У Фочи откривена биста Војиславу Максимовићу

Биста академику Војиславу Максимовићу откривена је испред Музеја „Стара Херцеговина“ у Фочи.

Израду камене бисте академику Максимовићу, финансирала је Општина Фоча.

Аутор бисте је академски вајар из Србије Велимир Каравелић, преноси Радио Фоча.

Биографија

Војислав Максимовић рођен је 4. августа 1935. године у Цвилину код Фоче, а преминуо 27. августа 2024. године у Београду. Сахрањен је на гробљу у Јошаници код Фоче.

Академик Војислав Максимовић некадашњи је посланик СДС-а у Скупштини СР БиХ.

У историји Републике Српске остао је упамћен као човјек који је на засједању Скупштине српског народа у БиХ 9. јануара 1992. године прочитао одлуку о проглашењу Републике Српског народа у БиХ. Био је први ректор Универзитета у Источном Сарајеву. 

Почетком деведесетих година прошлог вијека са групом српских интелектуалаца у Сарајеву обновио је Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“, био његов предсједник, потом и почасни предсједник и члан Главног одбора.

За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске Војислав Максимовић изабран је 27. јуна 1997, а за редовног 21. јуна 2004. године. Од 2002. године био је члан Међународне академије хуманитарних и природних наука у Москви.

Војислав Максимовић рођен је 4. августа 1935. године у Цвилину/Јошаница код Фоче, у тадашњој Зетској бановини Краљевине Југославије.

Основну школу похађао је у Цвилину и Устиколини, а Нижу реалну гимназију завршио је у Фочи 1950. године. Вишу гимназију похађао је у Фочи, Београду и Сарајеву, гдје је у Другој мушкој гимназији 1955. године положио велику матуру.

Школске 1955/56. започео је студије југословенске књижевности и српскохрватског језика на Филозофском факултету у Београду, а завршио 1960. године на Филозофском факултету у Сарајеву.

Након завршетка студија, радио је у Фочи и кратко у Горажду.

Био је директор Радничког универзитета, професор у Центру за образовање предузећа „Маглић“ и у Учитељској школи, главни и одговорни уредник листова „Дринске новости“ и „Маглић“ и директор Народне библиотеке у Фочи.

У то вријеме био је одборник општинске скупштине у Фочи и среске скупштине у Сарајеву и посланик у Просвјетно-културном вијећу Савезне скупштине у Београду.

Максимовић је био главни и одговорни уредник часописа „Мостови“.

У Сарајеву је 1969. године почео да ради као асистент у Институту за изучавање југословенске књижевности на Филозофском факултету. На истом факултету је 1975. године одбранио докторску дисертацију о животу и раду Јована Кршића, а потом је изабран за доцента на Одсјеку за општу књижевност и библиотекарство.

Предавао је најприје предмет Библиографија и истраживачке методе, а онда и Југословенске књижевности и Европски класични роман. Затим је изабран за ванредног, а у јесен 1984. године и за редовног професора.

На позив Филолошког факултета у Београду, од школске 1980/81. до 1983/84. године Максимовић је предавао Библиографију на Катедри за библиотекарство и информатику, а од 1984/85. године предмет Југословенска књижевност и српскохрватски језик на Универзитету „Јан Амос Коменски“ у Братислави.

У септембру 1992. године је изабран за ректора тек основаног Универзитета у Српском Сарајеву, са сједиштем на Палама, и ту дужност је обављао до 15. априла 2000. године.

Максимовић је пензионисан у октобру 2003. године. Сенат Универзитета у Источном Сарајеву изабрао га је, 2009. године, за свог првог професора емеритуса.

У оквиру магистарских и мастер студија на Филозофском факултету на Палама наставио је да предаје предмет Теорија, методе и техника научноистраживачког рада.

Носилац је низа признања, награда, а одликован је и 1975. Орденом братства и јединства са сребрним вијенцем, за истакнуту друштвену и политичку активност од 1990–1994. одликован је Орденом Републике Српске на ленти 1994. године и Орденом Немањића 1996. године.

Био је посланик Народне скупштине Републике Српске од 1990. до 1992. године и Народне скупштине Републике Српске од 1991 до 2000. године и предсједник Скупштине Српског Сарајева у периоду од 1994. до 1996. године.

За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 27. јуна 1997, а за редовног 21. јуна 2004. године. Од 2002. године био је члан је Међународне академије хуманитарних и природних наука у Москви.

Веома је обимна библиографија његових новинских, публицистичких, књижевних, стручних и научних радова, а самостално је објавио књиге „Виђење Босне“, „Некада и сада“, „Белата птица“, „Од уста до уста“, „Јован Кршић – живот“, „Нека пресуди вријеме“ и бројне друге.