Хамиде, турске ти вјере, узми ову моју капу завратку и предај је моме сину”, и овај то одмах учини стављајући је у њедра.

Џелати повукоше двоколицу и горски хајдук се растави с душом. Било је девет сати ујутру. Неки угурсузи прихватише крај ужета са Петкових руку и почну га љуљати, чему се посебно градски олош ваздан злурадо наслађивао. На молбу руског конзула, тијело је у два поподне скинуто с вјешала и сахрањено. Опијело је служио архимандрит Памучина с више попова, кажу да Мостар веће сахране до тада није видио. Петкови синови и братић пуштени су из тамнице тек послије годину дана, уз јемство Илије Пичете. Јована узе у службу руски конзул Иларијонович, гдје постаде драгоман, а млађи Илија ступи на ћебеџијски занат код Вукана Балтића, док је онај Новица из бешике послије завршио медицински факултет. 
Књаз 1865. свој срамни однос према Вукаловићу оконча прогоном из Херцеговине “због непослуха”. Још му само к’о трн у пети остаде Стојан Ковачевић, који настави четовање, светећи крваво Петкову смрт, јер се завјетова да ће за његову главу намирити бар 20 турских. Само на Пресјеци смаче их 17 – што посијече у борби, што ухваћених повјеша, кад са четом дочека 30 злица харачлија.

Мало касније и Стојана на превару ухватише у Бањанима и заврши окован у Зиндан-кули код Старог моста. Наводно му је неки познат Арнаут дотурио турпију да пресијече окове, којима смлати чувара и са 28 робова побјеже у ноћ. 
Кад букну Кривошијски устанак 1869, Стојан са четом од 100 опасних и смјелих момака прискаче браћи у помоћ, гдје побра славу  херојску. Лицем на Велики петак 1872. пашеног књаза Николе, Ћетко Пејов Ераковић, звани Магарица, на миг са Цетиња Турцима проказа Стојана, баш кад је понио болесно дијете љекарима у Дубровник. Поново би заточен у Мостару, али овај пут руски конзул Јонин, са још неким дипломатама, затражи да Турци пусте Стојана. Присташе уз услов да књаз Никола плати откуп, који он даде тешка срца. Стојана доведоше на Цетиње, гдје Никола осу дрвље и камење на њега, уз простачке увреде и оптужбе да је шпијун српске владе, која му шаље новац. Међутим, тад му Стојан “скреса у брк” да је Србија свима мајка, а “Херцеговину нико неће изручивати ни Србији ни Црној Гори. 
Нијесмо ми стадо оваца, које ће чобани прегонити на једну или другу банду. Ми смо, књаже, народ који се већ 20 година бори за своју слободу и тако ћемо остати до пошљедњег”. Још му рече да новце није примио од владе, већ нешто мало од пријатеља из Србије да преживи и излијечи болесно дијете, јер је без икаквих прихода, па ни од њег никад не доби ни пребијена перпера.

Заједно са муслиманима

Никола је већ дуже вријеме испаљивао отровне стријеле према Београду, што због династичког ривалства према Обреновићима, што да удовољи Бечу и Стамболу. Истини за вољу, и сам је трпио сталне притиске и уцјене са те стране да Херцеговце пусти низ воду. Међутим, начин на који је то чинио није му служио на част, једном руком их је потицао на борбу, а другом кад треба продавао Турцима. Најчешће би преко својих удворица уносио смутњу и бацао сјеме раздора међу херцеговачке војводе, које би задуго рађало горке плодове неслоге, штетећи будућим напорима за ослобођење. Поред тога, Никола је био врло сујетан и љубоморан човјек, па су са његовог двора стално блаћени, клеветани и прогањани најбољи јунаци. На мети су се нашли: Јоле Пилетић, Машо Врбица, Лука Вукаловић, поп Мило Јововић, Максим Баћовић и други, а посебно Марко Миљанов, који му је оштро замјерао његов неискрен однос према Херцеговцима, којима је иза леђа кројио капу и трговао са њиховом борбом и жртвовањем.

Кад Невесињска пушка ужди цијелу Босну и Херцеговину,  Стојан је први да с четом удари на непријатеља. Неће над собом команде, већ сам одређује гдје, кад и како ће ударати. Други то прихватају, цијенећи његовог велики допринос борби. Пред својим људима лавовски се туче на Муратовици, Касаби, Закамену, Невесињу, Дуги, Острошким стјенама, око Никшића. На Вучији До доведе чету под књажев барјак, иако су били упријеко. Знао је и без испаљеног метка остварити побједу, као кад му се на пријетњу предаде тврди Крстац, који је бранило 150 Арнаута под бегом Звиздићем.

Међутим, Берлински конгрес Херцеговини наметну новог опаснијег окупатора и поништи дугу крваву ослободилачку борбу против Турака кроз 14 буна и устанака. Црна Гора доби независност и два и по пута се прошири на рачун Херцеговине, прикључујући себи Дробњаке, Никшић, Пиву, Бањане, Опутну Рудину, Ускоке, Шаранце и Језера. 

Пун горчине Стојан се повлачи у родне Срђевиће, гледа страдали народ, који се го и бос из збјегова и избјеглиштва враћа без ишта на ништа. Поред изгубљених живота најмилијих, бројни су инвалиди, свуд згаришта, њиве необрађене, стока поклана. И опет под мач душмански.  
У јуну 1881, кад поново изби буна у Боки, то не могаше проћи без њега и његове чете, па му Аустријанци уцијенише главу на 100 дуката. Нешто касније, он и Петар Тунгуз у Мостару, у кући трговца Јефта Бјелобрка, направише договор са Невесињцем Салком Фортом да се диже устанак против Шваба, јер је догорјело до ноката због регрутације и других зала. 
Тако у јануару 1882. букну буна коју неки зову Улошкик, а неки Стојанов устанак или Вакат. Дигоше се заједно Срби и муслимани, што никад раније није забиљежено у трагичној историји наших односа. Да би памети, све је отад могло кренути другим срећнијим током и да перфидни туђин не продуби стари јаз, користећи то тешко бреме прошлих времена. 

Стојану је замјеник Мурат Мадија и већ 11. јануара устаници заузеше улошку касарну и ударише на жандарску станицу на Хатељу, пет дана каније нападају базу у Коритима, а сутрадан ударише и на Паланку. Упркос годинама он стиже свуда, његов борбени дух је неисцрпан, напада жандармерију на Чемерну и Грабу, заузима ону на Тјентишту, те притиска касарну у Автовцу. Велики посао чине Перо Тунгуз и Салко Форто. Жандарска база у Калиновику је ликвидирана 25. јануара, почетком фебруара накратко је заузета и Фоча, и већ су пред Гораждом. Чете Стојанове и Ибрахим-бега Ченгића из правца Трескавице оштро нападају Трново, док се низ западне стране Јахорине спуштају устаници и нападају Кобиљдо (Касиндо) на самом ободу Сарајева, па барон Херман Дахлен наређује додатне мјере осигурања града. Ипак, убрзо се видјело да су устаничке снаге преслабе за акције ширег обима. 
Одзив муслимана није био масован и чинио је тек 20-30 одсто устаничке војске, а херцеговачки главари Богдан Зимоњић, Никола Гргур и други саботирају устанак по наредби са Цетиња. Стојан их је кори: “Што учињесте, браћо? Имам Бога више себе, имам браћу Ерцеговце, Турке и Ришћане и све ми је то наредно. Бог, ви и свети Јован, што ми радњу покваристе и узнемиристе?” Због пасивног става Србије и чак опструкције Црне Горе, даља борба изгуби сваки смисао. Најпослије, књаз Никола, за атар Аустрије, посла Лазара Сочицу и оног нечојека Ћетка Магарицу да Стојана у Сомини хапсе ил’ чак и убију. Али није лако салетит’ горског вука, који им каза да пренесу књазу да му никад неће опростити што га је двапут предавао Турцима и како је срећан што му је глава толико вриједила да је Црна Гора њоме двапут могла купити мир, а да се сад жив неће дати да га изручи Швабама. 

Међутим, кад Стојан крочи на црногорско тло, бијаше ухапшен и интерниран у Подгорицу, гдје оста три године, послије чега се настани у Никшић. Ни старачких 87 година нису угасиле његов бунтовни дух, па са Петром Тунгузом 1908. узалудно на Цетињу тражи дизање устанка због анексије Босне и Херцеговине. 
Умро је у дубокој старости 1911. године и сахрањен у порти Петрове цркве у Никшићу, гдје је и гроб великог црногорског јунака Новака Рамова Јововића, који је рекао: “Осим Стојана Ковачевића, не признавам ни једном живом Црногорцу ни Ерцеговцу да је више душманских глава посјека.”

Шантић га опјевао

Стојан ће пред смрт рећи: “Гонила ме Турска и Аустрија, гонила ме и Црна Гора педесет и кусур година, све као звијер вребајући да ме ухвате и убију. А је се нисам борио за себе, него за Ерцеговину. Хтио сам да буде слободна, али то не дочеках.” 
Ми који дочекасмо требамо је учинити још слободнијом, поклањајући се сјенима Стојановим, којем Шантић посвети стихове: “… Бјеше слобода… И у вјечном боју / За њу си давô крв и душу своју / Вај, сада кад нас синџир туче / Ко ће да крха тамнице и кључе / Кад тебе нема и орлова твоји’?”

The post Ко је Стојан Ковачевић? Хајдучки харамбаша, устанички војвода и несаломиви слободар appeared first on ФИЛТЕР.

Монах Зосим, поријеклом са Романије, смирен, понизан, живот посвећен молитви Господу проводи у светогорском манастиру Хиландару.

О Зосиму, пише и ђакон Божидар Васиљевић, који наводи да је рођен као Васо Крсмановић у Бијелим Водама у општини Соколац.

Док се није одлучио за потпуну посвећеност духовном животу, ђакон Васиљевић наводи да је Васо радио у дрвној индустрији на преради дрвета, али је још од малена исказивао посебну љубав према Богу.

“У Храму Светог пророка Илије редовно се молио и стајао као сјенка свијеће”, пише ђакон и додаје да је Васо био редован на литургијама и активан у духовном животу цркве, па је све то и утицало да се на крају обрео у манастиру Острогу гдје је био искушеник пет, шест година.

На крају одлази у царску лавру Хиландар гдје је замонашен, добија име Зосим. На послушању је у келији Фласка у Кареји, хиландарској келији са параклисом посвећеним Рођењу Пресвете Богородице.

Стара, оронула и конзервирана светиња, која нема овосвјетских потрепштина, свједочи о богатом духовном светогорском животу, на сваком педљу Свете Горе. У њој су стасидије у капелици са иконостасом, келије и занимљив иконопис из 16. вијека.

Већ у прво вријеме по повјереном му послушању од игумана хиландарског Методија, Зосим показује и своју ревност, али и да вјерно чува оно што је понио из родног краја.

Када је избио велики пожар у Хиландару 2004. од ватре из конака и келија монах Зосима је потрчао да спаси своју ручну косу и секиру, које је донио са Романије.

Ђакон Васиљевић истиче Зосимову смиреност, понизност, наводећи да је пустињак у гужви, маргинализован, али примјетан.

Кад би, пише ђакон, Зосим походио отаџбину нема дома нити светиње у коју би дошао а да није оставио макар иконицу и своју скромну молитву. Сваки дар, поклон или цједуљицу преносио је и макаријевски умножавао, дарујући манастиру и потребитима.

То се види по његовој скромној монашкој раси, обући, панакамилавци и цјелокупном животу, напомиње ђакон Васиљевић и појашњава да би, када би описивали Зосима, добронамјерни и оштрог ока рекли да ликом подсјећа на образац иконе Светог Саве од Паје Јовановића, коју је насликао по мотивима из Студенице и Милешеве.

The post Зосим, светогорски монах са Романије appeared first on ФИЛТЕР.

Обично све бајке, па макар оне биле и фудбалске почињу од почетка. Ова се мало разликује, јер почиње из средине. Јунак ове приче играо је на славном Олд Трафорду, против још славнијег Манчестер Јунајтеда. И то оног Манчестера који се први пут окитио титулом првака Европе. Јесте те године првак Енглеске надјачао првака Јуославије, али било је тијесно. У Сарајеву се мреже нису тресле, а на Олд Трафорду Бест, Боби Чарлтон и друштво славили су 2:1. Да, добро сте прочитали, наш комшија се на фудбалском терену огледао са ондашњим мегастаром Џорџом Бестом. Ко је омалена „радилица“ ФК Сарајева (тако се то некад звало) што се надигравала са „Безбијевим бебама“?

Сретен Шиљкут је рођен 1938. године у Пазарићу код Сарајева. Отац му је Јово. мајка Јевдокија – дјевојачко Јовановић. Недуго послије рођења родитељи му се селе у Турбе код Травника. Тамо је био до своје петнаесте године. Немио догађај – мајка му је умрла – доводи га у Вогошћу. 

И баш у Вогошћи почиње његова фудбалска каријера. Лопту је шутирао у јуниорском тиму ФК Темпо, затим у ФК Раднички, ФК Претис и ФК Унис. И све ово у Вогошћи. Зар је било толико фудбалских клубова у градићу надомак Сарајева? Нису ово нека новија времена, јер Срето јеу Вогошћи играо од 1953. до 1962. Да, онда се каријера прекидала док се служо војни рок. И Шиљкут се морао томе повиновати на зеленом тепиху (тако се каже, али ко зна?). Наш саговорник разрјешава недоумицу која се појавила набрајањем неколико вогошћанских клубова. Темпо, Раднички Претис и Унис су један клуб који је мијењао име. 

Срето 1962. године прелази у ФК Сарајево гдје заједно са својим другарима исписује најславније странице историје тима са Кошева. У сезони 1964/65. момци у бордо мајицама су други у државном првенству, иза неприкосновеног Партизана. Сљедеће године титулу односи новосадска Војводина, а Сарајево је у средини табеле. А онда долази врхунац каријере Сретена Шиљкута, са ФК Сарајевом у сезони 1966/67. осваја шампионску титулу. У леђа су им те године гледали: Динамо, Партизан, Војводина, Црвена Звезда, Жељезничар, Хајдук (баш овим редом). И све ово кад им је неколико кључних играча добило позив за служење војног рока. У шампионској сезони Срето је одиграо 25 утакмица и постигао три гола. Мало је недостајало да се овјенчају дуплом круном, финале Купа Маршала Тита Хајдук је у Сплиту добио са 2:1. 

Била су то времена кад је у Купу шампиона могао да учествује само државни првак. И пролаз у прву фазу такмичења имали су сви шампиони. Тако се у шеснаестин финала Сарајево укрстило са прваком Кипра Олимпијакосом. У Никозији је било 2:2, а на Кошеву 3:1 за Сарајево. Нажалост, можда и на срећу, у осмини финала „налетјели“ су на Манчестер. То су она догађања опсана на почетку приче. Јесте, као утјеха остаје чињеница да су те године „Безбијеве бебе“ у финалу добиле Бенфику. 

У бордо мајици Шиљкут је одиграо 350 утакмица и постигао 62 гола. Наступао је и за „Б“ репрезентацију Југославије, додуше само једном у Осијеку против Мађарске. Послије мисије у Сарајеву Срето се 1970. вратио у матични ФК Унис, у своју Вогошћу. Каријеру је окончао 1973. године. Значи, за 20 година активног играња фудбала Сретен Шиљкут је био у само два клуба и на то је посебно поносан. 

И послије окончања фудбалске каријере није могао без бубамаре, богато искуство је преносио млађим нараштајима у свом ФК Унису. Почео је као тренер млађих селекција, а у другој лиги је водио и први тим. 

Ратна дешавања из Вогошће су га довела у Београд. Са породицом се 1996. године преселио у Земун поље. Овдје и данас живи и понекад наврати у наше Удружење. 

The post Од Вогошће до Олд Трафорда: Прича Сретена Шиљкута appeared first on ФИЛТЕР.

Био је мјесец јануар 2022. љета Господњег, посебно сунчан, неубичајено за ово доба године, када сам, као и претходних година походио парохију, дијелећи са људима радосне и тужне тренутке. Вјерни народ, истински је волио такве сусрете, јер је то била прилика да у миру и под окриљем дома, колико вријеме то дозволи, разговарамо о многим духовним темама. Кроз парохију сам научио да је сваки човјек понаособ једна велика тајна и да у свом бићу, водећи непрестану борбу између врлина и мана, посједује боголикост коју од себе не може да одбаци, чак ни онај који је ниподаштава. Најдужи разговори били су управо са оним који су у себи тражили Бога, бивајући растрзани између система у коме су одрасли, новом добу које их збуњује, мноштвом обичаја и правила који су настали у временима у којима су људи такође трагали за истином. Са друге стране, велику духовну радост, пружали су људи који истински воле Господа, без обзира на вријеме у коме су живјели, околности у којима су се налазили или искушења која им је Господ дао из само себи знаних разлога. Велики је благослов разговарати са таквим људима који прихватају овоземаљски живот, пун искушења и стардања, која су већини људи незамислива.

Дарко је био дјечак, прелијепих црта лица и очију из којих је сијала младост, анђеоска љепота и једна велика мудрост коју нисам срео ни код много старијих људи. Те године сам први пут обишао његову породицу јер су се тада и доселили, како би Дарку олакшали живот због искушења које је са собом храбро носио.

Упитао сам га Како си Дарко?

Одлично оче!

Одговорио је помало стидљиво јер се први пут видимо.

Мало сам и ја био збуњен, јер нисам знао како да почнем разговор са дјечаком који непокретан сједи у колицима, да нешто погрешно не бих рекао или шта незгодно учинио. Брзо сам схватио да ту незгоду могу само себи да учиним, јер Дарко није неко ко своје искушење сматра недостатком. Својом енергијом и бистрином, брзо је преузео кормило у новонасталој ситуацији.

Са Дарком је био и његов отац Дејан, који се брижљиво старао о њему. За Дејана можемо рећи слободно, да је један прекаљени ратник у сваком смислу свога бића. Изуетан тренер борилачких вјештина, изузетан човјек и супруг и на крају или на почетку, изузетан отац, који је већину свога живота посветио свом сину, испуњавајући тако све моралне захтјеве који су пред њега стављени. Управо таквом снагом, васпитањем и љубављу, био је саздан и Дарко.

Другари су га вољели неизмјерно, наставници и учитељи су се дивили његовој жељи за науком и непрестаној жеђи за новим сазнањима. Чак постоји и анегдота да је тест урадио потпуно тачно, али је све реченице написао уназад, што је код наставника изазвало одушевљење али и благу љутњу.

Почели смо причати о свему, његовим школским данима, пријатељима и дружењима. Говорио ми је да пријетељи долазе код њега, да се друже и разговарају о свим младалачким жељама које те године носе. Кроз шалу би рекао да на посебан начин укоријева пријатеље када прекомјерно траже неке пролазне ствари, мобилне телефоне, скупу обућу или одјећу, што су они у потпуности разумјевали саживљавајући Дарково искушење. Диван је осјећај када човјек, без обзира на своје физичке могућности посједује осјећај безусловне радости и слободе, коју нико не може да му узме јер је управо Бог тај који га узима за руку и води ка, само Њему познатом циљу. Причали смо о Богу и искушењима која Господ даје само најјачим људима, за која Он зна, по свом свезнању, да само ти људи могу да их издрже. Дарку се то допало, јер истински био борац, и другачије није смјело и није могло бити. Све на овом свијету је сложено, а нарочито искушења кроз која човјек пролази тражећи пут ка Богу и свака стаза којом ходи, најбоље се схвата кроз љубав, која представља моћно оружје у овоземаљским бригама. Заиста, кроз овако чудесне људе, који су стекли хришћанске врлине и служили нам као светионик у нашем пролазном животу, Господ се тајанствено открива, показујући нам праве и истинске вриједности.

Његову мајку, упознао сам послије Дарковог упокојења. Изван сваких могућности, мајка Драгана је понијела превелики крст на својој души. У овим веома чудним и тешким временима, у одсуству љубави, родитељи неријетко не желе уопште да прихвате благослов родитељства. Мајка Драгана, безусловно се предала вољи Божијој, бринући се о свом дарованом анђелу, све до самога краја.

Многа питања на овој, нама дарованој земљи, остају неодговорена у облику у ком би ми жељели да се то учини. Мала, а наизглед велика искушења нагоне нас да проналазимо путеве који воде ка Богу и ка тајнама земаљског или небеског свијета. Следујући Светим Оцима, учимо да се и најдубље тајне могу схватити смирењем, откриваћи их како у оквиру наших моћи, тако и искуством чудесних људи којима се Бог открио. Бог се на чудесан начин јавља онима који вапију за његовом благодаћу, а не узнемирава оне који то не желе. Физичка смрт није крај нашег постојања, већ је почетак новог, вјечног живота који нас ослобађа земаљске патње, болести и страдања. Његово откривење дао нам је управо Господ Исус Христос, оваплоћени Бог.

До поновног сусрета у вјечном Царству Небеском, радуј се мали дјечаче ношен на крилима вјечне љубави Божије.

The post Прича о дјечаку Дарку appeared first on ФИЛТЕР.

Молим те, немој да идеш да радиш. Ако одеш, готово је. Знаш како си прошао са оном упалом плућа, знаш шта ће тек бити с короном?, говорила сам му, али нико живи није могао да га заустави: “Морам. Можеш ли да ме замислиш да седим кући, а хаос с пацијентима.” Сад ће четири године откад га нема. И све је горе и горе, још се трзам кад зазвони телефон, почиње ексклузивну исповест за Kурир Ана Лазић, удовица чувеног ратног хирурга и добровољца др Миодрага Лазића, доктора Лазе, као су га сви знали, који је имао свега два месеца до пензије, а који је, мимо свих бољки, одлучио да уђе у црвену зону. Ту је изгубио најважнију битку – за живот.

Доктор Лаза је синоним свих оних часних здравственх радника које никада не смемо заборавити, који су своје животе дали да би спасавали друге, многе од нас. Нису бежали, нису се крили иза лажних боловања и којекаквих измишљотина. На списку Синдиката лекара и фармацеута Србије 146 њих је који су преминули од ковида. Истини за вољу, ту је и оних који су били у пензији, нису радили. Али гро их је дало живот за нас. На првој линији фронта за нас. На којој је одувек би др Лаза. И да на четврту годишњицу од када је регистрован први случај ковида у Србији, кроз причу са удовицом доктора Лазе, анестетичарком, одамо почаст свима који више нису с нама.

Добровољно је те ’91. отишао у Kрајину да спасава рањене. Деца ситна остала. Пробијао је чувени коридор ’92, па се обрео на Палама, одакле силази право у девети круг пакла – Илиџу. Пензију је чекао као директор Ургентног центра Kлиничког центра Ниш. Радовао јој се јер ће са вољеном Сарајком, тамо где му је срце остало – на Илиџу.

Пролазимо поред Kлиничког центра. Пошто пола Ниша обиђосмо с лошом навигацијом да нађемо Габрово. Пред огромном капијом Ана. Сама у огромној кући. Испред гипсане фигурице паса и мачака.

• Лаза је обожавао животиње – вели.

Хармоника врата од подрума напола отворена. Тек кад приђеш, с десне стране, на угланцаном стаклу врата види се урамљена умрлица. Плава. Ту је од 14. априла 2020.

Улазимо на спрат. Истрчава пудлица.

– Све је говорио да ћемо да купимо белу пудлу кад оде у пензију. Доста смо имали велике псе, сад ћемо малу пудлу, па да можемо свугде с њом. Планирао је да се преселимо на Илиџу, коју неизмерно воли – прича нам Ана, а Лаки јој скаче у руке:

“Купила ми је ћерка још док сам лежала у болници у Београду због ковида, чим је Лаза умро. Да му бар мртвом испунимо жељу. И по њему сам је и назвала Лаки. Не раздвајамо се.

Са улаза поглед иде право на велику слику, у дну.

“То нам је Дарија, моја ћерка, поклонила за 20. годишњицу брака. Та нам је слика и на надгробном споменику”.

Десно двосед на ком је увек лежао. Пред огромним телевизором. Слика на све стране, венчање, славља, иконе, на фрижидеру магнет “најбољи деда”.

– Могао је да не ради у корони јер је 31. маја требало да напуни 65 и иде у пензију. Није хтео. Био је у том неком кризном штабу. Седели смо овде, ручали, био је 30. или 31. март, нисам сигурна, кад сам му рекла: “Молим те, немој да идеш на посао. Знаш и сам шта ће бити.” “Још само ово дежурство и нећу више.” У четири ујутру силазим одозго, налазим га овде, у дневној соби. Није могао ни то дежурство да заврши, температура га оборила – прича нам Ана, те вели да су јој била укочена леђа, те није радила, а иначе радили су заједно у Ургентном.

На том дежурству пише и чувену опроштајну поруку: “Отишао сам часно и поштено. Сви су ми говорили да се склоним, али ја то себи никад не бих опростио…”, свестан, очигледно, да шансе с короном нема. Она то тада не зна. Сазнаће тек након смрти.

Имао је, нажалост, подлогу на којој се корона лако “снашла”. Не тако мале године и још на то…

– У рату је добио бронхитис, развио хроничну опструктивну болест плућа. Али ништа алармантно. Kористио је пумпицу с времена на време. Две године пре короне приметио је да му шећер мало расте, али одржавао га је дијетом. Међутим, годину дана пре короне тешко је преживео упалу плућа, био је и у болници – присећа се Ана.

Позитиван је, температура расте, одбија у болницу. Ана, по савету ћерке из Београда, која је завршила медицину, узима лекове, антибиотике, по протоколу лечења ковида. Џаба.

– Након два дана успевам да га убедим, али крећем и ја с њим у болницу. Обећано нам је да ће нас сместити заједно. Стара зграда интерне клинике, четири кревета и два мушкарца пред умором. Прљаво, ве-це светла нема, хладно… Нервни слом је доживео ту ноћ, ујутру каже: “Пакуј се, идемо кући. Ако треба да умрем, хоћу да умрем у свом кревету, не у овој прљавштини.” Све је редом у Kлиничком напсовао. Дежурни лекар нам ради све анализе, а санитетом се враћа кући. Док закључавам капију, он је наслоњен на хармоника врата, креће да пада, једва га хватам, умивам да дође себи – прича.

У међувремену, вели, и њу ломи температура, али то му не говори:

– Патолошки смо били везани. Увек је имао страх да се не разболим, да ми се нешто не деси.

После три дана сатурација пада, пристаје да иде на Инфективну ако она остане кући, да се мало одмори.

– Испратила сам га у 10 увече, а он из Инфективне стално зове да види како сам. “Добро, добро.” Међутим, све лошије сам и ја, завршавам на Инфективној, па ме као лакшег пацијента шаљу на Чаир. Стално смо се чули. Договара се да пређе на интензивну негу, у његову зграду, где смо радили толике године. Чујем се с колегама, буде мало добар, па се погорша, па укруг – говори док у телефону листа бројне слике, па и оне монитора на које је био повезан, јер све је морао да јој шаље, да буде сигурна да је ОK.

– А 10. априла ми каже: “Много ми је лоше, не могу без кисеоника. Чим склоним маску, сатурација пада. Тражићу да ме ставе на респиратор.” У рату је постао клаустрофобичан, није смео да носи маску. Тад ми је јасно колико је сати. По подне смо се опет чули, па сам око пола 10 увече, само ми је рекао: “Чувај се, чувај се и чувај се!” То је последњи пут да сам га чула. Више ми се није јавио. Никада.

Звала је потом све редом, нико се не јавља.

– Око пет ујутру јави се сестра Мирела, каже ми да је преминуо. И ту је прекид филма. Ничега се не сећам до доласка у Београд, где су ме на инсистирање ћерке пребацили. Нисам ни на сахрани била.

Одмах се пензионисала. У Ургентни је морала да иде само кад су спомен-плочу постављали. Једва је преживела. Нема га. Више крочити неће.

– Сваке суботе, кад нисам код једне од ћерки да чувам децу, идем на гробље. И сваки пут Лаза добије 10 црвених ружа. Kад је Сенка, његова мајка, изузетна жена, умрла, кренемо на гробље, каже да ће узети ружу, а ја њему да узме 10. И волео је да каже: “Оћеш ли ми доносити 10 ружа?” А ја рекох: “Што си луд, о чему размишљаш…” Доносим му 10 ружа. И седим по два-три сата. Понесем кафу, цигару и причамо, причамо…

О свему, па и ратним годинама. Јер, иако је то била, како каже, патолошка везаност, није била љубав на први поглед. Ни изблиза. Kад су се септембра ’92. упознали у тек створеној болници “Жице” у Балужју, на Илиџи.

– Нисмо се слагали првих двадесетак дана. Мислио је да сам превише озбиљна, умишљена, док је он мени био арогантан. Сви су се плашили да раде с њим пошто је перфекциониста. И ако нешто не иде како треба, одмах виче, баца. Али кад прође операција, супер је. Међутим, једино ја се нисам стресирала. Сваког часа могу да погинем, гранате на све стране, сад да се нервирам због неког хирурга – вели, па наставља:

– И заболе ме леђа, наслоним се да их исправим, кад он седе иза мене да ме мало притисне. Питам га: “Шта радиш ти ту?!” Тад смо почели нормално да разговарамо. И никад се више нисмо раздвојили. Ниједног дана. То је стварно била патолошка љубав. Kада дежура или оде у град, узмем телефон да га позовем, а истовремено ми телефон звони – он. Телепатија. “ТВ слагалицу” смо гледали и доле, у рату, кад смо имали прилику, ако нема посла. И то нам је остало у крви. Kад смо дошли у Ниш, ниједну нисмо пропустили. Ако дежура, зове ме и преко телефона заједно решавамо.

И живот му је, стицајем околности, спасла.

– Била је то ’94. кад су нас бомбардовали Енглези и Французи. Циљано су гађали болницу, ништа није било поред ње, само цркве. Имали смо навику да ако нема посла и мирно је, сви у 12 сати пијемо кафу у соби у којој је обитавао. Тог дана око пола 12 хоће у кантину поред болнице, ту су се борци састајали. Kажем му: “Ићи ћеш кад попијемо кафу.” Рекох, боље одмах да је попијемо да не буде после посла. На ходнику смо, велим: “Иди ти стави воду, а ја идем да зовем колегинице.” И само што смо окренули леђа, бомбе почињу да падају. Хаос. У кантини су погинули мушкарци, жене, деца… Стакло на све стране, рањени, мртви. Kад се све заврши, каже: “Спасла си ми живот. Да ме ниси зауставила, погинуо бих у кантини.”

Немају ниједну заједничку слику из рата. До тога им није било. Али имају из ’96, кад су дошли у Ниш. И ’97, кад су се венчали. Урамљену. Други брак обома. По двоје деце обоје.

– Пуних 29 година били смо заједно. Сад од успомена живим. Али опет кажем: “Срећна сам што сам могла да проведем живот с њим…”

ОПРОШТАЈНО ПИСМО

На последњем дежурству, свестан да је заражен и да се можда неће изборити с ковидом, пише и опроштајну поруку коју оставља колегиници, а она објављује након његове смрти. Преносимо је у целости:

Отишао сам часно и поштено. Kао директор УЦ два месеца пред пензију, стајао сам испред својих људи, драгих доктора и сестара. Стајао сам на првој линији, нисам се крио, напротив, био сам испред свих знајући да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик, али част и понос ми нису дозвољавали да се склоним. Такав сам био на крајишком ратишту годину дана, на сарајевском ратишту четири године, за време НАТО бомбардовања. Нећу да одем тихо, хоћу да одем онако какав сам био читав живот, а то знају моји пријатељи, колеге, породица. Сви су ми говорили да се склоним, али ја то себи никад не бих опростио. Моји вољени Kрајишници, пријатељи из Републике Српске, за које сам жива легенда, заувек ће искрено плакати сви јер су увек веровали да сам неуништив. Kолико сам ових дана добио порука подршке. Волим вас заувек. Моји унуци и унука Мила остају без деде, ћерке и син да не тугују, него само напред. Будите поносни на мене. Драге моје колеге Марија, Боки, Брале, Kандо, Сунчица и Мацан, драге моје сестре, које сте ми увек веровале, збогом. Вољеној Ани, ратном другу и жени, порука: Буди храбра и чврста због деце и унука, а горе, на оној страни, једнога дана бићемо поново заједно.

У Нишу мојим пријатељима посебан поздрав.

Последња ми је жеља да ме испратите с песмом “Марш на Дрину”.

Доктор Лаза, хирург напаћеног српског народа

KАРАЂОРЂЕВА ЗВЕЗДА, СПОМЕНИK…

Добио је постхумно доктор Лаза Kарађорђеву звезду од председника Србије, и још одликовања. А његова Илиџа му се и за живота одужила – најлепше шеталиште носи његово име. А и после смрти – минулог 9. јануара, на Дан Републике Српске откривен је велелепни споменик.

– Две-три године пре короне били смо у том делу Илиџе, на шеталишту које је названо по њему, баш му се свидело. И кад сам сад отишла, то кад су подигли тај споменик, кад сам видела на ком је месту, није ми било добро од среће. У срцу је својих бораца. На самом тргу, а около нове зграде, у њима борци, а он између њих. Kажем: “Ево, сад му се испунила жеља, сад је ту, међу њима, с прозора га гледају, а он их чува.” Невероватно.

УПАЉАЧ ПОГИНУЛОГ ДЕЧАKА, ИKОНА СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШKОГ

Ана је живела у сарајевском насељу Храсници, а радила као медицинска сестра у пнеумофизиолошкој болници “Kасиндо”.

– Био је 1. мај 1992, кад су ме пријатељи позвали: “Изађи истог момента из стана, пречешљали су све зграде, све су Србе покупили, сад прелазе на твоју зграду, ко зна шта ће бити с тобом.” Ћерке сам већ била послала са бившим свекрвом и свекром у Херцеговину. Муж, с којим сам се растала, али нисам стигла да се разведем пре почетка рата, био је у војсци. Само сам узела ранац и изашла из стана. По подне се већ уселила муслиманска породица. Никад се нисам вратила – казује и наводи да је на Илиџи добила натраг стан, из ког су изашли муслимани.

Вади из фиоке упаљач. Чува га више од три деценије.

– Дечак, 16 година, стално је долазио, донесе нам цигаре, волео је да чаврљамо. И онда су нам га једног дана мртвог донели. Страшно. Чувам овај упаљач. А чувам и икону с којом се старија ћерка молила док се све рушило по Сарајеву. Старија 10, млађа шест, плакале су да се врате из Херцеговине. Саме у стану. Бомбардују, трчимо да видим где су ми деца, да ли су жива. Дневна соба – празна, трпезарија – празна. Нема деце! Налазим их у малом ходнику, једна у једном, друга у другом ћошку. Шћућурене. Старија се моли Богу, држи иконицу Василија Острошког, љуља се и шапуће, а мања псује и рат, и земљу, и што је дошла – прича Ана, па вели и како су муслимански снајперисти бирали које ће дете да убију:

– Седела је старија испред школе са другом, на одмору. И он је само пао, снајпер га погодио. Значи тај је бирао да ли ће женско или мушко дете да убије.

The post Исповијест удовице чувеног доктора Лазе: На посљедњем дежурству написао је ту опроштајну поруку appeared first on ФИЛТЕР.

Прије 11 година преминуо је наш суграђанин Јово Елчић, доктор и планинар који је оставио значајан траг током свог кратког живота.

Преминуо је у 36-ој години након кратке и тешке болести.

У његову част прије десет година отворен је планинарски пут “Др Јово Елчић”, који повезује Трескавицу, Лелију и Зеленгору.

Слово о др Јову Елчићу објављено је у књизи “Планинарски пут Др Јово Елчић-водич и дневник”, аутора Браца Бабића, која је објављена 2014. године.

Слово о др Јову Елчићу

Јово Елчић (1976. – 2012.) љубав према планини стекао је већ у раном дјетињству одласцима на планине око Сарајева. Током студија на Медицинском факултету у Фочи заједно са колегиницом, а касније животном сапутницом, Бобаном Петровић, самостално започиње да истражује планине у околини Фоче – Зеленгору, Маглић, Волујак… 
Након завршених студија, Јово и Бобана су у кратком пероду приступили на скоро све значајније врхове у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској и Албанији.

Након успона на Олимп у Грчкој (2007. год.) и Триглав у Словенији (2008. год.), те неколико врхова високих од 3000 до 3700 м/нв у Невади (УСА) привлачи их одлазак  у Свјетска велегорја.

Године 2009. одлазе у експедицију на Хималаје (Непал) и успјешно приступају на врх Мера Пеак (6476 м/нв).

Године 2011. учествују у експедицији на Анде (Аргентина) гдје такође успјешно приступају на врх Аконкагва (6962 м/нв), који је уједно највиши врх Јужне и Сјеверне Америке. Оба успона су значајни за високогорство у БиХ (Бобана је овим успоном поставила државни рекорд досегнуте висине за жене).

Јово Елчић био је члан ПСД ”Трескавица” Трново и члан тима ”Extreme Summit Team” Београд. Био је велики ентузијаста и заљубљеник у планину, човјек кога је красила искреност и скромност. Посљедњих година живота, заједно са Бобаном и неколико својих пријатеља – планинара, посветио се маркирању и уређењу планинарских путева на Лелији, Зеленгори и Трескавици. Управо ови путеви које су маркирали чине окосницу Планинарског пута Др Јово Елчић.

Поводом прве годишњице смрти Јове Елчића, 7. септембра 2013. године, свечано је отворен Планинарски пут који у знак сјећања и поштовања носи његово име. Успомена на Јову ће трајати кроз приче будућим генерацијама планинара и обиласком овог планинарског пута.

The post Сјећање на доктора и планинара Јова Елчића appeared first on ФИЛТЕР.

Судбина је чудо. Не кажу залуд, није коме је намијењено, већ коме је суђено. Та максима скица је за портрет можда и највећег талента.

Младић са Пала, који је као кадет, са свега 17 година ушао у први тим Сарајева био је најслабије чувана фудбалска тајна града на Миљацки. Знало се да има тај неки мали који је прије уласка у први тим добио “титулу” доктора фудбала. Оштро око старог тренерског вука Бошка Продановића, који је и кумовао Вуксановићевом надимку, ни овај пут није погријешило. Мали је чудо, сложио се са чика Бошком и дуго година челни човјек југословенског фудбала Миљан Миљанић Чича. Сплет околности, оних животних, довео га је у Београд “под нос” челницима тадашњег шампиона Европе – Црвене звезде. Човјек за специјалне операције београдског тима, надалеко чувени Воја Кис, имао је само један задата и то да Сретка Вуксановића доведе на “Маракану”. У разговору за “Глас Српске” популарни Доктор, открива како је на највећем југословенском стадиону требало да буде замјена за највећег виртуоза фудбала земље у нестанку – Дејана Савићевића, у Италији озваниченог као Генија.

– Када је почео овај несрећни рат сви играчи Жељезничара и Сарајева су кренули трбухом за крухом. Имао сам ту срећу да сам био позван за омладинску репрезентацију да идем на један турнир у Француску. Прво сам отишао у Београд, одрадио два тренинга са фудбалерима Партизана, пошто је Фудбалски савез Југославије све играче који су дошли из БиХ слао да тренирају са “црно-бијелима”. Имали смо неке бонове за исхрану, боравили смо у хотелу “Младост”. Трећи дан је испред Звезде до нас дошао чувени Воја Кис. Разговарао је са мном и рекао ми да сутра дођем на “Маракану” на тренинг. Послије је отишао до управника хотела рекавши му да ће Црвена звезда даље све плаћати за мене. За мене је то било нестварно. Тек тада сам схватио да вриједим. Одмах по доласку на стадион срео сам се са Драганом Џајићем и Владимиром Цветковићем. Људи су одмах хтјели да останем, понудили су ми уговор на четири године. Сезона је трајала, па сам само тренирао и играо неке пријатељске мечеве. Тренирао сам са момцима који су освојили европску и свјетску титулу. Жељели су да будем замјена за Дејана Савићевића – у даху је рекао Вуксановић и додао:

– Нисам могао да вјерујем кад су ми рекли да сам неко ко треба да замијени Деју. Своје знање сам показивао на тренинзима, пријатељским утакмицама. У почетку можда је код мене и било те неке позитивне треме, али кад крене тренинг желио сам да се докажем против играча који су европски и свјетски прваци. Они су ме добро сви прихватили, питали су се гдје сам играо прије, како ме Звезда није раније довела. Требало је да останем, али нису се поклопиле коцкице – признао је Вуксановић.

Романија

ГЛАС: Може ли “доктор” на терену бити и “доктор” на клупи?

ВУКСАНОВИЋ: Направили смо велики успјех пласманом у Прву лигу Републике Српске. Да ли ћу остати тренер првог тима или ћу се вратити раду са дјецом биће познато у наредним данима. Не журим(о) са одлуком.

ГЛАС: Како су Вас тада прихватили на “Маракани”?

ВУКСАНОВИЋ: Неки Звездини играчи тада нису много ни тренирали, а највећи професионалци међу њима били су Владимир Југовић, Миодраг Белодедић, Слободан Маровић, Влада Стошић, Владан Лукић, Звонко Милојевић. Они су сваки тренинг радили максимално. Са њима сам био најближи. Са друге стране Дејо, Дарко Панчев и Драгиша Бинић долазили су на стадион, али нису нешто претјерано тренирали, јер су вјероватно завршили ангажмане у нове клубове. Мало су се масирали, мало дружили и фештали. Мени је Југовић на тренинзима стално говорио: “Само настави тако, бићеш носилац екипе Црвене звезде, бићеш замена Савићевићу”. Он ме је највише мотивисао.

ГЛАС: Како се догодило да не завршите у Звезди?

ВУКСАНОВИЋ: Отишао сам на један омладински турнир у Тулон са репрезентацијом Југославије. Имало смо одличну екипу: Рамбо Петковић, Саво Милошевић, Бата Мирковић, Митко Стојкоски, Срђан Бајчетић, Елвир Болић…Играли смо сјајно, избацили смо у полуфиналу Французе са Зинедином Зиданом, Кристофом Дугаријем, Лилијаном Тирамом, а у финалу смо изгубили 2:1 од Португалаца које су предводили Луис Фиго и Руи Коста, који је проглашен за најбољег играча турнира, док сам ја, упркос поразу, био изабран за најбољег играча финалне утакмице. Ту су ме видјели неки менаџери. Нисам ни знао да ме гледају, код нас тога није још ни било. На трибинама су исто били предсједници неких клубова, из Холандије (Твенте, Гронинген) који су ме гледали, појавио се и Сошо. Елвир Болић је тада као члан Звезде директно одатле отишао у Турску, а ја сам остао у Сошоу. Тако је пропала моја прича са Звездом. Знате како, била је јако тешка ситуација тада код нас, шест мјесеци сам био већ у Београду, почео је рат. Сви су жељели да иду преко, мени се отворила прилика, тако да сам остао у Сошоу.

ГЛАС: Драган Џајић Вам је послије често говорио да сте погријешили?

ВУКСАНОВИЋ: Џајић ми је говорио да је требало да останем да, како рече, не направим исту грешку као Митар Мркела који је све урадио на своју одговорност, није хтио њих да слуша. Вјероватно бих направио и већу каријеру и играо у већим клубовима да сам остао тад у Звезди, али не кајем се. Све што сам урадио, био је мој избор, играо сам 12 година вани. Промијенио сам три клуба у Француској и у Белгији. Сигурно би било другачије да сам у иностранство отишао из великог клуба, какав је Црвена звезда, али тада сам био дијете, неискусан, није имао ко да ме посавјетује. Било је тешко одлучити се, али са 18 година нисам хтио да пропустим прилику да одем што даље од рата и тешке ситуације која је била овдје.

ГЛАС: Гдје Вас је затекао рат?

ВУКСАНОВИЋ: Био сам кући на Палама. Требало је да играмо против Звезде на “Маракани”. Био је 6. април. Иначе сам живио у апартману у Сарајеву са Ристом Видаковићем, Едином Омановићем и Самиром Абдурахмановићем. Нама је авион ишао у шест ујутро за Београд. Требало је да са зетом дођем до апартмана и да он нас четворицу одвезе на аеродром. У пола пет смо кренули према граду са Пала, да покупим њих тројицу па ћемо на аеродром. Кад смо зет и ја дошли до Козје ћуприје налетјели смо на барикаде. Нисам знао шта се дешава. Питали су нас гдје идемо, рекао сам на утакмицу у Београд. Рекли су ми да је почело и ако одемо доље, нећемо се моћи вратити. Тако да нисам могао проћи. Вратио сам се на Пале и телефоном јавио друговима да иду без мене, објаснивши им каква је ситуација. Јавио сам се и тадашњем директору клуба Мирсаду Фазлагићу, све је било максимално коректно. Ристо, Един и Самир су таксијем отишли на аеродром, па на утакмицу и изгубили су са 4:1 у Београду. Остао сам на Палама, гдје ме је и затекао рат.

ГЛАС: Какве успомене носите из Сошоа?

ВУКСАНОВИЋ: Тамо су били Меша Баждаревић, Фарук Хаџибегић и Златко Вујовић. Гледао сам их 1990. године преко малог екрана у дресу репрезентације против Аргентине на Свјетском првенству и сад сам одједном ја ту с њима, заједно тренирамо. Огромна част за мене. А тренер нам је био Силвестер Такач, исто наш човјек из Новог Сада. Олакшали су ми долазак и боравак тамо. Сјајно смо се дружили у Сошоу. Било је ту још неких Фарукових и Мешиних пријатеља, који су побјегли од рата и сви смо били као један.

Рамбо

ГЛАС: Ваши играчки путеви добро су испреплетани са још једним мајстором фудбала Дејаном Рамбом Петковићем.

ВУКСАНОВИЋ: Да, играли смо заједно у дресу млађих селекција Југославије, па и на том фамозном турниру у Тулону. Када сам остао у Француској, Рамбо Петковић је дошао из Ниша у Звезду умјесто мене. Направио је велику каријеру. Легенда је у Бразилу.

ГЛАС: Услиједио је трансфер у белгијски Гент.

ВУКСАНОВИЋ: Након двије проведене године у Сошоу дошло је до неких промјена, клуб је испадао из Прве лиге. Онда сам добио понуду Гента преко Милана Броћете. Био је новинар, знао је све о мени, ту је био и Ранко Стојић. Они су доводили наше играче, са простора бивше Југославије. Тако сам и ја завршио у Генту. Био сам на проби 15 дана, прошао сам. Остао сам и ту двије године.

ГЛАС: Како је ишло даље?

ВУКСАНОВИЋ: Послије сам отишао у Генк. У сваком клубу у Белгији су била два, три наша играча из бивше Југе. Свима нам је било лакше и на тренинзима, дружили смо се. Био сам у послије у Поу три године, хтјели су да уђу у Прву лигу, довели су пар играча. Спријечили су нас финансијски проблеми. Избацили су нас у нижи ранг. Сви клубови су затворили саставе и преко Меше Баждаревића и Нијаза Брковића дошла је понуда да пређем у Жељезничар. Требао им је искуснији играч. Играли су Европу, спремали су се у Словенији. Пристао сам, велики је то клуб, а нисам хтио у Француској да играм у нижем рангу.

ГЛАС: Како су Вас прихватили у Жељи као бившег играча Сарајева?

ВУКСАНОВИЋ: Нисам имао никакав проблем што се тиче навијача, играча. Остао сам са свима добар из Сарајева, касније и са људима из Жеље, гдје су ме лијепо прихватили.

ГЛАС: Каријеру сте завршили у Славији.

ВУКСАНОВИЋ: Имао сам 31. годину када сам прешао у Славију, у Жељи су хтјели да подмладе екипу. Осјетио сам да могу да помогнем Славији гдје сам провео шест, седам прелијепих година. Од ничега смо дошли до Европе, освојили смо куп. Имали смо све. Када сам осјетио да не могу више да дам максимум, знао сам да је крај. Увијек сам на терену давао све и први пут када сам осјетио да то није то, повукао сам се. Могао сам да играм још годину, двије, али 20 година професионалног фудбала је сасвим довољно.

Маркушевићев позив

ГЛАС: Ко Вас је пребацио у први тим Сарајева?

ВУКСАНОВИЋ: Када су ме позвали у сениорски састав, ја сам био још кадет, радио сам код тренера Анте Рајковића. Тадашњи шеф струке првог тима Србољуб Маркушевић дошао је на наш тренинг и прво се обратио мом тренеру, па мени, рекавши ми: “Докторе, ти од понедјељка долазиш на тренинг првог тима”. Изненадио сам се и обрадовао. У првом тиму су ме сачекали озбиљни играчи, капитен Дане Купрешанин, Срђан Бајић, Исмет Мулавдић, Игор Лазић и остали…Сви су били сјајни према мени, одлично су ме прихватили, још када сам показао шта знам на тренинзима…

The post Животна прича Сретка Вуксановића: Доктор који је требало да замијени Генија appeared first on ФИЛТЕР.

Мирослав Kлачар је припадник МУП-а Републике Српске. Инспектор који је завршио два факултета, крају приводи и трећи а препознатљив је по бројним планинарским и бициклистичким експедицијама. Био је првак у модерном плесу, трчи маратоне. Ово је прича о њему, емитована у емисији “Кафа у 5” ЕЛТА ТВ.

Мирослав Kлачар припадник је Министарства унутрашњих послова Републике Српске већ двије деценије. У полицији је обављао различите послове а тренутно је начелник Одјељења за привредни криминалитет у Полицијској управи Источно Сарајево. Уз захтјеван рад у служби, а уз велику жељу и љубав према различитим спортовима, препознатљив је по бројним хобијима. Авантура и изазов су ријечи које најбоље описују његове походе на бициклу, успоне на планинске врхове, карлинг и трчање.
На бициклу је са колегама из клуба прво ишао до мора, а 2008. године отишли су на Хиландар.

„То поклоничко путовање је било лијепо, пуно утисака. То исто смо поновили 2010. Онда се прича почела ширити па смо 2012. отишли до Италије, 2013. до Румуније, 2015. смо возили до Чешке а 2019. чак и до Москве. За 11 година сам бициклом обишао 16 земаља“, прича Мирослав.

Гдје се не може бициклом, иде се пјешке. И то на неке од највећих планинских врхова. Било је, каже, интересантних експедиција. Издваја Мон Блан, највиши врх Алпа у Француској, затим Арарат, највиши врх Турске и читавог јерменског горја, затим највиши врх Аустрије, па Мусала која је највиши врх Балкана, те мноштво врхова у БиХ и региону. Планинарење је, додаје, диван и здрав спорт и препоручује га свима.

Трчање је саставни дио сваког његовог дана јер је то најбољи начин одржавања кондиције, а 2019. истрчао је маратон.

Kлачар се бави и карлингом, најновијим олимпијским спортом који је прије неколико година заживио управо у Источном Сарајеву током одржавања ЕYОФ-а.

„Ја сам тад обављао послове командира ПС Пале и обезбјеђивао дворану Пеки у којој су се одржавала та такмичења. То ми се јако свидјело и онда смо организовали аматерски турнир и тако је све кренуло. Сада већ имамо три клуба на нивоу БиХ и одржавају се лигашка такмичења. Kлуб у коме сам ја, Олимпик Источно Сарајево, је актуелни првак БиХ у карлингу“, каже Клачар.

Стални рад и усавршавање крећу од посла а преносе се и на све активности које чине дио његовог живота. Прво је дипломирао на Економском факултету, потом на Правном а ускоро ће стећи и трећу диплому. Преданост послу и стално усавршавање његове су препознатљиве особине, које колеге истичу. 

„Прво сам завршио Економски факултет Универзитета у Источном Сарајеву. Посао сам чекао три године, и с тим факултетом сам и запослен у МУП-у на пословима привредног криминалитета. Kроз посао сам се сретао са различитим предметима гдје постоји доста правних аспеката, тако да сам одлучио да се усавршим, како бих послове обављао боље и квалитетније. Уписао сам Правни факултет на истом Универзитету и завршио. Мој посао је управо спој та два факултета. А моја стара љубав је историја. Волим пуно да читам и то ми је увијек била жеља да студирам. Остварила се прије пар година када сам уписао и трећи факултет. Скоро је и он при крају, апсолвент сам на Филозофском факултету“, прича Клачар.

Породица је, каже, његова највећа подршка и ослонац у свему што ради. А са супругом дијели и заједничке почетке у плесу. Kрајем деседесетих активно се бавио модерним плесовима и био први првак Републике Српске.

„Такмичења су се организовала на нивоу РС и прво је било 1999. године. Тада сам био првак РС у хип-хоп плесу, диско-денс и брејк плесу. То сам поновио 2000. године. Потом је основан Плесни Савез БиХ и ја сам већ био дошао у плесно озбиљније године тако да сам престао да се такмичим. Почео сам да водим један плесни клуб, тренирао сам дјецу дуго времена а тренутно само обављам дужности судије у Плесном савезу БиХ. Плес је лијепа ствар, ја сам ту упознао и своју супругу, заједно смо плесали неке плесове у пару“, сјећа се Клачар.

Од бициклизма, планинарења, трчања, до плеса и карлинга. Много је интересовања и хобија који су дио његовог живота. Рекло би се да му дан мора трајати више од 24 часа, како би успио вријеме посветити свему што га занима. Организација је и у овом случају најважнија. Спорт и хобији су дио његовог живота, али на првом мјесту је полиција. 

„Овај посао ми се јако свиђа. Мислим да сам се у њему остварио и испунио, мислим да га добро обављам, квалификован сам за то. Задовољан сам и вјерујте мислим ту и да наставим“, поручује на крају разговора.

Ако имате подршку породице, радите посао који волите и уз све то имате много интересовања и хобија, богат сте човјек кога његова искуства најбоље описују.

The post Прича о Мирославу Клачару, инспектору, планинару, бициклисти… appeared first on ФИЛТЕР.

Беху некада године у којим је музика многима била нешто најважније на свету. Нешто због чега се ваља одрицати, бити упоран, доследан. Нешто што се страствено љуби, а за узврат очекују оне емоције које су дубоко поринуте у океан наше душе.

Беху то године у којима је музика била знак препознавања, јер би одговор на питање “шта слушаш” био довољан да створите слику о некоме кога сте чак и први пут срели. Данас је то, некада обавезно питање, потпуно нестало, потонуло је у глиб свакодневнице и тривијалних ескапада на друштвеним мрежама. У мору таквих безличности, било је право задовољство разговарати са неким ко током свих ових година, не само да није ни за тренутак помислио да би ту прву љубав могао заменити било чим другим, већ је она кроз време које је остало иза нас, постала још дубља, снажнија. Могао бих сада овде ређати речи и реченице, али за сву битност ове приче довољна је једна: Брано Ликић – колико музике у једном имену.

Рођен си 1954. године. Волео бих да ми кажеш, чега се прво сетиш, када помислиш на Сарајево из твојих дечачких дана?

Ускоро треба да се појави моја аутобиографија под називом “Сарајево рокс” која садржи све те детаље. У њој се на један прави начин пише о мојој борби за музику и о сретној породици. Јер оно што је кључ, јесте да сам ја рођен у сретној породици и тако сам и одрастао. Рано сам остао без оца, умро је у педесет седмој години. Мени је тада било тридесет година, значи таман кад сам се почео њему доказивати, јер тај “ривалитет” између оца и сина увјек траје. Мој отац је био велики ауторитет, ал’ ме је подржаво, када је одједном нестао из мог живота то ме је баш померило. Али ако се осврнем, то је прича о сретној породици. Породици која је била весела , насмијана, а ако се деси проблем, он се дјели. Моји су “јужњаци”, доле из Херцеговине и баш пре неки дан читам како најдуже живе људи тамо на Сардинији. Зашто живе, јер то једу сира? Не, каже, живе заједно. Сваки дан ручају заједно и ту су и ђед, и отац, и син, и унук. И сад су они на заједничком ручку, унук долази из школе и каже: “Добио сам кеца”. А онај ђед не чује и каже: “Зеца”? “Ма није, кеца”! И у томе се направи та цака, а уствари шта се десило? Они дјеле заједнички проблем. Нико проблем не увлачи у себе, направи се шала од тога и то је то. То је сретна породица. Слично сам и ја одрастао.

Када си се заинтересовао за музику?

У доба када се десио мој сусрет са музиком, имао сам неких шест година. То је доба када су се појавили фестивали, ми смо имали телевизор “Искра Панорама”, и ја сад гледам пренос, можда је то била “Опатија” или “Сплит”, пјева Марко Новосел пјесму “Кад си купим мали моторин”. Ту се ја одушевим и кажем: “Ја хоћу тиме да се бавим”. Убрзо након тога полазим у основу школу и већ почињем наступати. Пјевам “а капела”, значи сам, пред цјелом школом. Мама ми је сашила један комплетић од вражије коже, V изрез, кратке панталоне и ја пјевам тај “Моторин”, па “Јулијану” од Душана Јакшића и те неке шлагерске пјесме, куцкам себе по бедру и то ми је једина пратња. Уствари, главну подршку сам имао од те једне наставнице која је примјетила да сам талентован. Негдје у четвртом разреду престаје тај мој интерес, основан је некакав тамбурашки оркестар у школи у коме сам свирао бас прим, то ми је било досадно, бољели су ме прсти, па је нестао тај први занос.

Међутим, стари ме је гурао да свирам нешто. Он је волио да свирам хармонику али мене то није занимало, хтио сам гитару. Био је упоран, па је чак довео и неког професора да ме учи, али ја сам сваки дан наваљивао, нисам одустајао од тих својих жеља и један дан је дошао кући са гитаром коју је купио у комисиону, ту одмах поред нашег стана. Ја сам иначе живио у центру у улици Васе Мискина, оно “дијете хаусторче”. У том комисиону је “висила” нека гитара и стари ми је једном донио кући, онако црну и “зарђалу” и ја га питам: “Чија је била, чија је била”? А он ће: “Ма сигурно неког пјане”. Чуј пјане. Није он хтио ништа ружно рећ, али тада није било нормално да се неко професионално бави музиком. То је било нешто за послије подне, а не за ујутру. Ти мораш нешто радити, па послије подне свирај.

И каква су била та прва искуства везана за гитару?

Отац је сестру и мене уписао у музичку школу, она је ишла редовно, али мени је то било досадно па сам напустио. Међутим, ја сам и поред тога савладао све што је она учила, једноставно волио сам учити сам, бити слободан, бити свој. Ишао сам на приватне часове код професора и то је период негде до шестог разреда када правим свој први бенд. Најбоља ствар која може да се деси једном човјеку је да има свој бенд, своју групу. Зашто? Ту се човјек учи свему. Учи се раду, успостављању хармоније. Јер ми учећи како да пронађемо ту хармонију између нас четворице, учимо како да пронађемо хармонију у свјету, учимо како бити компромисан. На крају, са тим пјевањем из нас су излазиле и неке енергије које су нас умиривале, па нисмо били агресивни. Тако да мислим да је најзначајнија ствар за младог човјека да има свој бенд

Како се звала та прва група?

Жуте пјеге. Ту је са мном свирао Медо, брат од Владимира Савчића Чобија, ишли смо заједно у школу, у исти разред. Чоби је био старији, имао је групу Вокинси, па смо их “шпијунирали”. Медо је преносио све шта су они скидали. Ишли смо на њихове наступе, па смо се мало разочарали, јер смо хтјели да чујемо “фуз-боџ”, а тога није било, ми неке ставри идеализујемо а публика добацује итд. Али то је оно врјеме када сањаш да урадиш нешто. Међутим, ми убрзо у тој основној школи постајемо звијезде. Када само једном приликом наступали ту је била и Исмета Дервоз. (касније певала у групама Кодекси и Амбасадори, оп. аутора.)

Је ли она наступала са вама?

Да, на том концерту је пјевала “To Love Somebody”, пратећи себе на клавиру, али пошто је учила француски, имала је проблем са изговором, али никоме то није сметало, ми смо били сензација. Ако се сада окренем, видим да је већина тих људи са којима сам почињао нестала, нико није наставио тиме да се бави. Прве бендове правиш са пријатељима са којима си игр’о лопте, сад неко је ту више или мање талентован. Потом је дошла гимназија, гдје опет налазим ново друштво, сви хоће да свирају. Купују се електричне гитаре, а нико ништа не зна. Један мој друг је тако купио гитару, направио неки утикач и одмах је укључио у струју, замало није погино фрајер. У Сарајеву је у то врјеме постојало једно мјесто близу Скендерије, које се звало “Траса”. Ту су организовани матинеи суботом и недељом за младе бендове који би долазили да свирају, па тако и ја долазим са својом групом која се звала “Они“. Ту је већ било ” музичара мракова” и од свих тих бендова који су наступали издвојимо се нас четири најбоља појединца и направимо групу Формула 4.

Занимљиво. Тако су настали и неки светски бендови.

Човјек који је све то организовао, Изо Џирло, био је генијалац. Он је правио селекцију бендова по квалитету и тако одједном искоче најбољи. Ја сам још од основне школе правио своје пјесме, а ту смо наступали са пјесмом “One Woman” групе Marbles (The Marbles, “Only One Woman”, оп. аут.) за коју сам направио препјев. На таквим свиркама се међусобно кибицујемо, гледаш ко је добар и ту се спонтано деси то спајање. Пронађу се људи истих афинитета, плус добри инструменталисти и тако настане бенд. Тада сам имао седамнаест година, већ смо прешли у Дом младих на Скендерији и ту сваке суботе дјелимо бину с Индексима, само ми и они, а понекад дођу и Амбасадори. Ми тек постајемо пунољетни, а већ смо се етаблирали као прави бенд. Били смо мало “дивљи”, нисмо били група за ове размажене. Имали смо и такву екипу која је ишла за нама где год би свирали, јер смо правили и изводили такву музику – агресивну. Тако да смо имали праву фан групу, што Формула 4 и дан-данас има. Међутим, кључна ствар је онај моменат када смо снимили прву пјесму. Тада се све променило на позитивно и ту је кренула наша популарност. Гостујемо на телевизији Загреб у емисији “Здраво млади”, у Сарајеву у емисији “На ти”, свугдје нас има. Хоћу да кажем, шта у том моменту значи један снимак, колико је то било важно.

Причаш о твојој композицији “Какво вече” која је на првом синглу Формуле 4?

Је, је, али сингл је изашао касније него што смо га снимили.

Ти си тада већ отишао из групе.

Ударам ја ту по души, а Арсен ће мом оцу: “Добар је мали, добар је мали Бориша. Дај нам још једну туру бјелога”(смијех). Углавном, након тога остали смо пријатељи и стално смо се виђали или би се јавио да ми каже да је био у Шведској са Кемом (Кемал Монтено, оп. аутора) и да се у Стокхолму видио са мојом сестром (Бранка Сека Ликић, живи у Шведској, докторирала је економију и професор је на Норчепинг универзитету). Остао је тај један диван однос. Ако си приметио, ти велики људи јако цјене када неко слуша то што они раде. Јер највећи проблем у музици је пронаћи оног ко жели да те саслуша. Када сам интервјуисао Бода (Слободан Бодо Ковачевић, оп. аутора) он каже: “Можеш ти бити најбољи гитариста на свјету и свираш на пустом острву. Шта то значи? Ништа. Ако нема интеракције, нема ни најбољег гитаристе“. Е сад долазимо до питања шта је права интеракција? Неки људи из мог најближег окружења су постали звијезде, али то је индустрија. Што се тиче групе Формула 4, ми смо вјежбали ко манијаци, Љубиша Рацић је један генијалац који није добио довољно простора каквог заслужује. Ево ја сам сада преузео да урадим албум Формуле 4. Јуче смо сложили десет пјесама, ја ћу углавном пјевати и тиме ћемо зокружити ту причу.

Значи, стара екипа је поново на окупу.

Да, припремио сам и један сценарио за филм, који ће говорити само о Формули 4. Јер то је био прави рокенрол, права енглеска рокенрол прича. Нема гдје нисмо свирали, било је ту инцидената, ма свачега. Четири мјесеца смо свирали у Дубровнику.

Где сте свирали у Дубровнику?

Интернационални камп “Рашица”.. Свашта је ту било, да те сад не давим, али је то основа за једну добру причу. Важно је рећи да је Љубиша ишао на часове гитаре код чувеног Праљка, а то је професор гитаре код кога је ишао и Бодо из Индекса. Био је још један добар професор, његово име је Коста Спајић. Љубиша је ишао код њих, свирао је класику и све живо. А потом смо он и ја ишли на сешн часове код Вукаса, брата Милића Вукашиновића. Он је био архитекта, умро је нажалост. Неко вријеме је живио у Лондону, потом се вратио у Сарајево гдје је словила прича да је најбољи гитариста у граду. Ишли смо код њега редовно на часове, свирали с њим. Он нас је учио триковима, цакама и то је била одлична школа. Ја сам стварно ту доста научио, посебно је био важан тај начин како је он то нама преносио. Са његовом сестром сам ишао на факултет, нажалост, од њих троје само је Мића жив.

Шта се тачно догађало када си напустио Формулу 4?

Када сам напустио све то, два члана су пошла са мном па смо направили групу Сунце која траје годину дана, а потом сам са сестром Бранком направио Резонансу. Јер пази, мени је одувек фасцинација био звук, нешто ново, нешто што је друкчије. Нисам желео да копирам, ко што већина и ради – хајмо и ми ћемо као Ролингстонси…

Да ли је то разлог због којег си у групу увео гудаче и остале инструменте?

Да! Баш то. Виолину, виолу, флауту, клавир. У тој првој пјесми коју смо снимили “Немој мени бранит моја нано” пажљив човјек ће видјети да су ту сви елементи онога што ја волим. Почнемо са акустиком, али имамо и џез фразе, потом долази кулминација, слагање гласова, те “секунде” које пјева Сека, све је у тој пјесми сложено. И шта се дешава? Упадаш у индустрију, што је најгора ствар која се може десити једном ствараоцу. Снимили смо тај сингл, на брзину направимо Б страну и то објави Југотон. Е сад, долазимо до дискографских кућа и ту не знам шта да ти кажем. Људи који су у то вријеме ту били запослени су мислили да су Богом дати, нико се ту не посвећује никоме. Ти донесеш готов снимак, он те погледа ако се тог дана уопште пробудио и констатује да ли је добро или није добро. Углавном је то тако функционисало. Међутим, та композиција са нашег првог сингла постаје југохит, тада је постојала размена по радио станицама и то се непрестано врти. У то време ја сам студент друге године Економског факултета, а већ имам велики хит. И одједном долази интерес из РТБ-а да снимамо за њих. Звали су нас на неку Хит параду и Београдски сабор гдје се ради урбана шансона, на коме смо освојили награду. И РТБ шаље свог представника кући код мојих родитеља да их убјеђује да пређемо код њих

Јесте ли са Југотоном имали некакв уговор?

Ма никакав.

Ви сте вероватно отишли у Југотон јер је у то време у Сарајеву постојало њиховор представништво.

Ма да, наш друг Хамдија Салковић је то послао да се објави, то су и учинили али те више нико не шиша. Међутим, представник из РТБ-а је говорио мом старом: “Знате, ми желимо да Ваша дјеца пређу код нас, имаће пуно пара, возиће Мерцедеса…” Отац каже: “Знате шта, ја не знам да мојој дјеци ишта фали. Али ако они хоће, нека иду брате”. Оно што је кључно је да мене занима само албум да снимим. Ја журим у свему јер превише тога стварам и желим да се то реши. И када смо добили термине за снимање албума одлучио сам да прихватим понуду из РТБ-а.

Можеш ли да појасниш како је настало име групе? Ту има неколико варијанти у оптицају.

У то време постојао је класични састав Ренесанаса у Београду који свирао ту ренесансну музику. И Хусеин Владовић који нам је радио текст те прве пјесме једном каже: “Хајмо ми дати назив “Резон Ан Са”…

Што значи – разлог из Сарајева.

Јесте, ту се не мисли се на резонанцију, него је идеја била управо у томе. Кад смо код тих назива, интересантно је да сам ја одговоран за давање имена “Дискотону”. Када је основана прва дискографска кућа у БиХ, они су направили конкурс који је изашао у новинама ја се јавим и пошаљем неке своје предлоге. И један од њих побједи и тако издавачка кућа постане “Дискотон”.

Значи, ти си кум “Дискотону”?

Да, послаћу ти исјечак из новина са насловом: “Кум је рекао – Дискотон. Брано Ликић члан групе Сунце је кум наше издавачке куће”. Тада сам имао групу Сунце, то је било неколико мјесеци пре Резонансе. Била је ту и награда, неке паре сам добио.

Сјајно. Хајде да се вратимо првом албуму Резонансе.

Смишљао сам концепт, па сам одлучио да једна страна ЛП-ија буде етно, а друга је урбана. Хтио сам на тај начин да завршим са том етно фазом у коју сам случајно натјеран, није то ништа било смишљено. На етно страни ради се љубави двоје младих на селу, о опису њиховог дана и ту је једна дуга пјесма под називом “Алај би се забављала” гдје се у суштини говори о пролазности, о таквом једном концепту. На другој страни су урбане теме, али ту правим грешку јер стављам пјесму “Плуг и коње оставио дика”, али то се догодило јер нам нису дозволили да на албум иде одлична пјесма “Хљеб” Алексе Шантића коју смо снимили. Ту је оно: “Земљаци, људи докле ћете? Они одлазе, пароброд спреман, море се колеба, они иду тамо јер нема хљеба”. Сад гдје у то доба ’75. године да пјеваш да у држави нема хљеба (смех)?

Али та пјесма је стварно мрак, снимили смо је у “Студију М”, са све Хемондима, виолинама. Значи, имали смо термине у Радио Новом Саду који је добио први осмоканални студио и ми смо тамо прве муштерије. Тај албум смо снимили за два викенда. Идемо тамо комбијем, будемо петак суботу и недељу, вратимо се, па следећег викенда још једном. Мислим, то нигђе нема. После, када сам то чуо, хтио сам пуно тога поправљати, хиљаду идеја сам имао. Међутим, журили смо јер долази Нова година, треба да се објави албум. Бијело дугме је припремило други албум и ми смо уз њих једини на тржишту. А ти знаш да када се пред Нову годину нешто објави да то сви купују. И шта се дешава? Одједном нам јављају – нестао је наш омот!? Пази те диверзије.

Како нестао?!

Нема омота. Јављају нам да албум не може да изађе јер га је неко украо. “Гиро Београд” штампа и њима и нама. Пази диверзију: Неко је склонио те омоте, открио сам ја касније све ко је и шта радио, да сад не говорим. И наш албум уместо да изађе 1. новембра, изађе 1. фебруара, што је изазвало огроман кикс у продаји. С друге стране, да сам знао да ће се то догодити имао сам времена да коригујем многе ствари и направим врхунски албум. Тек кад сам га саслушо схватио сам шта бих могао промјенити.

Је ли неко из Дугмета то урадио?

Немој ме сад провоцират.

Морам мало.

Па сигурно је да конкуренција не спава. Дугме је огроман бенд. Никад се ја нисам ни поредио с њима. Они су стварно велики бенд и много су старији. Некада сам жалио што нисам ја бар четири-пет година старији, вјеројатно би неке ствари биле другачије. Обожавао сам то што они раде тада, свирали смо им, док сам био у Формули 4 на промоцији првог албума. Превише је напора уложено у све то. Нисам се ни наљутио, ал’ сам сконто да је ријеч о диверзији и моји из групе су то сконтали и видјели – ко, шта, како и зашто је то урадио.

Омот вашег првог албума “Немој мени…!” је стварно феноменалан.

Ма то је најбољи омот. Драган (Драган С. Стефановић, оп. аут.) је ту наш главни фан, односно мој. Он је то поставио и смислио, он је обожавао ту нашу музику и дан-данас је тако. То вријеме од ’75. до ’80. године је било добро, сретно вријеме, таква је била и музика коју смо стварали. Била је бенигна и једино си моро да имаш хит. На тим нашим сингловима су били све хитови. Потом долазе ’80-те и период када се након Титове смрти много тога руши. У то вријеме сам већ био ожењен, па сам се и запослио, али убрзо тај посао напуштам јер видим да је то без везе. Снимам албум “Професија музичар” на коме и ја и Сека износимо све своје фрустрације и то је најзначајнији албум Резонансе. То се и дан-данас види. Ево неки дан ме Миа, ћерка Драгана Бјелогрлића, питала може ли користити у свом филму композицију са тог албума “Мирно идем кривим путем”. Такође из Загреба једна жена ме је звала у вези тога, једна дјевојка из Сарајева је хоће користити за дипломски…

Заиста је пуно оних који ту пјесму користе, нема гдје се не емитује. Јер ја ту пјевам о пролазности живота, о радном дану… А Радио Сарајево ми је својевремено блокирало ту пјесму. Кажу – не можеш ти пјевати у-у-у-радни дан! (смех). А то је био утицај групе Стили Ден, значи фина музика са џезереким примјесама. Прије тога смо урадили албум који је био најкомерцијалнији, назив му је “Пролаз молим”, а продуцирао га је Никола Борота (композитор, извођач и продуцент из Сарајева, живи на Новом Зеланду, оп. аутора) и ту има једна интересантна прича. Борота је био прави генијалац који је ишао испред свог времена, међутим, није остао везан само за аудио формат, већ је хтио имати и телевизију и видео продукцију. У свему што је радио био је генијалац, добро је све то “извлачио”, што се звука тиче, из тих осам канала које је његов студио имао. И сад, он је изнајмио од Ипета Ивандића кућу и ту монтирао студио. У гаражи је смјештен бубањ, Ипетова ритам секција, а горе на спрату ми пјевамо вокале, односно у дневном боравку је студио.

Снимали смо тај албум баш оно како треба. Брега је тада био у војсци и он дође онако у шињелу да нас посјети, свраћао је и Мато Дошен (клавијатуриста и продуцент из Загреба, својевремено свирао у групама Хобо и Изазов, оп. аутора), па смо то искористили да на неким композицијама свира клавир, све у свему једна одлична атмосфера. И једног дана, када смо већ дошли до самог микса, сједимо ту Борота, Ченга техничар, Сека и ја. Одједном, звони неко на врата. Отварамо, кад он Ипе сав блијед: “Бјежи, склањај се, морам ићи у подрум, фрка”! Додаје Ченги нешто, овај баца у WC шољу, повлачи воду. У томе улази полиција, два инспектора и кажу: “Сједите, сви сте ухапшени”. Ми у чуду, чекај, шта се догађа?! “Гдје је тај бубањ?”, питају они. Наста општа фрка, трка, одведе их Ипе доле и они нађу ваљда ту дрогу или шта већ. И овај каже: “Сви сте ухапшени, нико до ујутру не смије ићи”. Ми у чуду: “Стари, ми смо дошли овде миксати албум, немамо ми везе с тим”. Али не слушају нас они и ми већ стојимо ту два-три сата. “Ако нас не пустите кући, ја ћу фрку направити”, већ сам био полудио. И они нас пусте, с тим да се ујутро у седам морамо јавити у полицијску станицу. Је..оте живот, ми одлазимо кући онако узнемирени…

Те ноћи су ухапсили Ипета…

Да, нашли сму дрогу у том бубњу на коме смо ми свирали, преносим ти све то онако из прве руке. Видим данас пишу, причају глупости, нешто што везе нема. И ми сутра ујутру у седам долазимо у полицију и ту је тај инспектор…

Амир Латић…

Ма ја, он је касније кад је престао да ради у полицији долазио код мене у студио, али никад му нисам вјеров’о. И каже он: “Добро, ви сте О.К. Знате ли ви још некога да узима дрогу”? Чуј, мене пита тако нешто. “Ма стари, не знам о чему причаш”. И ту нас он пусти, као: “Јавите ми ако нешто дознате”. “Ма носи се у п. м.”, мислим у себи. Замисли да ти се деси таква ситуација кад снимаш плочу. Не могу никада да заборавим то Ипетово уплашено лице, када је дошао ту, ваљда су га пратили још од Требевића, улетио је у кућу, а они одмах за њим. Ипе је купио ту кућу, налазила се близу сарајевског аеродрома, биле су фине, онако у низу. Ту је имао кућу и Кемал Монтено и многи други.

Поменуо си неке чланове Резонансе, доста њих је прошло кроз групу: Џемо Новаковић, Дарко Аркус, Тончи Малис, Ђиђи Јанкелић, Шефћет Хоџа…

Преко четрдесет музичара је прошло кроз групу, ту су били најбољи играчи. Рецимо Љубо Павловић, бубњар који је свирао са Кодексима (група у којој су Жељко Бебек и Горан Бреговић први пут заједно свирали, оп. аутора) који су заиста били сјајан бенд, исто и Чичци, али нису могли доћи до студија да нешто сниме и тако се то завршило.

Гитариста Кодекса, Едо Богељић је био изузетан.

Један од најбољих. Пази, мени су три концерта из тог времена остала у сјећању. Прво: Концерт групе Чичак у Камерном театру, пичили су “Гоод Вибратион” од Бич Бојса, да је то страва. Затим Динамити са Дадом Топићем. (Група из Осијека, у којој је поред Дада свирао Јосип Бочек и Ратко Дивјак. Престају са радом када је Топић прешао у Корни групу, оп. аутора.) Када су они свирали у легендарном “ФИСУ” (дворана “Фискултурног дома” у Сарајеву, оп. аутора), па то је било страшно. И трећи су Блоод, Сњеат анд Теарс, који су померили све у мом мозгу, што се музике тиче и генерално на тој сцени.Брано Ликиц група Резонанса

Како си дошао на идеју да отвориш студио?

Недавно сам причао са Миланом Ступаром главним продуцентом у Радио Сарајеву, са чијим доласком се доста тога променило. Пре тога је било готово немогуће доћи до студија. Он ми је рекао да је инсистирао да се студио отвори за народ, а не да само привилеговани могу у њега ући. Значи, проблем је био доћи до снимака, а то је најважније. Ми смо имали два генијалца који су још пре отворили своје студије, а то су Паша (Махмут Паша Феровић, пре отварања студија био члан групе Чичци) и Никола Борота, али они нису то желели да ђеле ни са ким, ту ниси могао сјести микс пулт да нешто помакнеш, они то нису дозвољавали. Када сам ја отворио студио, сео сам и обрачунао да морам двадесет албума годишње снимати да би подмирио све трошкове. Међутим, ја већ током прве године реализујем четрдесет албума.

Да ли је назив студија БЛАП, скраћеница за “Брано Ликић аудио продукција”?

Да, то је то. Мени је тада 23 године, јако сам популаран, присутан сам свугђе, насловне стране и све остало. И ја кажем: “Мене популарност не занима, мене занима музика. Ја хоћу остати у овом послу, а не могу остати у овом послу и бити стално популаран. Нити то желим. Напротив, желим да будем стално присутан, али да “не носим звоно”, већ да останем у послу који волим.

Како си решавао питање простора?

Прво сам то монтирао у стану својих родитеља, у дневном боравку је био студио. Међутим тај стан је био близу цркве Светог Анте, која звони сваки сат, па мораш прекинути снимање. Касније сам се преселио у кућу моје супруге. Брат јој је отишао у војску, у приземљу куће је имао атеље, јер је дизајнер по струци, па сам се ту уселио. Када се он вратио из војске, изнајмио сам од рођака гаражу, са приземним станом у предграђу Сарајева. После тога сам отишао у војску, а када сам се вратио, преселио сам се у Скендерију.

У Скендерији си остао до краја, односно до рата.

Остао сам док није горела Скендерија.

Недавно се на тржишту појавила књига о студију БЛАП Павла Павловића, која је препуна интересантних епизода, једна од њих везана је за Тому Здравковића.

Тома Здравковић је геније, али… Та цијела екипа која је дошла са њим да снима је била у неку руку необична. Ту су били Кемо (Кемал Монтено, оп. аутора), Фадил Тоскић (један од првих сарајевских рокера, први певач Тешке индустрије, оп. аутора), Фарук Јажић, нажалост сви су покојни, су били његови заљубљеници, они су “висили” са њим у том једном мотелу, назив му је био “Осмица” гдје је он пјево, а тај га је Салко Кић обожаво (Салко Фејзибеговић Кић, власник неколико легендарних сарајевских кафана, између осталих, “Романије” на обали Миљацке и “Осмице” на Требевићу, где је Кемал Монтено у соби 104 написао данас већ легендарну Томину композицију “Песме моје”, оп. аутора). Он је пјевао у том мотелу, а са њим је свирао и Факе који је изванредан музичар (Фарук Јажић Факе, музички продуцент, аутор, композитор, дугогодишњи члан народног оркестра РТ Сарајево и музички продуцент Сарајевске филхармоније, оп. аутора) и он га је наговар’о: “Хајде идемо код Бране, идемо код Бране”.

У то вријеме је имао пјесму “Испод палме на обали мора”, слабо је то прод’о, отплаћивао је неке кредите и дошао је код мене са понудом да сними албум. “ОК, кажем ја, али ја сам продуцент, ја одговарам за финални производ, ако ћеш ме слушати, можемо сарађивати”. Буквално тако кажем, наравно нисам био арогантан, али видим да није сасвим сигуран што би тачно хтио. Кемо је ту написао неке пјесме, Факе направио одличне аранжмане, ту су гудачи, једино ми је без везе што није бубањ снимљен уживо, већ је све програмиро на оном Роланд Е 707 електронском бубњу. Кључна сцена током снимања је била она кад све то замало да пукне. Тома ми каже: “Након вечерашње тезге у кафани, у “Осмици” долазим да пјевам”. И долази навечер, ту су се сви ови његови поређали и почиње пјевати. Ма нема шансе, грло само кркља! Пустим га ја једно петнаест минута, пола сата и једном моменту кажем: “Не можемо овако. Ако хоћете да ово снимимо да ваља, а ја се испод овога потписујем, дођите сутра одморни, па ћемо снимит”. Ааааа! Тишина у п.м. Паника. Мржња. Међутим, то је било тренутно, сутра се појавио поподне и све је било како треба. Видио је да сам био у праву.

Хаха, сјајна сећања.

Тако је било, музика је била важна. Гледај, постоји теорија по којој је у основи свега сексуална селекција, а коју заступа Гофри Милер: “ДЈечаци свирају, јер то дјевојчице воле. А дјечаци воле дјевојчице”. Можда је то тако. Али постоји и теорија коју спомиње познати басиста Виктор Вутен. Он у својој књизи каже да се ради о заљубљивању, јер музика је женског рода. Е то је мој случај. Када сам видио да је Шарл Азнавур почео доста касно да се професионално бави музиком рекао сам: “То је то. Хоћу овим да се бавим до краја живота”. Ја јако цијеним све људе који су у овом послу, али музичари често не знају цјенити себе. Ти се рецимо бавиш музиком и одеш негдје да свираш, а неко почне да ти говори шта теба да радиш. То ме излуђује. Ти на пример свираш гитару и ти си самим тим нечим дотакнут, неком руком Божијом, неком вишом силом, ти преносиш емоције.

Ако би ишао уназад, рецимо у античку цивилизацију, у класичној Хелади био је познат појам “аунер музикос” под којим се није подразумевао само човјек који се бави музиком, већ је то свестрано одгојена и образована личност. То преношење музике је била света ствар. Палтон је говорио: “Какво је друштво, таква је музика”. И сад ти замисли друштво којем ми сада живимо, какво је то друштво, ако је оваква музика, ако се овај бућкуриш може уопште назвати музиком. Музичка прича је јако сложена, а сада смо захваљујући технологији дошли до тога да је све сензација. Ми не расправљамо више да ли у пјесми треба да буде амол6 или дмај, или неки дим да то подигне, постале су важне некакве тривијалне ствари. Е ја хоћу да истрајем на оном што је квалитетно, оном што треба потенцирати, а то не мора бити комерцијално. Уствари, све је комерцијално ако то неко правилно слуша. Зашто су Индекси трајали толико година? Па зато што су се усудили направити неке нове хармоније, начети неке нове теме. Зато је код мене вјечна потрага за звуком и за новим садржајима. Када сам направио “Кретивну коалицију” о којој сам ти говорио, која је отворено друштво креативаца који партиципирацу у одређеним пројектима, схватио сам да је то оно право. Јер не значи да сам ја најпаметнији, већ ту нит треба повезати у једну причу која ће самим тим да израста, бит ће са једне стране оптимална, а са друге ће сви ствараоцима доњети радост.

Када је почео рат, селиш се у Немачку

.У септембру ће бити тачно тридесет година како не живим у Сарајеву. Сад је то једна посебна прича. Те ’92. године, ја сам био топ-топова. Мало је фалило да преузмемо Дискотон. Имао сам своју производњу, имао сам два студија, и развијали смо се, јер смо кроз нашу професионалност стекли поверење. Ми смо преузели разне програме, не само музичке, већ и спотове за телевизију, школе страних језика смо штампали на касетама, значи један заокружен процес. И онда у 38. години мени све то неко одузме. Зашто мене Запад фасцинира? Зато што имају континуитет. Сретнеш неког Швабу, а он живи у кући у којој је живио његов дјед, отац, а живи и он. А ја морам да почињем четири пута. Живим у Минхену, живим у Прагу, Лос Анђелесу… а живот само пролази. Ко је одговоран за то што ти је неко насилно прекинуо развој и могућност да ствараш? Па ко други него власт. И народ се опет опредељује, ја ћу за ове, други за оне. Ма сви су нас преварили, нема ту опредељивања! Један живот имаш само и сви смо на губитку. Понекад размишљам да би можда било боље да сам ипак остао у Сарајеву, овако понекад не знам гдје сам. И због тога треба само дјелити, дјелити… идеје, креације, некакве визије. То је суштина. Ја сам обичан човјек као и други, имам одређене таленте, некоме се то свиђа, неком не. Масовност ме не занима, милиони прегледа на Yоу Тубе исто. Вјеројатно када би се скинуо го, било би милион прегледа (смех).

Можеш ли ми нешто рећи у вези музеја који си покренуо?

То је пројект везан за Љубиње, родно мјесто мојих родитеља. Са својим рођаком сам купио један велики објекат који има 3500 квадрата и у једном дијелу од 350 квадрата предвидјели смо два музеја, Музеј рокенрола и Музеј толеранције. Зашто рокенрол и толеранција? Зато што је рокенрол прича о слободи, о слободи мишљења, да није било те рокенрол генерације, не би сада имали ни Аппле, ни телефоне, ништа од тога не би имали. И толеранција наравно, јер је то кључна прича на Балкану. Љубиње су мало мјесто, али се показало јако толерантним и у овом последњерм рату. Налази се на путу Мостар – Требиње и мислим да је много боље што ће музеј бити у малом мјесту, то је успут, људи наврате када су у пролазу. Размишљам у оквиру тога да направим и један фестивал кантаутора и то би онда могло прерасти у право ходочашће, јер сам мишљења да су аутори покретачи музике. Кад си рецимо само пјевач и пјеваш нечије туђе пјесме, то је друга прича, то је индустрија. У том смислу ове диско куће би требало да имају своје ауторске групе. Оне држе диско куће, а не нешто друго.

Тако је некад било у Америци.

У Америци је и сад тако. Мада ја сам више за оне људе, за појединце који стоје иза своје музике и тиме желе нешто да кажу.

Значи имаш студио у близини Минхена…

Јесте, то је Гринвалд.

У Прагу, у Лос Анђелесу.

Да ти кажем, ја сада овде у подруму имам опреме за три студија и аналогна и она дигитална. Данас је друга прича. Носиш своје лап топове и хард дискове. Много је важнија та акустика, квалитетни микрофони, претпојачала и те ствари. И у Љубињу имам комплетан студио.

Када планираш да отвориш музеј?

Надам се овог љета. Да није било короне, већ би то било отворено. У том комплексу имамо отворене базене, па смо то прошле године дали општини бесплатно на коришћење и то је баш био догађај. Напокон сам и нашао младе људе који ту могу нешто да буду, могу ту да раде. Такође, желим ту направити и малу бину да се може свирати. Знаш шта је добро са тим мјестом? Ту има тако добрих писаца и пјесника да је то чудо. Рецимо Драшко Сикимић, па Сергеј Ћук, имам једног рођака Ликића који пише, па овај Турањанин, (Милован Миле Турањанин, оп. аутора), Здравко Чолић је пореклом из тог места, чудо колко умова одатле потиче. Има ту и глумаца који су у Америци, ко што видиш пола се талентованог свјета одселило у Америку. Када сам ја отишао тамо, видио сам да има црква Светог Саве у Лос Анђелесу коју основао неки мој пра-пра-прађед, Мићо Ликић. Дођеш у Америку видиш то и питаш се да ли је ово могуће.

Каква ће бити поставка у музеју, како долазиш до експоната?

Има пуно ствари које сам добио, има из студија БЛАП, слика које су прикупљене током година, плоча… Битно је да има основа, после ћемо то надограђивати. Ти ћеш потом доћ’ и држаћеш предавања, причат ћеш, а људи то само чекају. Хајмо седам дана рокенрола. Направићемо неки округли сто, биће ту телевизија, морамо се потрудити да то не буде празна прича. Углавном материјала има, старих гитара, умјетнина… Драган (Драган С. Стефановић, прослављени дизајнер омота, живи у Швајцарској, оп. аутора) ми је дао цијелу изложбу, четрдесет тих велики слика, омота што је радио. Имао је скоро једну изложбу гдје је овим познатим писцима и уметницима из Југославије “дао данашња одијела”.

Сјајно.

Алекса Шантић је рокер, Тин Ујевић је панкер, овај је ово, оно… То је четрдесет слика које ће ту стално бити изложене. И да не заборавим. Прошле недеље је на Yоу Тубе објављена прва песма са новог албума Резонансе који радим. Радио сам све сам, Сека је певала, а прикључио нам се и Томислав Голубан, па је одсвиро усну хармонику у тој пјесми. Човјек је победио у Чикагу као најбољи блуз хармоникаш, можеш мислити. Припремио сам и остале пјесме, али пошто Сека пуно ради, доктор, професор је тамо, држи катедре и предавања, мало теже можемо ускладити време. Но свакако, доста тога је отпјевала, али морам неке корекције урадити, па можда скокнем до ње у Шведску. У сваком случају до краја године ћемо то објавити. Значи ексклузивна вест: Након 37 година први снимак Резонансе!

Твоја интересовања су врло широка. Везана су и за џез. Снимио си албум са нашим легендарним џез трубачем Душком Гојковићем, радиш инструменталну музику, твоје композиције се појављују у филмовима, серијама… Ја ћу само рећи: Брано Ликић, колико музике у једном имену.

Сваки човјек мора да има неког ментора, то је кључна ствар. Да имаш некога кога можеш нешто питати, са којим можеш нешто пођелити. Ја сам рецимо неком био ментор. Душко је мени открио толико тајни из музике, он је завршио Беркли, ја нисам. Пуно сам научио од њега о тим системима: како, гђе, шта. Потрудио се око организације за тај мој први џез албум, окупио најбоље музичаре, натјеро ме у ту причу. “Има нешто у твом гласу. То мораш искористити. Има ту и рока и севдаха, то џезери немају, они су хладни”.

Колико си ауторских албума снимио од када си отишао из Сарајева?

Сада радим једанаести самостални албум који има назив “Најбољи дани” по пјесми коју за коју је Амир написао ријечи?

Амир Мисирлић?

Да, иде овако:

“Дошао сам у најбоље дане
Кад ме више не сматрају битним
Кад све могу да гледам са стране
Самог себе нећу да раситним.
Сад сам себе чувам к’о најдраже
Све сам прош’о и није ми ништа
Док имена преко шпице бјеже
Ја тек ћутим у дну позоришта…

Дивно.

Сада имам једну нову сарадњу са Драганом Тодоровићем, новинаром који живи у Енглеској, професор је креативног писања у Кенту и Паризу. Он је мој друг из војске и тад смо се баш пазили. У контакту смо и он је недавно у Крагујевцу објавио збирку пјесама, за…бане пјесме баш. Из књиге сам изабрао десет, које хоћу компоновати. Он се одушевио, ево већ сам урадио једну, назив јој је “Кад почнем да пишем”, добићеш је. Знаш шта сам још урадио? Пеца (Пеца Поповић, оп. аутора), пише сјајне ствари на ФБ и ја узмем један чланак који ми се свиди па од њега направим пјесму. И он човјек није могао да вјерује, захваљивао ми се, а пјесма је стварно добра, посалаћу ти и њу.

Како је настала књига интервјуа коју си објавио?

Настала је у Прагу, док сам био на радију Слободна Европа. То је једна посебна прича. Ту сам као новинар радио тринаест година и имао сам своју емисију под називом “Разговори са људима који звуче”. Урадио сам једно шездесетак интервјуа, тидесет је објављено, можда објавим и другу књигу од тих преосталих.

Често се твоја музика користи у филмовима и серијама.

Не знам да ли си гледао ову америчку серију “Seal Team”, ту је исто моја музика. (ЦБС продукција о авантурама америчких “Фока”, две епизоде су снимане у Београду, оп. аутора.) Мојем издавачу у Америци се јавио ЦБС са понудом за сарадњу, односно за дозволу да користе моју музику у серији. Међутим, највећи ми је комплимент што је тај фрајер који је то бирао, већ добио Оскара за музику, што је признаћеш, интересантна чињеница. Звао ме је и глумац Тихомир Тика Станић и такође затражио дозволу да користи песме са мог албума, па Миа Бјелогрлић коју сам помињао… Стално се такве ствари врте.

Какви су даљи планови?

Завршавам овај албум “Најбољи дани”, који је при крају, затим албум дјечијих пјесама, то је мој већ трећи такав албум, треба да завршим албум Резонансе, а ту је и албум “Херцеговина”, затим албум Формуле 4… Дакле толико тога и за рад и за уживање и на томе сам бескрајно захвалан.

The post БРАНО ЛИКИЋ: Мене популарност не занима, занима ме музика appeared first on ФИЛТЕР.