Горан Мутабџија: Без културе сјећања нема ни идентитета

Извор: Глас Српске/Жељка Домазет

Меморијални центар Републике Српске би требало да буде највећа база снимљених свједочанстава о страдању српског народа. Треба подржати рад ове нове јавне установе, која има веома високе стручне и образовне циљеве. У цјелокупној музејској структури је недостајао овај сегмент професионалне оријентације и пред њом је веома изазован период.

С једне стране је то прикупљање, обрада и систематизација грађе о страдањима српског народа, али треба размишљати и о квалитетнијој заштити и презентацији грађе бројних споменика из прошлости, који својом функцијом чине органски дио племените идеје о култури сјећања. Чврсто вјерујем у исправност одлуке о формирању ове институције и њене високе хуманистичке идеале. Она ће оправдати своје постојање, а њени запослени указано повјерење, само ако искажу веома висок интензитет рада и професионалност. Они имају пред собом бројне позитивне примјере других земаља, као што су Израел или Јерменија, које су ову проблематику подигле на достојанствен ниво.

Каже ово у интервјуу за “Глас Српске” бивши министар просвјете и културе у Влади Републике Српске, а данас професор на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву Горан Мутабџија. У наставку овог разговора он се осврнуо на културу сјећања и колико је она битна у очувању српског идентитета, егзодусу сарајевских Срба, њиховом страдању и жртви коју су дали за Републику Српску. 

ГЛАС: Да ли се довољно говори младим генерацијама о ономе што је српски народ прошао да би била створена Република Српска и да ли је она можда са тим његовањем културе сјећања у доброј мјери закаснила, с обзиром на то да се историја чита кроз документа?

МУТАБЏИЈА: Двоструко “не”. Говорећи о овој проблематици превасходно се мисли да је то само задатак образовног система. Несумњиво, он треба унапређивати и осавремењивати наставне садржаје који третирају ову проблематику. Иновативна рјешења у основном образовању могу укључивати популарне квизове, а на вишим нивоима образовања то могу бити теме семинарских и завршних радова. При томе акценат никако не треба бити само на истакнутим појединцима, већ на приступу који показује да је постојао организован систем, заснован на високом моралу бораца и посвећености цјелокупног становништва Републике Српске. 

ГЛАС: То би требало да буде стални задатак ресорног министарства?

МУТАБЏИЈА: Тачно. Оно треба да стандардизује протоколе обиљежавања значајних датума за све јединице Војске Републике Српске, а не то препустити различитим невладиним удружењима и амбициозним појединцима чији је ратни ангажман био под знаком питања. Ипак, то је широко друштвено питање, које укључује и врло озбиљно финансијско напрезање Владе Српске кроз социјалну политику и бригу о угроженим категоријама становништва. Позитивним примјерима из ове проблематике млади се и на породичном нивоу упознају с резултатима наше борбе за слободу. Било би пожељно стимулисање различитих облика умјетничког стваралаштва о Одбрамбено-отаџбинском рату. Али, то није привилегија само високообразованих појединаца. Искуство нам говори другачије. Нисмо довољно самокритични. 

Прије неколико дана смо промовисали књигу мемоара Голуба Матића о Хаџићима у рату. То је трећа књига о тој некадашњој општини Српског Сарајева коју су написали учесници рата, а који нису професионално везани за образовни систем. Истовремено, на Филозофском факултету Пале ради седам наставника родом из Хаџића, који још нису дали адекватан допринос разумијевању наше оправдане борбе.

ГЛАС: Српски народ је у протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату одбранио српске општине које су након потписивања Дејтонског мировног споразума предате ФБиХ, из којих се након Дејтона српски народ иселио. Да ли институције у довољној мјери и на прави начин цијене оно што су људи из Српског Сарајева уградили у Републику Српску и учинили за њу?

МУТАБЏИЈА: Нажалост, одговор је негативан. Све се своди да ентузијазам појединаца и на сервисне вијести, што дјелује помало стереотипно. Пошто сјећања блиједе, да није било преданог новинарског рада као основе, потом документовања бројне архивске грађе од стране великих професионалаца и патриота, а на крају и умјетничког рада, о овоме би се врло мало знало. 

У Сарајеву је 1991. живјело 200.000 Срба и Југословена, који су већински остали у Српском Сарајеву и значајно су допринијели настанку и успјешном развоју Републике Српске. Зато вриједи поменути допринос тих појединаца који су овјековјечили заслуге сарајевских Срба у остварењу наших узвишених идеала. 
Посебно желим да истакнем лични допринос Жељка, Споменке Ђурђевић, те бројних ваших колега које су извјештавале из Хаџића, Илиџе, Рајловца, Вогошће, Илијаша и Грбавице. Велики допринос култури сјећања дали су Драган Елчић и Сњежан Лаловић кроз филмску продукцију, Владо Настић, Божидар Авлијаш, Дејан Гутаљ, Жељко Пржуљ и др. су то обрадили у књижевним формама, а данас томе посебан допринос даје и ваш колега Драган Мијовић. 
Становници некадашњег Српског Сарајева су свјесни своје историјске улоге, не траже хвалоспјеве за то, али очекују завршетак музејских поставки у Источном Новом Сарајеву и Палама, као институционалну подршку културе сјећања.

ГЛАС: Да ли је довољно учињено да истина и чињенице о страдању Срба у БиХ на прави начин буду презентоване и спране етикете са Срба које су им без утемељења лијепљене?

МУТАБЏИЈА: Ово је више питање за оне који се баве историографијом или правом, али лични осјећај за правду даје ми довољно основа да на ваше питање одговорим негативно. 

ГЛАС: Поучени историјским чињеницама и искуством који је најбољи пут да и генерације које долазе и историјска документација о Србима на овим просторима буду сачувани и презентовани?

МУТАБЏИЈА: То је дугорочан процес у којем наша генерација треба да створи само добре основе за мултидисциплинаран приступ овом питању. То укључује јасне политичке и економске претпоставке, које ће образовни систем и институције културе имплементирати. То не смије бити индивидуални план, без обзира на личну посвећеност и енергију, већ плод системског приступа. 

При томе треба уважити све наше локалне специфичности, освијетлити регионалне идентитете, али и исказати узвишене националне идеале. Као друштво треба да искажемо разумијевање и подршку за друге и другачије, али и институционално презентујемо доказе о историјским чињеницама. Треба само да погледамо како су такве садржаје презентовали други народи, а у већини случајева то је похрањено у музејима који су архивску грађу дигитализовали и у форми видео и аудио-записа понудили посјетиоцима као интерактивне садржаје. Не сумњам у визију и посвећеност Републике Српске да ову област уреди на тако достојанствен начин.

Периоди рата и мира

ГЛАС: Како коментаришете признање бивших високих представника Карла Билта и Волфганга Петрича да су пропали покушаји рушења Републике Српске и да ОХР треба да оде из БиХ?

МУТАБЏИЈА: О овој тематици сам написао шест монографија и универзитетских уџбеника, које сам прерадио, превео и објавио на енглеском језику. У већини њих сам обрадио и рецентне процесе у БиХ те указао на одређене правилности које су карактерисале међусобне односе народа у БиХ. У најкраћем, током двадесетог вијека су се прилично правилно смјењивали периода рата и мира, сукоби су имали приближно једнако трајање и број учесника, при чему се мијењао тај четврти учесник, али је међусобни однос између зараћених страна увијек остајао исти.